Opet mi je čovek na pijaci vezao kesu, kao što to imaju običaj i u onim manjim prodavnicama, kada kupujete povrće, voće i neke semenke. Većini ljudi to, izgleda, odgovara; čak govore kako im je tako lakše, praktičnije, urednije, civilizovanije, a ja odmalena, umesto da se uklopim u tu opštu geometriju svakodnevnih radnji, nekako krenem iz suprotnog smera, iz krivine, iz korena, iz neke svoje zbrkane, ali vrlo uporne unutrašnje mape sveta.
Obrnut, da. Mada ta reč odmah zvuči kao poza, kao namerna razlika, kao onaj dosadni trenutak kada čovek sam sebe proglašava posebnim, a stvar je mnogo prostija i, za mene, mnogo starija od svake namere. Većina ljudi je u tom praktičnom smislu svakako bolja od mene, spretnija, neposrednija, tehnički sposobnija za procesuiranje stvarnosti. Oni vide predmet, funkciju, pravac, upotrebu; ja često najpre vidim pogrešan ugao, rub, dršku koja je vezivanjem izgubila smisao, početak tamo gde bi većina već završila posao, završetak tamo gde bi većina mirno i bez mnogo razmišljanja počela.
Čak i način na koji držim olovku odmalena jeste nekako obrnut od onoga kako je svi oko mene drže, što se može videti iz priložene slike. A stvar se, naravno, širi na hod, trčanje, šutiranje lopte, držanje tela, na celokupan taj čudni telesni sporazum sa prostorom. Kao dete sam, između prvog i četvrtog razreda osnovne, i loptu šutirao nekako drukčije, pod svojim uglom, bez jasnog plana da budem drukčiji, pre kao da telo samo izvede ono što je u meni već odavno odlučeno, pre nego što sam ja o tome mogao bilo šta da mislim.
Foto: V. T. za Oblak Kaktusa-blog
U jednoj davnoj pesmi zapisao sam da šetam „isprekidano, u cik-cak, kao da izbegavam drevne grobove”. To mi se sada vraća kao sasvim precizan opis, možda precizniji od svih kasnijih objašnjenja: hod kroz prostor koji za mene nikada nije bio prazan, gladak, geometrijski čist, nego naseljen nevidljivim preprekama, tragovima, mrtvima, senkama, drvećem, mestima preko kojih se prelazi oprezno, ukoso, gotovo obredno.
U drugoj pesmi, posvećenoj Luki B., stoji: „Kada te učiteljica pita kakve su prave u prirodi / ti joj kažeš da su krive.” Pesma je posvećena Luki, ali taj trenutak pripada i meni, možda čak jednom od mojih najranijih unutrašnjih nesporazuma sa školskom stvarnošću. I dan-danas se sećam učiteljice Ljilje, četvrtog razreda, tog pitanja o pravama, mog odgovora da su prave u prirodi krive, i njenog smeha. Iskidala se od smeha, iako sam tada bio vukovac i dobar učenik, jer, zaboga, kako prave mogu biti krive, naročito u srpskom jeziku, gde sama reč „prava” već aludira na nešto pravo, uspravno, pravilno, geometrijski poslušno.
A ja sam, očigledno, umesto table, krede, udžbenika i očekivanog školskog odgovora, gledao svet oko nas: grane, korenje, reke, oblake, tela, puteve, sve te linije koje žive samo dok se savijaju. Možda sam već tada, bez ikakve svesti o tome, odgovorio iz prirode, a ne iz lekcije.
Zato mi je i s ananasom slično. Ono zeleno gore, što većina ljudi samo odseče, odstrani, skloni kao nejestivu krunu, meni se pri prvom pogledu uopšte ne pojavljuje kao ukrasni višak, nego kao početak, kao izbijanje, kao nekakav koren okrenut nagore, kao mesto odakle je cela stvar krenula da bude to što jeste. Ljudi, koliko znam, uglavnom krenu od donjeg dela, ili odmah odseku i taj zeleni vrh da bi ananas doveli u red za sečenje, a meni baš taj deo, taj zeleni čuperak, ta biljna eksplozija na vrhu, deluje kao prvo mesto dodira, kao početak oblika, kao ono odakle bi moja ruka instinktivno krenula. Tu se, valjda, opet pokaže ta moja pogrešna, ili barem zakrivljena logika: drugi u tome vide nešto što treba ukloniti da bi se došlo do ploda, ja u tome vidim znak da plod uopšte počinje.
Ananas u prirodi, foto: N. N.
Sa kesama je ista stvar, samo mnogo smešnija i mnogo pijačnija. Kada mi neko veže kesu, ostanem bez mogućnosti da je nosim za one dve plastične drškice, zbog kojih kesa, po mojoj logici, uopšte i ima taj oblik. Osim ako sam poneo ceger, pa je strpam unutra kao neku pokorenu, onesposobljenu stvar. Međutim, danas sam prvi put prodavca, čikicu, penzionera na pijaci, pitao zbog čega svi to rade. Bez svađe, bez drame; naprotiv, čikica je potpuno skapirao šta tu meni nije logično kao svima, dao mi drugu, veću kesu u koju mogu staviti stvari, i još je imao jeftinije trešnje nego bilo gde u Beogradu, i jagode.
Foto: Trešnje, V. T. za Oblak Kaktusa-blog
Skapirao je ovu moju drugačiju logiku, koju bismo, (davno sam zaboravio svoj gimnazijski udžbenik logike po Gaju Petroviću,) možda mogli nazvati fuzzy, ili bismo je, van toga, mogli nazvati nekako srpsko-koptsko-orijentalnom, periferno-gradskom logikom korenja kao ishodišta svega; logikom čoveka koji u pravoj vidi krivinu, u početku kraj, u zelenom vrhu ananasa koren okrenut nagore, u dršci smisao predmeta, u hodu nevidljive grobove, u trešnjama dokaz da svet ipak povremeno ume da bude blag prema onima koji ga čitaju pogrešnim redosledom.
Iskreno, rekao bih da odmalena nisam baš normalan kao drugi, iz raznih razloga koji ne mogu svi stati u jedan blog post, niti u jednu pijačnu anegdotu, od načina na koji hodam, držim olovku i šutiram loptu, do načina na koji odmalena posmatram seks, nagon, telo, sram, želju, bliskost, strah i sve one stvari koje čovek obično sakrije u sebi pre nego što ih i sam razume. To će, ako bude sreće i hrabrosti, završiti u romanu.
A svet, naravno, ide svojim pravilnim smerom. Ljudi vezuju kese, seku ananas kako treba, odsecaju zeleni vrh, drže olovke kako treba, hodaju pravo, šutiraju loptu punim stopalom, odgovaraju učiteljici da su prave prave, i sve to, verovatno, čini svakodnevicu mnogo jednostavnijom. Ja, ovako obrnut, sedim uz kafu i trešnje sa pijace, gledam vezanu kesu, svoju šaku, olovku, tanjir, sopstveni hod kroz godine, i setim se rečenice koja se pripisuje Alberu Kamiju: „Niko ne shvata da neki ljudi troše ogromnu energiju samo da bi bili normalni.”
Posebno u društvu.
I sad, dok pišem ove redove, shvatam da sam možda upravo započeo autobiografski roman o čoveku koji je odmalena zakrivljen prema svetu koji se pretvara da je prav.
Autorska prava štite Metaversum, ALPHABET kompanija i moji virtuelni i stvarni prijatelji, kojima je, nadam se, sve ovo smešno.
Heklana dekoracija za sto, Kolkata, Zapadni Bengal, Indija
Piše: Vladimir Tomić
Mi smo, po svemu sudeći, odabrani da poslužimo kao ogledno eksperimentalno igralište, jedan skučeni balkanski vivarijum osmišljen nasumično kao dnevna tačka nekog sastanka, vođen isključivo surovim geopolitičkim pragmatizmom i estetikom dostojnom serije „Kuća od karata”, gde globalni akteri iz čiste dosade, deleći flašu skupocenog vina na poluzatvorenom sastanku, sasvim usputno prelaze preko tačke dnevnog reda zvane Srbija. Takav banalan, potpuno uzgredan i krajnje ciničan rasplet predstavlja jedino logično objašnjenje za frapantnu količinu ludila, strmoglavi civilizacijski pad i svečano ustoličenu neobrazovanost koja se na ovim prostorima godinama unazad taloži poput najtvrdokornijeg kamenca u bojleru.
Politika pritom predstavlja isključivo onaj ogoljeni, javni simptom jedne neuporedivo dublje, sistemske bolesti, suštinskog i opšteg raspada svih preostalih kriterijuma. Govorimo o društvu u kojem je sam koncept obrazovanja doveden do potpunog besmisla, svodeći diplomu isključivo na puku društvenu legitimaciju, na šareni orden od kartona i plastičnu krunu izvađenu pravo iz dečijeg rođendanskog paketa.
Danas svakodnevno susrećemo ljude okićene masterima, doktoratima i zvučnim akademskim oreolima, koji posle svega dva bazična pitanja iz njihove matične oblasti gledaju kroz sagovornika poput teleta koje zuri u Špenglerovu mehaniku istorije. Pre izvesnog vremena, jedan čovek mojih godina uporno je nastojao da me fascinira svojom titulom mastera psihologije, ističući je kao krunski dokaz sopstvene intelektualne nadmoći. Podstaknut tom teatralnom samouverenošću, odlučio sam da mu postavim par krajnje elementarnih pitanja iz domena socijalne i eksperimentalne psihologije, birajući isključivo one osnove koje svaki student mora usvojiti već tokom prve godine akademskog rada. Iako ja lično nisam studirao psihologiju, već filozofiju koju formalno nikada nisam završio, sa ponosom ističem da svoju običnu gimnaziju nikada ne bih menjao za današnje razne fakultete sumnjivog kvaliteta, jer mi je upravo ona pružila širinu da prepoznam zastrašujuću prazninu u njegovom pogledu. Reagovao je potpunom paralizom, baš onako kako bi izgledao čovek od koga tražite da vam iz glave, u dahu, rekonstruiše Kantovu „Kritiku moći suđenja” na tečnom sanskritu.
Težina mojih pitanja kretala se u ravni u kojoj se od diplomiranog informatičara očekuje precizna definicija algoritma, ili od svršenog studenta medicine objašnjenje funkcionisanja krvotoka, zahtevajući isključivo demonstraciju najosnovnijih pojmova iz sfere kojom dotični tvrdi da suvereno vlada.
Taj specifični sagovornik predstavlja tek jedan paradigmatičan primer iz nepregledne galerije naših savremenih akademskih fantoma, služeći isključivo kao ilustracija epidemije ljudi sa titulama lišenim znanja i funkcijama oslobođenim svake sposobnosti. Upravo takvi profili, uredno overeni pečatima, sertifikovani i agresivno društveno promovisani, zauzimaju krucijalne upravljačke pozicije, uzimajući sebi za pravo da nam svakodnevno i odozgo tumače svet, moral, porodične vrednosti, nacionalni identitet, školstvo, kulturu i pravac naše kolektivne budućnosti.
Kao direktnu posledicu takvog ambijenta, juče posmatram histeričnu polarizaciju javnosti oko najobičnijeg video-snimka dečaka koji hekla. Svedočimo vrhunskoj civilizacijskoj tragikomediji: društvo voljno da znanje u svakom trenutku kompenzuje titulom, moral zameni partijskom knjižicom, a kulturu uguši estradnom bukom, odjednom pokazuje frapantan nivo zabrinutosti pred pukom činjenicom da jedno dete poseduje veštinu da sopstvenim rukama stvori nešto opipljivo i lepo. Razlog za ovu kolektivnu paniku leži isključivo u samom činu heklanja, apsurdno ignorišući sve vrline tog deteta i fokusirajući se na taj mirni, kreativni proces kao na vrhunsku nacionalnu jeres.
Oj, palanko pod šljivama, dečak naoružan heklicom postao je nova dežurna nacionalna pretnja i krunski dokaz koliko je zapravo krhak taj naš balkanikus, čiji prenapregnuti identitet preti da se raspe u paramparčad istog trena kada muško dete umesto teške sekire u šake uzme pamučni konac.
Gospoda branioci tradicionalne muškosti morali bi bar jednom zaviriti dalje od zadimljenih izloga lokalne kladionice i prašnjavog mitološkog špajza iz kog svakodnevno izvlače svoje redukovane predstave o svetu, kako bi shvatili koliko je istorija ručnog rada bogata, kompleksna i isprepletena sa najvećim ljudskim dostignućima. Naučnik Džordž Vašington Karver strastveno je heklao, dok je veteran Burskog rata Džabez Vilijam Ridžvel upravo tu veštinu izučavao kao ključni deo svoje rehabilitacije nakon teškog ranjavanja, dokazujući svima da su sveštenici, okoreli vojnici, vizionarski umetnici, vrhunske zanatlije i genijalni naučnici kroz čitavu istoriju posvećeno praktikovali ono što današnji samoproglašeni čuvari muškosti histerično proglašavaju prvorazrednom opasnošću po opstanak nacije.
