Oblak Kaktusa

Meni

Category: Razgovori

  • Ko nam govori istinu o vazduhu: Razgovor sa meteorologom Milenkom Jovanovićem

    Ko nam govori istinu o vazduhu?

    Kako se meri zagađenje, ko odlučuje o indeksima i zašto vizuelni prikaz može da promeni javnu percepciju bez menjanja brojki.

    Ko je Milenko Jovanović

    Milenko Jovanović je meteorolog i dugogodišnji stručnjak za monitoring kvaliteta vazduha u Srbiji. Šira javnost ga je upoznala nakon što je upozorio na izmene načina prikaza i ocenjivanja kvaliteta vazduha na zvaničnim platformama, tvrdeći da takve izmene mogu da stvore blažu sliku stvarnog stanja. O tom sporu izveštavali su N1 i Insajder, uključujući navode da su kriterijumi i parametri prikaza menjani više puta i da je Jovanović nakon toga ostao bez posla.

    Razgovarao: Vladimir Tomić  |  Odgovara: Milenko Jovanović

    1. Kada kažete „kvalitet vazduha”, šta je to u najstrožem stručnom smislu: koje veličine i koje supstance su ključne, a koje javnost često pogrešno uzima kao jedini kriterijum?

    Standardni, osnovni set zagađujućih materija koji se prate su: SO2, NO2, CO, O3, PM10 i PM2.5 čestice. Vrlo često je potrebno detektovati i prisustvo teških metala i specifičnih organskih toksičnih jedinjenja u PM česticama, poput benzo(a)pirena i policikličnih aromatičnih ugljovodonika (PAH). Zakonska regulativa predviđa ocenjivanje kvaliteta prema merenim parametrima, ali u praksi je to svedeno na najznačajnije. Nikada u Boru nije koncentracija najopasnijeg teškog metala, arsena, korišćena za ocenu, iako su merene godišnje koncentracije i do 50 puta veće od dozvoljene. PM čestice jesu najčešći uzrok aerozagađenja, ali ne i jedini.

    1. Šta meteorologija radi u priči o zagađenju: na koji način vreme i struktura atmosfere „pojačavaju” ili „razblažuju” posledice emisija?

    Meteorološki parametri nisu izvor niti ponor aerozagađenja, ali su katalizator smanjenja ili povećanja koncentracija emitovanih polutanata. U zimskim mesecima, odnosno u sezoni grejanja, pojave tzv. temperaturnih inverzija (anomalije rasporeda temperature sa visinom – raste umesto da opada), što je uvek uz odsustvo prizemnog vetra, dovode do nagomilavanja zagađujućih materija. To sprečava njihov transport u horizontalnom i vertikalnom smeru, što bi inače smanjilo koncentraciju u posmatranoj zapremini vazduha. Sa druge strane, pojačan vetar i padavine (kiša, sneg) višestruko bi smanjile aerozagađenje „ispiranjem” svega što je u vazduhu i deponovanjem na tle, kao i transportom u svim pravcima u mnogo veću zapreminu vazduha.





    Foto: Milenko Jovanović
    1. Koji su tipični meteorološki uslovi u Srbiji koji prave najgore epizode zagađenja zimi i kako biste to objasnili čoveku bez stručne pozadine?

    Glavni uzrok aerozagađenja su nesmanjene emisije polutanata, koji se u zimskim mesecima (grejnoj sezoni) često kumulativno nagomilavaju danima kada se formiraju uobičajene temperaturne inverzije. To su istovremeno i dani bez vetra ili sa izuzetno slabim vetrom, uz odsustvo padavina. Inverziona raspodela temperature sprečava vertikalna kretanja vazduha. Logičko objašnjenje za bilo koga je da je daleko veća koncentracija duvanskog dima ako u prostoriji puši 10 ljudi i zatvoreni su prozori, ili kad se napravi tzv. promaja. Što se tiče odsustva padavina, jasno je da će nam automobil biti čistiji i leti ako povremeno pada kiša.

    1. Šta je razlika između koncentracije polutanta i indeksa kvaliteta vazduha, i gde je najlakše da se javnost zavede bez direktnog falsifikovanja brojki?

    Indeks kvaliteta vazduha je samo način prikaza (brojem ili bojom) najšireg spektra mogućih koncentracija radi jednostavnog informisanja građana koji nisu, niti treba da budu, stručnjaci za problem aerozagađenja. Najjednostavnije je preko različitih boja sa asocijacijom da su koncentracije prikazane svetlim bojama prihvatljive, a najtamnije opasne po zdravlje. Iako zakon ne predviđa obavezan izgled indeksa, potrebno je da bude razumljiv i vremenski nepromenljiv da bi bio usvojen. Pogrešan izbor vizuelizacije vrednosti koncentracija (namerno ili zbog nestručnosti) može dati lažnu sliku stanja – na primer, da najveće vrednosti koncentracija budu prikazane atipično svetlom bojom.

