Oblak Kaktusa

Meni

Category: Poezija

  • Bašta od sumraka



    Slika: Anri Le Sidaner – Mali most u sumrak, Žizor (Le Petit pont au crépuscule, Gisors)


    Ima nečeg tragično lepog u vampirima
    Dok u noćima varoških periferija
    dolaze na praznik tajnog crvenog vina

    Ima nečeg tragično lepog
    u samosvesti vampira
    koji kroti zver da bi progledao srcem
    dok pravi svoju baštu od sumraka.

    I dok prilazi njihov melanholični kralj
    dok mu kraljica beži u kadar nepoznatog francuskog filma
    dok ljudi više nema kraj njih
    oboje znaju
    prećutno, bez govora
    da ovo je svet ljudi
    A da njihova je bašta čista
    jer u nju puštaju zver samo na one
    koji su pre njih prestali da budu ljudi




    Iz Ciklusa Sumraka i Varoši, 
    Vladimir Tomić 

    u znak Svetskog Dana Poezije

  • Inoko

    ◇

    Zar je bitno gde smo
    u kišnoj noći,

    zar je važno ko smo
    u žutoj sobi?

    Kuda idemo dok sedimo
    u nestajanju?

    Prolaze dani i noći.
    Ruševine i zdanja plešu mračni tango.
    Sve se hladi, pa se opet razgoreva.

    Inoko, Inoko,
    naš stari grad nas doziva
    u hotelu, na ulici, na jastuku,
    zauvek izgubljen u svetlu.

    ◇
    Razneseni Svemir
    Vladimir Tomić
    Oblak Kaktusa
    Beograd, 8. 12. 2025.

  • Uvek na Jug…. Pesma o Gvozdenom puku

    Ove stope nose ime naših predaka iz Toplice, Prokuplja, Blaca, Žitnog Potoka, Lebana, Bojnika, Medveđe i drugih mesta.
    Gvozdeni puk nije bio legenda nego ljudi od zemlje i prašine, od tišine koja se pamti više nego reči.
    Sledeća pesma koju sam napisao, ušla je u poetski zbornik posvećen Gvozdenom puku kao sećanje, kao zavet, kao tiho podizanje glave pred onima koji su hodali tamo gde se više ne ostavlja trag.
    Ne iz slave.
    Nego iz dužnosti.


    GVOZDENI PUK
    Teški koraci skidaju maglu
    dolinom koja pamti bojeve stare.
    Pod znojnim dlanovima, čelik se topi,
    u grudima – samo jek bubnjeva,
    glas koji poziva, ne trpi odgovore.

    Nisu to bili ljudi od epa,
    ni izrezbareni u tvrdom kamenu.
    Peške su krčili put kroz istoriju,
    sa rukama što su sejale žito,
    a sada drže pušku kao plug.

    Njihova pesma nije od slave,
    već od prašine što se lepi na čelo,
    od pogleda koji nikad ne okreće leđa,
    od reči koje nije potrebno reći –
    zna se šta znači „zajedno“.

    Na kotama gde se nestaje,
    pod kotama gde se pamti,
    oni su za sobom ostavljali tišinu,
    sasvim običnu, sasvim ljudsku –

    kao onaj zvuk što ostaje
    kada vetar zatvori vrata kuće.

    Ne nose njihove pesme reč „slava“,
    onaj ko stoji na ivici bajoneta
    nema vremena za veliki govor.
    Samo za korak napred, za krv u kamenu,
    za zoru koja stiže kao nagrada,
    ali uvek kasno za jednog od njih.

    Bilo ih je toliko da nema imena
    za sve što su postali.
    Nema grobova ni zapisnika
    na brdima gde su sećanja poput korova.

    Znaju se samo zvuci:
    juriš koji ne priznaje drugo,
    smeh kad ostane samo jedan metak,
    i ona rečenica što je zlato među prokletima:
    „Ne mari, sutra je novi dan.“

    A sutra je došlo,
    toplo i prazno kao letnji pladan,
    sa rukama koje više nisu znale
    šta da drže kad više nema puške.

