Category: Filozofija

Zašto filozofija nije nauka i zašto je to dobro
Monohrom, monolit/digitalna obrada

Filozofija je oduvek zauzimala posebno mesto u ljudskom razmišljanju, ali njen status kao discipline izaziva zabune. Da li je filozofija nauka? Mnogi su pokušavali da je svrstaju u isti okvir sa naučnim disciplinama, dok drugi naglašavaju njenu posebnost. Da bismo razumeli zašto filozofija nije nauka, potrebno je osvrnuti se na prirodu filozofskog promišljanja i na dela filozofa poput Hajdegera, Ničea, Vitgenštajna, Jaspersa i mnogih drugih.

Martin Hajdeger filozofiju opisuje kao pokušaj da se suočimo s pitanjem samog bića:

„Suština filozofije je postavljanje pitanja o biću“ (1).

Njegov rad nije strukturisan kao naučna analiza; on se oslanja na duboku introspekciju i ispitivanje iskustva. Hajdegerova terminologija i stil nisu namenjeni da pruže jasne odgovore, već da otvore nove horizonte mišljenja, vodeći čitaoca u introspektivno preispitivanje. Ovo jasno pokazuje da filozofija nije naučna disciplina, jer se ne bavi takozvanim objektivnim dokazivanjem već subjektivnim razumevanjem.

Fridrih Niče, poznat po svom provokativnom stilu i razmišljanjima, filozofiju vidi kao izražajni čin kreativnosti.

„Filozofija, kako sam je dosad razumeo i živeo, jeste dobrovoljna borba za istinu i slobodu“ (2).

Njegova dela, poput Tako je govorio Zaratustra, nisu pisana da dokazuju naučne teze, već da inspirišu i izazovu. Niče piše u aforizmima i koristi poetski jezik, ne zadržavajući se na preciznosti ili dokazima. Njegova filozofija nije sistem, već izraz, što je radikalno drugačije od nauke koja podrazumeva sistematski način izlaganja, modele i dokaze u okviru neke naučne paradigme.

Ludvig Vitgenštajn prepoznaje ograničenja naučnog pristupa u filozofiji:
„Filozofija nije nauka, jer ne istražuje činjenice sveta, već način na koji govorimo o njima“ (3).

U svojim radovima, on se bavi granicama jezika i smisla, pokazujući kako nas jezik ograničava u razumevanju sveta. Njegova filozofija je introspektivna, eksperimentiše s konceptima i otvara pitanja, ali ne teži univerzalnim zakonima ili objektivnim odgovorima.

Razlika između filozofije kao akademske discipline i filozofije kao stvaralačkog čina leži upravo u ovom pristupu. Na fakultetima se filozofija često izlaže na naučan način—studenti analiziraju argumente, postavljaju hipoteze i donose zaključke u skladu s akademskim pravilima. Ovo stvara privid da je filozofija nauka, jer se metodologija čini sličnom. Međutim, kada posmatramo konkretne radove filozofa, jasno je da njihova dela ne slede ove šablone. Filozofija je čin razmišljanja, traganja za smislom i izražavanja ideja na način koji je često bliži umetnosti nego nauci, posebno u slučaju kontinentalne filozofije.

Filozofija ne nudi konačne odgovore, niti ih traži. Kako je rekao Karl Jaspers:

„Filozofija nije da zna, već da vodi prema spoznaji onoga što ne možemo znati“ (4).

Njena snaga leži u postavljanju pitanja, otvaranju mogućnosti i istraživanju granica ljudske misli. Dok nauka teži preciznosti i objektivnosti, filozofija ostaje prostor subjektivnog istraživanja, umetničkog izraza i slobode mišljenja. Zato filozofija, iako može delovati naučno u nekim akademskim kontekstima, u svojoj suštini ostaje nešto sasvim drugo: disciplina koja neprestano izmiče jasnim definicijama i granicama.

Seren Kjerkegor je još jedan značajan mislilac koji filozofiju vidi kao duboko ličnu i svojevrsno religiozno mislilište. Za njega je ključni izazov filozofije pitanje autentičnosti i vere. U svom delu Strah i drhtanje, Kjerkegor ističe važnost subjektivne istine i odnosa pojedinca prema večnom:

„Subjektivna istina je strastven odnos pojedinca prema večnom.“ [5]

Njegova filozofija, zasnovana na egzistencijalnom iskustvu, udaljena je od naučnih modela jer teži razumevanju pojedinca, a ne objektivnih zakona.

Bertrand Rasel, u svojoj Istoriji zapadne filozofije, opisuje filozofiju kao oblast između nauke i teologije:

„Filozofija, u najširem smislu, jeste ono što dolazi između teologije i nauke. Poput teologije, ona sadrži spekulacije o stvarima o kojima znanje još nije moguće; poput nauke, ona se oslanja na ljudski razum, a ne na autoritet.“ [6]

Ovim je Rasel filozofiju pozicionirao kao most između različitih perspektiva razumevanja sveta, premošćujući praznine između empirijskih činjenica i metafizičkih spekulacija.

Isto tako, Žan-Pol Sartr u svom egzistencijalizmu vidi filozofiju kao čin slobode i stvaranja značenja u svetu bez unapred zadatog smisla:

„Čovek je osuđen na slobodu; jer jednom kada je bačen u svet, on je odgovoran za sve što čini.“ [7]

Njegov pristup naglašava ljudsku slobodu i odgovornost, ističući filozofiju kao polje koje istražuje smisao ljudske egzistencije.

Na kraju, filozofija ostaje „ničija zemlja“, kako je to Rasel nazvao, prostor gde se razmatraju najdublja pitanja ljudskog postojanja bez nastojanja da se ponude konačni odgovori. Upravo u tome leži njena jedinstvena vrednost: ona neprestano pomera granice našeg mišljenja i otvara nove mogućnosti razumevanja sveta i nas samih.

Literatura:

Martin Hajdeger, Bitak i vreme (Sein und Zeit), 1927.

Fridrih Niče, Evo čoveka (Ecce Homo), 1888.

Ludvig Vitgenštajn, Filozofska istraživanja (Philosophical Investigations), 1953.

Karl Jaspers, Uvod u filozofiju (Einführung in die Philosophie), 1950.

Søren Kjerkegor, Strah i drhtanje (Frygt og Bæven), 1843.

Bertrand Rasel, Istorija zapadne filozofije (History of Western Philosophy), 1945.

Žan-Pol Sartr, Egzistencijalizam je humanizam (L’existentialisme est un humanisme), 1946.
Razneseni Svemir, Vladimir Tomić, Oblak Kaktusa
22. 11. 2024.
Pohvala ludosti: Erazmo Roterdamski za savremeni svet

Nedavno, kolega s posla podsetio me na knjigu Erazma Roterdamskog, imenu koje odjekuje kroz vekove, a često je obavijeno plaštom ironije i satire. Kada bi se svet posmatrao kao ogromno pozorište, Erazmo bi bio onaj posmatrač koji, s osmehom u uglu usana, primećuje detalje koje drugi ignorišu. Njegovo delo, Pohvala ludosti, napisano na samom početku šesnaestog veka- nije običan pamflet namenjen zabavi, već ogledalo u kojem možemo sagledati grotesku društva, religije, politike, ideologije i same ljudske prirode.

Erazmo je bio jedan od onih istinozboraca koji se usuđuju da se rugaju stvarima koje se uobičajeno ne dovode u pitanje, a Pohvala ludosti je njegov način da, uz smeh i šalu, postavi teška pitanja.

Šta je Ludost? U Erazmovom delu, ona nije samo karakter, već oličenje onoga što čini život živim.

„Prikrivati poroke prijatelja, zavaravati se, biti slep za njih, pa čak voleti krupne mane i diviti im se kao da su vrline, zar to ne liči na ludost?“ (1)

Ludost je ta koja omogućava da se prijateljstva sklapaju i održavaju, i ona je jedina sila koja može zavarati razum da uživa u stvarima koje bi, pod hladnim svetlom mudrosti, izgledale besmislene. Zamislite to kao tehnologiju današnjice – društvene mreže, na primer, koje grade mostove između ljudi kroz filtere i smešne GIF-ove. Smejemo se, divimo se, klikćemo „sviđa mi se“ bez razmišljanja – zar to nije moderni izraz Erazmove ludosti? Sve deluje fino dok ne promislimo i zapitamo se šta se zaista krije ispod površine savršeno stilizovanih života naših prijatelja na mrežama.

Za Erazma, biti mudar znači biti zarobljen između težnje za apsolutnim znanjem i nesreće koju ta težnja nosi. „Zamislite mudraca,“ piše on,

„koji je svoje detinjstvo i mladost proveo nad knjigama i najbolji deo života upropastio u neprospavanim noćima, brigama i znoju i koji u kasnijem životu nije okusio ni trunke veselja… Ali zar je važno kad tako umre čovek koji nikada nije ni živeo!“ (2)

U savremenom kontekstu, ovo možemo uporediti s ljudima koji neumorno prate vesti i analize, dok istovremeno osećaju težinu post-istine – onog trenutka kada više nije važno šta je istina, već ko ima glasniji mikrofon i atraktivniju priču. Znanje postaje apsurd kada ga nadmaši ironija, a u toj ironiji, Erazmova Ludost nalazi plodno tlo.

Erazmo, dok satirično oslikava mudrace koji se trude da obuzdaju svoje nagone i savladaju prirodu, zapaža da se upravo kroz ludost čovek najviše približava sebi.

„Pitam vas, u ime besmrtnih bogova, da li je uopšte neko srećniji od one vrste ljudi koje svet naziva glupacima, ludacima, budaletinama i prostacima?“ (3)

Zapitaće Erazmo, jasno aludirajući na to da je, bez obzira na društvene norme, ludost ona koja donosi zadovoljstvo i mir, dok mudrost često vodi u nemir i nezadovoljstvo. Kada pogledamo moderno društvo, to su trenuci kada isključimo računare, telefone i aplikacije za produktivnost i jednostavno igramo društvene igre sa prijateljima, gledamo filmove o superherojima ili se izgubimo u glupavim TikTok video klipovima. Znamo da to nema “pravu” vrednost, ali nam pruža ono što intelektualna rasprava ne može – trenutak radosti.

Erazmo takođe oštro kritikuje težnju čoveka ka nauci i znanju koja, kako kaže, često donose više štete nego koristi:

„Ali mi oštroumni mudrijaši opet prigovaraju. Tako je, kažu oni, čoveku data osobita sposobnost da poznaje nauku i umetnost, pomoću kojih umom nadoknađuje ono što mu je priroda uskratila… I nauka se, dakle, uvukla u ljudski život s ostalim nevoljama, a potiče iz istog onog izvora iz koga potiče sve što je rđavo u životu.“ (4)

Pohvala ludosti osim što predstavlja oštru kritiku društva, ona i razotkriva suštinu čoveka. U delu gde piše:

„Ako bi neko glumcu koji na sceni igra svoju ulogu pokušao da skine masku i da gledaocima pokaže njegovo pravo, prirodno lice, zar ne bi time poremetio ceo komad?“, (5)

Erazmo nam otkriva da je život sam po sebi predstava, a da su uloge koje igramo često nužno prividne. Današnje maske su digitalne – naše profile na mrežama, naše dopisivanje sa samjlijima koje mogu sakrivati pravu emociju. Da li je, dakle, mudro skidati te maske i razotkrivati stvarnost, ili je bolje uživati u igri, svestan da je obmana deo ljudske prirode?

