Oblak Kaktusa

Meni

Category: Poezija

  • Zemlja Oblomova

    Slika: Edvard Munk- Melanholija

    Zemlja Oblomova, kraj puta, 

    bez puta.
    Dole vetar, gore tišina.
    Niko ne gleda. 
    Svi čekaju.
    Ruke u džepovima, 
    reči skupljene u šaci.
    Prolazi dan kolotečine, svejedno je.
    Nema pitanja. Nema odgovora.

    Korak;
     težak, nikakav,
    kao hod po blatu koje guta cipele,
    kao reč koja zapne u grlu
    i zaboravi se pre nego izađe.

    Nekad je ovde pesma imala smisla,
    reka je pevala, planina slala snagu.
    Danas glasovi govore prazne rečenice,
    sastavljene od rupa, glasnije od istine.

    Korupcija sedi za stolom,
    otvara knjigu zakona, piše pravila.
    Nasilje stoji pored, klima glavom.
    Ljudi prolaze, skreću pogled,
    navikli, naviknuti, oguglali,
    bez osmeha, bez promene boja, bez misli.

    Zemlja Oblomova spava,
    Kiša pada, ali ne pere ulice,
    vetar duva, ali ne ruši zidove.

    Ovde, gde su postojala osećanja,
    sada se trči za novcem, bez duše,
    u krug, uvek u krug.
    Bogata istorija, umorna bajka,
    pričana usput, u snu.

    Zemlja Oblomova, gde je saosećanje?
    Gde je pokret, gde je zvuk
    koji probija tišinu?
    Svi su tu, niko nije.
    Gledaju, ćute, čekaju.





    Vladimir Tomić, Razneseni Svemir, Oblak Kaktusa

    8. 11. 2024. 

    Između svetova



  • Ne odustaj

     

    Oduvek je nebo pripadalo onima

    koji su imali hrabrosti da ga dosegnu.

    (Antički anonim)



    Ne odustaj!

    Ni kad te stigne najmračnije zlo – ne oklevaj.

    Pevaj mu, igraj se s njim,

    kao što Gvido zabavlja sina

    usred logora, gde bi se smeh najmanje očekivao.


    Ako ti dželat stane pred lice,

    smej mu se, ali ne iz inata,

    ne prkosno, već s iskrenim smehom,

    onim što dolazi iz srca,

    žaleći večitu ljudsku glupost. 


    I kad ti oduzmu obe noge,

    nemoj klonuti duhom.

    Tada će ti Gavran doći,

    kao što je došao Branu Starku,

    da ti otvori šume vizija

    i pokaže svetove koje samo istrajni mogu da vide.


    Ako si nepopravljivo neodlučan,

    istraj i u toj bezvoljnosti,

    jer nekad baš iz takve tišine

    progovore najnežniji glasovi Pana,

    oni koji su skriveni od buke.


    Stvaraj, čak i ako je to samo

    crtanje besmislenih kružića po papiru,

    jer umetnost nije samo remek-delo,

    Ona si i ti i tvoji svi zanati. 


    Raduj se životu, čak i kada znaš za haos koji donosi.

    Bori se kad ti krv zatreperi,

    napij se kad srce zatraži,

    voli kao da će sutra biti kraj,

    živi tako da ti je svaki trenutak pun.


    Igraj, kao što Aska pleše pred vukom.

    Ne krivi nikoga, jer krivica

    uvek živi u našim sopstvenim iluzijama.

    Izađi iz sebe,

    i raduj se, iz sveg srca!


    Razneseni svemir, Vladimir Tomić,Oblak Kaktusa

    Iz Puta ka pećini

  • Čekajući tebe

    ◇ ◇ ◇
    Slika iz filma Pink Floyd The Wall, 1982.

    Jednom sam bio u tvojoj sobi,
    punoj lica iskrivljenih od bola,
    likova nedovršenih, izgubljenih u senkama.

    Bio sam mladić opsednut utvarama,
    ćutao sam pred senkama, i one su ćutale.

    Velike bronzane statue žena,
    nepomične kao spomenici zaborava.

    Priroda je nestala,
    ostao je samo zamrznut svet,
    beskraj fabričkih i hotelskih soba,
    gde lutaju izgubljene duše.