    Na ulicama gde ne znaju za juriš,
    hodali su opet, tiho kao pre.

    I kad god pogledaš brdovitu zemlju,
    negde ispod prašine, kamena,
    pod korenima što rastu bez pitanja,
    čuješ kako koraci dolaze.
    Ne kao grom, ne kao tresak,
    već kao srce koje nikad ne stane.

    Gvozdeni, a opet ljudski.
    Kao poljubac pre rastanka,
    kao obećanje koje se drži,
    kao sunce što zna svoj put –
    uvek na jug, uvek kući.
    Vladimir Tomić 


  • NAUČI DA OPROSTIŠ

    Slika: Magnus Enckell – Pietà – A II 1088 – Finska nacionalna galerija


    Nauči da oprostiš vetru

    što je odneo tvoja pisma
    pre nego što si ih pročitao.

    Nauči da oprostiš reci
    što nije znala da izgovori tvoje ime
    kad si tonuo.

    Jer mir ne dolazi u maču,
    niti u jeziku koji reže,
    već u tišini između dva pogleda
    koji se nisu ubili.

    Oprosti satu
    koji je stao tačno kad si odlučio da voliš.

    Oprosti ogledalu
    što te nije prepoznalo
    kada si se vratio iz noći.

    Mir je pesak ispod noktiju
    dece koja se više ne igraju rata.
    Mir je glas u pustinji
    koji šapuće:
    „Još uvek si tu.“

    Nauči da oprostiš rukama
    što su drhtale kada su trebale da grle.

    Očima
    koje su izbegle tvoje.

    Srcu
    koje se zatvorilo dok si kucao.

    Jer oproštaj nije slabost.
    To je zakopavanje oružja
    u sopstveno meso
    i čekanje da iznikne cveće.

    A ako ne nikne, ne brini.
    Možda će neko sutra
    pokupiti tvoje seme
    i zasaditi ga u svet
    koji još ne zna šta je mir. 


    Vladimir Tomić 

    Iz Ciklusa Petrihor



  • Nacrtaj mi nebo



    Nacrtaj mi nebo,

    ali ne ovo što visi iznad glava.
    Daj mi nebo što nema ime,
    ni boju što se pamti.
    Daj mi boju
    koju nikad nisam osetio u grudima,
    koja ne liči ni na krv, ni na more,
    ni na senku sna.
    Misliš da tražim previše.
    A ja samo tražim ono najprostije:
    da vidiš kako srce gleda,
    i kako um crta,
    kad ruke miruju,
    a oči ćute.
    Ne treba mi svetlost.
    Ne treba mi platno.
    Samo nebo koje još nije bilo,
    i ruka koja ga zna.


    Razneseni svemir, Vladimir Tomić, Oblak Kaktusa
    (Iz Ciklusa Tajnog Pogleda)




    Draw Me a Sky

    Draw me a sky,

    but not the one that hangs above our heads.

    Give me a sky with no name,

    no color the memory can hold.

    Give me a color

    I’ve never felt in my chest,

    one that’s nothing like blood, or sea,

    or the shadow of a dream.

    You think I’m asking too much.

    But all I want is the simplest thing:

    for you to see the way the heart sees,

    and how the mind draws,

    when hands are still

    and eyes stay quiet.

    I don’t need light.

    I don’t need canvas.

    Just a sky that’s never been,

    and a hand that knows it.