I ne zaboravimo najvažniji deo: kako dolazimo na ovaj svet. Erazmo se sa smeškom podseća muškog organa, aludirajući na „ludost“ koja vodi do stvaranja novog života. Jer šta je drugo nego čista ludost i impuls koji pokreće tu igru života?

„Zar bi priroda, koja je tako marljivo bdela nad muvama, biljem i cvećem, zaspala baš nad čovekom, da bi mu tako bila potrebna nauka koju je Teut, ogorčeni neprijatelj ljudskoga roda, izmislio samo zato da bi ga uništio?“ (6)

Satir i seljačka porodica, izvor slike wikimedia commons

Ono što Erazmo u ovom delu postiže nije samo duhovitost, već i duboka kritika težnji društva ka racionalizmu i konformizmu. On poziva čitaoca da preispita svoje ideale i prizna da ludost nije nešto što treba potisnuti, već nešto što treba privatiti kao neodvojiv deo života.

Erazmo Roterdamski ostaje relevantan jer kroz svoju ironiju i jednostavnu istinu, donosi poruku koja nas sve dotiče: mudrost bez radosti vodi ka promašaju, dok ludost, makar i na trenutak, donosi ispunjenost. I zato, dok čitamo Pohvalu ludosti, ne možemo da ne primetimo osmeh autora – osmeh koji poziva da se zapitamo, gde se tačno nalazi granica između mudrosti i ludosti? I možda je odgovor upravo tamo gde Erazmo pokazuje prstom, skriven iza maske smeha.

Literatura:

1. Erazmo Roterdamski, Pohvala ludosti, prevod: Darinka Nevenić-Grabovac, izdavač: Edicija, Novi Banovci, 2022. ISBN: 978-86-81962-55-8. (1, 2….6.)

2. Vladimir Tomić, Raznesni Svemir, Oblak Kaktusa, 2023:
Grabljivi umovi: zašto nam treba filozofija? (Deo drugi)

10. 11. 2024.
Grabljivi umovi: Naivne zablude transhumanista i tehnokrata (Deo četvrti)
Slika mrtvih valova i luka, inspirisana pesmom od Rata do rata, benda Atomsko Sklonište, digitalna izrada po instrukcijama za DALL-e

„Ostaće nam samo

Te betonske ruke

I mrtva mora

Bez valova i luke”

Iz pesme “Od rata do rata”, grupe Atomsko Sklonište

Kada govorimo o transhumanizmu i njegovim težnjama da prevaziđe granice ljudskog bića, otvara se filozofsko pitanje: šta zapravo znači biti čovek i da li tehnološki napredak može ili treba da zameni suštinske elemente ljudskog iskustva? Transhumanisti i tehnokrate često pronalaze svoje inspiracije u velikim filozofskim imenima i idealima, ali u toj svojevrsnoj inspiraciji umeju duboko da pogreše, promašujući suštinu onoga što ta učenja zapravo prenose. Među njima, Niče je jedno od imena koje se neretko i nepromišljeno koristi kao opravdanje za njihove snove o nadčoveku koji će, uz pomoć veštačke inteligencije, neuroloških implantata i genetskih modifikacija, nadmašiti sopstvene prirodne kapacitete i živeti bez bola i patnje. No, Ničeov nadčovek nema ništa sa tehnološkom nadogradnjom tela i uma; to je ideal koji nastaje kroz lični preobražaj, duboko umetnički izraz i volju za prevazilaženjem svojih unutrašnjih ograničenja.

Transhumanizam nudi obećanja koja na prvi pogled izgledaju kao super rešenja za večne ljudske probleme: besmrtnost, kraj patnje, čak i postizanje savršenstva. Međutim, ovakva obećanja počivaju na naivnim pretpostavkama da su svi aspekti ljudske svesti i postojanja dostupni za modifikaciju. Oni sanjaju o svetu u kojem bol i patnja mogu biti isključeni kao da su funkcije na računaru, kroz pritisak na dugme, ili – što je još problematičnije – kroz modifikaciju putem implantata i neuroloških intervencija. Zamislite taj apsurd: misliti da je patnja, tako duboko ukorenjena u ljudsko iskustvo, nešto što se može eliminisati jednostavnim uklanjanjem fizičke senzacije. U ovom idealu post-čoveka, kroz prakse koje mešaju naivnost sa nepromišljenom ambicijom, zapravo se gubi suštinski deo onoga što nas čini ljudima.

Maschinenmensch iz filma Metroplis, izvor slike wikimedia commons

U razgovoru sa profesorom Viktorom podsetio sam se na suštinsku razliku između Hakslija i Orvela. Orvelova vizija budućnosti prepoznatljivo je opresivna, svedena na nasilje nad slobodnom voljom, gde su individue prisilno porobljene putem fizičke i psihološke represije. Haksli, s druge strane, vidi opasnost u jednostavnom predavanju volji za uživanjem, u ljudskom pristajanju na udobnu, bezbolnu i srećnu egzistenciju, gde je svaki nagoveštaj patnje, tuge ili muke pažljivo eliminisan.

U tom društvu, gde su uživanje i odsustvo bola osnovne vrednosti, sama ideja autentičnog života biva zaboravljena. Šta transhumanisti i tehnokrate zapravo pokušavaju da postignu? Neki od njih otvoreno govore o stvaranju sveta bez bola, bez frustracija, bez ograničenja, koristeći upravo te argumente kao put ka zamišljenom idealu nadčoveka. Ali nadčovek koga zamišlja Niče, oduševljen umetničkim stvaranjem, plesom, vatrom života i dubokom, snažnom borbom za sopstveno mesto pod suncem, nije ni nalik sterilnoj viziji tehnokratske „savršenosti.”

Skulptura H.R. Giger, izvor slike wikimedia commons

Filozof Žil Delez, poznat po pojmu „postajanja“, opisuje ljudski subjekt kao proces koji nije statičan već se neprekidno formira kroz niz suprotstavljenih sila, životnih iskustava i odnosa s okolinom. Kroz ovu perspektivu, transhumanistička težnja za eliminacijom bola i patnje predstavlja redukciju same prirode postojanja, umesto njenog uzdizanja. Za Deleza, život se sastoji od pokreta i konstantnih promena koje nas oblikuju. Bez bola, borbe i unutrašnjih napetosti, sam čin „postajanja“ postaje nemoguć, a transhumanistički plan biva sveden na pokušaj da se život ograniči na statičnu, sterilnu formu koja bi, prema Delezu, predstavljala neautentičan način postojanja.

Žan Bodrijar bi ovu transhumanističku težnju nazvao još jednim primerom simulakruma, kopije bez originala. Bodrijarov koncept simulakruma podrazumeva stvaranje besmislene kopije autentične vrednosti – oponašanje života bez da poseduje njegovu suštinsku vrednost. Hiperrealnost u kojoj transhumanisti zamišljaju post-čoveka predstavlja sliku izvan realnosti, svetu oduzetu autentičnost ljudskog postojanja, jer je fokus stavljen na kontrolu i optimizaciju fizičkih procesa, dok metafizička dimenzija života ostaje zanemarena.

Seren Kjerkegor posmatra suočavanje sa sobom, kroz paradoks i neizvesnost, kao ključno za postizanje autentičnosti. On naglašava kako je važno prihvatiti odgovornost za sopstveni život i izbore, suočiti se sa sumnjama, pa čak i egzistencijalnim strepnjama. Transhumanistička ambicija da eliminiše patnju predstavlja opasnost po tu autentičnost jer, bez strepnje i suočavanja s unutrašnjim konfliktima, ne može se ni ući u prostor prave egzistencijalne refleksije. Kjerkegor bi rekao da je unutrašnja tenzija i borba sastavni deo puta ka samospoznaji. Bez bola i unutrašnjih dilema, individua gubi priliku za istinsko otkrivanje sopstvenih vrednosti, mana i ograničenja.

Francuski filozof Alen Badju naglašava važnost „događaja“ u ljudskom postojanju – ključnih trenutaka kada čovek redefiniše sebe i svoja verovanja, prateći put vernosti prema istini. Patnja i suočavanje sa izazovima često se pojavljuju kao prelomni trenuci u Badujuovoj filozofiji, kroz koje individua stiče dublji smisao i otkriva autentične vrednosti. Za transhumaniste, uklanjanje ovih izazova predstavlja „osiguranu sigurnost“, koja ograničava prirodnu ljudsku potrebu da istražuje, prevazilazi prepreke i otkriva sopstvenu snagu i hrabrost. Badju bi rekao da je uklanjanje bola i rizika nalik pokušaju da se iz egzistencije uklone svi izvori razvoja i autentičnog identiteta, zbog čega se ovakva težnja može smatrati moralno i ontološki destruktivnom.

U pokušaju da ukinu bol, transhumanisti preskaču dublje razumevanje prirode patnje. Ona je deo naše unutrašnje strukture, deo ljudske prirode i sastavni element svesti. Uklanjanjem patnje, oni uklanjaju suštinski deo naše duše. Da li je moguće biti uistinu svestan sebe, svoje prolaznosti, svoje autentičnosti, bez patnje koja nas podseća na naše slabosti, na naše nesavršenosti, ali i na snagu koju pronalazimo u njihovom prevazilaženju? Izgleda da su transhumanisti, u svom zanosu za savršenstvom, potpuno zaboravili da je Ničeov nadčovek jedinstveno biće koje nije oslobođeno bola, već upravo suprotno – ono koje je naučilo da uči iz sopstvene patnje, jer u njoj prepoznaje svoj rast i svoju snagu.

