Oblak Kaktusa

Meni

Category: Poezija

  • Teen Song


    Teen Song

    Ti hodaš kao smak
    Popiješ pivo
    pa sedneš na električnu fotelju
    u sobi crno-belog dima.
    Kao u vlastitom filmu,
    uvek te dočeka ista nedođija.

    Vidiš nju
    staru zvezdu padalicu.
    Hoćeš da je utopiš
    u poluprljavoj vodi otrova i kiselina,
    pa zapališ cigaru
    kao znak otpora.

    Ne govoriš ništa.
    Crne zmije te obavijaju,
    proždrljive glave sikću ti blizu.
    Smeješ se,
    kao kamen oživljen u trenutku.
    Frankeštajnova molitva te proganja.

    Od supermenovog sunca
    skrećeš pogled stidljivo,
    dok ti lica vršnjaka, poznanika, drugova,
    osunčana i blistava,
    šapuću – bićeš njihova senka.

    Ali njen osmeh,
    deteta pravog,
    vraća te u san o deci
    napuštenog ostrva.
    Rušićeš škole,
    učenja, parole,
    i otići ćeš s metlom u ruci
    da se vratiš.

    Ti hodaš kao smak.
    Popiješ pivo,
    sedneš na električnu fotelju
    u sobi crno-belog dima.
    Kao u vlastitom filmu,
    uvek te čeka ista nedođija.




                                                          “Iz snova jednog majmuna”

    Beograd, 25. 7. 2022; 15:45

    Vladimir Tomić


     

    Fotografija Borisa Karlofa u ulozi Frankenštajna

  • Nisi sama

     Nisi sama

    Ti si moja sestra i moj najbolji prijatelj


    Ovo je tvoja pesma

    Pesma onih koji su prijatelji drveća, šuma i velikih mora

    nad kojima sija Mesec koji ništa ne traži 


    Stare slike tvoje dečje radosti 

    nisu izgubljene

    I tvoja krila nikada nisu bila slomljena

    Niti će ih iko ikada moći oteti 


    U tvom plesu je skrivena žar-ptica 

    Tvoji koraci prate ritam tajnog grada

    Koji se krije iza svakog žbuna

    iza svake kuće i svakog prozora


    U imenu koje sam ti nekad poklonio

    i smislio za tebe je ime zvezde 

    koja pada na lica putnika da im osvetli put

    Da povede u preporod i povratak radosti 





    Vladimir Tomić, Razneseni Svemir (Oblak Kaktusa), posvećeno Marijani, Tajni grad, Hajdučki rastanak , 8. 11. 2021. 




  • Nehaj

     

    Tražim ono što nikad
    ne pronalazim

    Trčim i sedim u sebi

    Mislim
    se kako je onog Dana bilo dobro

    Dozivam
    daleki grad-daleku civilizaciju

    Podignem
    ruke ka sebi pa ih vratim vazduhu


    Šetam
    isprekidano u cik cak     kao
    da izbegavam drvene grobove

    Vidim
    kako misli postaju     predmeti,
    ljudi i sve stvari

    Još
    jedino drve    će po parkovima     stoji
    kao što je uvek bilo

    Sve drugo me nosi

    vetar i reka i daleka mora i daleki okeani

    Pričam sa pticama koje sleću

    Padaju bezbrižno na zemlju

    Jer znaju tajni put


    Mislim o tome kako su prošle milijarde godina

    I kako su one nastale u našim sećanjima

    Dozivam drage mrtve kao gorštak prijatelje drugog doba

    I motam se kao luda niz planiske padine

    Čovek je samom sebi Bog

    Atu: Luda, A.C, L. F. 





    Vladimir Tomić, Razneseni Svemir (Oblak Kaktusa), 

    5. Decembar. 2019. “Kraj Fabrike” 

  • Dečak iz podruma


    U tvom pogledu je Vudstok 69

    Na tvom licu je zaštitni znak starca svih vremena

    Kada te učiteljica pita kakve su prave u prirodi

    ti joj kažeš da su krive


    Dok hodaš

     ostavljaš za sobom tragove neodsvirane pesme

    koje neznalački prelaze prolaznici 

    Oni ne znaju da muziku ne stvaraju instrumenti

    U tvom društvu su beskućnice, zmajevi i fabrički radnici 

    S njima praviš žurke i ostale svečanosti gde nestaju vođe, idoli i pratioci novih moda


    Uzimaš afričku masku i noge od zemlje i kamenja

    da se vratiš u postojbine Divljana

    IIII-jeee! IIII-jee 

    III-jee! III-jee više nisu reči

    One su sada tvoja Boja! 





    Vladimir Tomić, Razneseni Svemir (Oblak Kaktusa), posvećeno Luki B. 

    Beograd, 17. 10. 2021, 20: 37

  • Bolnica

     

    U dolinama palih voda
    diže se magla naših glava od prozora

    Mi stojimo jedni na
    drugima

    Mi smo pisma koja
    nikada i nikome nisu poslata

    Ne umemo da govorimo

    Ne možemo da se
    razumemo

    Mi smo kod Velikog
    zida usred ničega…

    sumrak viđen sa Ade, Beograd, 2019. Foto V.T. 


    Vladimir Tomić  Razneseni svemir (Oblak Kaktusa), Leskovac, 5. avgust, 2019. 