    Nije bilo patnje, ali nije bilo ni sreće.
    Statue pevačice Jozefine i naroda miševa,
    zaleđene u večnom plesu bez zvuka.

    ◆

    U velikom zatvoru Purga,
    dete čudovišta naricalo je mazohističke pesme.

    Nakazno dete Tame,
    koje sanja Bodlerovo gubilište.

    ◆

    Bio sam senka među senkama,
    gledao sam zidove, oljuštene i pune tišine,
    kao da je svaki trenutak bio zaleđen,
    vreme se nije pomeralo,
    kao plamen koji sagoreva pesnika,
    jer u svetu bez vatre, pesme umiru.

    Tišina je postala pesma bez reči,
    a odjeci bola uvlačili su se u moje misli,
    kao Blejkov tigar i jagnje,
    svezani u surovom skladu.

    Jer u svetu bez patnje,
    najteže je nositi prazninu.

    ◆

    Tvoje ime bilo je zabranjeno,
    neizgovorljivo na jeziku mrtvih,
    kao senka izgubljenog sunca
    koje je Jejts tražio na kraju kruga,
    u spirali vremena.

    Kao šapat na ivici zaborava,
    čekao sam korake koji nikada neće doći,
    jer svet ne pamti one koji hodaju u snovima.

    ◆

    I dok su miševi naroda plesali,
    statue su se pomerale nezgrapno,
    kao poslednji pozdrav bogu tišine,
    svirepom i neizgovorenom,
    dok su pesnici zaspali u plamenu sna.

    Jer život je bio tek mračna predstava,
    gde svetlost dolazi kroz oči senki,
    i svaki pokret statua odzvanja zaboravom.

    ◆

    U Purgu, stene su plakale olovo,
    a dete, deformisano i nikad rođeno,
    pevalo je himnu propasti,
    kao Blejkova apokalipsa ispisana na nebu,
    jer nije znalo ništa drugo
    do uništenja sveta.

    ◆

    A ti, tamo negde, daleka i nejasna,
    zarobljena među licima bez oblika,
    čekala si me, kao žudnja vajara za večnim,
    u svetu koji nikada nije poznavao vreme.

    ◆

    Jer sve što ostaje, kad se svet zamrzne,
    jesu zaboravljeni snovi,
    neispevane pesme koje plešu s pepelom,
    i jedini trag života,
    slab kao plamen sveće,
    koji treperi u praznom kosmosu,
    dok se plamen, koji sagoreva pesnike, vraća,
    kao večna alegorija.

    Vladimir Tomić
    Razneseni Svemir
    Oblak Kaktusa
    6. 10. 2024.

  • Dan



    Postoji samo jedan dan

    Ništa više — ništa manje


    Vreme je proces

    Proces je preobražaj


    Preobražaj je krug

    A krug nema početka ni kraja


    Put je hodnik bez vrata

    Svaka vrata su iluzija


    Samo korak zna svoje mesto

    A mesto je uvek dalje od pogleda


    Svaki dan je isti, jer nikada nije bio

    Svaki trenutak je nov, jer je oduvek postojao


    Pitanje dolazi iz tišine

    Odgovor — ostaje tišina


    Vladimir Tomić, Razneseni Svemir, Oblak Kaktusa

  • Prelazak

     


    Sve je spremno za dolazak velikog kralja

    Deca šapuću zvezdama 

    I zvezde im padaju na misteriozna lica

    Pored reke

    Strankinja izlazi iz mraka

    Oko nje stotinu svitaca oponaša munje

    Na trgu cveća prijatna gužva

    dok usamljeni svirač rukotvori ludi zanos stvaranja

    Hiljade mrtvih glasnika, graditelja i iscelitelja

    Peva zajedno na putu kaldrme čudnog kestenovog proleća

    Prate nežnu dušu u suton svih rađanja


    Posvećeno Lari Čolanović



    Razneseni Svemir, Vladimir Tomić, Oblak Kaktusa

    U Beogradu 27. aprila 2024. 

    Objavljeno na blogu 7.8. 2024.


     


  • Električni okeani

    Za Ivanu Todorović, Iku

    Stavili smo papiriće u teglu.

    Lili je rekla da je počela kiša.

    Pobesneli pas je projurio ulicom.