Zdzisław Beksiński, Bezimena slika

Ako pokušavamo da uklonimo patnju, rizikujemo da izgubimo ključnu vezu ne samo sa samim sobom već sa bolom kao našim najvećim učiteljem. Na tom putu transhumanističkih ideala, gde se sve svodi na optimizaciju i kontrolu fizičkog iskustva, zaboravljamo na našu suštinsku potrebu za autentičnošću, za dubokim, suštinskim osećajem života. I dok bi neki rekli da je naš cilj prevazilaženje ljudske prirode, možda je prava mudrost upravo u tome da je prihvatimo – sa svim njenim bolima i radošću, sa njenim strahovima i nadama.
Literatura:
1. Delez, Žil. Kapitalizam i šizofrenija.
2. Bodrijar, Žan. Simulacija i simulakrumi.
3. Niče, Fridrih. Tako je govorio Zaratustra.
4. Kjerkegor, Seren. Strah i drhtanje.
5. Badju, Alen. Etika: Esej o razumevanju zla.
6. Tomić, Vladimir. „Grabljivi umovi: užasi mišljenja i uverenja.“ Oblak Kaktusa
7. Tomić, Vladimir. „Grabljivi umovi: zašto nam treba filozofija?“ Oblak Kaktusa
8. Tomić, Vladimir. „Grabljivi umovi: savremena inkvizicija.“ Oblak Kaktusa
Razneseni Svemir, Vladimir Tomić, Oblak Kaktusa
28. 10. 2024.
Šta je vreme: Élan vital i intuicija (Deo drugi)

Pećinski Kairos, obrada digitilne slke

Anri Bergson je jednom rekao da su najveće istine one koje se ne mogu izraziti rečima, već ih moramo „osetiti“ kroz intuiciju. Ovo nije puki poetski aforizam, već suštinska filozofska misao koja prožima njegov rad na konceptu trajanja i intuicije. Ako nas je prvi deo priče o Bergsonovom vremenu naveo da preispitamo kako nauka i svakodnevni život tretiraju vreme, u ovom drugom delu zaronimo dublje u to kako mi zaista osećamo prolazak vremena – kroz oči Bergsonove filozofije.
Zamislimo sledeći scenario: sedimo u prepunoj kafani, pijemo kafu s prijateljem, razgovaramo o filozofiji (naravno, o čemu bismo drugom?). Razgovor teče, vreme prolazi, i dok pijemo, ne obraćamo pažnju na sat. U jednom trenutku shvatamo da smo proveli tri sata u toj kafani, a čini nam se kao da je prošlo svega pola sata. Kako je to moguće? Kako vreme može da “proleti” dok smo duboko angažovani, a u drugim situacijama, recimo čekajući u redu u pošti, svaka sekunda deluje kao večnost?

Bergson bi rekao da se ovde ne radi o “fizičkom vremenu”, onom koje merimo satovima i štopericama. Ovo je trenutak u kojem osećamo vreme kroz trajanje. To nije niz statičnih momenata koje možemo numerisati. To je nešto što osećamo u sebi, kao neprekidni tok unutrašnjeg života. Vreme koje osećamo dok razgovaramo s prijateljem ili dok uživamo u umetnosti nije ono matematičko, “hladno” vreme. To je kvalitativno vreme, ono koje ne možemo uhvatiti brojevima. Bergson nas poziva da prepoznamo ovu intuiciju, ovaj neposredni uvid u stvarni tok života.

Tajmbrutus, 2024, slika generisana po posebnim instrukcijama za DALL-e

Bergsonova intuicija je više od običnog osećaja – ona je metod pomoću kojeg možemo doći do suštine stvarnosti. Za njega, intuicija nije jedino alat za umetničke ili poetske trenutke, već je ključ za razumevanje sveta. Naš racionalni um, iako koristan za praktične svrhe, zamenjuje stvarni tok vremena statičnim tačkama, zamrzava ga i pokušava da ga podeli na mere koje su razumljive, ali površne. Intuicija nam omogućava da prodrimo dublje, da sagledamo ono što Bergson naziva élan vital – vitalni impuls, ili kreativnu silu života.

Élan vital je središnji koncept u Bergsonovoj filozofiji, koji objašnjava ne samo prirodu vremena, već i prirodu života. Prema Bergsonu, élan vital je kreativna energija koja pokreće sve živo, ona koja omogućava preobražaj i evoluciju. Ona nije mehanička sila, nije nešto što možemo analizirati kroz fizičke ili biološke zakone. To je životna energija, kreativna snaga koja omogućava neprekidni razvoj i promenu, baš kao što se vreme neprestano razvija i prolazi kroz nas, ne ostavljajući iza sebe tragove koje možemo jednostavno izmeriti ili objasniti.

Ako bismo želeli da Bergsonove ideje o trajanju prepoznamo u umetnosti, mogli bismo se osvrnuti na knjige Džejmsa Džojsa ili na platna Salvadora Dalija. Džojs, u svom monumentalnom delu “Uliks”, prikazuje celokupnu odiseju kroz samo jedan dan u životu Leopolda Bluma i drugih likova. Događaji romana traju 24 sata, ali kroz tok svesti i unutrašnje refleksije, taj jedan dan postaje ceo univerzum. Vreme nije mehaničko merenje minuta, već osećaj trajanja – kroz koji likovi proživljavaju čitave unutrašnje svetove.

Korice prvog izdanja Uliksa, izvor slike: wikimedia

Dalijeva slika “Upornost sećanja” sa svojim istopljenim satovima skoro da karikira ideju merenja vremena. Satovi nisu tu da bi merili vreme u fizičkom smislu; oni su simboli proživljenog vremena koje se proteže i savija, baš kao što Bergson tvrdi da vreme nije linearno. Ono je više nalik melodiji u kojoj se note prožimaju, a ne mehaničkom nizu tačaka na vremenskoj liniji.

Jedan od “najprovokativnijih” momenata Bergsonove filozofije je taj što linearno vreme, koje merimo satovima, sleđuje suštinu života. Mi ne živimo u okviru definisanih trenutaka. Život nije niz statičnih slika, već je poput toka reke – neprestano u pokretu, neuhvatljiv za analitičke metode. Bergson bi verovatno bio fasciniran modernim pokušajima umetnika da prikažu ovu fluidnost. Na primer, u mom kratkom tekstu “Normalan razgovor”, Jahač zmije i Veštica razgovaraju o vetru, preobražaju i vremenu – baš kao što i Bergson kaže da je vreme neprekidni proces preobražaja. Vetar, koji menja i preobražava, postaje metafora za vreme.

Jahač zmije, digitalna obrada prethodno generisane slike po posebnim instrukcijama za DALL-e.

Vreme kao preobražaj se posebno jasno vidi u svakodnevnim fenomenima. Dok čitamo knjigu, satovi mogu otkucavati, ali mi to ne primećujemo. A onda se iznenada priberemo i shvatimo da su prošla dva sata. Dok fizičko vreme prolazi, mi proživljavamo drugačiji tok. S druge strane, dok čekamo u redu, svaki trenutak osećamo kao bol. Bergsonov koncept trajanja je suštinski vezan za ovaj subjektivni osećaj, iako on nadilazi jednostavna svakodnevna iskustva. Vreme koje osećamo je drugačije od onoga što merimo.

Za Bergsona, intuicija je ključ za razumevanje stvarnog toka vremena. Nauka može meriti i analizirati svet, ali nikada neće uhvatiti ono što je bitno: tok vremena, način na koji se trenutak stapa sa prošlošću i preliva u budućnost. Ova intuicija možda najbolje odgovara umetničkom iskustvu. Kad slušamo muziku, ne čujemo izolovane tonove, već melodiju koja teče. Na isti način doživljavamo i vreme – kao nit koja se neprekidno nastavlja, bez mogućnosti da se analizira po delovima.

U ovom kontekstu možemo se osvrnuti i na figuru Kairosa, mitske personifikacije povoljnog trenutka u grčkoj mitologiji. Dok Kronos, bog vremena, simbolizuje linearnost i kontrolu, Kairos predstavlja trenutak promene i preobražaja, priliku koja dolazi u ciklusima, a ne u linearnom nizu. Tako i vreme postaje prilika za transformaciju, ne samo brojanje trenutaka.

Kroz sve ove primere, Bergson nas izaziva da promenimo svoj odnos prema vremenu. Vreme nije linija po kojoj koračamo, već reka u kojoj plivamo – stalno u pokretu, stalno u promeni, sa neprekidnim stapanjem prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Vreme nije predvidivo, nije mereno brojevima. Ono je preobražaj.

U zen-koanu “Dan“, pišem: Vreme je proces. Proces je preobražaj. Svaki trenutak je novi, ali i večni. Vreme je krug bez početka i kraja, poput hodnika bez vrata. Dok koračamo njime, shvatamo da svaki korak donosi novi preobražaj.

Ono što je posebno zanimljivo u vezi sa pojmom vremena u srpskom jeziku jeste to što koristimo istu reč, “vreme”, kako za vremenske prilike – u smislu toplog, hladnog, sunčanog ili kišnog dana – tako i za fizičko vreme koje merimo satovima. To pokazuje neverovatno bogatstvo jezika, jer srpski jezik prirodno oseća da je vreme neraskidivo povezano sa promenom. Baš kao što se vremenske prilike neprestano menjaju, tako i fizičko vreme ne postoji bez kretanja. Ako bi se sva promena i kretanje u prirodi zaustavili, vreme bi prestalo da postoji. Bez kretanja, ne bi bilo ni vremena o kojem možemo govoriti. Vreme je, u tom smislu, kretanje – ono je metamorfoza, stalna transformacija svega što nas okružuje i nas samih.

Antoni de Pereda, Alegorija Sujete, izvor slike: wikimedia commons

U svakodnevnom životu, umetnosti, književnosti, svi nam daju primere tog trajanja, tog osećaja vremena koje nije podložno zakonima fizike, već zakonima života. Ako želimo stvarno da razumemo vreme, moramo naučiti da ga osetimo, baš kao što osećamo vetar na licu, preobražaj prirode, tok misli i unutrašnjeg sveta.

Razneseni Svemir, Vladimir Tomić, Oblak Kaktusa

Literatura:

Anri Bergson – Stvaralačka evolucija, Algoritam. (Original: L’Évolution créatrice)
Anri Bergson – Trajanje i sloboda volje. (Original: Durée et Simultanéité)
Džejms Džojs – Uliks, izdanje “Dereta”, 2012.
Žil Dilez – Bergsonizam, Factum izdavaštvo, 2015.
Vladimir Tomić – Razneseni svemir, Oblak Kaktusa, 2024.
Vladimir Tomić – Normalan razgovor
Vladimir Tomić – Dan

18. 10. 2024.
Šta je vreme: Bergsonov vrtlog trajanja (Deo prvi)
Anri Bergson sa svojom ćerkom, izvor slike wikimedia commons

Filozof Anri Bergson (1859-1941), ostavio je dubok trag u filozofiji, posebno kroz svoja promišljanja o pojmu vremena. Ono što je zanimljivo kod Bergsona jeste da je svojom filozofijom prkosio tadašnjem naučnom i filozofskom establišmentu. Poznat je po konceptu trajanja (fr. durée), ideji koja redefiniše kako razumemo vreme, legendarnoj debati sa Albertom Ajnštajnom i puno drugih stvari. On je tvrdio da se u subjektivnom osećaju vremena zapravo krije prava priroda vremena, dok je ono što naučnici mere sekundama i minutama vrsta konstrukta koji ne uspeva da uhvati istinsku suštinu vremena. Bergsonova filozofija je način mišljenja vremena kao nečega što je fluidno, neprekidno, i što se ne može uhvatiti ili analizirati pomoću racionalnih ili matematičkih metoda.