    1. Ako uzmemo čestice (PM), koje su ključne razlike između PM10 i PM2.5 u smislu zdravstvenog rizika i merne prakse?

    Suspendovane čestice PM10 su veličine do 10 mikrona, a PM2.5 su do 2.5 mikrona. One su dokazano najopasnije jer zbog veličine uspešno prolaze sve zaštitne barijere našeg sistema za disanje i direktno ulaze u alveole, zatim u krv i stižu do svih organa uzrokujući najširi spektar oboljenja. Jedino što se menja u zdravstvenim saznanjima i preporukama je da su istraživanja dokazala da su sve koncentracije PM2.5 preko 5 mikrograma po kubnom metru rizične po zdravlje ljudi (ranije je granica bila 10 mikrograma).

    1. Koji instrumenti se koriste u državnim stanicama za merenje čestica i gasova, i koje su njihove realne slabosti u svakodnevnom radu?

    Sve stanice u okviru državnog i lokalnih monitoringa opremljene su kvalitetnim analizatorima koji uz pravilnu instalaciju, korišćenje i održavanje obezbeđuju tačne podatke. Nestanak struje ili interneta može nakratko uzrokovati nedostupnost kontinuiranih merenja, ali to nije manipulacija. Kvarovi su mogući i rešavaju se, ali zbog vremena potrebnog za otklanjanje ozbiljnijih grešaka, potrebno je imati tzv. zamenske analizatore iste vrste koji će omogućiti kontinuitet, što često nedostaje.

    1. Šta znači „kvalitet podataka” u monitoringu: kalibracija, validacija, održavanje? Gde najčešće puca lanac?

    Svaki sofisticiran sistem zahteva adekvatno održavanje u toku operativnog rada. To znači stručan redovan servis, kontinuirano daljinsko praćenje stanja uređaja i radne sredine i periodično kalibrisanje (poređenje sa etalonom). Vrlo je bitno da ne dolazi do sukoba interesa – onaj ko održava stanicu ne sme sam sebe da proverava. Dešavalo se da kasni nabavka sertifikovanih gasnih smeša za kalibraciju, što može dovesti u pitanje potpunu pouzdanost rezultata.

    1. Koliko je lokacija stanice presudna i može li pogrešan izbor lokacije da napravi „legalnu laž”?

    Izuzetno je bitno izabrati adekvatnu lokaciju. Kao neko ko je postavio skoro 40 stanica širom Srbije, znam da je lokacija uvek kompromis između stručnog zahteva i urbanističkih mogućnosti. Pogrešna lokacija može dati bolju sliku od objektivne (ako je previše udaljena od izvora) ili goru (ako je uz sam dimnjak). Takođe, mora se pratiti da li ima promena u mikro-okruženju (novi objekti koji sprečavaju cirkulaciju vazduha) kako bi se stanica premestila.

    1. Kada stanica prestane da šalje podatke ili ima rupe u merenju, koji su normalni razlozi, a šta bi za vas bila crvena zastavica?

    Razlozi su pre svega nestanak struje, prekid interneta ili kvarovi. Nedopustivo bi bilo namerno isključiti rad uređaja u slučaju visokih koncentracija, što do sada nisam sreo u praksi.

    1. Šta su „sirovi podaci”, a šta su „obrađeni podaci”? Da li građani treba da imaju uvid u sirove vrednosti?

    Na sajtu Agencije i u aplikacijama prikazani su ti sirovi podaci u realnom vremenu. Eventualna nepouzdanost se utvrđuje naknadno i takvi „sumnjivi” podaci se tada eliminišu. Građani ne treba da prate status instrumenata ili metode merenja, analogno tome što 99,99% vozača ne zna princip rada motora, ali zna da vozi.

    1. U vašem slučaju, šta je bila suština spora? Šta se tačno desilo na nivou procedure?

    Suština problema je bila nestručnost i nesigurnost menadžmenta. Moje primedbe o menjanju prikaza rezultata (indeksa kvaliteta vazduha) shvaćene su kao pritisak na partijsko vođenje institucije. Radilo se o ublažavanju kriterijuma na početku grejne sezone, dajući vizuelno lažnu sliku korisnicima. Sve je to urađeno tendenciozno pod uticajem GZZJZ Beograd. Za neverovati je da je taj lažni indeks bio zvaničan na sajtu Agencije 5 godina, do jeseni 2025. Još je neshvatljivije da je Vlada Srbije donela zaključak o uvođenju evropskog indeksa u maju 2023, a da je ta odluka sprovedena dve godine i pet meseci kasnije.