  • Valar morghulis

    Slušamo lažne vesti

    Gledamo nestvarnu imitaciju stvarnosti

    Život predajemo drugima

    jer kao da i nije naš

    Čujemo lošu vest o nekom davnom prijatelju

    i pustimo suze koje sakrivamo od svih

    Da samo pomislimo da ozbiljno mislimo odmah nas bude strah

    U licima ljudi vidimo nepoverenje a iz srca njihovih osećamo stid

    Čak i prećutno dogovaramo se da ne kažemo golu istinu ne zato što je ne znamo

    već zato što je očigledna glupa nepotrebna a potrebna

    Mi ne znamo ko smo a znamo ponekad grad kišu sunce noć i slutimo sudbinu

    Velike vojske mrtvih pevaju marševe pod svakim našim korakom

    Valar Morghulis
    1

     – 
    Valar Dohaeris!
    2

    Vičemo i otpozdravljamo



    Vladimir Tomić · Razneseni svemir (Oblak Kaktusa)
    Grdelica, 8. maja 2021.
    Posvećeno Milošu Petroviću.

    1
    Aluzija na izraz valar morghulis iz visokovalirijskog jezika u književnom ciklusu
    Pesma leda i vatre Džordža R. R. Martina, poznatom i kroz televizijsku adaptaciju
    Igra prestola. Izraz znači: „svi ljudi moraju umreti”.
    ↩

    2
    Izraz valar dohaeris u istom fikcionalnom svetu znači: „svi ljudi moraju služiti”
    i predstavlja tradicionalni odgovor na pozdrav valar morghulis.
    ↩

  • U čast prirode

    Ponekad želim da nisam pročitao nijednu knjigu.
    Da nikad nisam otvorio nijednu novinu,
    i da nisam čuo za televiziju.

    Da nikad nisam video nijedan grad
    i da nikad nisam čuo za reči kao što su:
    „politika”, „bog”, „crkva”, „kultura”, „tradicija”, „ideologija”,
    „pornografija”.

    Da iz velike šume muzike nikad nisam izašao i da mi je ceo svet zauvek ostao Čudo,
    kojem se niti klanjam niti istim vladam, već u njemu samo postojim i čudački činim čudilo.

    Svaka životinja, svaka biljka i svako drvo bili bi moji prijatelji;
    i ja bih bio njihov prijatelj.
    Svaki užas bi se onda na meni slomio, kao talas o stenu,
    i pred licem lepote svaka bi zver stala i izgubila se u tišini.

    I ja kada bih plakao, svaku moju suzu nosila bi reka i stvarala jednu novu veliku reku a kada bih se smejao;
    svaki moj osmeh nosili bi vetrovi i ptice u daleke gore,
    i velike planine bi odjeknule moje pravo ime koje nijedan ljudski jezik ne poznaje.
    I ja više ne bih bio čovek
    nego Čudak u Čudu.

    Vladimir Tomić, Razneseni Svemir
    (Oblak Kaktusa)

    7. Avgust 2020,
    Beograd. Posvećeno Milenku Čoloviću.

    Na blogu objavljeno 12. Decembra 2020.

  • Tri pesme

    Kralj

    Pretpostavljam da u torbi nosiš vatrene oblake
    Pretpostavljam da znaš bar tri hiljade čuda i nijednu manu
    I da si domaćin starih vina
    Da u podrumu čuvaš staru gitaru s crvenim vratom od šarenih papira
    Pretpostavljam da si sila

    A ti si vazda nedođija
    Kameno sunce i viktorija
    Milioni godina
    Milijarde reči
    Parseci daljine
    Još uvek stižu do tvoje tišine

    I kuga, i strah i stid
    Bolest na smrt i rob
    Nuklearni rat, jedan stari Amarok

    Jednog dana, kada je tvoj oblak u obliku ptice
    Pevaće zvezde i pijanice
    I Ti nastaćeš kao svaka druga kap što burom pada na nas

    20:09
    5 .6. 2018 Zvezdara

    Tajna

    Pijan kao monah
    Govoriš reči vetru
    Voziš svemirski brod
    Na ko zna koju stanicu
    Znaš da ima imena, stvari i ljudi na vidiku
    Nije te briga za rat
    Mir je tvoj otac
    Tvoja desna ruka je život
    Tvoja glava je voda
    Ispod trbuha ti je ljubav
    Tvoja leva ruka kaže: Pazi Ide Čovek!

    2. 3. 2018. Zvezdara

    Želja

    Iz tvog sveta u moj svet

    Iz mog sveta u tvoj svet

    Prošli smo tim šumskim putevima

    Tražeći da vidimo ona svetla što su nekad bila

    I što će biti…možda

    Sve je rekvijem

    I sve je golo

    Muzika u srcu dva sveta

    Sanjani glas iz dalekog vremena

    Isti su u njemu sreća i tuga

    Ne vidim znake

    Da kažu kuda idemo

    Nije mi ni važno

    Jer, u svemu je bio glas što je sve jači

    Glas da sazreva, da raste svet iz plača

    Želim da znaš da sam jednom uzviknuo

    U osećanju dvostrukom kao borba

    Pod maskama izobličenim od prejakog svetla

    Da neznanje je božanstveno

    …


    Vladimir Tomić, Razneseni Svemir (Oblak Kaktusa)