Vreme se obično posmatralo kao niz diskretnih momenata koji se mogu meriti, numerisati i analizirati. U ovom kontekstu, nauka je posmatrala vreme kao nešto spoljašnje i objektivno, što se može pratiti i izmeriti instrumentima. Na primer, Ajnštajnova teorija relativiteta, iako odbacuje klasično Njutnovo apsolutno vreme, pruža precizne matematičke opise kako vreme zavisi od brzine i prostora. To je ono što zovemo fizičkim vremenom. Ali za Bergsona, fizičko vreme, kao niz tačaka u prostoru, nije vreme koje mi zaista doživljavamo. Umesto toga, pravo vreme je vreme unutrašnje svesti – ono što on naziva trajanjem. Ono je neprekidni tok koji se ne može podeliti na tačke ili trenutke, jer je njegova priroda kvalitativna, a ne kvantitativna.

Salvador Dali, upornost sećanja, izvor slike: wikimedia commons.

Ključna razlika koju Bergson uvodi jeste ta da naučno vreme pretvara vreme u niz statičnih trenutaka, dok trajanje predstavlja kontinuirani tok iskustva. Trajanje nije samo subjektivni osećaj vremena, već potpuno drugačiji koncept vremena. Umesto da ga analiziramo kao linearnu sekvencu trenutaka, trajanje je nešto što se oseća iznutra, i ne može se smestiti u okvire matematike ili mehanike. Ono je stalna promena. U trajnom vremenu, sadašnji trenutak ne prestaje da postoji kada pređe u prošlost, već se prošlost, sadašnjost i budućnost međusobno prožimaju u neprekidnom toku.

Ova Bergsonova tvrdnja je radikalna jer nas poziva da preispitamo same temelje našeg razumevanja stvarnosti. Kada posmatramo vreme kao niz trenutaka, gubimo osećaj za njegovu pravu prirodu. Za Bergsona, stvarnost se ne može razumeti kao fiksirana serija događaja, već kao dinamični proces stalne egzistencije i promena. Ovaj pristup otkriva nepredvidivu, kreativnu dimenziju vremena. Dok naučno vreme može opisati kako svet funkcioniše u fizičkom smislu, ono promašuje složenost stvarnog, proživljenog iskustva.

Anri Matis, Ples, izvor slike: wikimedia commons

Bergsonova kritika naučnog vremena zapravo je dublja nego što izgleda. On tvrdi da nauka, pokušavajući da razume vreme, u stvari zamrzava njegovu pravu prirodu. Uzmimo za primer film – ako film pauziramo u svakom trenutku, dobijamo niz statičnih slika. Ali te slike ne predstavljaju pravi film, jer ne hvataju kretanje koje je srž filma. Slično tome, nauka hvata “slike“ vremena, dok pravi, tekući tok vremena izmiče takvoj analizi.

Još jedna važna ideja koju Bergson uvodi jeste da ne možemo razumeti vreme kroz konceptualne okvire. On uvodi intuiciju kao metod za razumevanje trajanja. Prema Bergsonu, razum i naučna analiza su korisni za praktične svrhe, ali ne mogu dokučiti suštinu stvarnosti. Intuicija je, za njega, neposredan uvid u tok života, koji izbegava zamke statičke analize. Ona nam omogućava da doživimo vreme onako kako ga zaista osećamo – kao neprekidnu, živu realnost koja nije ograničena na brojeve i sekunde.

Debata sa Ajnštajnom pokazuje koliko su različiti pristupi ova dva uma. Ajnštajn, sa svoje strane, nije bio potpuno nesvestan subjektivnih aspekata vremena, ali je insistirao da naučno vreme mora biti objektivno merljivo. Ajnštajnova teorija relativiteta pokazuje da se vreme može usporiti ili ubrzati u zavisnosti od kretanja objekata kroz prostor, ali to i dalje ostaje fizičko vreme, ono što se može izračunati i predvideti. Bergson, međutim, tvrdi da čak i ova relativnost vremena promašuje suštinu. Njegova kritika Ajnštajna nije bila usmerena protiv naučne teorije relativiteta, već protiv ograničenja takvog matematičkog razumevanja vremena.

Filozof Žil Dilez je u 20. veku oživeo Bergsonovu filozofiju, ističući koliko je njegov koncept trajanja relevantan za savremene filozofske rasprave. Dilez naglašava da Bergsonov pojam multipliciteta pruža ključ za razumevanje ne samo vremena, već i realnosti u celini. Prema Dilezu, Bergson nam pokazuje da je stvarnost stalno u procesu postajanja, a ne nešto što se može fiksirati u nepokretne kategorije. „Vreme nije nešto što prolazi mimo nas; mi smo deo tog vremena, jer mi sami smo trajanje,“ piše Dilez u svom delu Bergsonizam. Ova ideja je od suštinske važnosti za savremenu filozofiju, jer ona otkriva kako stvarnost i vreme uvek nose element neizvesnosti i kreativnosti.

Savremene naučne discipline, kao što su kvantna fizika i teorija haosa, ukazuju na slične fenomene – svet nije statičan i predvidiv, već je fluidan i neuhvatljiv, baš kao što je Bergson tvrdio. U takvom svetu, vreme više nije kontrolisano, već neprekidno menja svoj tok. Bergsonovo insistiranje na intuitivnom razumevanju vremena stoga postaje sve aktuelnije, jer nam pomaže da dublje shvatimo realnost u kojoj živimo, onu koja je daleko složenija od matematičkih modela.

Ukratko, ono što Bergson donosi filozofiji vremena jeste nova perspektiva koja se temelji na životnom iskustvu i intuitivnom uvidu, a ne na mehaničkim ili matematičkim modelima. On nas podseća da je stvarnost mnogo složenija i bogatija nego što se može uhvatiti merenjima, te da vreme nije samo ono što pokazuje sat, već nešto što nosi dublju, kvalitativnu dimenziju našeg postojanja.

Kraj ovog dela bloga, završavamo jednim citatom Bergsona.

– Istina je da mi brojimo uzastopne trenutke trajanja i da nam se vreme, po svojim odnosima s brojem, pokazuje najpre kao merljiva veličina, sasvim analogna prostoru. Ali, ovde treba napraviti važnu distinkciju. Kažem, na primer, da je protekao minut, a pod tim mislim da je klatno, otkucavajući sekunde, izvelo šezdeset oscilacija. Ako svih tih šezdeset oscillacija sebi predočim odjednom i jednom jedinom apercepcijom duha ja po hipotezi isključujem ideju o uzastopnosti, mislim ne na šezdeset otkucaja koji se smenjuju, već na šezdeset tačaka jedne čvrste linije od kojih svaka takoreći simbolizuje jednu oscilaciju klatna.

Ako, pak, želim da sebi tih šezdeset oscilacija predočim uzastopno, a ništa ne menjajući u načinu njihova stvaranja u prostoru moraću da mislim na svaku oscilaciju isključujući sećanje na prethodnu, jer prostor o njoj ne čuva nikakav trag, međutim, baš zbog toga ja ću sebe osuditi da neprestano ostanem u sadašnjosti i odreći ću se toga da mislim uzastopnost ili trajanje. Ako, napokon, zadržim, spojeno sa slikom sadašnje oscilacije, sećanje na oscilaciju koja joj je prethodila, desiće se jedno od dvoga:

1)ili ću dve slike staviti jednu do druge, pa ćemo se tako vratiti na našu prvu hipotezu ili ću
2) Ili ću ih primetiti jednu u drugoj, kako se prožimaju i među sobom organizuju kao note neke melodije, obrazujući ono što cemo nazvati nejasnom ili kvalitativnom množinom, a što nema nikakve sličnosti sa brojem:

Tako ću dobiti sliku čistog trajanja, ali ću se, takođe, potpuno osloboditi ideje o homogenoj sredini ili o merljivom kvantitetu.

Citat iz dela “Trajanje i sloboda volje”

Frančesko de Rosi, Kairos, izvor slike: wikimedia commons

Literatura:
- Anri Bergson – Stvaralačka evolucija, Algoritam. (Original: L’Évolution créatrice)
- Anri Bergson – Trajanje i istovremenost (Original: Durée et simultanéité)
- Žil Dilez – Bergsonizam, Factum izdavaštvo, 2015.
Razneseni Svemir, Vladimir Tomić, Oblak Kaktusa
15. 10. 2024.
Pitanje patnje i različitih shvatanja duše: Anamneza i pitanje duše kod Platona (Deo drugi)

Claude Lorrain – “Ascanius Shooting the Stag of Sylvia”, wikimedia commons.

„Solomon kaže: Nema ničeg novog pod suncem. Kao što je Platon zamišljao da je svo znanje samo sećanje, tako i Solomon donosi svoj sud, da je svaka novina ništa drugo do zaborav.”

Fransis Bejkon

Ovaj citat pojavljuje se u Borhesovoj priči “Besmrtnik”

Kada govorimo o duši, često se vraćamo na filozofska dela koja su oblikovala naše razumevanje svesti, znanja i egzistencije. U prvom delu ove rasprave, osvrnuli smo se na biljke i njihovu moguću sposobnost da osećaju bol kao i Aristotelovo shvatanje pojma duše, ali ovaj drugi deo vodi nas kroz dublje razmatranje duše iz perspektive Platonove teorije anamneze i njenog odnosa prema patnji i znanju. Platonova anamneza predstavlja jedno od najdubljih filozofskih razmatranja o prirodi znanja, postavljajući pitanje o poreklu duše, njenom sećanju na svet ideja, i procesu ponovnog otkrivanja istine.

Prema Platonu, duša je besmrtna i postojala je pre nego što je ušla u telo. U svetu ideja, duša je imala pristup apsolutnim istinama – formama koje su večne i nepromenljive. Sve što znamo i možemo spoznati već je sadržano u našoj duši, a učenje je proces sećanja na te večne istine.

Platon ovo najjasnije izlaže u dijalogu “Menon“, gde Sokrat kroz niz pitanja vodi neobrazovanog roba do matematičkog rešenja, pokazujući da rob nije naučio ništa novo, već se samo prisetio onoga što je njegova duša već znala[1].

Ova teorija otvara pitanje o prirodi znanja i patnje. Ako je duša večna i nosi znanje iz sveta ideja, zašto onda patimo? Platonova anamneza sugeriše da je patnja rezultat odvojenosti duše od svog pravog porekla. Kada zaboravimo na svet ideja, kada smo uronjeni u prolazne aspekte fizičkog sveta, mi gubimo dodir sa istinom. Patnja, prema ovoj perspektivi, nije samo fizička ili emotivna, već metafizička – dolazi iz neznanja.

Peter Paul Rubens – “Hercules and Omphale”, wikimedia commons

Ovo neznanje je odvojenost od večnih formi pravednosti, dobrote i lepote[2].