  • Sudar svetova (Letnja melanholija iz Ciklusa Puta Balona)



    Magnus Enkel, Dečak i Lobanja, 1870-1925


    Vreo asfalt treperi.
    U prašini, zaboravljen, plavi kamion ćuti.
    Dečak hoda.
    Korak.
    Otkucaj.
    Jedini zvuk pod nebom što u sebe se ruši.
    Dve slepoočnice kosmosa,
    zlatna i narandžasta,
    sudaraju se bez jauka.
    U odrazu na putu ne čeka dečje lice.
    Već lobanja, mladićeva,
    pogled uprt u sebe.
    Kroz očne duplje prazne
    svira vetar slobode, one potisnute.
    Vreme, napukla linija,
    gmiže ka beskonačnosti.
    Gore, u magli etra,
    slušalice titraju.
    Džinovsko, plačno čudovište
    nosi muziku odlaska.
    Njen talas sećanje mrvi,
    tera cvet da uvene.
    A mašta po nebu piše slova,
    simbole, znake bez ključa.
    Leto.
    Miris leptira
    skrivenih pod korom.
    Žeđ sanja fontanu šume, one koje nema.
    Da spere so sa lica.
    Al samo prah i raspad
    za jednog, samog, dečaka.
    Hod u epicentar tišine.
    Bez straha,
    samo težina.
    Predosećaj ambisa.
    Svaki korak stvara i briše.
    Iza: igračka i prah.
    Ispred: sudar svetova čeka svoje ime.

    Razneseni Svemir, Vladimir Tomić, Oblak Kaktusa
    Iz Ciklusa Puta Balona

    Engleski prevod: 

    Clash of Worlds

    The hot asphalt shimmers.

    In the dust, forgotten, a blue truck sits in silence.

    A boy walks.

    A step.

    A heartbeat.

    The only sound beneath a sky collapsing into itself.

    Two temples of the cosmos,

    gold and orange,

    collide without a cry.

    In the reflection on the road, a child’s face does not appear.

    But a skull – a young man’s 

    his gaze turned inward.

    Through empty eye sockets

    the wind plays the song of a freedom long suppressed.

    Time, a cracked line,

    crawls toward infinity.

    Above, in the haze of ether,

    headphones flicker.

    A giant, weeping beast

    carries the music of departure.

    Its wave crumbles memory,

    drives a flower to wilt.

    And imagination writes across the sky

    letters, symbols, signs with no key.

    Summer.

    The scent of butterflies

    hidden beneath bark.

    Thirst dreams of the forest fountain – the one that doesn’t exist.

    To wash the salt from his face.

    But only dust and decay

    for one, lone boy.

    A walk into the epicenter of silence.

    No fear,

    only weight.

    A premonition of the abyss.

    Each step creates and erases.

    Behind: a toy and dust.

    Ahead: the clash of worlds awaits its name.

    Shattered Universe, Vladimir Tomić, Cactus Cloud

    From the Cycle Balloon’s Journey

  • Pesma o pesku, nebu i vibraciji

    U nebu i pesku
    žuti satovi zakopani večno.
    Misao od meda
    pretvara more u fresku.
    Električni zvuk
    spaja se sa zvonom napuštene crkve
    što je nekad plovila kosmosom.

    Na plaži utehe
    Sunce se javlja kao lav sumraka.
    Ne traži zakon,
    nego utočište.
    Svi mirisi, zvuci, boje
    tope se u jednu sliku.

    U grudima, zlatna trešnja.
    U dahu, krug bez mase.
    Ništa ne miruje.
    Sve titra. Sve diše.

    Ono što vidiš nije stvar,
    već odnos.
    Pogled preskače vreme
    i dodiruje neizgovorivo.

    Svet nije forma,
    već mreža titraja.
    U ušima, trenutak se savija.
    Zvuk nije spolja;
    on vodi ka jezgru,
    koje ponekad zovemo sobom.

    Misli su talasi
    što traže sličan ritam.
    Deljenje.
    Usklađenost.
    Vibracija.

    Razneseni svemir, Vladimir Tomić, Oblak Kaktusa



    English translation: 


    Vibration

    In sky and sand,

    yellow clocks lie buried forever.

    A thought made of honey

    turns the sea into a fresco.

    An electric sound

    merges with the bell

    of an abandoned church

    that once drifted through the cosmos.