    1. Ko bi, u uređenom sistemu, smeo da menja metodologiju ocenjivanja vazduha i na osnovu čega?

    Metodologija treba uvek da bude predmet stručnih konsultacija i predviđena podzakonskim aktom. Ovde to zavisi od političke volje. Zato je aplikacija xEco Dejana Lekića za tri koplja ispred ostalih, jer već 3 godine primenjuje EU indeks i preporuke SZO.

    1. Kako se u praksi razlikuje stručna greška od institucionalne manipulacije?

    Sami rezultati monitoringa su veoma pouzdani, osnovna manipulacija je u interpretaciji i vizuelizaciji. Ekstremne epizode zagađenja se ne ističu u izveštajima, niti postoji procedura za alarm. Mnogo je opasnije da se satima udiše toksična količina zagađujućih materija nego pokisnuti, a ipak redovno dobijamo SMS upozorenja na pljuskove i vetar.

    1. U kojoj meri su „low-cost” građanski senzori korisni, a gde su opasni?

    Građanski senzori su izuzetno korisni kao dopuna zvaničnim merenjima. Iako nemaju zakonsku težinu, pokazali su se kao jak argument pritiska na institucije da uvedu ili prošire monitoring.

    1. Ako biste morali da napišete tri pravila za građane koji prate mape zagađenja, koja bi to bila?

    S obzirom da institucije ne rade dobro posao, potrebno je: 1) Pre izlaska dece napolje rutinski pogledati aplikacije (xEco) i prema tome se ponašati. 2) Zahtevati pismenim putem od lokalne samouprave da se uspostavi alert sistem za škole i vrtiće. 3) Tražiti pismenim putem od lokalne samouprave izveštaj o tome koje mere su preduzeli i sa kojim efektom.

    1. Koji izvori zagađenja u Srbiji daju najveći doprinos lošem vazduhu?

    Dokazano je da su najveći uzroci ložišta i manje toplane (oko 2/3 doprinosa), industrija i saobraćaj (10-15%). Ložišta su primarni problem u celoj Srbiji. Industrija je tipičan izvor u Boru, Smederevu, Surdulici, Šapcu, dok je doprinos saobraćaja veći u velikim gradovima (Beograd) i može dostići i preko 20%.

    1. Kada govorimo o merama: šta je najefikasnije „po uloženom dinaru”?

    Razvijene zemlje su odavno shvatile da je ulaganje u bolji kvalitet vazduha jeftinije od troškova lečenja posledica (prevremene smrti, bolovanja). Neophodno je odmah uložiti sve kapacitete u smanjenje emisija najvećih izvora (ložišta, industrija, saobraćaj) sa oročenim rokom od 5 godina da se emisije smanje za minimalno 30%.

    1. Koliko je realno prognozirati epizode zagađenja unapred?

    Metode za prognozu postoje i softveri su besplatni, ali zahtevaju ulazne podatke o emisijama koje Srbija nema. Umesto toga, Grad Beograd je platio milion evra za taj softver za predikciju zasnovan na veštačkoj inteligenciji koji nikada nije proradio. Potrebno je da država počne da radi ozbiljan posao, a ne „sizifovski” partijski posao.

    Za početak je dovoljno u medijima najaviti meteorološku situaciju (uobičajen produkt numeričkih meteoroloških modela) tokom zimskih meseci koja će trajati bar dan-dva sa odsustvom vetra, padavina i formiranjem prizemnih temperaturnih inverzija, što se inače u prognozi najavljuje kao maglovit dan. Na to treba dodati tumačenje stručnjaka da se očekuje epizoda od nekoliko dana povećanih koncentracija polutanata, posebno u jutarnjim i večernjim satima. Sama vrednost koncentracije nije najbitnija, nego da će biti značajno viša u odnosu na početno stanje. U svim vestima uz vremensku prognozu je vrlo jednostavno tu informaciju dati građanima, jer aerozagađenje daleko više ugrožava pre svega osetljive kategorije od obilne kiše, snega ili vetra.

    1. Kako izgleda profesionalna etika u instituciji kada se od vas traži da prećutite ili ublažite poruku?

    Dozvolio sam da se menadžment promoviše preko mog rada dok su prihvatali sugestije. Kada su umislili da su naučili nešto i kada su počele kritike zbog realnog prikaza lošeg stanja, krenule su opstrukcije i pretnje. To me nije uzbuđivalo jer sam bio 100% u pravu, ali u sistemu gde se priznaje samo sud partije, to je problem.

    1. Šta biste danas savetovali mladim ljudima koji ulaze u struku?