    Ispred naše kancelarije, plavi svirač bežao je od radoznalih pogleda.

    Matijina majka prosula je kafu za gošću na drugom kraju grada.

    Skitnica je na sekund pomislila da su vodostaj i vrtlog isto.

    Govornik u muzeju govorio je o magiji i tradiciji.

    „Da li su okeani električni?”

    Pitao je đak učiteljicu dok je njena ljubičasta suknja počela da leprša na promaji.

    Jugen AS Nih – Jugen Van Nih – Martišon je besmisleno pojao.

    „Vatru moje mladosti dala sam džukeli”, pisalo je u novinama.

    Tragovi plamena, tragovi u kosi…

    Muzička pratnja uz objavu

    English translation

    We put slips of paper in a jar.

    Lili said it started raining.

    A mad dog raced down the street.

    In front of our office, the blue musician fled from curious glances.

    Matija’s mother spilled coffee for a guest on the other side of town.

    For a second, the wanderer thought the water level and the whirlpool were the same.

    The museum speaker talked about magic and tradition.

    “Are the oceans electric?”

    The student asked the teacher as her purple skirt began to flutter in the breeze.

    Jugen AS Nih – Jugen Van Nih – Martišon sang nonsensically.

    “I gave the fire of my youth to a stray dog,” it read in the newspaper.

    Traces of flame, traces in the hair…

    Razneseni Svemir
    Vladimir Tomić
    Oblak Kaktusa
    Dedicated to Ivana Todorović – Ika

  • My heart leaps up (Kad srce zaigra), Vilijam Vordsvort

    Hampstead Heath with a Rainbow, John Constable (1776-1837)



    Srce zaigra kada ugledam

    Dugu na nebu tkanu;

    Tako je bilo kada je moj život počinjao;

    Tako je sada kada sam muškarac:

    Neka bude tako i kada postanem star,

    Ili nek mrem!

    Dete je otac Deteta;

    I moći ću da poželim da moji Dani

    Vezani budu

    svaki sa svakim, prirodnom pobožnošću.

    Vilijam Vordsvort (1770 – 1850)

    Prepevao i preveo Razneseni Svemir, Vladimir Tomić, Oblak Kaktusa 28. 5. 2023.



    My heart leaps up when I behold

    A rainbow in the sky:

    So was it when my life began;

    So is it now I am a man;

    So be it when I shall grow old,

    Or let me die!

    The Child is father of the Man;

    And I could wish my days to be

    Bound each to each by natural piety.

    William Wordsworth


  • U čast sirijskih i arapskih pesnika

     Brdo


    Ne šamaraj me, sudbo,

    Tragovi hiljade šamara već prekrivaju moje lice. 

    Evo mene, dok vetar duva ulicama, 

    jurišajući sa knjigama i rečnicima iz kafana 

    na isti način kao što vojnici jurišaju iz svojih rovova,

    O vekovi, podli poput kukca, 

    Vi koji ste me zaveli zabavom umesto olujom, 

    Šibicom umesto vulkanima. 

    Nikada vam oprostiti neću. 

    Na selo svoje, vratiću se,  pešice, jednom nogom ako treba.

    Odmah po mom dolasku, širiću glasine o vama. 

    Leći ću na travu i pokraj jaraka 

    kao iscrpljeni vitez nakon bitke. 

    Kao dresirani pas što preskače krugove vatre, 

    Prelazit ću ove kapije i prozore, 

    Ove rukave i ovratnike,

    Leteću kao soko 

    Iznad stidljivih devica,

    I radnika koji pate. 

    U sumrak, šireći svoja krila kao lastavica

    U potrazi za zemljom nevinosti, 

    Koja na najmanji znak prisustva koliba, palata, emira i prosjaka, poskače u vazduhu poput divljih konja što beže od sedla,

    Ona zemlja koja nikada nije postojala,  

    Niti će ikada postojati osim u mojom sveskama. 

    U redu, zlo vreme, pobedilo si me, 

    Ali neću naći ni na celom Istoku,  

    Vrh na koji mogu podići 

    Zastavu svoje predaje.


    al-Nisr


    Muhamed Al-Magot ( 1934–April 3, 2006), sirijski pisac i  pesnik

    محمد الماغوط   

    U čast sirijskih i arapskih pesnika, preveli i prepevali Razneseni Svemir, Vladimir Tomić, Oblak Kaktusa i Aleksandar Borić Borhes.   