    On the shore of solace,

    the sun appears

    like a lion made of dusk.

    Seek no law,

    but refuge.

    All scents, all sounds, all colors

    melt into a single image.

    In the chest, a golden cherry.

    In the breath, a circle without weight.

    Nothing rests.

    Everything trembles. Everything breathes.

    What you see is not a thing,

    but a relation.

    A gaze leaps over time

    and touches the unspeakable.

    The world is not form,

    but a mesh of pulses.

    In the ears, the moment bends.

    Sound is not outside;

    it leads inward,

    to a core

    we sometimes call the self.

    Thoughts are waves

    seeking a rhythm that matches.

    Sharing.

    Tuning.

    Vibration.


    Vladimir Tomic


  • Prepev pesme Long Long Time


    Fotografije Linde R. iz sedamedestih, izvor slike: wikimeda commons



    Kažu:
     pusti da sve ide svojim tokom.

    Zvuči razumno, zar ne?
    Ali pored mene niko.

    I vreme briše tragove rana
    što nisu ni stigle da zabole.
    Tako mi rekoše.
    Ali,
     ne razumem zašto.

    Jer dala sam sve što znam,
    sve što umem i mogu,
    da te zovem svojim.
    A mislim da ću te voleti
    još dugo, dugo.

    Zarobljena u strahu,
    trepćem pred suzama.
    Ne mogu da kažem da si me povredio, 
    kad me nikad nisi pustio bliže.

    Nisam izmamila ni jedan odgovor.
    Dok si, između reči,
    padao pred svakom
    koju nisi ni poznavao.

    I opet, sve što znam,
    dala sam ti to.
    Da budeš moj.
    A sad…
    Znam da će da boli
    još dugo, dugo.

    Čekam dan kad ćeš otići,
    svesno, jer si me upozorio
    na cenu koju ću platiti.

    Život je pun mana,
    ko zna odakle su došle?
    Ostajem da živim:
    u sećanju na ljubav
    koje nikada nije bilo.

    Jer sve sam pokušala,
    sve da te preobratim.
    A sad znam da ćeš mi nedostajati
    još dugo, dugo.

    Jer dala sam sve što znam,
    da ti pripadam.
    I mislim da ću te voleti
    još dugo
     predugo.

    …


    Ima pesama koje ne viču da ih voliš. One ostaju. Nezvane. I ne odlaze.

    „Long Long Time“ je jedna od tih. Iako govori o muškarcu i ženi, ja sam je prvi put čuo dok je u seriji The Last of Us pratila nešto što se u tom svetu retko dešava: nežnost. Dvoje ljudi u apokalipsi. Ne zato što imaju vremena za emocije, već zato što nemaju više vremena da ih odlažu.

    I tu je ironija; pesma o neuzvraćenoj ljubavi, o promašenom pokušaju, dobila je novi život u priči o neočekivanoj bliskosti. I dalje je govorila o tišini, ali sada ne o tišini odbijanja, već o tišini prihvatanja.

    Zato dajem ovaj prepev, ne kao što se prevodi stih, već kao što se prevodi osećanje koje ostaje i kad se scena ugasi.

    Razneseni Svemir
    Vladimir Tomić, 
    Oblak Kaktusa
    U Beogradu, 17. 4. 2025

  • Narod ima moć ( Prepev jedne neprolazne himne)