    Istina i samo stručna istina su najjače oružje protiv manipulacija. Pristajanje da odluku umesto njih donese neko ko je nestručan je isto kao da sednete u avion koji će da vozi neko ko to nikada nije radio.

    1. Kada biste imali mogućnost da „resetujete” sistem monitoringa u Srbiji, koje tri strukturne promene biste uradili prvo?

    Mernih stanica ima dovoljno, ali su neracionalno raspoređene. Beograd ima nepotrebno 35 stanica, dok gradovi poput Surdulice, Priboja, Prijepolja, Raške nemaju merenja. Preraspodelom bi, bez novih investicija, svi gradovi bili pokriveni.

    1. Koje pitanje vam niko ne postavlja, a trebalo bi, jer je ključno za razumevanje kvaliteta vazduha?

    To je pitanje KO je razlog ovakvog lošeg stanja kvaliteta vazduha, a ne ŠTA je razlog. Posle 15 godina monitoringa nema tajni u dijagnozi. Nedostaje terapija, odnosno mere za smanjenje emisija, a za to su odgovorne institucije koje ne sprovode zakone zbog nedostatka volje. Ali i ja bih postavio jedno pitanje vrhu vlasti: Zašto do sada nije bilo ni jedne sednice Vlade ili vanrednog obraćanja najviših lidera o ovoj temi zbog koje pre vremena svake godine umre oko 15.000 građana?

  • Intervju: Zoran Jelinek o romanu „MODILJANIJEVA KOB“

    Razgovarao: Vladimir Tomić  |  Odgovara: Zoran Jelinek


    1. Vaš roman nosi naslov „    Modiljanijeva kob“, ali se čini da je Modiljani ovde više od istorijske ličnosti – on je simbol umetnika raspetog između boemštine i bede. Zašto ste odabrali baš njega kao centralnu figuru? Da li je presudila njegova tragična biografija, specifična estetika njegovih portreta sa očima bez zenica ili činjenica da je njegova umetnost posthumno postala jedna od najskupljih valuta na tržištu?

    Modiljani me je zanimao kao paradoks, ne kao legenda. Njegove slike sa očima bez zenica gledaju unapred, u svet u kojem umetnost postaje vredna tek kad umetnik nestane. U romanu on nije istorijska ličnost, već simbol umetnosti koja troši svog tvorca, a zatim se pretvara u mit i robu. Ta napetost između stvaranja i propasti je prava „kob“ o kojoj pišem.


    2. U romanu detaljno opisujete čin stvaranja slike „    Devojka s plavim očima“, uvodeći elemente koji liče na ritual, poput hebrejske trake, krvi i grmljavine. Koliko je u tom procesu bilo istraživanja stvarnih okultnih interesovanja tog vremena, a koliko je to bila Vaša potreba da slici date „dušu“ pre nego što ona postane predmet puke trgovine?

    Ti ritualni elementi nisu okultni u bukvalnom smislu, već simbolični. Svaki veliki čin stvaranja ima strukturu rituala u kojem umetnik nešto žrtvuje. Mene je zanimao trenutak kada delo prestane da pripada autoru i počinje da ga troši. To je „duša“ slike – ne magija, već cena stvaranja pre nego što umetnost postane roba.

    3. Paula Soldi nije samo model, ona je i  muza na početku, a Modiljanijeve žene su u istoriji umetnosti često depersonalizovane. Da li ste želeli da kroz lik Paule vratite glas tim „muzama“ i kako ste gradili njen lik nasuprot mitu o „prokletom slikaru“?

    Paula Soldi nije samo muza, već inicijator. Kroz nju sam želeo da vratim glas ženama koje su u istoriji umetnosti često svedene na formu i mit. Ona stoji nasuprot figuri „prokletog slikara“ jer ne pristaje da bude dekor njegove sudbine, već neko ko razume cenu umetnosti i ima hrabrosti da je dovede u pitanje.

    4. Jedan od ključnih motiva u knjizi je niz brojeva 57 61 38 32 30 50 koji se provlači kroz decenije. Kao elektroinženjer i stručnjak za IT, kako gledate na odnos između matematike i mistike u književnosti? Da li je taj kod za Vas bio samo mehanizam zapleta ili pokušaj da se haos istorije uredi u neku logičku formulu?

    Brojevi u romanu nisu šifra koju treba rešiti, već obrazac koji se ponavlja. Kao inženjer znam koliko je jaka potreba da se haos uredi, ali kao pisac sam svestan da taj red često postoji samo u našoj potrebi za smislom. Taj niz stoji između matematike i mistike, kao trag ljudske želje da u istoriji vidi zakonitost.