Prepoznavanje takvih suptilnih istorijskih nijansi zahteva temeljno znanje, a ono kod nas već veoma dugo predstavlja samo jedan izrazito neprijatan i teretan višak. Beskrajno je lakše mahati praznom diplomom umesto negovanja suštinskog obrazovanja, zauzimati agresivan stav umesto formulisanja artikulisane misli i urlati parole o tradiciji umesto sticanja istinskog uvida u njene prave dubine.
Dečak koji mirno hekla predstavlja, zapravo, jedan od retkih potpuno normalnih, ohrabrujućih prizora u ovoj zemlji hronično neurotičnih odraslih ljudi. Pravi izvor ove društvene patologije leži u onim pojedincima koji su od jedne sasvim obične heklice uspeli da konstruišu novi Kosovski boj, najavljujući propast porodice, slom kompletne civilizacije i proglašavajući permanentno vanredno stanje u sopstvenim glavama.
Kada društvo izgubi svaki kapacitet da razlikuje autentično znanje od komada papira, istinsku muškost od sirove agresije, bogatu tradiciju od brutalne neukosti, i nedužno dete od konstruisanog ideološkog neprijatelja, onda dijagnozu moramo tražiti u samom kolektivu. Suočeni smo sa društvom koje je toliko radikalno intelektualno osiromašilo i atrofiralo, da ga u stanje paničnog terora može dovesti i jedan najobičniji komad obojenog konca.
Džejms Ensor, Intriga, izvor slike: Wikimedia Commons
Piše: Vladimir Tomić
Meni je neverovatno koliko ljudi vole onaj fini, uglađeni kriminal koji se uopšte ne predstavlja kao kriminal. Naprotiv, on dolazi namirisan, obrijan, gramatički ispravan, sa urednim potpisom, memorandumom, pečatom i obaveznom pričom o redu, radu, napretku, stabilnosti i odgovornosti. Nad takvim kriminalom se gotovo niko ne zgražava. Ljudi ga često i ne vid; ili ga vide, pa ga zovu drugačije. Zovu ga procedura, poslovanje, realnost, tržište, reforma, nužna mera. Ali kada neko ukrade čokoladicu, limenku piva i sok, tada se odjednom probudi moral. Tada se cela gomila seti pravde. Tada se lepe slike po radnji, tada kreće javni prezir, tada sitni čovek postaje pogodan da primi na sebe svu tuđu prljavštinu.
Dok sam ranije živeo na levoj obali Dunava, u tom našem nesrećnom prigradskom produžetku savremenog Beograda, gledao sam upravo takav prizor. Jedan momak, obeležen kao lopov, izložen slikom i natpisom ispred nekog supermarketa, kao da je njegova sitna krađa najveći poremećaj javnog morala. Ne branim krađu. Zakon postoji i neka radi svoj posao. Ko ukrade, neka odgovara u okviru pravnog sistema, uključujući i mene. Ali ono što me tu zanima nije taj, meni nepoznat momak čiju sam sliku tada video na vratima, na ulazu u prodavnicu. Mene zanima sladostrašće i zluradost zajednice koja jedva čeka da nekoga javno obeleži, ne zato što veruje u pravdu, nego zato što joj treba mali, vidljivi krivac; neko dovoljno slab da na njega prebaci ono što ne može da prizna kod sebe. Taj prizor daleko je od bilo kakve pravde; to je mala ceremonija pranja savesti.
Tu se već otvara pitanje koje je važnije od svake pojedinačne krađe. Zašto društvo mnogo lakše podnosi veliki, sistemski, legalizovani lopovluk od sitnog i nespretnog prestupa? Zašto ljudi bez većeg uznemirenja prihvataju krađu tuđeg vremena, tuđe energije, tuđeg zdravlja, tuđih živaca, krađu dostojanstva na poslu, krađu smisla iz jezika, krađu stvarnosti kroz propagandu i moralne poze, a onda se razgore nad tri artikla iz prodavnice? Zato što sitni prestup još uvek ima ružan oblik. Još nije estetski sređen. Još nema kostim, još nema instituciju iza sebe; još se vidi da je krađa. A ono što dolazi kroz sistem više ne deluje kao prestup, nego kao prirodno stanje stvari.
Tu za mene počinje Paklena pomorandža. Ovaj Berdžisov roman iz 1962. i Kjubrikov film iz 1971. meni nisu bitni zato što prikazuju „budućnost”, niti zato što nude neku puku distopijsku egzotiku. Važni su zato što brutalno ogoljavaju mehanizam po kome društvo bira koje će nasilje da osudi, a koje da upotrebi. Berdžisov tekst već u osnovi satire udara na političke sisteme koji polaze od ideje da čoveka treba ili mehanički popraviti ili zauvek otpisati. Kjubrik je tome dao hladnu, sterilnu, neku vrstu liturgijske vizuelnosti.
Kadar iz filma Paklena pomorandža
Najpre imamo Aleksa i njegovu bandu. Oni tuku, siluju, ponižavaju, uživaju u sili kao sirovom zadovoljstvu. To je užas koji niko ne može da relativizuje. Ali Kjubrik nije glup da bi se zaustavio na tome. On ne pravi film koji kaže: evo zla, kaznite ga i mirna Bosna. Njega zanima šta dolazi posle, kada se društvo dočepa zločinca. Tada tek kreće ozbiljniji horor. Jer društvo, čim dobije priliku, ne pokušava da razume slobodu, odgovornost i granice kazne, nego pokušava da proizvede upotrebljivo biće. Aleks ne treba da postane čovek, nego funkcionalan primerak.
Zato je toliko važan onaj zatvorski sveštenik, sa tom propalom fizionomijom i iskvarenim zubima, kao da je i sama savest u tom svetu već načeta, kao da ni crkveni glas više ne dolazi iz čistote, nego iz kvarenja koje je zahvatilo sve. Pa ipak, baš taj čovek izgovara jednu od retkih ozbiljnih primedbi u celom filmu. On razume da problem nije bukvalno u tome da li je Aleks bio monstrum, nego u tome šta ostaje od čoveka kada mu oduzmete mogućnost izbora. U priči Berdžisa i Kjubrika upravo kapelan upozorava da je Aleksu oduzeta slobodna volja, dok država kroz Ludoviko tehniku slavi efikasnost, pad kriminala i rasterećenje zatvora.
Tu se vidi pravo lice poretka, jer poredak ne traži dobro. Dobro ga suštinski ne zanima. Dobro je nepredvidivo, jer traži unutrašnju odluku, svest, lom, odgovornost, preobražaj. Poredak traži poslušnost. Traži telo koje neće praviti smetnje. Traži refleks. Traži ljudsku mašinu koja će na određeni nadražaj reagovati unapred programirano. Otuda i ona Fukoova važna poenta, koju sam već obrađivao u tekstu o kažnjavanju: moderni svet nije ukinuo nasilje, nego ga je premestio i usavršio. Kazna više ne mora da bude javno komadanje tela na trgu. Dovoljno je da postane disciplina, nadzor, procedura, popravka, psihološka obrada, dnevni raspored, korekcija ponašanja. Fuko baš to opisuje kao prelaz sa spektakla kazne na mnogo tiše i delotvornije oblike kontrole, koji proizvode „poslušna tela”.
Zato je smešno kada neko Paklenu pomorandžu čita kao bukvalnu priču o huliganima. Film jeste pun huliganstva, ali pravo huliganstvo u njemu prevazilazi ulično i postaje kolektivno društveno, sistemsko. Ulično huliganstvo je prosto, bučno i nepismeno. Ono te udari flašom ili čizmom. Dublje sistemsko, formalno, pa i duhovno huliganstvo je ozbiljnije, jer nosi uniformu, propis, stručnu terminologiju, političko opravdanje i osmeh čoveka koji tačno zna da neće biti nazvan huliganom. Huligan duha nije onaj koji ne ume da govori, nego onaj koji je naučio da vlastitu brutalnost prevede na jezik opšteg dobra.
Zbog toga je jedan od najvažnijih trenutaka u filmu onaj kada Aleksovi bivši drugari postaju policija. Jučerašnji ulično nasilni idioti nisu nestali. Sistem ih nije prevazišao; on ih je zaposlio. U filmskoj verziji Aleks posle izlaska iz zatvora nailazi na bivše drugove, sada policajce, koji ga odvode van grada i brutalno tuku. U književnom i filmskom svetu Paklene pomorandže tu se ne radi o nekakvoj sporednoj ironiji, nego o centralnoj istini: država ne uklanja nasilje, ona ga preraspodeljuje i dodeljuje legitimaciju onome što joj je korisno.
To je trenutak kada film prestaje da bude priča o jednom poremećenom mladiću i postaje anatomija poretka. Aleks je u prvoj polovini filma predatorska sirovina. U drugoj polovini postaje eksperimentalni objekat. Na kraju se pojavljuje i kao politički instrument. Njegovo telo prvo služi njemu samom, zatim nauci i zatvorskom sistemu, pa onda opoziciji, pa opet državi. Niko ga ne tretira kao osobu. Svi ga tretiraju kao materijal. To je ono najgadnije u toj priči. Čak i kada ga navodno spašavaju, oni ga koriste; čak i kada mu se zgražavaju nad zločinom, oni ga prerađuju u alat.
Zato mi je važan i biografski slučaj francuskog pisca Žan Žene-a. Ne radi se o tome da bi njega trebalo pretvoriti u moralnog heroja, niti zato što sitni kriminal treba romantizovati, nego zato što je u njegovom slučaju paradoks toliko čist da ga pristojno društvo ne može svariti. Žene je zaista bio lopov, skitnica, autsajder, višestruko obeležen čovek, a ipak je iz tog taloga izašla književnost izuzetne snage. Biografije beleže da je počeo da piše u zatvoru, da je Dnevnik lopova otvorena prerada njegovog života džeparoša i skitnice, a Žan-Pol Sartr je u knjizi Sveti Žene, glumac i mučenik (1952), od njega načinio gotovo egzemplaran slučaj, pokušaj da se pokaže kako se iz očaja i društvene osude može izumeti sopstveni izlaz. U isto vreme, opaska koju kritika prenosi od Koktoa, da je Žene bio „loš lopov” jer se stalno dao uhvatiti, pogađa nešto vrlo bitno. Kao lopov bio je neuspešan. Kao pisac bio je opasan.
Notre-Dame-des-Fleurs, Žan Žene, izvor slike: Wikimedia Commons
Tu paradoks postaje nepodnošljiv za građansko licemerje. Društvo može da podnese lopova samo dok ga može prezreti. Može da podnese grešnika samo dok ga može držati na distanci, pod staklom, kao upozorenje. Ali kada taj isti čovek od svog pada napravi jezik, od svog prestupa napravi formu, od svoje mrlje napravi stil i književnu istinu, tada nastaje panika. Jer tada više nije moguće reći: vidi ga, to je ološ, i mi sa tim nemamo veze. Tada taj „ološ” počinje da govori jasnije od onih koji mu sude. Tada se vidi da društvo ne prezire zločin iz ljubavi prema dobru, nego iz potrebe da održi raspodelu čistih i nečistih.
Mislim da bi Mišel Fuko, koji se u svoje vreme zalagao za prava mnogih zatvorenika, to lako prepoznao. On je pokazao da moderni režimi ne funkcionišu prvenstveno tako što ubijaju na trgu, nego tako što klasifikuju, nadziru, opisuju, zatvaraju, leče, prevaspitavaju, normalizuju. Ne treba im više krvava pozornica svakog dana. Dovoljno je da postoji mreža institucija kroz koje pojedinac stalno biva procenjivan. Zbog toga je onaj mali lokalni prizor iz prodavnice, zalepljena slika i natpis „lopov”, meni bio toliko simptomatičan. To je sirotinjska verzija starog stuba srama, spojena sa modernom potrebom da se neko trajno označi. Malo parče lokalnog panoptikona. Malo privatno vešalo za moralnu dekoraciju. U svom ranijem eseju o Fukoovom prelazu od javne torture ka disciplini već sam pisao kako kazna u modernosti postaje manje teatralna, a prodornija, dok nadzor postaje rasut i svakodnevan. Upravo zato je današnje javno sramoćenje tako podmuklo: ono je istovremeno arhaično i savremeno.