    Peti Smit izvodi uživo, izvor slike wikimedia commons

    Sanjao sam u svom snu
    svet što svetlošću se rađa,
    a moj san se naglo skrši,
    al’ mi duša osta snažna.
    U dolinama svetlosti,
    gde se čist vazduh poznaje,
    moje oči tad se otvore
    i začuh krik što svetom odzvanja:
    Narod ima moć!
    Da lude svrati s puta greha,
    da poniznima donese cveća,
    jer zapisano negde stoji:
    Narod vlada, narod kroji!
    Nasilnici sad su sumnjivi,
    pogleda spuštenog, slušaju.
    Vojske stadoše i ćutaše,
    jer narod sad je govorio.
    I vojnici i pastiri,
    pod vedrim nebom svi behu,
    svoje snove razmenjivaše,
    a oružje prah postade. 
    U dolinama svetlosti,
    gde se čist vazduh poznaje,
    moje oči tad se otvore
    i začuh krik što svet odzvanja:
    Narod ima moć!
    Tamo gde je pustinjska prašina,
    nikle reke mlečne, biserne,
    šetali smo zajedno, slobodni,
    bez straha, sumnje, podsmeha.
    I lav i jagnje skupa ležaše,
    večno vezani u miru,
    u snu svom spoznah istinu
    i predadoh je svetu celom.
    Narod ima moć!
    Da sanja, vlada, menja svet,
    iz ruku ludih uzme kormilo,
    jer zapisano negde stoji:
    Narod vlada, narod kroji!
    Slušaj!
    Vera u snove novi svet stvara,
    zajedno svet ćemo promeniti,
    nek’ se Zemlja u novoj zori rodi!
    Jer mi imamo moć,
    Narod ima moć!


    Ova pesma je podsećanje na to da su najveće promene uvek dolazile odozdo, od ljudi koji su verovali u svoju snagu. Kada se refren ove pesme ponavlja, on nije samo ritmičan stih; on je podsećanje da moć nije rezervisana za odabrane, već za svakog ko je spreman da je prepozna i koristi.


    Peti Smit, izvodi u Berlinu 1978, ivor slike: wikimedia commons


    Razneseni Svemir, Vladimir Tomić, Oblak Kaktusa


  • U čast benda Jefferson Airplane

    Članovi benda Jefferson airplane, izvor slike: wikimedia commons


    Počeo sam pre par godina da prevodim razne strane priče, eseje, filozofska, naučna i književna dela na srpski jezik. Večeras želim da vas počastim prepevom relativno poznate pesme High Flyin’ Bird, koju je u originalu napisao Billy Edd Wheeler 1963. godine.

    Naravno, ne prevodim doslovno, već menjam određene stihove u pokušaju da ih prilagodim duhu srpskog jezika i književnosti. Wheeler je u svojim pesmama često osvetljavao socijalnu nepravdu i težak život radničke klase, a u ovoj pesmi pominje rudara kao simbol osobe zarobljene u surovim uslovima rada. Kasnije su ovu pesmu izvodili mnogi muzičari, uključujući Judy Henske, Jefferson Airplane, Richie Havensa i Gram Parsonsa, a svaka verzija nosi svoju specifičnu emociju.

    Ovo je moj prepev pesme:

    Ptica što visoko leti

    Tamo gore, visoko, ptica kruži u letu,

    Pitam se da l’ pogleda dole, u svetu.

    Lako lebdi, dok je vetar nosi,

    A ja…


    Gospode, pogledaj mene sad,

    Ko stablo sam, s korenom u tlu,

    Imam taj tihi jad, ne mogu plakati,

    Oh, Gospode, osećam kraj.



    Volela sam nekad jednog čoveka,

    Duboko pod zemljom znoj mu je tekao.

    Nikad nije video sunčev sjaj,

    Al’ nikad nije prestao da sanja.

    A jednog dana samo je pao,

    Moj čovek, Gospode, zauvek je stao.

    Hteo je leteti, al’ krila su slaba,

    Jedini put ka nebu – bio je tama.



    Tamo gore, visoko, ptica kruži u letu,

    Pitam se da l’ pogleda dole, u svetu.

    Lako lebdi, dok je vetar nosi,

    A ja…


    Gospode, pogledaj mene sad,

    Ko stablo sam, s korenom u tlu,

    Imam taj tihi jad, ne mogu plakati,

    Oh, Gospode, osećam kraj.

    Da, osećam kraj…

    Razneseni Svemir, Vladimir Tomić, Oblak Kaktusa