    5. Radnja romana skače kroz tri ključne epohe: 1919, 1941. i 1999. godinu. Ti vremenski rezovi su vrlo precizni. Koliko je bilo izazovno održati napetost trilera kroz tako različite periode i spojiti atmosferu rimskih ateljea sa atmosferom podruma u vreme NATO bombardovanja?

    Izazov nije bio u različitim epohama, već u kontinuitetu straha. Rim 1919. i podrum 1999. dele isto psihološko stanje: zatvorenost, neizvesnost i pritisak odluke. Roman ne spaja epohe preko istorije, već preko iskustva likova, pa napetost ostaje ista iako se vreme menja.

    6. Varoš na Moravi i „Ulica kestenova“ deluju veoma intimno i autentično, nasuprot hladnom svetu umetnina i mafije. S obzirom na to da ste rođeni u tom kraju, koliko je taj topos fiktivni Horeum Margi, a koliko stvarna slika Vašeg odrastanja i zavičaja?

    Horeum Margi je fiktivan, ali emotivno stvaran. Nije autobiografija, već prostor pamćenja i vrednosti koje stoje nasuprot svetu u kojem sve ima cenu. Moje odrastanje je dalo ton i atmosferu, ali književno je to mesto oblikovano kao moralni oslonac romana, ne kao lična ispovest.

    7. Roman počinje i završava se u „podzemlju“ – od bunkera ispod pruge u Drugom svetskom ratu do skloništa 1999. godine. Da li je taj motiv svesna metafora za ove prostore, gde se istorija i traume neprestano guraju pod zemlju, a generacije su prinuđene da se skrivaju?

    Podzemlje je svesna metafora prostora u koji guramo nerešene traume i istoriju. Različite epohe, ista potreba da se sakrijemo. Roman počinje i završava se dole jer pokazuje da istorija kruži, a ne napreduje pravolinijski, i da je pravo pitanje da li iz tih skloništa ikada izlazimo promenjeni.


    8. Vaš prethodni roman nosi naziv „    Pirati sa Dunava“, a ovde imamo Moravu, ali i scene u Ostiji i ronjenje do pećine. Čini se da voda igra važnu ulogu u Vašoj prozi – tamo kao prostor avanture, ovde kao čuvar tajne. Kako vidite vezu između ta dva romana i taj prelaz sa rečne avanture na kompleksni istorijski triler?

    U „Piratima sa Dunava“ voda je prostor kretanja i avanture, dok je u „Modiljanijevoj kobi“ ona čuvar tajne i pamćenja. Prelaz sa rečne priče na istorijski triler nije promena teme, već produbljivanje – od bega ka suočavanju sa onim što je potopljeno, ali nikada nestalo.


    9. Imate zanimljivu biografsku pozadinu kao nekadašnji saradnik „    Ježa“. Da li Vam taj satiričarski nerv i iskustvo sa humorom pomažu kada pišete o teškim temama poput rata i stradanja, ili je to bio potpuno drugačiji stvaralački proces?

    Satira me je naučila distanci i preciznosti. Humor nije suprotan ozbiljnosti, već način da se izbegne patetika. I kada pišem o ratu i stradanju, taj satiričarski nerv mi pomaže da prepoznam apsurd i da istinu ne izgovaram frontalno, već kroz tišinu i pomerenu perspektivu.


    10. Autor ste i scenarija za filmove „    Na lepom plavom Dunavu“ i „Misterija Nemezis“. Vaš roman je izrazito vizuelan, sa brzim promenama scena i jasnom atmosferom. Koliko je scenarističko iskustvo uticalo na Vaš stil pisanja i način na koji konstruišete priču?

    Scenarističko iskustvo me je naučilo ritmu, prostoru i preciznosti kadra, što se vidi u vizuelnosti romana. Ali književnost mi omogućava ono što film ne može – unutrašnje vreme i tišinu. Film me je naučio kako da uđem u priču, a roman me je naučio zašto je važno u njoj ostati.

    11. Na kraju romana čitalac ostaje sa utiskom da „kob“ ne dolazi od same slike, već od ljudske pohlepe onih koji žele da je poseduju. Verujete li Vi da predmeti mogu nositi energiju svojih stvoritelja ili smo mi ti koji učitavamo značenja i prokletstva u stvari da bismo lakše podneli sopstvene greške?

    Ne mislim da su predmeti prokleti sami po sebi. Oni postaju opasni onda kada ljudi u njih učitaju sopstvene ambicije i pohlepu. Slika u romanu je ogledalo – ne nosi zlo, već ga razotkriva.