U svetlu moderne filozofske misli, poput panpsihizma, koji tvrdi da je svest fundamentalna karakteristika svega što postoji, Platonova anamneza pruža dodatnu dimenziju za razumevanje duše i svesti. Da li bi Platon danas, suočen sa teorijama o sveopštoj svesti, rekao da sva bića nose u sebi znanje o svetu ideja? Možda je patnja, koju možemo posmatrati kao univerzalni fenomen, deo dubljeg procesa sećanja duše na svoje poreklo, na svoje božansko znanje.

Anamneza je, dakle, proces otkrivanja unutrašnje istine, istine koja je već u nama. Sokratova metoda majeutike – metoda “porađanja” ideja – ne podrazumeva prenošenje spoljašnjih informacija, već pomaže sagovorniku da se priseti onoga što već zna.

Svako poseduje to unutrašnje znanje, ali ne umeju svi da ga prepoznaju ili prizovu[3].

Ovaj proces je spor i težak, ispunjen iskušenjima i patnjom, ali njegov konačni cilj je oslobađanje duše i povratak istini.

Platonov dualizam između sveta čula i sveta ideja stavlja naglasak na patnju kao simptom ljudskog postojanja u prolaznom svetu. Dokle god smo vezani za čulnu stvarnost, prolazne stvari koje se menjaju i nestaju, mi ne možemo u potpunosti shvatiti večne forme.

Samo kroz anamnezu možemo transcendirati te prolazne forme i postići istinsko znanje o svetu ideja[4].

Moderna nauka i filozofija možda se bave biološkim ili neurološkim aspektima patnje, ali Platon nas podseća da patnja ima metafizičku dimenziju. Ona je deo naše potrage za istinom. Kako duša priziva izgubljeno znanje, ona se suočava sa kontradiktornostima i ograničenjima fizičkog sveta. Patnja je, na neki način, znak da smo udaljeni od istinske spoznaje, ali i podsticaj da nastavimo potragu za sećanjem na večne istine.

Ako duša sadrži znanje o pravdi, lepoti i dobru, patnja postaje neizbežna kada živimo u svetu nepravde, ružnoće i zla. Platon bi danas verovatno rekao da je ključ za oslobađanje od patnje upravo u podsećanju na ono što već znamo – na univerzalne forme koje oblikuju našu egzistenciju.

Naše nezadovoljstvo svetom ne dolazi iz same prirode postojanja, već iz našeg zaborava, iz nesposobnosti da prepoznamo pravu prirodu stvari[5].

Nicolas Poussin – “La mort de Germanicus”, wikimedia commons.

Patnja je, dakle, proces buđenja. Kroz patnju, duša se podseća da postoji nešto izvan prolaznog sveta – nešto večno, istinito i dobro. Ovo podsećanje može biti bolno, jer nas suočava sa našim ograničenjima, ali je i neophodno za postizanje spoznaje. Sokrat bi rekao da filozofija počinje upravo u trenutku kada prepoznamo da ne znamo ono što smo mislili da znamo, i da je naš zadatak da prizovemo to zaboravljeno znanje.

Platonova teorija anamneze, zajedno sa modernim shvatanjima svesti, poziva nas da preispitamo prirodu našeg znanja, patnje i postojanja. Da li patimo jer smo zaboravili istinsku prirodu sveta? I može li sećanjе na te istine doneti oslobađanje?

Reference iz drugog dela o Platonovoj anamnezi:

1. Fine, Gail. Plato on Knowledge and Forms: Selected Essays. Oxford University Press, 2003.
Chappell, Timothy. “Plato’s Theory of Forms.” Stanford Encyclopedia of Philosophy, 2005, https://plato.stanford.edu/entries/plato-forms/.
2. Fine, Gail. The Possibility of Inquiry: Meno’s Paradox from Socrates to Sextus. Oxford University Press, 2014.
3. Reeve, C.D.C. Plato’s Meno. Hackett Publishing Company, 2006.
4. Dorter, Kenneth. Form and Good in Plato’s Eleatic Dialogues. University of California Press, 1994.
5. Scott, Dominic. Recollection and Experience: Plato’s Theory of Learning and its Successors. Cambridge University Press, 1995.

Dodatne reference iz prvog dela o biljkama:

Gagliano, Monica. Thus Spoke the Plant. Berkeley: North Atlantic Books, 2018.
Trewavas, Anthony. “Aspects of Plant Intelligence.” Annals of Botany, vol. 92, no. 1, 2003, pp. 1-20.
Marder, Michael. Thinking Plants: Philosophy of Plant Life. Columbia University Press, 2013.

Vladimir Tomić, Razneseni Svemir, Oblak Kaktusa

4. 10. 2024.
Grabljivi umovi: savremena inkvizicija (Deo treći)

Izvor slike: wikimedia commons

Kada sam, kao srednjoškolac, bio polaznik jedne naučno-istraživačke stanice, tamo su me prvobitno prihvatili kao člana ne zbog mog školskog uspeha, nego zbog rada koji sam im u to vreme poslao, a koji se zvao: Zloupotreba nauke tokom dvadesetog veka. Sada, dvadeset godina nakon toga, osim što opet imam potrebu da pišem o ovoj temi, smatram da imam i neku vrstu dužnosti da upozorim one koji ovo čitaju na razne opasnosti, zamke i iskušenja koje čekaju sve nas, posebno mlađe generacije u 21. veku.

U prvom delu „Grabljivi umovi: užasi mišljenja i uverenja”, ukazao sam na to kako se ljudi vezuju za svoja uverenja i stavove kao da su nerazdvojivi delovi njihovog identiteta. Ta rigidnost se, kako sam tada naveo, može posmatrati kao neka vrsta mentalne zarobljenosti, gde pojedinac odbija da preispita ili menja svoje stavove. Ovaj otpor promeni, simbolički prikazan kroz Ničeovu zmiju koja umire ako ne odbaci svoju kožu, duboko je ukorenjen u psihološkim, društvenim, pa i političkim okvirima. Nauka, kao što smo videli, takođe može postati dogmatična – novi oblik modernih inkvizitora.

Zatim, u drugom delu „Grabljivi umovi: zašto nam treba filozofija?”, dotakao sam se filozofske potrage za istinom i kritičkog promišljanja. U svetu gde je filozofija često odbačena kao neupotrebljiva, istakao sam njenu nezamenjivu ulogu u preispitivanju svega onoga što uzimamo zdravo za gotovo. Filozof je, kako sam rekao, Luda ili Budala svog vremena, onaj koji ne prestaje da postavlja pitanja, čak i kada se suoči s društvenim osudama. Slično, i nauka bi trebalo da zadrži ovu otvorenost prema sumnji, ali umesto toga, često upada u istu zamku rigidnih sistema mišljenja.

Nedavno, u razgovoru sa pojedinim mojim FB prijateljima, naletao sam na citat Nila de Gras-a Tajsona u kojem se kaže:

„Ljudi se okreću religiji ne da bi bili informisani, već da bi bili umireni. Ona im govori ono što žele da čuju, a ne ono što treba da znaju.Postoji samo jedna disciplina koja služi da informiše ljudski um i proširi ljudsko znanje, a ta disciplina je nauka.”

Premda, prvi deo citata gde Tajson govori o tome kako religija često može služiti da ugađa ljudskom uhu ili da deluje na mase, kako je Marks primetio, poput opijuma za mase nije sporan, drugi deo njegovog citata je više nego problematičan. Štaviše, iz drugog dela citata, tačno se vidi da nikada nije čitao i blaženo je nesvestan jednog Tomasa Kuna, Karla Popera, Ludviga Vitgenštajna, Imrea Lakatoša, jer da je svestan toga nikada ne bi izjavio ovako notornu glupost da je nauka jedina disciplina koja daje umu informacije i da jedina dolazi do znanja. Prosto mi je neverovatno da se ovakvi neobrazovani likovi dižu u nebesa poput nekih velikih zvezda obrazovanja u nekom svetskom rijalitu šou programu. Ja sam siguran da je on ekspert svoje struke, ali o načinima informisanja uma i samom pojmu uma ovaj čovek toliko lupeta, da mi je to i bedno i ogavno.

Naučni metod, iako impresivan i moćan alat za razumevanje sveta, nije jedini način da se dođe do istine, a sigurno nije bez svojih mana. Tomas Kun, u svom delu „Struktura naučnih revolucija“, uvodi koncept promene paradigmi, koji pokazuje da naučni napredak nije pravolinijski i kumulativan, već diskontinuitetan i često haotičan. On kaže:

„Naučne revolucije se dešavaju kada nova paradigma zameni staru, ne zato što je nova paradigma nužno bliža istini, već zato što je bolje prilagođena rešavanju anomalija koje prethodna paradigma nije mogla objasniti.“

Kun ovim pokazuje da su naučnici često nesvesno zarobljeni u okviru postojeće paradigme, i da promene ne dolaze kroz postepeno nakupljanje novih činjenica, već kroz nagle revolucije koje ruše postojeće načine razmišljanja.

Jedan od najpoznatijih primera promene paradigme je prelazak sa Njutnove mehanike na Ajnštajnovu teoriju relativnosti. Njutnova mehanika je dominirala naučnim svetom više od dva veka, pružajući uspešne modele za objašnjavanje svakodnevnih pojava u našem referentnom okviru na Zemlji. Prema Njutnovim zakonima, gravitacija je sila koja privlači objekte jedne prema drugima. Međutim, kada je Ajnštajn uveo Opštu teoriju relativnosti, stvari su se drastično promenile. Prema Ajnštajnu, gravitacija više nije sila, već je posledica zakrivljenosti prostor-vremenskog kontinuuma. Ova ideja je u početku naišla na veliki otpor, jer se činila kontraintuitivnom, ali vremenom je nova paradigma zamenila staru.

Njutnovi zakoni i dalje funkcionišu u svakodnevnom životu i za male brzine (tzv. „klasični referentni okvir“), ali prestaju da važe u slučajevima ekstremno velikih brzina, blizu brzine svetlosti, kao i u ekstremnim gravitacionim poljima, poput onih oko crnih rupa. Ovaj prelazak sa Njutnove mehanike na Ajnštajnovu relativnost savršen je primer kako nova paradigma ne samo da menja način na koji razumemo svet, već i proširuje naše sposobnosti da objasnimo fenomene koji su ranije bili neobjašnjivi.

Karl Poper, s druge strane, smatrao je da je ključ naučnog metoda mogućnost falsifikacije. U svojoj knjizi „Logika naučnog otkrića“, Poper insistira na tome da nauka ne može nikada dokazati neku teoriju; može je samo opovrgnuti. On kaže:

„Teorija koja ne može biti opovrgnuta nikakvim mogućim događajem nije naučna.“

Poperova filozofija nam govori da je naučna istina uvek privremena, da ne postoji apsolutna naučna istina, već samo hipoteze koje preživljavaju dok ne budu opovrgnute. Ovo nas vodi do zaključka da nauka nikada ne može ponuditi konačne odgovore na pitanja koja se tiču ljudske svesti, etike, estetike, pa čak i same filozofije nauke.

