Tražim ono što nikad
ne pronalazim
Trčim i sedim u sebi
Mislim
se kako je onog Dana bilo dobro
Dozivam
daleki grad-daleku civilizaciju
Podignem
ruke ka sebi pa ih vratim vazduhu
Šetam
isprekidano u cik cak kao
da izbegavam drvene grobove
Vidim
kako misli postaju predmeti,
ljudi i sve stvari
Još
jedino drveće po parkovima stoji
kao što je uvek bilo
Sve drugo me nosi
vetar i reka i daleka mora i daleki okeani
Pričam sa pticama koje sleću
Padaju bezbrižno na zemlju
Jer znaju tajni put
Mislim o tome kako su prošle milijarde godina
I kako su one nastale u našim sećanjima
Dozivam drage mrtve kao gorštak prijatelje drugog doba
I motam se kao luda niz planiske padine
Čovek je samom sebi Bog
 |
| Atu: Luda, A.C, L. F. |
Vladimir Tomić, Razneseni Svemir (Oblak Kaktusa),
5. Decembar. 2019. “Kraj Fabrike”