Blizak mi je i Verner Hercog kada govori o smrtnoj kazni. U Into the Abyss on ne pravi sentimentalni pamflet, niti amnestira ubice, ali zauzima jasan stav protiv državnog ubijanja i pokušava da u svima vidi ono što je jedan tekst dobro nazvao „victims all”, ljude koji su, na različite načine, već oštećeni, polomljeni, unakaženi istorijom sopstvenih života. Hercogova snaga nije u tome što briše razliku između zločina i kazne, nego u tome što odbija da državi prizna metafizičko pravo da se, u ime pravde, spusti na nivo ritualnog uklanjanja čoveka. Tu se opet vraćamo na isto mesto: društvo voli kaznu onda kada se kroz nju oseti čisto. A baš tu počinje laž.
Mene, dakle, ne zanima sitna moralna vežba u kojoj ćemo brzo utvrditi da je neko krao, da je neko bio nasilan, da je neko bio poročan, pa ćemo time završiti posao. Mene zanima zašto društvo stalno traži prizore u kojima može da osudi vidljivo zlo, samo da ne bi moralo da misli o zlu koje svakodnevno proizvodi i raspoređuje. U tom smislu Aleks iz Paklene pomorandže ne predstavlja izolovan slučaj; on je grub nacrt nečega što već postoji svuda oko nas. Njegovi drugari koji postaju policija nadmašuju filmski vic. Oni su logika sveta u kome se nasilje ne ukida, nego administrira. Zatvorski kapelan sa trulim zubima daleko je ovde od nekakve usputne groteske; on je znak da je i sama savest zarobljena u pokvarenom aparatu. Pisac Žan Žene je dokaz da društvo više voli čistog sudiju nego prljavu istinu. A ona zalepljena slika nesrećnog momka na prodavnici je upravo sve suprotno od moralnog zdravlja zajednice. To je znak da zajednica i dalje veruje da se sopstvena prljavština može skinuti tako što će se nalepiti na nečije tuđe lice.
Remedios Varo – Fenomen bestežinskog stanja (1963) Nacionalni muzej žena u umetnosti, Vašington
Piše: Vladimir Tomić
Različitost uopšte nije tako laka za prihvatanje kao što se voli govoriti. Ne mislim ovde prvenstveno na različitost u mišljenju, ukusu ili stavu, nego na onu dublju, neugodniju i stvarniju različitost: različitost u načinu života. Tu se stvari lome mnogo pre nego što ih iko izgovori. Jer stav možemo saslušati, sa njim se čak i kurtoazno ne složiti, ali način života drugog čoveka, ukoliko je zaista njegov, ukoliko je organski, dosledan i proživljen, deluje mnogo snažnije od bilo kog mišljenja. On ne ulazi u raspravu, nego u naš mir.
Jako je malo ljudi koji iskreno prihvataju da drugi može živeti drugačije, a da ga pritom ne treba popravljati, prevoditi na sopstveni jezik, uvoditi u sopstveni sistem vrednosti. Većina će deklarativno braniti pravo na različitost, sve dok ta različitost ostaje na bezbednoj udaljenosti, kao apstraktna ideja, kao parola, kao ukras savremenog sveta. Ali kada se pojavi pred njima u živom čoveku, u njegovim navikama, ritmu, izborima, ćutanju, odnosima, odsustvu ambicije, ili možda baš u višku ambicije, u njegovom povlačenju, njegovoj veri, neveri, osami, slobodi, načinu na koji voli ili odbija da pripada, tada različitost prestaje da bude pozerstvo i postaje iskušenje.
Čovek ne živi samo od svojih uverenja, nego i od nevidljivog poretka koji je oko sebe izgradio da bi mogao da opstane. Taj poredak je neka vrsta unutrašnje astronomije. Svako od nas ima svoj centar gravitacije, svoju orbitu, svoju konstelaciju navika, strahova, opravdanja i želja. U tom prostoru koji nazivamo ličnošću kruži mnogo više od naših stavova; kruži i sve ono što nam omogućava da verujemo da je naš život, ovakav kakav jeste, ipak imao smisla. Zato tako često ne branimo istinu, nego sopstvenu statiku.
Otud i dolazi ona tiha, a ponekad i surova potreba da druge ljude uvučemo u svoje gravitaciono polje. To najčešće nije nekakva svesna zloba. Nije ni uvek želja za dominacijom. Mnogo češće to je mehanizam odbrane. Kada drugi misli slično kao mi, živi slično kao mi, bira slično kao mi, tada nam je lakše da poverujemo da smo dobro izabrali sopstveni život. Tuđe slaganje nas umiruje. Tuđa sličnost nas učvršćuje. U istom koordinatnom sistemu manje je sumnje, manje vrtoglavice, manje neizrečenog pitanja: a šta ako je moglo i drugačije?
Zato autentična različitost ume da izazove gotovo telesnu nelagodu. Naročito onda kada nije teatralna, kada se ne nameće, kada ne traži ničije odobrenje, nego jednostavno postoji. Čovek koji živi izvan zadatih obrazaca, a pritom ne deluje ni izgubljeno ni nesrećno, nego sabrano, celovito i mirno, kod drugih izaziva, pored čuđenja, nešto opasnije: egzistencijalnu vrtoglavicu. Jer njegovo postojanje pokazuje da svet nije zatvoren u jedan model, da smisao nije monopol većine i da život ne duguje nikome uniformnost. Takva pojava ruši prećutni dogovor po kome svi treba da kruže oko istih vrednosti, istih ciljeva, istih predstava uspeha, ljubavi, zajedništva i normalnosti.
Kada se naše polje sudari sa nečijim koje je drugačije, odbojno ili možda neobjašnjivo privlačnije od našeg, tada ne dolazi samo do neslaganja, nego do poremećaja ravnoteže. Osećaj ugroženosti koji tada nastaje često nema veze sa realnom opasnošću. Drugi nas ne ugrožava time što nas napada, nego time što postoji mimo naših pravila, a ipak ne propada. Možda je upravo to ono najteže za podneti: ne tuđa agresija, nego tuđa sloboda. Ne tuđa osuda, nego tuđa nezavisnost od naših mera.
Malo je ljudi koji zaista imaju dovoljno unutrašnje širine da posmatraju tuđu orbitu bez potrebe da je prekrajaju. Za to nije dovoljna ni obrazovanost, ni kulturna poza, ni naučena tolerancija. Potreban je stabilan unutrašnji centar, dovoljno jak da se ne uznemiri pred onim što nije isto. Samo onaj čovek koji se nije potpuno otuđio od sopstvenog života može bez zavisti, bez straha i bez prikrivene potrebe za asimilacijom gledati kako neko drugi živi po drugačijem zakonu.
Možda je zato istinsko prihvatanje različitosti jedna od najređih mentalnih sposobnosti. Ne radi se o onom: pustiti drugog da postoji. To bi bilo premalo. Ono znači ne doživeti tuđe postojanje kao prekor sopstvenom. Znači moći gledati drugog čoveka, njegovu izdvojenost, njegovu neuklopljenost, njegovu čudnu i neponovljivu orbitu, a ne poželeti odmah da je privedemo svom nebu. Jer tek tada različitost prestaje da bude pretnja i postaje ono što bi mogla biti od početka: proširenje sveta.
Ja nisam vegan. Ipak, izuzetno poštujem vegane. Ne kao ideološku grupu, nego kao pojedince koji su doneli odluku da prestanu da jedu sve životinjskog porekla. Zašto? Zato što samom svojom egzistencijom krenu da provociraju ustaljene norme i naše poglede na život i svet. Mnogo puta sam branio vegane u isključivo mesojednim društvima, iako sam lako mogao biti konformista i ćutati.
Dešavalo se više puta da u društvu čujem pljuvanje po veganstvu kao po nekom modernom, pomodnom trendu. Ne sporim da ima i vegana kojima je to „trendy“, „cool“ i slična pozerska priča – kao i uvek kada se neka ideja omasovi, pojave se tupani, ali oni me ne zanimaju. Zanima me onaj dublji razlog zašto tuđi tanjir izaziva toliki bes.
Interesantno mi je kako mnogi muškarci, pa čak i žene, postaju ratoborni i agresivni na sam pojam veganstva. Tačno se vidi da „jesmo glodali kosti dobrih životinja“, kako peva Milan Mladenović. Ta agresija kao da u sebi nosi nešto od onog što smo pojeli, kao da se u čoveku pobuni sopstveni stomak pa krene da brani naviku kao da brani identitet.
Slušao sam davno jednu gošću u televizijskoj emisiji sa nacionalnom frekvencijom – jednu od onih „Amazonki“ u srednjim godinama. Ona i voditeljka su, u nekom gotovo vojničkom, samozadovoljnom držanju, konstatovale kako je mesojedstvo „prirodno“, kako su tako radile naše čukunbabe i čukundede. Da, istina je. Ali te čukunbabe i čukundede nisu imali industrijsku proizvodnju. Većina njih nije maltretirala životinje na traci, nego je živela u relativnom miru sa njima po seoskim imanjima i planinama, često deleći istu sudbinu gladi, mraza i suše.
Danas se o toj „prirodnosti“ priča iz klimatizovanog studija, sa šminkom i osmehom. A na stranu to što teško podnosim te agresivne „Amazonke“ koje se pale na rat, vojsku i silu. Apsolutno sam siguran da bi, kada bi ih neko odveo na pravi front na samo pola sata – tamo gde su rovovi, blato i pravi užas – bukvalno zabile glavu u pesak od straha. Njihova fascinacija silom je detinjasta, to je za njih šala, teorija. Za kaznu bih takve osobe naterao da kod mene nedelju dana bez prestanka gledaju najužasnije ratne filmove i čitaju naturalističke romane o frontovima, ili snimke iz industrijskih klanica. Nakon toga bi morale da mi prepričaju sadržaj. Ako mi se ne dopadne kako su shvatile, morale bi ponovo. Ne bi me interesovalo njihovo „drugačije mišljenje“ jer ni one nisu uvažile tuđu patnju – ni ljudsku u ratu, ni životinjsku u industriji.
Life feeds on life
I tu dolazimo do onog mračnijeg dela priče.
Postoji jedna od najtamnijih rečenica koje čovek može da izgovori bez patetike, a koju je bend Tool pretvorio u mantru: „Life feeds on life feeds on life feeds on life.“[1]. Život se hrani životom. Tu nema izlaza, tu nema čiste ruke. I biljka „jede“ svetlost, i gljiva „jede“ trulež, i životinja „jede“ životinju, i mi „jedemo“ sve. Čak i kad se trudimo da budemo nežniji, ostajemo u lancu.
Zato mi je zanimljivo kad savremeni vegani, iako većinom sekularni ljudi, na okolinu deluju kao nekadašnji gnostici, bogumili ili katari. Ne zato što koriste religiozne pojmove, nego zato što nose sličan osećaj: da nešto u samom ustrojstvu ovog sveta, u tom lancu preživljavanja, fundamentalno nije u redu. Ne zvuči kao sklad, nego kao nužno zlo. Veganska odluka, u toj interpretaciji, liči na pokušaj da se smanji udeo u tom zlu, makar simbolički, makar lično.
Anegdota sa pauze za ručak
Sećam se jedne pauze za ručak, u firmi gde sam davno radio. Kolega je iznenada dobio nalet agresije pričajući o veganima, onako „od nule do sto“, kao da je tema lični napad na njega. Ja sam branio tu poziciju, iako nisam vegan. Dešavalo mi se da prestanem da jedem određene vrste mesa, da pravim duže pauze, ali nisam dao nikakav konačni zavet. Krenuo sam da mu navodim primere užasa industrijske proizvodnje hrane – ne kao moralnu propoved, nego kao opis realnosti. Pomenuo sam i jednu drugaricu koja je postala vegan upravo zbog toga.
On mi je odbrusio kako njen čin ne može promeniti ništa, kako ljudi zbog toga neće prestati da jedu meso. U sebi sam pomislio: pa i ne moraju. Nije svaka odluka referendum. Nekad je odluka samo pokušaj drugačijeg načina postojanja, odbijanje da budeš pasivni potrošač sopstvene navike.
Tada sam pomenuo Leonarda da Vinčija. Iako reč „veganstvo“ tada nije postojala, zapisi sugerišu da je on odbijao meso i da mu se pripisuje proročanstvo da će doći dan kada će ljudi na ubijanje životinja gledati kao na ubijanje ljudi. Odmah se javio treći kolega, cinično i podsmešljivo: „Otkud ti znaš da je on bio vegan?“
To je taj zid. Neki ljudi ne ratuju sa činjenicama, nego sa terminima. Njemu je smetao savremeni izraz „vegan“. On je bio jedan od onih patrijarhalnih tipova koji se bore protiv svega modernog – protiv političke korektnosti, LGBT-a, „sotonjara“… Nije mogao da prihvati da su isposnici, hrišćanski sveci, pa i ljudi poput književnika Isaka Baševisa Singera, koji nije bio vegan već vegetarijanac poslednjih decenija života. Na pitanje da li je to uradio zbog zdravlja, odgovorio je: ‘Uradio sam to zbog zdravlja pilića’, a u priči ‘The Letter Writer’ ispisao je onu čuvenu rečenicu o ‘večnoj Treblinki’ [2].