    REČ AUTORA

    „Ova knjiga ne traži da joj se veruje, već da se sa njom ostane neko vreme. Ako vas je navela da zastanete, da se zapitate odakle dolaze naše opsesije, strahovi i potreba da posedujemo ono što ne razumemo – onda je ispunila svoju namenu. Ne nudim odgovore, jer verujem da su pitanja dugotrajnija i poštenija. U svetu koji stalno žuri da sve objasni, možda je najveća sloboda zadržati pravo na sumnju.“

  • Intervju: U vremenu korupcije: Duh pod opsadom (Deo I)

    Digitalna obrada, Crvena marama, Lili Bluz, jun 2025.



     Razgovor vodila: Crvena Marija

    1. jul 2025.


    Crvena Marija:



    Vladimire, kako iz filozofske perspektive posmatraš aktuelne događaje u Srbiji: Vidovdanski protest, studentske proteste i građanske blokade? Kako vidiš te fenomene u svetlu društvene krize o kojoj često pišeš na blogu „Oblak Kaktusa”?


    Vladimir Tomić:

    Proći će ova luda vlast kao što na kraju prođe svaka. Nije to ono što me najviše brine. Ali neće tako lako proći naša bolest, jer smo mi duboko korumpirano, pre svega duhovno korumpirano i veoma bolesno društvo. Te spoljašnje manifestacije korupcije: pohlepa za novcem, karijerizam, trgovina uticajem; samo su površinski simptomi. Prava bolest ide mnogo dublje od toga.

    Kada se pažljivo zadubim u temu i pokušam da sve posmatram s distance, vidim da je ta bolest prisutna svuda: od poslovnog okruženja, obrazovnog sistema, pa sve do odnosa među komšijama. I traje toliko dugo da se više uopšte i ne percipira kao bolest. Naprotiv, to je postalo ono što se naziva „normalnim ponašanjem”. A da parafraziram Eriha Froma iz njegove knjige Bekstvo od slobode: u bolesnom društvu, zdrav čovek mora izgledati bolesno.

    To je ono što me najviše uznemirava u društvu u kojem živim. Ne živim u nekom staklenom dvorcu, niti sam povučen iz sveta; primoran sam kao i drugi, da sa tim društvom svakodnevno opštim. I ta svakodnevna prisila da komuniciraš sa bolešću, a da ne oboliš, možda je najteži deo ove stvarnosti.

    Crvena Marija:



    Kada kažeš da je najteži deo svakodnevice upravo to što si primoran da neprestano opštiš sa bolešću, a da pri tom sam ne oboliš; šta to konkretno znači u današnjem kontekstu? Da li je, po tebi, građanski bunt koji sada gledamo – Vidovdanski protesti, studentske blokade, a od juče i poziv na građansku neposlušnost; oblik tog pokušaja da se sačuva zdrav razum? Ili se i tu krije opasnost da bunt postane samo još jedan oblik kontaminacije, refleks iste korumpirane matrice koju želi da obori?

    Vladimir Tomić:



    Mislim da je Ajnštajn jednom rekao da je takozvani zdrav razum zapravo kolekcija predrasuda koje čovek nakupi do osamnaeste godine. Zašto to pominjem? Prvo, zato što ja nisam nekakav vernik u razum, jer razum je samo jedan deo naše celine kao bića. Drugo, zato što je u patološki bolesnom društvu, u kakvom mi danas živimo, upravo pojam razuma i zdravog razuma postao ozbiljno kompromitovan i zloupotrebljen. Na njega se najviše pozivaju ljudi kojima zapravo upravljaju potpuno nesvesni i iracionalni porivi, iako površinski deluju civilizovano, „unormaljeno”, kako ti kažeš: zdravorazumski.

    Kada govorim o bolesti, ne isključujem ni sebe. Nemoguće je živeti u bolesnom društvu, a da ne pokupiš makar nesvesno neki trag te bolesti. To sam viđao i kod najsamosvesnijih i najobrazovanijih pojedinaca; kako čak i oni polako podlegnu uticaju nečega što ih tiho kvari iznutra.

    Navešću jedan primer, tačnije digresiju. Setimo se arhetipskog lika Sarumana iz Tolkinovog dela. On je bio najmudriji među magovima Sredozemlja, a ipak je Sauron uspeo da uspostavi kontrolu nad njim; i to gotovo bez otpora. Dakle, važno je da razumemo razmere te bolesti i da shvatimo da smo svi upleteni u nju. I da lečenje mora da počne od nas samih.

    Bio je jedan političar s početka 21. veka, koji je kasnije ubijen, a koji je jednom rekao: ništa se neće promeniti dok ne počnemo da menjamo sebe. A to je najteže.

    Naravno da postoji opasnost da se čak i opravdani i prirodni bunt studenata i građana kasnije pretvori u svoju suprotnost. Ne odmah, ali u godinama koje slede. Jer, smeniti vlast je lakše od onoga što nas čeka posle. A čeka nas mnogo toga.