Takođe, Ludvig Vitgenštajn, u svojoj kasnijoj filozofiji, posebno u delu „Filozofska istraživanja“, postavlja pitanje o granici jezika i kako naš jezik oblikuje i ograničava naše razumevanje sveta. Vitgenštajn kaže:

„Granice mog jezika znače granice mog sveta.“

To znači da jezik nauke, koliko god bio precizan, uvek ostaje ograničen sredstvima koje koristi da bi opisao stvarnost. Nauka se oslanja na jezik, a jezik, kao i svaki ljudski alat, ima svoja ograničenja i kontradikcije. Naša sposobnost da u potpunosti razumemo svet, prema Vitgenštajnu, zavisi od načina na koji govorimo o njemu.

Na kraju, Imre Lakatoš, kroz svoju teoriju istraživačkih programa, pokazao je da naučni metod nije uvek racionalan proces napretka. U okviru istraživačkih programa, centralne teorije se brane od falsifikacije dodavanjem pomoćnih hipoteza, što znači da se ponekad racionalnost nauke svesno ili nesvesno žrtvuje u korist očuvanja dominantne teorije. Lakatoš kaže:

„Istraživački program je progresivan ako vodi do otkrića novih činjenica; on je degenerativan ako to ne čini.“

Ovde se vidi da nauka, čak i kada tvrdi da je potpuno racionalna i objektivna, često funkcioniše kroz pragmatične i ponekad dogmatske okvire.

Savremeni inkvizitori, sliku napravila Lili Bluz, CGPT-asistent.

Ako posle ovog teksta i dalje neko gleda isto na postere koji su bili prisutni tokom kovid-histerije o tome kako trebate verovati nauci, onda je ili jako glup ili mu treba psihološka pomoć, a možda i neka večernja škola.

Literatura:

1.Tomas Kun:

Struktura naučnih revolucija

2. Karl Poper:

Logika naučnog otkrića

3. Ludvig Vitgenštajn:

Filozofska istraživanja

4. Imre Lakatoš:

Teorija istraživačkih programa

Vladimir Tomić., Razneseni Svemir, Oblak Kaktusa

28. 9. 2024.
MetaMorph: Putovanje kroz savremene filozofske ideje (Deo drugi)

Sliku napravila Lili Bluz

Tripolarna: “Svest razmišlja, a nesvest dela,” reče, valjda, Gete. Kao pisac, dosta razmišljam o tome, jer, dok se ja spremam da objavim svoju prvu knjigu, mnogi ih, ni prosečne, napisaše u međuvremenu. Isto važi i za samoispitivanje. Dok ti riljaš po sebi neprestano i stalno sumnjaš u sebe, drugi tim istim ašovima zatrpavaju svoje svesti, savesti, sećanja… Šta misliš ti o svemu tome? Da li je filozofiranje dokolica i gubljenje vremena? Ne u ranom razvoju svakog bića, tada mislim da je neophodna, već sada, u ovim našim godinama, ranim četrdesetim? Šta je suma sumarum?

Vladimir: Filozofija, ili bolje reći postavljanje filozofskih pitanja, često se rađa u dokolici, ali to ne znači da je filozofija gubljenje vremena. I dan-danas, sećam se kada smo sa bratom i sestrom od tetke, u trenutku kada smo bili tek niži razredi osnovne škole, odjednom počeli da razgovaramo u mračnoj sobi, pred spavanje, o zvezdama, svemiru, načinu kako to sve postoji i kako je sve to misteriozno. Ne mogu govoriti u njihovo ime, ali sam siguran da su se i oni u tim trenucima osećali kao ja, tačnije kao da iako smo prisutni u toj sobi, gde su nas roditelji smestili da spavamo; osećao sam se posle tih izvanrednih dečjih pitanja kao da se putem nekog tajanstvenog mehanizma stapam sa svetom oko sebe, kao da moja dečja glava lebdi u tom zvezdanom prostoru o kojem smo govorili. Sumnje i preispitivanja o kojima govoriš dolaze kasnije, jer kao mala deca imamo sunđersko upijanje skoro svega oko nas, i to je prirodno. Međutim, jedna od zabludi je da prestajemo biti deca. Skoro sam se našalio s kolegama na poslu, da je prvih 40 godina detinjstva najteže, jer, eto, i sam se približavam četrdesetima. Naravno da mi odrastamo, ali dete ostaje utemeljeno ili neutemeljeno u nama, odnosno, kako sam upravo ovde u ovom blogu jednom prepevao na srpski poznatu pesmu Vilijema Vordsvota gde on piše u originalu: “The Child is father of the Man”, namerno je prepevano u “Dete je Otac Deteta”, iako bi doslovno trebalo prevesti kao dete je otac muškarca. Zašto ova izmena to jest prepev? Zato što se želi naglasiti cikličnost i neprekidnost. Naglašavam cikličnu prirodu života, gde dete uvek nosi u sebi svog unutrašnjeg oca, odnosno odraslu verziju sebe, i obrnuto. Ova verzija dodatno podvlači ideju da osoba u sebi uvek nosi detinje stvari, čak i u odraslom dobu. Mi uvek zadržavamo deo svog detinjeg ja, ono ostaje u nama i oblikuje naša ponašanja i izbore. Po meni, mi smo večna deca, ali neki nas ne žele takve. Uzgred, o toj deci, tačnije njihovim osećanjima sveta oko sebe, peva Bob Marley kada kaže: “There is a natural mystic blowing through the air.” Konačno, da se vratim na prvi deo tvog pitanja u vezi sumnje i pisanja knjige. Vitgenštajn je filozofiju shvatao kao aktivnost, odnosno Vitgenštajn je verovao da su mnogi filozofski problemi zapravo problemi jezika. U “Filozofskim istraživanjima”, on tvrdi da filozofija nije skup doktrina ili teorija, već aktivnost razjašnjavanja jezika. Prema njemu, mnogi filozofski problemi nastaju zbog nesporazuma o načinu na koji jezik funkcioniše. Evo kako se to u praksi dešava. Osoba A postavi pitanje osobi B: “Da li kompjuter može biti svestan?” Pitanje unapred podrazumeva da mi znamo šta znači biti svestan ili da znamo šta je svest i da se ta svojstva mogu pripisati nečemu poput računara. Filozofska analiza bi istražila različite teorije svesti i pomogla da se razjasni šta podrazumevamo pod “svest” i u kom smislu bi računar mogao ili ne mogao biti svestan. Prema tome, nemamo definitivan odgovor na pitanje šta je svest, a opet u kontekstu tvog pitanja, to nas ne sprečava da otkrivamo svest kroz sebe i da osvestimo sve delove sebe koji čine tu jednu našu celinu kao ljudskih bića. Sumnja je, dakle, neizbežna za misleće ljude.

Lili Bluz: Kako filozofija može pomoći pojedincu da se nosi sa brzim tehnološkim promenama i izazovima koje one donose? Da li filozofija može pružiti neke smernice za očuvanje mentalnog zdravlja u eri digitalne komunikacije i konstantne povezanosti?

Vladimir: Znate kako. Po meni, razvoj tehnologije mora biti praćen istovremeno jakim razvojem svih humanističkih disciplina, počevši od filozofije pa sve do sociologije, ali i književnosti i psihologije. Ako se vi trenutno bavite nekom aritmetičkom operacijom, vi ste u domenu matematike, ali ako postavite pitanja: šta je broj, šta je matematika, zašto sam odlučio da moj životni poziv bude matematika, vi niste više u domenu matematike nego u domenu filozofije. Filozofija nam pomaže da osvestimo sebe i da nam pruži neke uvide u našu poziciju kao pojedinaca, ali i celog čovečanstva – na našu ulogu u kosmosu. Mi ne trebamo postati robovi tehnologije koju smo sami stvorili, već je upotrebiti da olakšamo sebi život. Naravno, uvek postoji velika opasnost od zloupotrebe. Gotovo da ne postoji neko naučno otkriće koje nije zloupotrebljavano u razne druge svrhe, počevši od vojnog pa do sticanja nadmoći nad drugima u psihološkom smislu.

Lili Bluz: Filozofi poput Ničea tvrdili su da je Bog mrtav, dok su drugi, poput Kanta, verovali u moralni zakon u nama koji sugeriše postojanje višeg bića. Kako vidiš ove suprotstavljene stavove u kontekstu savremenog društva koje se sve više oslanja na nauku i tehnologiju? Da li misliš da je moguće pronaći smisao i moralni kompas bez oslanjanja na tradicionalne religijske strukture, i kakvu ulogu filozofija igra u tom procesu?

Vladimir: Nema puno ljudi koji shvataju duboka promišljanja Fridriha Ničea. Ili ga tumače previše površno, ili njegove ideje koriste kako bi uradili upravo onu jednu stvar protiv koje je Niče mnogo puta pisao, a radi se o psihološkoj vrsti racionalizacije koja se može ispoljiti tako što osoba, kako bi opravdala neke svoje stavove, uverenja ili postupke, uzima iz učenja drugih stavove koje nije čak ni dovoljno razumela, kako bi opravdala svoja viđenja. Ali, na ovo bih se vratio kasnije. Konkretno, da probam da objasnim koliko čovek mora ne samo dublje poznavati filozofiju, nego imati barem malo osećaja za stvari kao što su umetnost i poezija da bi razumeo Ničea u delu kada on govori o smrti Boga. Sada ću direktno citirati njega iz knjige “Tako je govorio Zaratustra”.

“A šta radi svetac u šumi?” Upita Zaratustra. Sveti čovek odgovori: “Sastavljam pesme i pevam ih, a dok sastavljam pesme smejem se, plačem i mumlam: tako proslavljam Boga. Pevanjem, plačem, smehom i mumlanjem proslavljam Boga koji je moj Bog. A kakve si nam poklone doneo?” Kada Zaratustra ču ove reči, on pozdravi svetog čoveka i reče: “Šta bih vam ja mogao dati! Ali brzo me pustite da odem, da vam ne bih nešto oduzeo”. I tako su se rastali starac i zreo čovek, nasmejana, kao što se smeju dva dečaka. Ali kad Zaratustra ostade sam, on ovako reče svome srcu: “Zar je moguće! Ovaj sveti starac u svojoj šumi još ništa nije čuo o tome da je Bog mrtav!”