Šta kaže hladna nauka?
Na kraju, šta kaže hladna nauka, kad isključimo emocije? Da li je meso neophodno? Objektivno – nije, bar ne u onom smislu u kom mislimo. Istina je da postoje lekari koji su i sami mesojedi pa traže opravdanje po svaku cenu, ali većina velikih nutricionističkih organizacija danas potvrđuje da se bez mesa može živeti sasvim zdravo, uz oprez oko vitamina B12 [3]. Nije to nikakva misterija. Ali industrijsko meso, ono prerađeno, koje jedemo svaki dan – to je dokazano rizično, to je mašina bolesti.
Moja poenta nije da ubedim nekoga da postane vegan. Ja to nisam uradio. Ali poštujem one koji jesu. Kada mi neko kaže: „Tvoj jedan čin ne menja ništa“, ja čujem: „Nemoj mi remetiti osećaj da sam normalan“.
A „life feeds on life“ ostaje kao tamna pozadina sveta. Vegani nisu van tog sveta. Niko nije. Ali možeš da odbiješ da od te pozadine praviš himnu i da je slaviš kao „prirodnu“, dok kupuješ parizer upakovan u plastiku. To je taj minimum poštenja.
Enterijer sa ženom koja stoji, Vilhelm Hameršoj; 1913.
Piše: Vladimir Tomić
Opšte je poznato da će iskren čovek veoma teško imati bilo kakve prijatelje. To jeste usamljeničko, naporno i složeno. Često može odvesti u krajnju autodestrukciju, ali je po dušu bolje nego živeti u laži.
Sada, nakon mnogo godina, mnogo jasnije vidim šta je pravi uzrok onoga što se u savremenom svetu naziva pasivna agresija. Nije stvar u tome da je neko ovakav ili onakav, da ima ovu ili onu narav, ovakav ili onakav temperament, ili da je „zdrav” ili „bolestan”, „dobar” ili „loš”, šta god pod tim podrazumevali. Osnovni uzrok famozne pasivne agresije je suštinski lažan društveni život.
U bilo kojoj ljudskoj zajednici, ako izuzmemo najuži porodični krug, kao što su majka i otac (i to samo ako imamo sreću da su dobri prema nama), ljudi gotovo nikada nisu sasvim iskreni. Neiskreno govore o tome šta zaista misle, ne samo o drugima, već i o njihovim delima. Umesto toga, prilagođavaju, izveštačuju i često lažiraju svoja ponašanja kako bi ostali u bliskim odnosima sa nekima. Nekad to ima vrlo pragmatičnu i koristoljubivu osnovu kao kada vojvotkinja iz britanske plemićke porodice u seriji Dauntonska opatija; u razgovoru sa svojom sluškinjom – visperno, čak predatorski, ali nekako umilino predatorski zaključuje kako, u slučaju da se svađala sa ljudima kao njena sluškinja čak i kada su očigledno u krivu, nikad ne bi imala u životu nijednog prijatelja.
Slika iz serije Dauntonska opatija
U početku društveno glumatanje i ceo taj maskenbal uspeva, ali vremenom osećaj praznine, promašaja i greške počinje da izjeda taj odnos. Ne zbog samog odnosa, već zato što je to neprirodno ponašanje.
Ono što nazivamo pasivnom agresijom prevazilazi običan psihološki fenomen. Uzrok je dublji i može se posmatrati iz mnogo uglova: i sociološki i filozofski. Psihologija nam daje opis onoga što jeste pasivna agresija, ali kao i većina savremenih humanističkih disciplina, retko ko se usuđuje da jasno kaže šta su pravi uzroci i da stvari nazove pravim imenom.
Umesto toga, dobijamo strategije za „spas” u slučajevima kada smo izloženi pasivnoj agresiji. Dobijamo mini-terapije, priručnike, lične setove saveta. Dobijamo sve, samo da izbegnemo jednu jednostavnu istinu o tome da je skoro ceo naš društveni sistem zasnovan na laži, a mi živimo tu laž, uporno odbijajući da je kao takvu prepoznamo i imenujemo. Ova laž je vrsta velikog socijalnog B
oogeyman-a, strašilo, vrsta nevidiljive, kolektivne babaroge našeg društva.
Alber Kami je zapisao da čovek uvek pronađe neku naizgled „složenu filozofiju”, samo da bi prikrio nedostatak hrabrosti. U stvari, tu nema nikakve prave filozofije, već se radi o ironičnom komentaru ljudske upornosti da se ne suoči sa istinom. Ne sa nekom složenom istinom o kosmosu, već sa dečjom, običnom, jednostavnom istinom.
Kada bismo to mogli da premostimo kao čovečanstvo, ili barem kao veći deo sveta, već bismo do sada imali sposobnost telepatije. Ne kao naučnu fantastiku, već kao prirodnu posledicu potpune iskrenosti, koju prati snažno razvijen intuitivni deo naše ličnosti.
Izvor slike: facebook.com
Ali šta zapravo znači iskrenost?
Ne mislim na iskrenost u smislu „znaju sve o meni” i „ja sve o njima”. To nije moguće, jer niko ne može poznavati svaku pojedinost nečijeg života. Takođe, ne mislim ni na to da se govori sve što nekome padne na pamet. Ovo drugo se danas, u šizofrenoj eri (Aiōn Schizophreneías), najčešće pogrešno poistovećuje sa iskrenošću.
Mislim na iskrenost kao sposobnost da se jasno saopšti svoje stvarno mišljenje. Svoja stvarna osećanja. Svoje stvarne brige i preokupacije.
Ulazak Hrista u Brisel, Džejms Ensor, izvor slike wikimedia commons
Piše: Vladimir Tomić
Pre neki dan na svom fejsbuk profilu sam zapisao sledeće: Izraz „Era vulgaris“ (Vulgarna era) nije izmislio A. Krouli, ali on mu je dao jedno posebno značenje.
Usput, njegov stil pisanja nije baš moj cup of tea, jer previše koristi zatvorene, hermetičke izraze, često bez didaktičkog mosta ka čitaocu. Ali konkretno ovaj pojam je precizno i efektno oblikovao.
Era vulgaris kod Kroulija ne označava samo uobičajeno brojanje godina (kako se termin koristio u srednjem veku), već mnogo dublje: epohu duhovne nesvesnosti, mase, kolektivne iluzije i gubitka unutrašnje volje. To je vreme pre buđenja, pre Eona Horusa, kada čovek još veruje da autoritet dolazi spolja.
Pojam ostaje više nego relevantan i danas. Nije to uvideo samo Krouli. Mnogi mislioci iz njegovog vremena, ali i ranije, krajem 18. i 19. veka, uočili su ono što Bela Hamvaš naziva duhovnim potopom. Potop više nije fizički kao u Bibliji ili staroindijskim spisima, već unutrašnji.
Potpuno je nevažno koliko je čovek pametan, talentovan i iz kakve je porodice. Ukoliko se samo jednom nađe u masi, odmah zatupavi. Ovo Hamvaš detaljno i veoma lepo objašnjava u svom filozofskom eseju o Vodoliji. Na mom blogu sam već pisao jedan tekst na tu temu, pod naslovom: Filozofija doba Vodolije (Deo prvi: Bela Hamvaš)
Dakle, sada nastavljamo priču o dobu Vodolije iz jednog drugačijeg ugla.
1. Od Hamvaša ka Le Bonu (Ulazak u psihologiju mase)
U prvom delu, dotakli smo se Bele Hamvaša, pisca i filozofe iz Mađarske koji je plovio kroz lavirinte duha, tradicije i krize modernog čoveka. Hamvaš nas je vodio ka dubinama, ka onom unutrašnjem preobražaju koji je, možda, suština svakog istinskog „doba“. Njegova misao, često vrlo inspirativna, ostavila nas je sa pitanjima o smislu, o tradiciji, o mogućnosti obnove u vremenu koje deluje tako rastrzano.
Ali, da bismo razumeli savremeni trenutak, i to famozno doba Vodolije, nije dovoljno samo gledati u zvezde ili uranjati u alhemijske spise. Moramo se suočiti i sa onim što je mnogo opipljivije, bučnije, a često i opasnije, to jest sa fenomenom mase ili gomile. I tu na scenu stupa jedan drugi mislilac, drugačijeg kova od Hamvaša: Gustav Le Bon.
Potret La Bona iz 1888. godine, izvor slike: wikimedia commons
Ako je Hamvaš bio vodič kroz unutrašnje predele duše i tradicije, Le Bon (1841-1931) je bio oštroumni, pomalo cinični dijagnostičar spoljašnjih manifestacija kolektivnog ponašanja. Ovaj francuski polimat: lekar, socijalni psiholog, sociolog, antropolog, pa čak i fizičar-amater, nije tražio ezoterične istine. On je posmatrao ljude oko sebe, na ulicama Pariza krajem 19. veka, u vreme velikih društvenih previranja, i pokušao da shvati šta se dešava kada se pojedinci stope u gomilu. Njegovo najpoznatije delo, „Psihologija gomile“ (prvi put objavljeno 1895. godine pod nazivom „Psychologie des Foules“), postalo je svojevrsna Biblija za razumevanje (ali, nažalost, i manipulisanje) masama (1). Knjiga je stekla ogroman uticaj, čitana je na univerzitetima, prevođena na mnoge jezike, uključujući i srpski, ali je istovremeno izazivala i žestoko kritike, jer su njene uvide koristili, kako se navodi, i lideri totalitarnih režima 20. veka poput Musolinija i Hitlera. (2)
Ovaj esej, drugi deo naše priče o filozofiji doba Vodolije, posvetićemo upravo Le Bonu i njegovim uvidima. Ali, naš fokus neće biti samo na bučnim demonstracijama, sportskim navijačima ili revolucionarnim prevratima, iako Le Bon i o tome ima šta da kaže. Pokušaćemo da zaronimo dublje, da istražimo ono što je, čini mi se, ključno za razumevanje našeg vremena: fenomen „gomile u nama samima“. Kako mehanizmi koje je Le Bon opisao deluju unutar nas, čak i kada smo sami u svojoj sobi, skrolujući kroz vesti na telefonu? Kako nas društveni pritisci, mediji, algoritmi i naša sopstvena potreba za pripadanjem pretvaraju u deo nevidljive, psihološke gomile?
Zašto se danas vraćamo Le Bonu, čoveku čije su neke ideje o rasnoj ili polnoj superiornosti danas s pravom odbačene? Ne zato da bismo nekritički usvojili sve njegove zaključke. Vraćamo mu se, jer je njegova analiza psihologije gomile, uprkos pojedinim manama, zastrašujuće relevantna i danas. Možda čak i relevantnija nego u vreme kada je pisao.
2. „Doba Gomile“: Šta je Le Bon video (i čega se plašio)?
2.1. Rađanje mase kao političke sile
Da bismo razumeli Le Bona, moramo razumeti vreme u kojem je živeo. Kraj 19. veka u Evropi bio je period dramatičnih promena. Industrijalizacija je gomilala ljude u gradovima, širilo se obrazovanje, jačala je štampa, a ideje demokratije i opšteg prava glasa postajale su sve glasnije. Tradicionalne strukture moći poput monarhije, aristokratije, crkve, polako su gubile uticaj. Le Bon je bio svedok ovog tektonskog poremećaja i u njemu je prepoznao rađanje nove, dominantne sile – mase.
On je jasno video da se težište moći pomera. „Doba u koje ćemo upravo ući uistinu će biti ERA GOMILE“, napisao je anticipirajući budućnost u predgovoru svoje knjige. Nekada su, primećuje on, sudbine nacija određivali vladari i njihovi savetnici, dok se mišljenje masa retko uzimalo u obzir. Ali, sada je situacija drugačija: „Glas masa je preovladao… Sudbine nacija sada se rešavaju u srcu masa, a ne više u savetima vladara”.
Slepci vode slepe, Piter Brojgel Stariji, izvor slike: wikimedia commons
Međutim, za razliku od mnogih savremenika koji su u usponu masa videli trijumf demokratije i napretka, Le Bon je bio duboko pesimističan. On nije slavio dolazak „Ere Gomile“; on ju je dočekao sa strepnjom, pa i strahom. Pripadajući intelektualnim krugovima stare Evrope, on je u masi video pre svega iracionalnu i destruktivnu silu. Smatrao je da su velike promene civilizacije posledica promena u mišljenju naroda, ali da mase, jednom kada preuzmu vlast, mogu imati samo razornu ulogu. Po njemu, gomile su te koje dovode do rasula preživelih civilizacija.