    Crvena Marija:



    Rekao si da ništa ne može da se promeni dok sami ne krenemo da se menjamo, i da je to najteže. Ako uzmemo u obzir da su i razum, i obrazovanje, i javni diskurs već ozbiljno kompromitovani; kako onda izgleda to unutrašnje lečenje? Odakle čovek da počne? I da li veruješ da takav proces može da preraste u nešto šire: u kolektivnu transformaciju, a ne samo lično preživljavanje?


    Vladimir Tomić:



    Čovek mora da počne od sebe. U našem društvu, a to posebno važi za takozvane obrazovane pripadnike (koristim tu reč samo uslovno, u nedostatku bolje) – mnogi imaju kompleks Boga. Misle da je sve u redu sa njima, da su savršeni, da nemaju mane ili, čak i ako ih imaju, da su ih eto, „svesni”. Međutim, nije tako.

    Ono što ja nazivam duhovnom korupcijom može biti potpuno pogrešno shvaćeno. Neko bi to mogao tumačiti kao moralnu pridiku ili patroniziranje, a ja nisam moralista. Meni se uopšte ne govori o tome. Verujem u snagu pojedinca, u to da svako mora da gradi svoj lični pogled na to šta je etički prihvatljivo, a šta nije; uz ispitivanje i sopstvenog iskustva i tradicije etike.

    Ali fanatik bi možda pomislio da ja, kad govorim o duhovnoj korupciji, pozivam na neki povratak tradicionalizmu, plemenskom načinu života, ili nekoj „zdravoj prošlosti” dok je cela istorija čovečanstva sve samo ne zdrava. Ja nisam za to. Ja sam za izgradnju prave, savremene civilizacije; one u kojoj ljudi žive u skladu sa sobom, svojom voljom, prirodom u sebi i prirodom oko sebe.

    Ali poenta je da to bude prava civilizacija. Ne ono što se kod nas često pogrešno shvata kao civilizacija; kao neki veliki urbani grad, šoping centar i beton u kojem su svi „povezani”, a niko nije stvarno živ.


    Crvena Marija:



    Vladimire, sve što govoriš ima težinu i dubinu, ali da ti postavim jedno nezgodno pitanje. Zar nije možda i ta ideja o „duhovnoj korupciji”, „unutrašnjem lečenju” i „pravoj civilizaciji” upravo ono što si maločas kritikovao kod drugih neka vrsta ideala u koji se čovek zaljubi da bi pobegao od realnosti? Zar nije možda i to što ti nazivaš bolešću zapravo – život? Sa svim svojim kontradikcijama, lažima, prividima, prljavštinom, strahom? Možda ta bolest nije anomalija; nego upravo jedini svet koji postoji?


    Vladimir Tomić:



    Naravno. Dobro pitanje. Ja sam čovek koji voli da filozofira i problematizuje stvari koje se mogu učiniti kao da su sasvim jasne i očigledne. U stvari, u jednom za mene dubljem smislu; posao filozofije jeste da preispituje baš te stvari koje deluju samorazumljivo. Tvoja primedba je potpuno na mestu, jer naravno da su i bolest, i korupcija deo života. Neki bi čak rekli da je život sam po sebi bolest; kao Sioran, o kome sam nedavno pisao jedan tekst za početnike.

    Ipak, moje viđenje sveta nije isto što i Sioranovo. Svako odlučuje sam za sebe na čemu će zadržavati pažnju. Uzmimo za primer lekare. Poznato je da pacijent, koji se uplaši prilikom saopštavanja dijagnoze, može da razvije simptome bolesti ne zato što je bolest zaista uznapredovala, već zato što se njegova pažnja zgrčila u panici. Uverenje stvara osećaj. To je strah koji ima dublju psihološku implikaciju: kada se pažnja predugo zadržava na jednom delu čovekovog bića: na strahu, padu, ruševini; čovek počinje da veruje da je samo to ono što postoji u njemu. A to jednostavno nije tačno.

    Tako je i sa društvom. Ako se kolektivna pažnja predugo zadržava samo na bolesnim aspektima, zaboravlja se jedan zaboravljeni zakon: zakon pažnje. Onome čemu dajemo pažnju, dajemo snagu. A mi možemo izabrati da pažnju ne dajemo onome što nas uništava.

    Treće, civilizacija o kojoj ja govorim nije ni utopija ni sterilna vizija nekakvog savršenog grada. U nju spadaju biljke, životinje, eventualna izvanzemaljska bića, prirodni zakoni, i što je možda najvažnije; veća povezanost između društvenih i prirodnih nauka. Te dve sfere ne smeju da budu neprijatelji, već saveznici. I ta saradnja ne mora da bude institucionalna. Mislim na saradnju u umu pojedinca.