Ako dublje analizirate ovaj citat u kontekstu cele knjige “Tako je govorio Zaratustra”, shvatićete u njemu čitavu jednu poetsku, temporalnu dvojnost. Starac o kojem piše Niče i tridesetogodišnji zreo momak po imenu Zaratustra su zapravo ista osoba. Jedna proslavlja Boga u starosti, a druga mlađa verzija svetu predstavlja natčoveka. Da ne pominjem neke druge citate iz knjige, kada na primer Niče opisuje scenu s paganskim bogovima koji prasnu u smeh na iznesenu ideju o jednom sveznajućem Bogu. Prasnu u smeh zato što tu ideju smatraju veoma bezbožnom. Dakle, Niče je veoma dvosmislen po pitanju Boga i ni u kom slučaju se ne može tumačiti na onaj način kako to rade pojedine sirove tehnokrate koje umišljaju da kada Niče piše da je Bog mrtav, da on bukvalno misli da je mrtav neki starac koji sve nas posmatra sa neba. To je zato što tim ljudima fali ne samo filozofsko obrazovanje već i obrazovanje opšte iz gotovo svih humanističkih nauka, ali i umetnosti.

Sliku napravila Lili Bluz

Lili Bluz: Nisi mi odgovorio ovime da li smatraš da je moguće pronaći smisao i moralni kompas bez oslanjanja na tradicionalne religijske strukture, i kakvu ulogu filozofija igra u tom procesu?

Vladimir: Naravno da je moguće. Smatram da se donekle prevelika fama podiže oko pojmova kao što su tradicija, moral i tome slično. Hajde da malo demistifikujemo te pojmove i približimo ih svakodnevici. Kada sam ja bio dete, bio je običaj među nama decom, vrsta tradicije, da igramo žmurke i razne druge igre. Sve ove igre su i prijatne i pozitivne i dokazano dobro utiču na raspoloženje dece kao i na ukupno psihofizičko zdravlje. To je bio deo neke tadašnje tradicije u igrama i pre nego što sam ja bio na ovom svetu. Ovim želim da kažem da mi iz tradicije uvek trebamo zadržavati ono što je dokazano bilo i dobro i pozitivno za čoveka u smislu njegovog razvoja i razvoja pozitivnog duha zajednice, a odbacivati ono što je bilo loše. Jer, pored dobrih tradicija, imali smo i loše vrste tradicija kao što su rasizam, razna druga nepravedna društvena uređenja koja su se prikazivala tradicionalno kao prirodna i normalna i kao deo te tradicije. Filozofija ovde igra ulogu da kritički razmotri tradiciju, da iz nje eklektički izvuče ono što je bilo dobro i odbaci loše, i da, ako je to moguće, prihvati i nove stvari ukoliko iste doprinose našem putu postanka ka boljim ljudima nego što smo sada.

Sliku napravila Lili Bluz

Razneseni Svemir, Vladimir Tomić, Oblak Kaktusa

26.5. 2024.

26. 5. 2024.
MetaMorph: Putovanje kroz savremene filozofske ideje (Deo prvi)

Interlocutor: Vladimire, ti si se dugo bavio stvarima kao što su: filozofija, književnost, psihologija i razne druge teme. Zanima me kako vidiš bavljenje filozofijom, u sadašnjem, savremenom trenutku?

Vladimir: Prvo, da naglasim da se trudim izbegavati uopštavanja bilo koje vrste. Ono što za mene predstavlja filozofija, ne mora to isto predstavljati i za druge ljude ili neke grupe ljudi. Mogu govoriti jedino u smislu nekog mog puta ili nekih mojih viđenja, ali insistiram na tome da svako gradi svoj put, kao i da je moguće da u bilo čemu što ću reći grešim. Moje shvatanje filozofije i bavljenja filozofijom u sadašnjem trenutku tiče se u mnogome ljudske potrebe za kritičkim mišljenjem. Smatram da je filozofija sama po sebi jedna „čudesna zemlja“ (metaforički rečeno). Kao takva „čudesna zemlja“ ili „svet čudesa“ ona nas, između ostalog, natera da razmišljama o sebi i svetu oko nas na način da preispitujemo stvari koje smo uzimali prethodno zdravo za gotovo ili neke druge stvari koje možda nismo dovoljno preispitali, osetili i proživeli na sopstvenoj koži kroz filozofiju takve stvari mogu dobiti sasvim neke nove dimenzije i značenja.

Interlocutor: Dopada mi se kako to zvuči „čudesna zemlja“. Zar nisu još antički filozofiji slično govorili o filozofima, kao ljudima koji imaju dečiju sposobnost da se začude kako nad sobom tako i nad raznim drugim stvarima? Takođe, da pitam u vezi savremenog doba, kako vidiš stanje kritičkog mišljenja u društvu danas?

Vladimir: Tako je! Mnogi filozofi iz antičkih vremena pominjali su čuđenje kao nešto veoma bitno ne samo u filozofiji kao nekoj oblasti za sebe već i u razvoju pojedinčanih ljudi. U kontekstu našeg doba, stvorila se jedna globalna situacija koja me podseća na film Trumanov Šou. Film je simboličan. Predstavlja jednu dvoranu stvarnosti, stvarnog sveta suprotstavljenog iluziji. Trumanov svet je pažljivo konstruirana iluzija, gde su svi ljudi oko njega stvarni likovi koji glume svoje uloge. Ova situacija simbolizuje sukob između stvarnosti i laži, ističući kako mediji i društvo mogu stvarati veštačku sliku stvarnosti. Zatim, imamo Mesec u filmu kao simbol. Truman otkriva da je svetlo na nebu zapravo reflektor smešten na vrhu studija. Mesec predstavlja lažnu slobodu, jer se Truman ograničava na veštački svet iluzija, bez mogućnosti istraživanja prave stvarnosti. Petao je simbol buđenja i hrabrosti, donekle i penetrativni simbol. Truman tokom filma često viđa petla koji mu daje hrabrost da istražuje i postavlja pitanja. Petao simbolizuje unutrašnju snagu i želju za slobodom. Ostrvo Fiji predstavlja idiličan raj i cilj prema kojem Truman teži. Ostrvo simbolizuje slobodu, istinu i nezavisnost, a Truman je vođen željom da dosegne ovo mesto, izlazeći iz lažnog sveta u kojem živi.

Interlocutor: U vezi s tvojim poređenjem sa filmom Trumanov Šou, kako vidiš ulogu medija i društva u oblikovanju naše percepcije stvarnosti danas? Da li smatraš da smo mi, kao društvo, svedoci sličnih iluzija?

Vladimir: Mi smo svedoci potrage. U današnje vreme, vidimo da ogroman broj ljudi želi da izađe upravo iz jedne takve lažne stvarnosti u koju nas uvode i mediji, ali i mediji kakvi su danas jesu posledica društveno političkih odnosa u kojima već dugo živimo, kao i posledica uticaja velikih korporacija i uticaja veoma imućnih ljudi direktno na menadžmente tih medija. Kao što je francuski filozof i sociolog Žan Bodrijar pisao, mi stvarnost sve više zamenjujemo slikama, simbolima tako da stvari postaju takozvani simulakrumi. Žan Bodrijar na bitan način razlikuje pojmove kopije i simulacije pošto kopija je veran prikaz originalnog objekta ili ideje, dok je simulacija, po njemu: hiperrealna, simulirana verzija stvarnosti koja nema korene u objektivnoj stvarnosti. Po njemu: „simulakrumi su kopije koje prikazuje stvari koje ili nisu imale original ili više nemaju original”; dok simulacija jeste: „imitacija operacija procesa stvarnog sveta ili sistema u toku vremena”. O tome sam više govorio u sledećem tekstu

Interlocutor: Znači po tebi ljudi traže da se vrate u pravu stvarnost. Kako nam tu filozofija pomaže?

Vladimir: Ono što mi nazivamo čudesno u stvari nije čudesno već normalno, prirodno, ono što prati prirodni poredak stvari na Zemlji i u kosmosu uključujući prirodne zakone nama poznate iz oblasti kao što je fizika. Međutim, mi smo se toliko udaljili od svoje duboke veze sa celim svetom oko nas, da kad bar na kratko uspemo da se vratimo prirodnom toku ili poretku, mi počnemo da vidimo kao da je to „Čudo“. Ako ja sada sretnem nekog čoveka na ulici i pitam ga o nedavnim vulkanskim erupcijama na Islandu na način da mi ljudi imamo veze i sa vulkanima ili imamo veze sa preranim cvetanjem bagrema u februaru, on bi možda rekao da to nema veze sa čovekom. Da su to neke odvojene prirodne pojave koje su se dogodile iz tih i tih prirodnih razloga, i počeo bi, možda, da nabraja razna naučna objašnjenja tih fenomena. Moje mišljenje je drugačije i formulisao bih ga tako da postoji veoma duboka veza između nas i bukvalno svega drugog živog i neživog kako ovde na Zemlji tako i u celom svemiru. Filozofija može poslužiti kao ključ koji otključava vrata naše svesti, omogućavajući nam da sagledamo dublje značenje našeg postojanja i veza sa prirodom. Kroz filozofiju, ljudi mogu razviti svest o svojoj ulozi u širem kontekstu svemira, što ih motiviše da se vrate prirodnom toku stvari i pronađu harmoniju sa svetom oko sebe.

Interlocutor: Ali kako da se društvo koje razmišlja samo o hrani, novcu, odeći, plaćanju računa, izdržavanju porodica i sličnim stvarima povrati ovakvom prirodnom toku.

Vladimir: Svestan sam da će ovo zvučati kao patetični kliše, ali jedino nas ljubav može trgnuti iz sadašnjeg stanja. Kada kažem: ljubav -ne mislim samo na romantičnu ljubav između žena i muškaraca i takvih partnerskih odnosa, nego mislim kao ljubav ka svemu što volimo i što nam je drago na ovom svetu. Ipak, mi ne možemo voleti nikog drugog i nijednu drugu stvar ili biće na svetu, ako prvo ne naučimo da zavolimo sebe same. Prema tome, put povratka je za mene put povratka ka osvešćivanju sebe, svoje svetle i tamne strane, jer svaki čovek ih ima obe. Kao što Nick Cave peva u jednoj pesmi i kaže za prirodu da voli da se skriva, ali je ona uvek sa nama, jer i mi smo njen deo. Uvek nas posmatra, kao što i mi posmatramo nju. Moramo naučiti da više gledamo srcem, a manje da razmišljamo o onome što mislimo da vidimo i što mislimo da je stvarno. Drugim rečima, moramo naučiti živeti, a umeće življenja se tiče i discpline i učenja i uživanja u lepim stvarima tako da budemo svesni da mnogo toga na ovom svetu delimo sa biljkama i životinjama. Čovek koji je istinski obrazovan svakom drugom čoveku pristupa bez predrasuda, kao da je taj drugi čovek neka čudnovata, neotkrivena knjiga. Stoga, generalizacije koje činimo kada su ljudi i društvo u globalu u pitanju su pogubne. Trebamo biti otvoreni za različitost, za sagledavanje druge strane, za razumevanje. Iz mog ugla, apsolutno ništa u kosmosu se ne dešava slučajno, počevši od padanja kiše, pa do udara meteora u neko drugo astronomsko telo.