Njegova dijagnoza nije bila samo hladna analiza; bila je to i izraz dubokog straha tradicionalne elite pred novom, nepredvidivom i potencijalno nekontrolisanom snagom koja je nadirala. (3)
2.2. Gubitak Individualnosti: Topljenje „Ja“ u „Mi“
Šta je to što Le Bona toliko plaši kod gomile? Jedan od ključnih odgovora leži u njegovoj centralnoj tezi: kada se pojedinac nađe u onome što on naziva „organizovanom“ ili „psihološkom“ gomilom, a to ne mora nužno biti fizički skup ljudi, već grupa povezana zajedničkom idejom, verovanjem ili emocijom – dešava se nešto čudno i uznemirujuće. Njegova svesna ličnost, njegovo „ja“, bledi i nestaje. Individualne misli, osećanja, vrednosti i kritičko rasuđivanje bivaju potisnuti, a na njihovo mesto dolazi nešto što Le Bon naziva „kolektivnom dušom“ ili „mentalitetom gomile“.
Eklipsa Sunca, Georg Ehrenfried Groß, izvor slike: wikimedia commons
U gomili, čovek prestaje da bude onaj stari „on“. Kako Le Bon kaže: „Najupadljivija činjenica koju psihološka gomila pokazuje jeste sledeća: ma kakvi bili pojedinci koji je čine, ma koliko sličan ili različit bio njihov način života, zanimanje, karakter ili inteligencija, samom činjenicom da su preobraženi u gomilu, oni stiču neku vrstu kolektivne duše koja ih navodi da osećaju, misle i rade na način potpuno drugačiji od onoga na koji bi svaki pojedinac osećao, mislio i radio da je bio izolovan.“ (4)
Ovo „topljenje“ individualnosti ima nekoliko važnih posledica. Prvo, pojedinac gubi osećaj lične odgovornosti. Anonimnost koju gomila pruža daje mu osećaj nesavladive moći i nekažnjivosti. Spreman je da uradi stvari koje nikada ne bi uradio sam. Drugo, njegove intelektualne sposobnosti opadaju. Kritičko mišljenje, logika i rasuđivanje bivaju zamenjeni impulsivnošću i sugestibilnošću. Le Bon je prilično oštar u ovoj oceni, tvrdeći da se u gomili pojedinci stapaju u prosek i da ona nikada nije sposobna za dela koja zahtevaju visok intelektualni napor. Čovek se, postavši deo gomile, spušta za nekoliko lestvica niže na civilizacijskoj skali.
Ovaj gubitak individualnosti nije samo pasivno utapanje. To je, na neki način, i aktivno (mada često nesvesno) prihvatanje jednog nižeg, jednostavnijeg mentalnog stanja. Zašto bi neko to radio? Zato što gomila, zauzvrat, nudi nešto veoma primamljivo: osećaj pripadnosti, sigurnosti i moći. Oslobađa nas tereta individualne odgovornosti i sumnje. U tom smislu, pojedinac ne „gubi“ sebe slučajno; on (nesvesno) „trguje“ svojom individualnošću za psihološku dobit koju pruža boravak u kolektivu. To objašnjava zašto se ljudi tako lako prepuštaju mentalitetu mase, čak i kada su svesni njegovih potencijalno mračnih strana.
2.3. Nesvesno vlada: Iracionalnost i sugestibilnost gomile
Ako razum nestaje u gomili, šta onda upravlja njenim ponašanjem? Le Bonov odgovor je jasan: nesvesno. Gomilama ne rukovode logički argumenti i promišljene odluke, već nesvesni impulsi, instinkti, emocije i, pre svega, sugestije. On primećuje da gomila misli u slikama, ne u apstraktnim konceptima. Te slike su žive, snažne i često iskrivljene. Gomila ne poznaje sumnju ni neizvesnost; ona prihvata ili odbacuje ideje u celini, reaguje ekstremno; čas je spremna na herojska dela samopožrtvovanja, čas na najsvirepije zločine.
Le Bon nabraja čitav niz karakteristika psihološke gomile koje proizlaze iz vladavine nesvesnog:
Impulsivnost i pokretljivost: Gomila je hirovita, lako menja raspoloženja i pravac delovanja.
Razdražljivost: Lako se vređa i reaguje preterano na provokacije.
Nesposobnost za rasuđivanje i odsustvo kritičkog duha: Gomila ne analizira, ne proverava, ona jednostavno prihvata ili odbacuje.
Preterivanje u osećanjima: Osećanja gomile su uvek ekstremna; ili bezgranična ljubav i divljenje, ili divlja mržnja.
Lakovernost i podložnost sugestiji: Ovo je možda i ključna karakteristika. Gomila je poput hipnotisane osobe, spremna da poveruje u najneverovatnije priče i da sledi najapsurdnije naloge, pod uslovom da su joj sugerisani na pravi način.
Kako Le Bon ističe: „Ma koliko neka ideja bila velika ili tačna u početku, ona je lišena gotovo sve svoje uzvišenosti i veličine da bi doprla do nivoa gomile.“ I dodaje: „Gomila je uvek intelektualno inferiornija od izolovanog pojedinca.“ (5)
Histerija gomile, Lili Bluz, digitalna obrada.
Le Bonovo insistiranje na nesvesnom i iracionalnom bilo je veoma napredno za njegovo vreme i na neki način je anticipiralo Frojdovu psihoanalizu, koja će se detaljnije baviti individualnim nesvesnim (Uzgred, Frojd je poznavao i cenio Le Bonov rad, koristeći ga kao polazište za svoju „Psihologiju mase i analizu ega“ ). Le Bon nam, međutim, sugeriše nešto još dublje na sociološkom planu: da je čitav naš civilizacijski napredak, sav taj trud uložen u razvoj razuma, individualnosti i kritičkog mišljenja, zapravo samo tanak sloj, krhka glazura preko mnogo dubljih, starijih, primitivnijih kolektivnih nagona koji uvek prete da izbiju na površinu čim se nađemo u „psihološkoj gomili“. Koliko je onda „racionalni pojedinac“, taj ideal prosvetiteljstva, zaista dominantan? Le Bonova analiza nas tera da se zapitamo.
2.4. Kolektivna duša: Više od zbira pojedinaca?
Dakle, kada se pojedinci okupe na određeni način, nastaje nova psihološka tvorevina: „kolektivna duša“ ili „mentalitet gomile“. Važno je naglasiti da Le Bon smatra da ovo nije prost zbir individualnih umova. Ne, to je nešto kvalitativno drugačije, sa sopstvenim zakonitostima i karakteristikama koje ne možemo predvideti posmatrajući samo pojedince koji čine gomilu.
Iako je Le Bonov generalni stav prema ovoj „kolektivnoj duši“ prilično negativan; on je vidi kao inferiornu, iracionalnu, nestalnu i opasnu – zanimljivo je da čak i on povremeno zastane i prizna da stvari možda nisu tako jednostavne. Na nekim mestima u svojoj knjizi, on kao da se pita da li gomilama ponekad upravljaju i neke dublje, „tajanstvene sile“, koje su stari nazivali sudbinom ili proviđenjem, a koje on naziva „glasom mrtvih“. On primećuje da se u grudima naroda ponekad nalaze „latentne sile“ koje ih pokreću. (6)
Štaviše, on postavlja intrigantno pitanje: odakle potiču neke od najkompleksnijih i najdivnijih ljudskih tvorevina, poput jezika? Njegov odgovor je iznenađujući: „A odakle proističe ta tako dobro organizirana i tako suptilna stvar, nego iz nesvesne duše gomila?“. Iako ideje potiču iz pojedinačnih umova, on se pita nije li „duša gomila“ ta koja ih je oblikovala, poput bivše poplave koja stvara plodno tlo. (7)
Ova ambivalentnost; čas prezir prema inferiornosti mase, čas priznanje njene fundamentalne, nesvesne kreativne moći, čini Le Bonovu analizu kompleksnijom nego što se na prvi pogled čini. On kao da intuitivno oseća da masa nije samo destruktivna sila, već i duboki, nezaobilazni izvor iz kojeg nastaju kultura, jezik, pa i sama istorija, iako taj proces ostaje uglavnom skriven od naše svesne analize.
3. Alati uticaja: Kako se upravlja gomilom (i našom unutrašnjom gomilom)?
Ako su gomile tako iracionalne, sugestibilne i nesposobne za samostalno rasuđivanje, kako je onda moguće uticati na njih, usmeravati ih i voditi? Le Bon posvećuje značajan deo svoje analize upravo mehanizmima uticaja na mase. Njegovi uvidi su, opet, zastrašujuće relevantni za razumevanje politike, marketinga i medija u 21. veku.
3.1. Vođe i njihov prestiž: Harizma kao oružje
Prva stvar koju Le Bon naglašava jeste da gomila ne može bez vođe. Ostavljena sama sebi, ona je samo dezorijentisana rulja. Potreban joj je neko ko će joj dati pravac, ko će formulisati ideje i ko će pokrenuti njenu energiju. Zanimljivo je njegovo zapažanje da vođe gomila često nisu intelektualci ili mislioci. Naprotiv, to su obično ljudi od akcije, energični, ponekad neurotični, ali obdareni snažnom voljom i nepokolebljivim uverenjem u ideje koje zastupaju. Upravo ta snaga uverenja, a ne logička argumentacija, deluje gotovo hipnotički na masu.
Ključni alat kojim vođa osvaja gomilu jeste ono što Le Bon naziva prestižom. Prestiž nije isto što i ugled zasnovan na zaslugama ili razumu. To je neka vrsta iracionalne fascinacije, dominacije koju neka osoba, ideja, delo ili institucija vrši nad našim umom. Prestiž parališe našu sposobnost kritičkog rasuđivanja i ispunjava nas čuđenjem i poštovanjem. Le Bon razlikuje dve vrste prestiža:
Stečeni (ili veštački) prestiž: Potiče od spoljašnjih atributa kao što su ime, bogatstvo, reputacija, titule, uniforme. Ovaj prestiž je lako steći, ali i lako izgubiti.
Lični prestiž: Ovo je mnogo ređa i moćnija vrsta prestiža. To je ona unutrašnja snaga, harizma, koja izvire iz same ličnosti vođe i koja mu omogućava da opčini sledbenike i nametne im svoju volju bez prisile. Veliki lideri u istoriji, smatra Le Bon, posedovali su upravo ovu vrstu prestiža.
Prestiž je, po Le Bonu, najmoćniji motor ubeđivanja gomile. On deluje trenutno i neodoljivo. Kako kaže: „Prestiž je vrsta dominacije koju nad našim duhom vrši pojedinac, delo ili ideja. Ta dominacija potpuno parališe našu sposobnost kritike i ispunjava našu dušu čuđenjem i poštovanjem.“ (8)
Nije teško videti odjeke ove analize danas. Kult ličnosti koji se gradi oko nekih političkih lidera, fascinacija slavnim ličnostima, moć brendova, uticaj influensera na društvenim mrežama – sve se to u velikoj meri zasniva na mehanizmu prestiža. Le Bonova analiza sugeriše da naša podložnost autoritetu i harizmi nije samo prolazna slabost, već duboko ukorenjena psihološka potreba mase. To objašnjava zašto su autoritarne figure i pokreti imali (i nažalost, i dalje imaju) toliko uspeha kroz istoriju. Izgleda da potreba za vođom i podložnost prestižu nisu samo nusprodukti specifičnih istorijskih okolnosti, već konstanta psihologije mase koju vešti manipulatori mogu uvek iznova iskoristiti.
3.2. Moć reči: Afirmacija, ponavljanje, zaraza
Pored prestiža vođe, Le Bon identifikuje i tri ključna retorička sredstva, tri „magične formule“ pomoću kojih se ideje usađuju u um gomile: afirmacija, ponavljanje i zaraza.
Afirmacija: Ovo je prosta, snažna tvrdnja, izrečena autoritativno i lišena bilo kakvog racionalnog dokazivanja ili nijansiranja. Gomila ne voli složenost i sumnju; ona želi jasne, kategorične poruke. Što je tvrdnja jednostavnija i apsolutnija, to je njen uticaj veći.
Ponavljanje: Jednom izrečena afirmacija mora se neprestano ponavljati, po mogućstvu istim rečima. Ponavljanje, kaže Le Bon, usađuje tvrdnju duboko u nesvesne slojeve uma, gde se ona postepeno prihvata kao dokazana istina, čak i ako za nju nema nikakvih dokaza. Ovde prepoznajemo zlokobni eho kasnijih propagandnih tehnika 20. veka, poput one pripisane Gebelsu: „Ako laž ponoviš dovoljno puta, ona postaje istina“. Le Bon je ovaj mehanizam opisao decenijama ranije.
Zaraza (Contagion): Kada se neka ideja ili osećanje dovoljno afirmiše i ponavlja unutar gomile, počinje da se širi poput epidemije- mentalne zaraze. Pojedinci počinju da imitiraju jedni druge, usvajaju ista uverenja i osećanja, često bez ikakve svesti o tome zašto to rade. Zaraza je posebno snažna kada su u pitanju emocije. Strah, panika, entuzijazam ili mržnja mogu se proširiti kroz masu neverovatnom brzinom. (9)
Duhovna zaraza, digitalna obrada, Lili Bluz
Ova tri mehanizma: afirmacija, ponavljanje i zaraza deluju zajedno, pojačavajući jedni druge. Oni zaobilaze razum i direktno ciljaju nesvesno i emocije gomile. Le Bon je, zapravo, opisao psihološke temelje čitave moderne industrije ubeđivanja; od političke propagande do marketinga i advertajzinga pre nego što je ona uopšte bila u potpunosti razvijena. On nam je pokazao da reči, kada se koriste na određeni način, postaju moćno oružje za oblikovanje mišljenja i ponašanja masa.
3.3. Odjek u savremenom svetu: Marketing, mediji i društvene mreže
Ako su Le Bonovi uvidi bili relevantni za njegovo doba parne mašine i telegrafa, koliko su tek relevantni danas, u doba interneta, pametnih telefona i društvenih mreža? Čini se da digitalno doba nije ukinulo principe psihologije gomile; naprotiv, ono ih je potenciralo, ubrzalo i dalo im nove, suptilnije oblike.
Pogledajmo samo nekoliko primera:
Marketing: Zar čitava industrija brendiranja ne počiva na Le Bonovim principima? Kratki, pamtljivi slogani (afirmacija), njihovo neprestano ponavljanje na svim medijskim platformama (ponavljanje), stvaranje trendova i korišćenje influensera da bi se proizvod učinio poželjnim (zaraza i prestiž). Brendovi ne prodaju samo proizvode; oni prodaju osećanja, identitet, pripadnost- sve ono na šta gomila reaguje.
Političke kampanje: Moderne kampanje se sve manje oslanjaju na detaljne programe i racionalne argumente, a sve više na jednostavne, emotivne poruke (afirmacija), njihovo beskonačno ponavljanje u medijima (ponavljanje), stvaranje osećaja zajedništva među pristalicama i demonizaciju protivnika (zaraza), i fokusiranje na harizmu i imidž lidera (prestiž).
Društvene mreže: Ovo je možda i najočiglednije polje gde Le Bonovi principi cvetaju. Viralni sadržaji koji se šire brzinom munje (zaraza). Eho komore i filter mehuri gde smo neprestano izloženi istim stavovima, što ih učvršćuje u našem umu (ponavljanje i afirmacija unutar grupe). Influenseri koji stiču ogroman uticaj i oblikuju mišljenja i ukuse miliona (prestiž). Algoritmi koji su dizajnirani da nas zadrže što duže na platformi, često nam servirajući sadržaj koji izaziva snažne emocionalne reakcije, dodatno pojačavajući ove efekte.
Tehnologija je omogućila da se „psihološke gomile“ formiraju brže, lakše i efikasnije nego ikada pre. Često nismo ni svesni da smo postali deo takve nevidljive, digitalne gomile, da naše mišljenje nije rezultat našeg sopstvenog rasuđivanja, već proizvod suptilne sugestije, ponavljanja i zaraze kojoj smo izloženi online. Le Bonova analiza nam pomaže da postanemo svesniji ovih mehanizama.
4. Gomila u nama: Suočavanje sa unutrašnjim pritiskom
4.1. Više od fizičke prisutnosti: Le Bonova relevantnost danas
I sada dolazimo do onoga što je, po mom mišljenju, najvažnija lekcija koju možemo izvući iz Le Bonovog dela danas; do koncepta „gomile u nama samima“. Le Bonova analiza, iako fokusirana na spoljašnje manifestacije kolektivnog ponašanja, zapravo nam otkriva mnogo o našoj unutrašnjoj psihologiji. Principi koje je opisao: gubitak individualnosti, podložnost sugestiji, emocionalno rezonovanje, potreba za vođom, moć prestiža, ne deluju samo kada smo fizički deo rulje na ulici. Oni deluju i unutar nas, svakodnevno, pod uticajem kulture u kojoj živimo, medija koje konzumiramo, društvenih grupa kojima pripadamo, pa čak i pod uticajem naših najdubljih strahova i nesigurnosti.
„Gomila u nama“ je ona naša unutrašnja tendencija da mislimo, osećamo i ponašamo se onako kako mislimo da „treba“, onako kako to radi „većina“ (ili barem većina u našem neposrednom okruženju, stvarnom ili virtuelnom). To je onaj tihi glas koji nam šapuće da se ne izdvajamo, da ne talasamo, da prihvatimo zdravo za gotovo dominantna mišljenja i vrednosti, bez mnogo kritičkog preispitivanja. Zašto? Iz straha od odbacivanja, iz želje za pripadanjem i prihvatanjem, ili jednostavno zbog mentalne lenjosti; lakše je ne razmišljati svojom glavom.
Ovo premešta fokus Le Bonove analize sa spoljašnjeg, sociološkog fenomena na unutrašnji, psihološki konflikt. Borba se ne vodi samo protiv spoljašnje „mase“ koja preti da nas proguta, već pre svega unutar nas samih. To je stalna, često iscrpljujuća tenzija između naše potrebe za autentičnošću, za tim da budemo svoji, i naše jednako snažne potrebe za sigurnošću, prihvatanjem i pripadanjem koju nam nudi stapanje sa kolektivom. Le Bonova psihologija, čitana na ovaj način, postaje moćan alat za introspekciju, za prepoznavanje „gomile“ u sopstvenom umu.
4.2. Konformizam vs. Autentičnost: Rok koncert i „Ja“ u masi
Može li čovek otići na rok koncert, biti deo te ogromne, bučne, energične mase, a da ipak ne izgubi svoju individualnost? Može li se učestvovati u kolektivnom iskustvu bez podpadanja pod negativne aspekte psihologije gomile?
Smatram da može. I ključna razlika leži u svesnosti i očuvanju kritičkog kapaciteta. Biti deo gomile na koncertu, utakmici, proslavi ili čak verskom obredu može biti izuzetno pozitivno, katarzično iskustvo. Deljenje snažnih emocija, osećaj povezanosti sa hiljadama drugih ljudi, prepuštanje ritmu i energiji; sve to može biti oslobađajuće i oplemenjujuće. Ali, pod jednim uslovom: da ostanemo svesni sebe kao individue unutar tog kolektiva. Da zadržimo sposobnost da se kritički distanciramo ako je potrebno, da ne prihvatimo slepo svaki impuls koji dolazi iz mase.
Problem nastaje kada pređemo tu granicu. Kada se toliko prepustimo „zarazi“ da izgubimo sopstveni kompas. Kada kolektivno osećanje postane važnije od ličnih vrednosti, činjenica ili empatije prema onima koji su izvan „naše“ gomile. Kada prestanemo da mislimo i počnemo samo da osećamo i reagujemo zajedno sa masom. Tada prestajemo da budemo deo grupe koja deli iskustvo i postajemo deo „gomile“ u Le Bonovom, često negativnom, smislu te reči; gubimo individualnu svest, kritičnost i, što je najvažnije, ličnu odgovornost.
Moguće je plesati u masi, a da ne postanemo deo bezlične rulje. Ali to zahteva stalnu budnost, svest o sopstvenim granicama i očuvanje unutrašnjeg etičkog kompasa. Najvažnije, zahteva da znamo odgovor na pitanje: ko smo i šta je naša istinska volja?
4.3. Kulturni odjeci: Gomila u filmu i muzici
Umetnost je oduvek bila osetljivi seizmograf društvenih i psiholoških potresa. Nije ni čudo što su teme mase, konformizma, gubitka individualnosti i manipulacije čest motiv u književnosti, filmu i muzici. Ovi umetnički prikazi često na intuitivan način hvataju suštinu fenomena koje je Le Bon pokušao da opiše svojim analitičkim aparatom. Korišćenje ovih primera može nam pomoći da Le Bonove ideje učinimo bližim i razumljivijim.
Setimo se nemačkog filma „Talas“ (Die Welle) iz 2008. godine, zasnovanog na stvarnom eksperimentu. Profesor, da bi učenicima pokazao kako lako nastaje fašizam, pokreće pokret u razredu zasnovan na disciplini, zajedništvu i uniformnosti. Eksperiment ubrzo izmiče kontroli, a učenici, opijeni osećajem pripadnosti i moći, počinju da gube individualnost i postaju agresivni prema onima koji se ne uklapaju. Film je jezivo precizan prikaz Le Bonovih mehanizama na delu: uloga vođe (profesor), moć simbola i rituala (uniforme, pozdrav), zaraza entuzijazma i isključivosti, i konačno, tragične posledice gubitka kritičke svesti.
Slične teme nalazimo i u starim klasicima poput „Metropolisa“ Frica Langa (prikaz obezličene radničke mase).
Možda najpoznatiji primer iz popularne kulture je konceptualni album i film „The Wall“ grupe Pink Floyd. To je moćna metafora otuđenja modernog čoveka smeštenog u XX vek, ali i zastrašujući prikaz kako lična trauma (neuzvraćena ljubav) i izolacija mogu dovesti do prihvatanja fašisoidne ideologije i pretvaranja u vođu destruktivne mase. Scene sa koncerta gde glavni lik, Pink, postaje diktator pred hipnotisanom gomilom, direktna su vizuelizacija Le Bonovih ideja o vođi, prestižu i iracionalnosti mase. Mnogi pank i rok bendovi su takođe kroz svoje tekstove izražavali bunt protiv konformizma i pritiska mase, pozivajući na individualnost i otpor.
Scene iz filma The Wall
Ovi primeri iz popularne kulture pokazuju koliko su Le Bonove teme i dalje žive. Umetnici nam, kroz svoje priče i slike, pomažu da prepoznamo i razumemo sile koje oblikuju naše ponašanje, kako kolektivno, tako i individualno.
5. Iskušenje doba vodolije: Individuacija naspram kolektivnog sna
5.1. Le Bon kao upozorenje za novo doba?
Vratimo se sada na početnu temu našeg serijal: Filozofiju doba Vodolije. Kako se Le Bonova, često mračna, analiza uklapa u ovu priču? Doba Vodolije se popularno tumači kao era velikih promena, buđenja svesti, jačanja individualnosti, slobode, kreativnosti, ali i globalne povezanosti, umrežavanja i jačanja kolektivnog duha. Zvuči obećavajuće, zar ne?
Međutim, Le Bonova„Psihologija gomile“ stoji tu kao svojevrsno upozorenje, kao memento mori za svaki preterani optimizam. Njegova analiza nas podseća da upravo ta težnja ka zajedništvu, ka kolektivnom identitetu i globalnoj povezanosti (što bi mogle biti pozitivne odlike doba Vodolije) nosi sa sobom i inherentnu opasnost. Opasnost od gubitka kritičke svesti, od utapanja individualnog u kolektivno, od podložnosti manipulaciji i demagogiji koja se uvek hrani iracionalnim strastima mase.
Le Bonova pesimistična vizija služi kao neophodna protivteža potencijalno naivnom zanosu. On nas opominje da idealizacija „kolektivnog sna“ može biti opasna. Ako doba Vodolije donosi veću povezanost kroz tehnologiju i globalne mreže, Le Bonova analiza sugeriše da to istovremeno može pojačati i mehanizme psihologije gomile, čineći nas još podložnijim afirmaciji, ponavljanju i zarazi u digitalnom prostoru.
Pitanje koje nam Le Bon postavlja, gledano iz perspektive doba Vodolije, jeste: kako da ostvarimo potencijal za veću povezanost i zajedništvo, a da istovremeno ne žrtvujemo individualnost, kritičko mišljenje i ličnu odgovornost? Kako da prepoznamo i izbegnemo zamke „kolektivnog sna“ i da se izborimo za autentičnu individuaciju unutar sve umreženijeg sveta? Le Bon nam ne nudi laka rešenja, ali nam daje dijagnostički alat da prepoznamo simptome bolesti.
5.2. Očuvanje kritičkog mišljenja u svetu „Post-istine“
Relevantnost Le Bonove analize postaje još očiglednija kada je povežemo sa fenomenom o kojem se danas mnogo govori, sa dobom „post-istine“. Živimo u vremenu kada se čini da objektivne činjenice i racionalni argumenti imaju sve manje uticaja na oblikovanje javnog mnjenja i političkih odluka. Umesto toga, dominiraju apeli na emocije, lična uverenja, grupnu pripadnost i harizma lidera.
Le Bon je, zapravo, opisao psihološke mehanizme post-istine. Njegova tvrdnja da gomile ne reaguju na logiku i dokaze, već na snažne, jednostavne tvrdnje (afirmacija), njihovo neprestano ponavljanje i emocionalnu zarazu, te da slepo slede vođe obdarene prestižom; zar to nije savršen opis sveta u kojem živimo? Svet u kojem lažne vesti, mutne teorije i propagandne poruke cvetaju na društvenim mrežama, šireći se poput požara kroz eho komore i filter mehure?
Fenomen „post-istine“ nije, dakle, nešto suštinski novo. To je, u velikoj meri, manifestacija starih principa psihologije gomile, samo pojačanih i ubrzanih modernom tehnologijom. Emocije nadvladavaju razum, ponavljanje stvara iluziju istine, a prestiž izvora (bio to harizmatični političar, popularni influenser ili anonimni „ekspert“ sa interneta) postaje važniji od sadržaja poruke.
Šta nam je činiti u takvom svetu? Le Bon nam, kao što rekoh, ne nudi rešenja, ali njegova dijagnoza ukazuje na pravac. Ako su gomile (i „gomila u nama“) podložne sugestiji i iracionalnosti, onda je jedini protivotrov jačanje individualne svesti, kritičkog mišljenja i stvarne pismenosti. Trebali bismo naučiti da prepoznajemo manipulativne tehnike: afirmaciju bez dokaza, beskonačno ponavljanje, igranje na emocije, lažni autoritet. Moramo razvijati sposobnost da proveravamo informacije, da sagledamo problem iz različitih uglova, da sumnjamo i postavljamo pitanja, čak i kada je to nepopularno ili neprijatno. Moramo biti svesni sopstvene podložnosti sugestiji i grupnom pritisku. To je težak, neprekidan posao, ali čini se da je to jedini način da očuvamo razum i individualni integritet u „Doba Gomile“ koje, po svemu sudeći, još uvek traje u novom, digitalnom ruhu.
Literatura i drugi izvori:
1. Le Bon, G. (2006). Psihologija gomile (prev. D. Marković). Beograd: Algoritam. (Komentar iz predgovora izdanja)
2. IBID
3. Sills, David L. (1968). International Encyclopedia of the Social Sciences. Macmillan. p. 82.
4. Le Bon, G. (2006). Psihologija gomile (prev. D. Marković). Beograd: Algoritam.
Slikar: “Ja i selo”, Mark Šagal, izvor slike: Wikipedia Commons
Žak Lakan nije psihoanalitičar koga je lako razumeti, ali njegove ideje o tome kako se oblikujemo kroz slike, jezik i odnose s drugima nalaze se svuda oko nas. To nije teorija zatvorena u akademskim knjigama, već nešto što možemo prepoznati u svakodnevnim situacijama: od detinjstva do društvenih mreža, od ljubavnih odnosa do naših najvećih nesigurnosti. Lakan nije pokušavao da nam pruži jednostavne recepte za život, već da nam pokaže kako funkcioniše naš svet i naše želje.
Ogledalo i identitet
Sve počinje ogledalom. Zamislite dete staro oko godinu dana koje prvi put vidi svoj odraz. Ono se osmehuje, maše rukama, pokušava da dotakne sliku. Oduševljeno je, kao da govori: „To sam ja!” Taj trenutak je ključan. Lakan to naziva stadijum ogledala – trenutak kada dete počinje da formira ideju o sebi kao odvojenom „ja”.
Ali tu je trik: odraz u ogledalu nije stvarno dete. To je samo slika, iluzija jedinstvenog i celovitog „ja”. U stvarnosti, beba još nema potpunu kontrolu nad svojim telom, ali u ogledalu vidi zaokruženu, skladnu celinu. Upravo u toj nesrazmeri, između haotične realnosti i idealne slike- rađa se naše prvo osećanje identiteta.
(Slika: “Las Meninas” / Dvorske dame, Dijego Velaskes, 1656. Ova čuvena Velaskesova slika o igri pogleda i perspektive pokazuje dvorjane kako posmatraju kralja i kraljicu u ogledalu u pozadini – što podseća na slojevitu igru identiteta i posmatrača.)
Ovaj princip se ne odnosi samo na detinjstvo. Kada biramo „pravu” profilnu fotografiju za Instagram, mi svesno oblikujemo iluziju o sebi za druge, a istovremeno pokušavamo i sami da poverujemo u tu uglađenu verziju sebe. Slično tome, pred važan sastanak dok se posmatramo u ogledalu ispravljajući kravatu ili frizuru, trudimo se da stvorimo idealizovanu sliku koju želimo da svet vidi. Ipak, koliko god se trudili, ta slika nikada nije zaista „mi”.
„Ja je uvek neko drugi”, rekao je Lakan parafrazirajući pesnika Remboa: Je est un autre. Drugim rečima, ono što smatramo svojim „ja” uvek je donekle tuđa slika, odraz očekivanja i fantazija, a ne naša suština.
Jezik i nesvesno
Lakan je tvrdio da je „nesvesno strukturisano poput jezika”. To znači da su naše misli, želje i strahovi oblikovani kroz reči i simbole koje preuzimamo od okoline. Čovek ne živi izolovano – od detinjstva upijamo jezik roditelja i društva, i on postaje matrica za našu svest.
Na primer, kada roditelj kaže detetu: „Budi dobar dečko” ili „Ti si pametna devojčica”, te reči ne ostaju samo saveti – one postaju deo našeg unutrašnjeg glasa. Kasnije u životu, osećaj krivice kada protraćimo ceo dan gledajući serije umesto da radimo nešto „korisno” često nije sasvim naš; to je glas društva koji smo internalizovali, podsećajući nas da produktivnost navodno određuje našu vrednost. U modernoj kulturi, vrednosti rada i uspeha toliko su ukorenjene da često osećamo da moramo „zaslužiti” odmor. Nije ni čudo što mnogi osećaju krivicu kada ne rade ništa – naučeni smo da se lična vrednost meri postignućem.
Jezik nas, dakle, oblikuje ali i ograničava. Postoje stvari u nama koje je teško pretočiti u reči – na primer, složena mešavina tuge i strepnje koju osećamo posle raskida ili gubitka. Taj osećaj da nam reči izmiču pred intenzitetom emocije ukazuje na ono što Lakan naziva Realno – sve ono što postoji van jezika i simboličkog reda, neizrecivo i sirovo. U trenutku dubokog šoka ili traume, često zanemimo; jezik zakaže pred naletom iskustva.
“Arlekinov karneval”, Žoan Miro, izvor slike: Wikimedia Commons
Realno i trauma
Realno, prema Lakanu, označava ono što ne može biti u potpunosti simbolizovano ili objašnjeno. Kada, na primer, izgubimo nekog voljenog, reči utehe poput „Biće bolje” ili „Vreme leči sve” često zvuče prazno. Ostaje tišina ispunjena bolom koji prkosi svakom opisu. Suočavamo se s nečim što se ne da izgovoriti – sa prazninom koja zjapi u srcu i podseća nas na krhkost života.
Lakan bi rekao da tada dodirujemo Realno u svom najčistijem obliku. Nije slučajno što u trenucima dubokog užasa ljudi kažu da su „ostali bez reči”. Realno je ono nemoguće – onaj deo iskustva koji se opire svakoj racionalizaciji. Zato Lakan kaže: „Realno je nemoguće” – ne u smislu da ne postoji, već da ga nikada ne možemo potpuno uhvatiti jezikom ili logikom.
Slika: “Krik” / Der Schrei der Natur, Edvard Munk, 1893. Munkov “Krik” čuveno dočarava onaj neizrecivi, primordijalni vrisak – susret sa Realnim užasa i egzistencijalnog straha.
U takvim trenucima, nalazimo se oči u oči sa prazninom koja je sastavni deo ljudskog iskustva. No, paradoks je da upravo iz te praznine crpimo stvaralačku snagu. Realno nas, iako bolno, podseća da život nije zatvoreni sistem potpune smislenosti; uvek postoji „šum”, višak ili manjak značenja koji nas tera da stvaramo nove priče, umetnost ili filozofiju kako bismo „popunili” taj nedostatak.
Želja i društvo
Možda najpoznatija Lakanova izjava glasi: „Čovekova želja je želja Drugog”. Ova enigmatična fraza znači da ne želimo u vakuumu – naše želje oblikuje želja Drugog (sa velikim „D”, što kod Lakana označava društvo, kulturu ili značajne figure).
Jednostavno rečeno, želimo ono što vidimo da drugi žele. Setite se deteta koje će ostaviti svoju igračku i poželeti baš onu kojom se igra drugo dete. U odraslom svetu, zašto toliko ljudi žudi za najnovijim modelom telefona ili automobila? Ne zato što taj predmet ima neku magičnu vrednost sam po sebi, već zato što imati ga znači dobiti priznanje – status u očima drugih. Naša želja je posredovana tuđim željama: želimo da budemo voljeni, priznati, poželjni u pogledima drugih.
U ljubavnim odnosima, ova dinamika je očigledna. Često se zaljubljujemo ne samo u konkretnu osobu, već i u ideju koju ona predstavlja; u projekciju savršenog partnera koju nosimo u sebi ili u društveni ideal. Ponekad volimo „ideju ljubavi” više nego stvarnu osobu. Želja je, kaže Lakan, uvek želja za nečim drugim, nečim što nam izmiče i što očekujemo od Drugog. Zato su ljudske želje nezasite: čim jednu želju ispunimo, na njeno mesto stupi naredna. Ljudi jure karijere, statuse, veze – često otkrivajući da, kada to ostvare, sreća ne traje dugo.
U kontekstu društvenih mreža, fenomen „želje Drugog” poprima skoro farsični oblik. Broj lajkova i pratilaca postaje simbol koliko smo vredni u očima Velikog Drugog (tj. publike). Korisnici često objavljuju sadržaje za koje misle da će drugi želeti – bilo da je to izvajano telo, egzotično putovanje ili duhovit status – ne nužno zato što oni to iskreno žele, već da bi zadobili potvrdu i želju publike. Na taj način, tuđa želja postaje gorivo naše vlastite: živimo pomalo kroz oči drugih, mereći svoju vrednost reakcijama okoline.
Slika: “Očajnik” / Autoportret, Gistav Kurbe, oko 1843. Kurbeov “Očajnik” izraz je egzistencijalne teskobe – u kontekstu Lakanove misli, možemo ga videti i kao lice koje traži priznavanje Drugog, očajnički želeći potvrdu svog identiteta u očima posmatrača.
Nedostatak kao pokretač
Ispod svih ovih nivoa – od stadijuma ogledala, preko simboličkog poretka jezika, do želje Drugog – Lakan pronalazi nedostatak kao centralnu strukturu. Još od rođenja, nešto nam „fali”: nismo celi. Gubimo prvobitnu simbiozu s majkom, bivamo bačeni u svet jezika koji uvodi razliku i prazninu. Osećaj da nam nešto nedostaje prati nas čitav život.
Ali Lakan poručuje: to što nismo svoji – što nismo potpuni – u redu je. Štaviše, žudnja za onim što nam nedostaje je ono što nas pokreće. Život bi stao kada bismo postigli potpunu samodovoljnost. Uvek iznova težimo nečemu što nemamo – i tu se rađa umetnost, ljubav, ambicija.
Konkretno, težnja za „savršenim” poslom, partnerom ili načinom života nikada nema trajno rešenje. Čak i kada ostvarimo neki cilj, ubrzo se javlja novi san ili nemir. To nije neuspeh, već prirodan mehanizam. „Ljudska želja je uvek želja za nečim drugim”. Uvek postoji novo „šta hoćeš?” koje nas vuče napred. Taj paradoksalni arhitektonski nedostatak u temeljima našeg bića nije mana koju treba ispraviti, već motor koji stvara kulturu i razvoj.
Lakan danas
Lakanova teorija, premda kompleksna, oslobađa nas iluzije da bismo ikada mogli biti savršeno „svoji” – potpuno transparentni sami sebi i drugima. U svetu u kom se često propagira ideja „pronađi sebe” ili „budi svoj” kao imperativ sreće, Lakan nas podseća da je fragmentiranost deo ljudske prirode. Umesto da to doživimo kao tragediju, možemo u tome videti prostor za rast i kreativnost.
Identitet, ljubav, pa i sreća – sve su to konstrukcije ispunjene pukotinama i nedorečenostima. Ali upravo u tim pukotinama leži prostor za igru, humor i stvaranje. Jer, kada bismo zaista postali „svoji” jednom zauvek, bez nedostataka, čemu bismo težili? Naša „nesavršenost” je, paradoksalno, najživlji deo nas – ona koja nas tera da postavljamo pitanja, da se povezujemo s drugima i da stalno iznova pronalazimo smisao.
Slika: “Senecio”, Paul Kle, 1922. Apstraktni portret Paula Kleea podseća na razlomljenu masku lica – naše “ja” je sastavljeno od delića boja i oblika koje povezujemo u celinu, iako nikad savršeno ne poklapamo sve delove.