    Jer ja verujem jedino u družinu oslobođenih pojedinaca, a ne u mase koje slepo slede bilo kog idola. Čak i ako sam kao mlađi verovao da „gomila” nešto može promenit; tu veru sam potpuno izgubio tokom perioda preovladavajućih takozvanih kovid-mera. Tu sam jasno video koliko je masa spremna da pogazi i savest, i istinu, i sopstveni razum, ako joj se obeća sigurnost. I zato sada više verujem u tihe, nevidljive revolucije koje počinju unutar jedne osobe, pa tek onda, možda, prelaze na druge.


    Crvena Marija:



    Pominješ prirodu, biljke, čak i izvanzemaljska bića. Veruješ li da će pravi pomak doći s one strane ljudskog? Da li možda misliš; i to ozbiljno – da spas za čoveka dolazi iz nečega što čovek još uopšte ne razume?


    Vladimir Tomić:



    Veoma zanimljivo pitanje, na granici fikcije; i upravo si mi ovom formulacijom dala ideju za jednu književnu priču. Da, donekle verujem da spas za čoveka leži upravo u onim stvarima koje još ne razume, koje još nije osvestio u sebi. Nije da ih nema; čovek ih ima u sebi, ali kao da se nalaze u nekoj vrsti zaborava. U oblaku nesvesnog. Kao da je u amneziji samog sebe i svog drevnog porekla.

    Na to je mislio i Platon kada je rekao da je svo znanje zapravo sećanje. Tu rečenicu često citiram u svojim esejima. Može se više o tome pročitati u tekstu koji sam napisao pod nazivom: Pitanje patnje i različitih shvatanja duše: Anamneza i pitanje duše kod Platona

    Zašto pominjem čovekovo drevno poreklo? Zato što, ako pogledamo celu ovu planetu, ako pogledamo šta zapravo jesmo; shvatićemo da smo sastavljeni od istih atoma i molekula kao i sve drugo: biljke, kamenje, zvezde, voda. Mi smo putnici zajedničkog nebeskog broda koji se neprestano kreće. Jer suštinski, ceo kosmos je jedno veliko kretanje.

    U staroindijskim spisima postoji mit o dobu Kali Juge – najtežem dobu, u kojem dharma, zakon istine i ravnoteže, više ne stoji čvrsto na četiri noge kao nekada. Ostala joj je samo jedna. Tri stuba vrline su srušena, a ostala je tek slutnja postojanja četvrtog. To simbolizuje potpuni duhovni pad i pad u slepi fizički materijalizam. Ne mislim na materijalizam kao filozofski pravac ili dijalektički materijalizam, već na nešto mnogo grublje: automatizaciju, algoritamsku svest, fizikalizaciju čoveka. Na pretvaranje čoveka u zbir podataka, u mehanizam, u „hakovanu” životinju.

    Danas postoje popularni kvazi-teoretičari koji pokušavaju da predstave čoveka kao biće koje se može predvideti i kontrolisati u potpunosti. Istina je da čovek ima mnogo životinjskog u sebi, ali ne i samo to. Postoji jedan deo koji ga povezuje s onim što je Nikola Tesla zvao centralnim jezgrom univerzuma: tačkom iz koje, poput antena, upijamo znanja, intuicije, vizije i informacije. Možda je upravo ta veza, koja nije tehnička nego unutrašnja, ono što će jednog dana spasiti čoveka od njega samog.


    Crvena Marija:



    Vladimire, ako te sad, na kraju ovog razgovora, neko pita – običan čovek, zbunjen, iznuren, umoran od protesta, zbunjen od medija, iscrpljen od svakodnevice; šta da radi? Šta bi mu rekao? Ne kao pametnjaković s trona, nego kao neko ko je prošao kroz istu maglu. Koja bi bila tvoja poslednja, najiskrenija poruka čoveku koji danas želi da ostane celovit i dušom, i telom, i mišlju?


    Vladimir Tomić:


    Pumpaj kreativno! 



    Stvaraj. I ne prestaj da stvaraš. Šta god.

    Ako znaš neki zanat, bilo koji, stvaraj nešto bar deset minuta dnevno što nije za novac, već za svoju dušu. Ako smatraš da nemaš nijedan talenat i da ništa kreativno ne znaš; nisi u pravu. Ne postoji nijedna osoba na ovom svetu bez barem jedne vrline. Čak i najstrašniji zlikovac je ima.

    Nauči da oprostiš. I sebi. I drugima.

    To je najvažnije. Nauči da oprostiš.