Nehaj

Tražim ono što nikad
ne pronalazim

Trčim i sedim u sebi

Mislim
se kako je onog Dana bilo dobro

Dozivam
daleki grad-daleku civilizaciju

Podignem
ruke ka sebi pa ih vratim vazduhu

Šetam
isprekidano u cik cak kao
da izbegavam drvene grobove

Vidim
kako misli postaju predmeti,
ljudi i sve stvari

Još
jedino drveće po parkovima stoji
kao što je uvek bilo

Sve drugo me nosi

vetar i reka i daleka mora i daleki okeani

Pričam sa pticama koje sleću

Padaju bezbrižno na zemlju

Jer znaju tajni put

Mislim o tome kako su prošle milijarde godina

I kako su one nastale u našim sećanjima

Dozivam drage mrtve kao gorštak prijatelje drugog doba

I motam se kao luda niz planiske padine

Čovek je samom sebi Bog

Atu: Luda, A.C, L. F.

Vladimir Tomić, Razneseni Svemir (Oblak Kaktusa),