Ako prihvatimo Lakanovu misao, možda ćemo se lakše pomiriti s time da ne možemo imati punu kontrolu – ni nad sobom, ni nad tuđim željama, ni nad svetom. To prihvatanje nedostatka ne vodi pasivnosti, naprotiv. U njemu je oslobađajuća spoznaja da život nije završen nacrt, već otvoreno delo. Nismo „svoji” u onom smislu potpunosti – i baš zato možemo biti istinski autentični u traganju, u dijalogu s Drugim i u stvaranju novih značenja. To što nam uvek nešto fali nije prokletstvo, već prostor za napredovanje i empatiju: razumevanje da i drugi osećaju slične praznine i da se u njima možemo sresti.
Slika: “Kompozicija VII”, Vasilij Kandinski, 1913. Kandinski je verovao da umetnošću može izraziti duhovne realnosti koje izmiču rečima. Njegova “Kompozicija VII” buja od oblika i boja koje, poput naših nesvesnih želja, stvaraju smisao tek u oku posmatrača. U toj apstraktnoj eksploziji vidimo lepotu haosa – možda nalik onom kreativnom haosu našeg nesavršenog, ali strastvenog bića.
Literatura i drugi izvori:
Lakan, Ž. (1983). Spisi. Beograd: Prosveta.
Lakan, Ž. (1986). Četiri temeljna pojma psihoanalize. Zagreb: Naprijed.
Žižek, S. (2002). Sublimni objekt ideologije. Zagreb: Arkzin.
Kožev, A. Predavanja o Hegelu (Uvod u čitanje Hegela). Pariz/Beograd.
Rembo, A. (1871). Pismo Polu Demeniju (Pismo vidovitog). Pariz.
Stanford Encyclopedia of Philosophy: Jacques Lacan. Dostupno na: plato.stanford.edu
Lacan Online: What is the Real? Dostupno na: lacanonline.com
PsyArt Journal: Mimetic Desire and the Gaze. Dostupno na: psyartjournal.com
Pre više godina, kaže meni jedna osoba od koje to uopšte nisam očekivao kako je filozofija nešto neupotrebljivo, i dodaje: kako je daleko korisnije da čovek studira mašinstvo ili takvu neku, srodnu oblast. Nisam siguran da li je on to, u tom trenutku, napisao namerno kako bi me isprovocirao, možda testirao, jer radi se o eruditnoj osobi koja, iako nije filozof po zvanju, niti zanimanju, jeste upoznata sa filozofijom i jeste pročitala mnoga filozofska dela čak i u originalu, obzirom da govori više svetskih jezika, među kojima i one izumrele. Ja sam se složio sa njim i napisao kratko: „tačno”; jer mogu se složiti da je filozofija neupotrebljiva za stvari kao što su: goli opstanak, sticanje novca, i onog, osnovnog snalaženja u svetu, za koji je jedino potrebna obična vrsta urođene inteligencije, ili u velikom broju slučajeva, nije ni ona potrebna, već samo relativno dobro, lepo, privlačno telo, i relativno veća alatka kada je muški rod u pitanju. Na nivou postojanja kao pukog postojanja, na nivou najvećeg broja poslova, na nivou toga što jedemo hranu, i svih takvih stvari- filozofija nam dakako nije potrebna. Ipak, u knjizi „Egzistencijalizam i ljudske emocije”, Žan Pol-Sartr je zapisao: „Kamen postoji, drvo postoji, ali jedino čovek egzistira”. Time je hteo da kaže da za razliku od drugih bića, bioloških organizama za koje dosad znamo na ovome svetu, i ako isključimo iz priče potencijalne, samosvesne vanzemaljce; jedino kod ljudi, kod sebe samih, uočavamo ovo preispitivanje i promišljanje vlastitog postojanja. Dakle, egzistencija se od postojanja razlikuje po tome što preispituje samu sebe. Naravno, i ovo što preispitujemo sebe same, u smislu da razmišljamo o sebi, svojoj ulozi, svrsi u svetu, o stvarima kao što je poreklo kosmosa; opet i dalje ne znači da je filozofija po automatizmu nešto potrebno.
Bilo je filozofa poput Emila Siorana, koji su ovu vrstu promišljanja o sebi, drugima i svetu-videli na pesimistički način, kao nešto tragično, a ne kao izvor iz kog su crpeli entuzijazam i radovali se tome. U knjizi „O Nezgodi zvanoj rođenje”, Sioran piše sledeće: „Trebalo je da živim na selu sa svojim ocem, da radim u polju, da štedim hranu, a da ne znam da to postoji na drugim mestima. “
Slika: Sejač, Vinsent van Gog
Ovaj filozof, kroz preispitivanje svog života, izražava žaljenje što se bavio intelektualnim aktivnostima, i što je učestvovao u svetskim pitanjima svog vremena. Jednostavniji život na selu, fokusiranost na osnovne potrebe bez ometača modernog sveta i društva, bio bi, u ovom slučaju, za Siorana- ispunjeniji. On često naglašava uzaludnost i patnju ljudskog postojanja, pa otuda ovaj odlazak iz složenosti egzistencije u modernom svetu zvuči kao nešto veoma primamljivo. Međutim, ova Sioranova knjiga je objavljena u trenutku kada je on imao 62 godine. Koja je to sila u čoveku, kakva je to volja, kakvi su to nagoni i porivi koji ga vode ka tome da u sedmoj deceniji života napiše jednu takvu, možemo reći: sasvim običnu, čak trivijalnu stvar; da je jednostavniji život na selu ili u nekoj šumi, bolji za čoveka od intelektualnog naprezanja u modernom svetu; i to nakon godina bavljenja intelektualnim stvarima kao što je pisanje filozofskih knjiga? Postavljam to pitanje, i upotrebljavam reč „obično”, jer nije ni potrebno da se bilo ko bavi filozofijom na način kao Sioran, da bi došao do nekog ovakvog zaključa, jer, bestraga mu glava, ovo zna gotovo svaki fabrički, industrijski radnik; svaki pravi rasta; svako kome je duhovni mir veoma značajna stvar. Uz to, niko nikada nije prisiljavao Siorana da se bavi stvarima kojima se bavio. Ovo nije tekst o Sioranu, niti njegov život i dela poznajem u meri koja bi bila dovoljna da dajem bilo kakav ozbiljan sud na tu temu. Radi se o jednom opštem osećanju razočaranosti i pesimizma kod ljudi, koji ja, ni u kom slučaju, ne želim da osudim ili da promenim, već da da probam da razumem jednu, specifičnu poziciju u kojoj se čovek nalazi spram savremenog društva i sveta.
Izvor slike: booksandcranniesva.com
Da li je naše kontemplativno, pasivno promatranje sveta u kojem živimo u stvari vrsta mazohizma, posebno u slučajevima kada se to posmatranje ispolji kao bilo koja vrsta kritike društva i sveta? Da li smo slični naratoru „Zapisa iz Podzemlja” , koji pronalazi zluradu vrstu uživanja u namernom dodirivanju bolnog zuba, izazivajuću tako još veću bol? Da li mi, isto tako kao zubobolni, prilikom bilo koje naše kritike društva, sveta bilo čega što se ispoljava kao pisani tekst ili razgovor s nekim, u stvari prikriveno uživamo u bolu? Nismo li, katkad, toliko spopadnuti bolom i patnjom sa svih strana, da upadamo u neku vrstu psihološkog stanja kao što je stokholmski sindrom, gde dolazi do zbližavanja žrtva i tlačitelja; čak i mogućnosti za veliku empatiju i ljubav ka tlačiteljima? Ne radi se o tome da mi volimo bol ili patnju, naprotiv, mrzimo ih u najvećem broju slučajeva; ne želimo ih, ali smo do te mere bombardovani bolnim iskustvima i raznoraznim manifestacijama patnje; da nešto duboko u nama se miri sa bolom i patnjom kao normalnim stanjem života.
Korice knjige: “Sofijin svet”, prvo norveško izdanje
U romanu o istoriji filozofije: „Sofijin svet”, koji je napisao Justejn Gorder, Alberto Knoks govori devojčici Sofiji da je filozof neko „ko nikada ne prestaje da postavlja pitanja, sve dok se više nema pitanja za postaviti”. On tu misli na ulogu filozofije i filozofa kao nekog ko neprestano dovodi u pitanje znanja koja se uzimaju kao utvrđena ili definitivna. U tekstu na ovom blogu, koji sam napisao pod naslovom: Grabljivi umovi: užasi mišljenja i uverenja (Deo Prvi) ovo dovođenje u pitanje stvari koje se uzimaju kao utvrđene činjenice ili temelji, opisano je kroz više različitih primera. Nijedno vreme, nijedna epoha u dosadašnjoj istoriji čovečanstva, nije bila naklonjena onim filozofima, koji javno preispituju najveće dogme, objavljene istine, kao i preovladavajuće kolektivističke težnje i ideale svog vremena. Tokom srednjeg veka, na različite institucionalne načine, kroz tadašnje oblike sistema, filozofija je bila često primoravana da bude sluškinja teologije, a filozofi da budu sluge raznih papa, patrijarha, kao i one vrste vladara i vladarki usko povezanih sa crkavama svog vremena, kojima su bile potrebne sluge u obliku filozofa da zadovolje njihove „prefinjenije” potrebe intelekta od onih, koje im nudi crkva; ali tako da, u očima društva, šire javnosti, ostanu socijalno prihvatljivi. Srećom, mnogi filozofi tadašnjeg perioda, uspeli su da se diskonektuju iz ovog Matrixa, ali neki drugi nisu. Od devetnaestog veka pa do sada, stvari su se malko izmenile, u smislu da je filozofija postala sluškinja nauke; ili bolje reći stvarima koje se nazivaju i proglašavaju da su nauka, čak i kada to uopšte nisu. Onoj vrsti ljudi koji se trude da budu pošteniji, a bave se filozofijom, nije preostalo ništa drugo, negoli da sada krenu u ozbiljno izučavanje nauke, i da i nju počnu da propituju, i da sada naučnicima postavljaju ista ona nezgodna pitanja, koja su u ranija vremena postavljali guruima, sveštenicima, kraljevima.
Vilijam Merit Čejs, “Veoma uzbuđen ili nervozan pre važnog događaja”; 1875.
Na jedan način, koji jedino pravi slobodoumni ljudi mogu razumeti, filozof je Luda (Budala) svog (bilo kog) vremena. Engleska reč za ludu i budalu je: „fool” , a ona, izgleda, ima latinsko poreklo od reči „follis”, koja se koristila u smislu vetropiraste, praznoglave osobe; a može se odnositi i na „vreću vetra”, ili onog ko zadržava vazduh ili dah. Za razliku od pojedinih naučnika, ali i teologa, filozof nije fasciniran nekim konkretnim znanjem koje ima jednu te istu praktičku upotrebu, ili jednom vrstom znanja do koje se došlo u smislu zadovoljenje puke životne potrebe. On je fasciniran samim postojanjem znanja kao takvim, i sveprožimajućom ljudskom potrebom za istim, bez obzira na motiv ili razlog iz kojeg se ona dešava. Iz ugla grabljivih umova, kao i profanih svaki čovek koji kritički preispituje bilo kakva njihova uverenja, verovanja, mišljenja ili njihovu pripadnost bilo čemu je lud, budala ili šarlatan. To su neke od najčešćih etiketa za smele filozofe, jer nisu svi filozofi bili smeli. Neki su šurovali sasvim lagano sa vlastima i vladarima, dok su svoja prava mišljenja čuvali u tajnosti, i po fiokama koje su tek potonji istraživači otkrivali. Šta je zapravo bila prava uloga dvorske lude tokom renesansnih i pređašnjih, još starijih razdoblja? Nije njena glavna svrha bila ta, kako se naširoko misli da zabavlja raju, i da pravi šou-program. Njena glavna svrha je bila da gospodaru kaže istinu u lice, onda kada niko drugi to ne sme! Sve ostale stvari: zbijanje šala, prividno „nenormalno” ponašanje; pa to su maske za tadašnje goste bala, a u današnje vreme za gledaoce i pratitelje medija; svejedno da li su tradicionalni ili internet- mediji u pitanju. Luda je istinozborac, arhaičnog porekla; onaj koji Caru govori neprijatne istine na takav način da ih car može podneti bez da nekog ubije.
Razneseni Svemir, Vladimir Tomić, Oblak Kaktusa
20.3.2023.
Literatura:
Gorder, Jostejn. Sofijin svet: Roman o istoriji filozofije. Beograd: Geopoetika, 2020.
Sartr, Žan-Pol. Egzistencijalizam je humanizam. Beograd: Paideia, 2007.
Sioran, Emil. O nezgodi biti rođen. Beograd: Dereta, 2018.
.webp)
.jpg)
.jpg)