    26. 2.  2023. 

    ————————————————————————

    „Policajci, ljudi iz Interpola svuda; tražite savršen zločin… postoji samo jedan savršen zločin; biti rođen kao Arapin. “

    „Ja sam taj koji još nije poginuo u ratu, zemljotresom ili uličnom nesrećom.”

    Muhamed Al-Magot







  • Sumrak


    U sumrak ćemo poći

    Možda daleko od svih 

    Sami kroz oblačni odsjaj

    Možda i blizu svih onih ljudi što ih nikada videli nismo 

    A uvek su tu kraj svih onih prozora obojenih čekanjem i slutnjama

    Možda ćemo videti srebrne mostove i zlatni grad koji se sakrio duboko ispod maglene planine

    Možda ćemo obilaziti oko svih onih kuća u kojima se skrivaju napuštena deca 

    Igraju žmurke u čast nadolazeće noći 

    Čupaju žbunje i lišća 

    I zovu nas “Čudaci”

    Svaki autobus postaće bus-čekanja

    Na vazda besciljnom putu večitog svetskog kretanja  


    Razneseni Svemir, Vladimir Tomić, Oblak Kaktusa

    Fotografija: Milica More Milovanović   

    22. 2. 2023
    I
    Одлазићемо на мостове
    Да посматрамо људе,
    И ужурбане 
    Аутомобиле који одлазе на 
    Места која се не померају
    И не могу побећи-
    Крајње бесмислено.
    Хиљаду прича
    Радничке класе 
    Коју на овом свету
    Може да утеши једино музика
    И град под светлом 
    Младог месеца 
    Заједно као велики 
    Хор воде кораке у
    Ритам мојих мисли:
    II
    Утеши ме јер
    Постојим.
    Удахнула сам 
    Игле 
    Небо ме воли
    Склапам коцку
    Сва поља су исте боје
    Путеви су небројени
    Правац је прецењен
    Утеши ме
    Утеши ме!
    Не теши ме ланцима
    Туга је свеприсутна
    Утеши ме или ћу
    Ја тебе утешити
    Лутањем
    III
    Данас сам ослободила 
    Мостове од колотечине
    А сутра ћу дуго плакати у кади
    А онда људима говорити како је гужва
    У саобраћају
    И како нисам могла раније 
    Да дођем
    Како су редови вожње
    Промењени
    Имаћу хиљаду изговора 
    Да останем 
    Седам минута дуже
    У положају фетуса
    Непокретна
    Док осећам време
    Како се таложи на мојој кожи

     Милца Море Миловановић  


  • Cepanje


    Sećaš se,

     sedeli smo u parku.

    Govorili smo psima i pticama 

    da smo goli;

    Da u nama više nema tajni.

    Da poznajemo Nebo Crvenih Heroja i Zemlju Zelenih Plodova.


    Ptica nam je rekla da je nahranimo.

    Da pevamo ko što ona peva.

    Drvo nam je pokazalo kako da stignemo do tajnog grada.

    Frulaš pored nas je svirao melodiju iz doba Pantalase,

    Velikih Panovih talasa  


    Jedan od nas je novi, 

    prvi put na svetu.

    Detinjasti je lažov i cirkuzantski polu-princ.

    Drugi je stara duša:

    Odmetnik, 

     Desperado društva. 


    Nas doziva sila Svete Šume,

    muškarci i žene napravljeni od planinskog kamena.

    Mi idemo pored žutih kuća stidljivih seljaka.

    Gazimo blatnjavi put sve do izvora kojeg čuva kraljica zmija.


    Jedan voli zabavno društvo

    Cool ljude, prijatne svečanosti.

    Drugi bi da se ceo svet zaledi. 

     Da ne bude više nijednog drugog

    Osim Nas. 


       Rastajemo se…

    svako na svoju stranu

    Odlazimo!

    A osećamo  se nemoguće,

    nestvarno. 


    Oktobar 15, 2022, 14:30 


    Vladimir Tomić, Raznesni Svemir, Oblak Kaktusa