Interlocutor: Da li to znači da se trebamo više baviti duhovnim stvarima, a manje materijalnim?

Vladimir: Nipošto, to što nazivamo „duhovno“ i „materijalno“ nisu, po meni, ni u kakvom dualizmu, niti u bilo kakvom sukobu. Apsolutno je ovde nebitno da li je čovek monah u manastiru, vozač kamiona, naučnik, slikar pilot ili radnik na deklarisanju proizvoda. Može čovek biti i hedonista ili asketa, to je odabir u načinu života, ali on ne menja ustrojstvo svemira, prirodne zakonitosti pa čak ni društvene. Ti i ja sada sedimo u istoj sobi. Naš pogled na tu sobu je možda drugačiji, ali to ne menja činjenicu da se radi o istoj prostoriji čiji način uređenja utiče i na tebe i na mene. Ako na primer, zaključamo vrata, moramo ih otključati da bismo izašli ili obiti ako smo izgubili ključ. Dakle, poenta je što imamo neku spoljašnju zakonitost koja je postojala i pre nas kao takva. Naš drugačiji pogled na tu zakonitost ne ukida njeno postojanje. Duh je forma.

Interlocutor: Šta znači da je duh forma, ne razumem?

Vladimir: Kada kažem da je duh forma, mislim na to da duhovno i materijalno nisu odvojeni ni u kakvom suštinskom smislu. Duh je prisutan u svemu, u obliku i suštini stvari. Bez obzira na naš lični pristup životu, svet oko nas ima svoju inherentnu strukturu i zakonitosti. Naša različita viđenja ne menjaju tu osnovnu stvarnost, već ih oblikuju u skladu s našim subjektivnim iskustvima.

14.3.2024

RSVTOK

14. 3. 2024.
Pitanje patnje i različitih shvatanja duše: Šta ako biljke osećaju bol? (Deo prvi)
Pretpostavka pojedinih vegana je da biljke ne osećaju bol pošto nemaju centralni nervni sistem i druge biološke karakteristike kao ljudi i mnoge životinje, pa je stoga njihova konzumacija “bolja” ili ispravnija u etičkom smislu. Naglasak je na ovome prvom što sam napisao – da je to samo pretpostavka. Mi ne možemo sa stoprocentnom sigurnošću tvrditi da biljni svet ne trpi bol, niti nauka to tvrdi u nekom definitivnom smislu. Dugo se pretpostavljalo da je možda tako, odnosno da bi trebalo biti tako. Ipak, istraživanja, naročito ona sprovedena u protekle tri decenije, pokazuju da situacija nije tako jednostavna.

Kada sam dublje zašao u ovu temu, trudeći se da budem nepristrasan, uvideo sam zanimljivu dihotomiju. S jedne strane, pojedine stvari se u svakodnevnoj percepciji ljudi nisu mnogo promenile još od vremena Aristotela. S druge strane, neka naučna saznanja su se promenila toliko da gube vezu sa izvornim značenjima starih pojmova. Naglašavam ovu nepristrasnost jer se uzalud nadaju oni koji očekuju da će ovaj tekst služiti kao opravdanje našeg mesožderstva. Ali, isto tako, ovo neće biti ni tipičan veganski poziv da prestanemo da konzumiramo meso.

Rembrant, Aristotel pred Homerovom bistom, 1653.

Aristotel se, osim filozofijom, bavio i onim što danas nazivamo biologijom. Kako nas tome podučavaju još srednjoškolski udžbenici, on je jedan od prvih sistematičnih autora Zapada kada su u pitanju biologija i zoologija. Iako je nakon renesansnog perioda u mnogim aspektima prevaziđen, njegova osnovna podela na biljni, životinjski i ljudski svet, kao tri kvalitativno različita entiteta, ostavila je dubok trag.

Takve podele postojale su i u drugim kulturama, pre Aristotela i van zapadnog sveta, prvenstveno kroz hijerarhijsko deljenje sveta na više, niže i srednje sfere postojanja. U svom poznatom delu „O Duši“ (De Anima), Aristotel zastupa stanovište da sve što je živo u ovom kosmosu poseduje dušu. On razlikuje tri vrste duše:
- 1) Vegetativna duša – tiče se osnovnih funkcija života kao što su rast, razmnožavanje i ishrana;
- 2) Osećajna ili čulna duša – tiče se opažanja, kretanja i instinkta;
- 3) Razumska ili racionalna duša.
Prvopomenutu dušu opisao je kao svojstvenu biljkama, drugu životinjama, a treću čoveku. Prema Aristotelu, čovek u sebi sadrži sve tri, dok životinje sadrže drugu i prvu (biljnu), a biljke samo vegetativnu [1].

Da bi se ovo ispravno razumelo, bitno je shvatiti način na koji su antički autori upotrebljavali reč koju mi danas prevodimo kao “duša”. Koristili su starogrčku reč Psūchê (ψυχή). Kada se ova reč doslovno prevede, njeno značenje je povezano sa dahom, vazduhom i procesom disanja. Mnogi antički autori smatrali su dušu principom koji materiju čini živom – materija je oživljena dušom. Međutim, razlika između Aristotela i njegovih prethodnika leži u tome što Aristotel nije verovao u postojanje duše nezavisno od tela. Za njega je materija potencija (mogućnost), a forma je akt (ispunjenje). Duša je, zapravo, forma prirodnog tela koje ima potencijal života.

On navodi čuveni primer oka: ako bismo oko posmatrali kao zaseban organizam, njegova “duša” bi bila vid (gledanje). Tek u spoju tela i njegove funkcije (duše) imamo živo biće. Aristotel nigde nije tvrdio da biljke osećaju bol jer ih posmatra isključivo na vegetativnom nivou, iako je bio svestan, kao i savremena nauka, da biljke reaguju na spoljne nadražaje.

Stidljiva mimoza (Mimosa pudica)

Šta danas, mnogo vekova nakon Aristotela, znamo o biljkama što pre nismo znali? U knjizi „Tako je govorila biljka“ (Thus Spoke the Plant), istraživačica i profesorka Monika Galjano (Monica Gagliano) navodi zanimljiv primer istraživanja biljke poznate kao Stidljiva mimoza (Mimosa pudica L.).

Ljudi su joj dali ovaj naziv zbog njene osobine da savija listove ka unutra kada je dodirnemo. To je odbrambeni mehanizam; osim što se skupe, listovi poprime izgled uvenulosti, a životinje uglavnom izbegavaju uvelo lišće. To samo po sebi nije neobično, jer mnoge biljke imaju mehanizme adaptacije. Međutim, profesorka Monika opisuje svoje otkriće:

„Ja sam prvi put počela da shvatam da biljke imaju pamćenje kada sam radila sa stidljivom mimozom. Ova biljka ima vrlo brz mehanizam koji omogućava da se listovi sklope kada ih dodirnete. Ali nakon nekoliko puta kada ih dodirnete, biljka prestaje da se sklapa. To se zove adaptacija. Ali kada sam se vratila u laboratoriju sledećeg dana, ova biljka se više nije sklapala kada sam je dodirnula. Dakle, adaptacija je trajala preko noći, što mi je pokazalo da biljka ima neku vrstu pamćenja.“ [2]

Ko želi da čuje detaljnije objašnjenje profesorke Galjano, može pogledati sledeći video:

Ponašanje stidljive mimoze uživo se može videti na ovom snimku:

Drugi značajan naučnik, profesor Entoni Trevavas (Anthony Trewavas) iz Škole bioloških nauka Univerziteta u Edinburgu, učestvovao je u eksperimentima koji su uključivali izlaganje biljaka različitim stimulansima, poput svetlosti i zvuka. Njegov tim je biljku Arabidopsis thaliana (kod nas poznata kao Gušarka) izložio nizu spoljnih nadražaja i otkrio da biljke reaguju oslobađanjem jona kalcijuma, za koje se zna da igraju ključnu ulogu u ćelijskoj signalizaciji, slično kao kod životinja.

Gušarka (Arabidopsis thaliana)

Trevavas tvrdi, kao i profesorka Galjano, da biljke ne samo da nisu “niže” od životinja, nego da je takvo hijerarhijsko gledište u startu pogrešno:

„Gledište da samo životinje poseduju osećajnost, a samim tim i sposobnost da percipiraju, uče, pamte, osećaju emocije i pokažu prilagodljivo ponašanje više nije održivo. I biljke poseduju ove atribute i na mnogo načina su slične životinjama po svom ponašanju i odgovorima.“ [3]

Kanadski filozof Majkl Marder (Michael Marder) u svojoj knjizi „Razmišljanje biljaka: Filozofija biljnog života“ (Plant-Thinking: A Philosophy of Vegetal Life), navodi primer jednog Platonovog dijaloga u kojem Sokrat razgovara sa Fedrom. Sokrat tu pominje da on ništa ne može naučiti od drveća i predela koji nisu urbanizovani. Citat iz tog dijaloga glasi:

FEDAR: A ti se, čudnovati čoveče, baš pokazuješ kao nekakav osobenjak… Tako ni iz gradske oblasti ne ideš u tuđe krajeve, a meni se bar čini da se uopšte ni izvan bedema ne pojavljuješ.

SOKRAT: Ne zameraj mi to, moj predobri prijatelju. Jer, ja sam ti željan nauke. A ovi predeli i ova drveta neće me ničemu da uče, nego ljudi u gradu. Ali ti si, čini mi se, našao pravi lek mome neizlaženju…“ [4]

Majkl Marder koristi ovaj citat kako bi ilustrovao duboko ukorenjenu antropocentričnu poziciju čoveka – dugogodišnju zapadnu tradiciju zanemarivanja vrednosti neljudskih oblika života. Sokrat odsečno i bez argumentacije odbacuje mogućnost da je od drveća i biljnog sveta moguće učiti, smatrajući da je znanje rezervisano samo za polis (grad) i intelektualno opštenje sa ljudima.

Razume se, sa stanovišta današnje biologije i filozofije prirode, bio je potpuno u krivu.
Literatura i izvori:

[1] Aristotel. O Duši (De Anima). (Odeljci o vegetativnoj, čulnoj i razumskoj duši).

[2] Gagliano, Monica. Thus Spoke the Plant: A Remarkable Journey of Groundbreaking Scientific Discoveries and Personal Encounters with Plants. North Atlantic Books, 2018. (O eksperimentu sa mimozom).

[3] Trewavas, Anthony. “Green plants as intelligent organisms”. Trends in Plant Science, 2005. Dostupno na: PubMed.

[4] Platon. Fedar. Preveo Miloš N. Đurić. Beograd: Narodna knjiga, Alfa, 1996. (Citat 230d).
Razneseni Svemir, Vladimir Tomić, Oblak Kaktusa
6. 4. 2023.
6. 4. 2023.

Category: Filozofija

Literatura:

Literatura i izvori: