O antihristu, kralju Heliopolisa, đavolu kao erektivnosti materije i pacijentu svetske bolnice
Piše: Vladimir Tomić
Posle dvadesetak dana pauze, avgust Oblaka Kaktusa otvaram Antihristom. U mesecu lava, poneki gnostički raspoložen čitalac mogao da pomisli na (ne)čuvenu figuru Jaldabaota, ali to bi bio velik promašaj hodnika kroz koji ovde prolazim. Ovo pisanje vodi u drugu sobu, bledo-žućkastu, močvarno zelenu, sterilnu i prepunu igala. Inspiracija za početnu sliku došla mi je nakon čitanja odličnog, lucidnog teksta „Crna mumija” na blogu Bafomitras. Dorijan Nuaj je tamo zamislio Antihrista kao besvesnu političku ljušturu, crnu mumiju u staklenom sarkofagu, biće čiju ličnu nemoć čitav svetski aparat pretvara u vrhovnu moć. Baš takva slika mi je ostala u glavi: besvesno na iglicama svetske infuzione bolnice, okruženo lekarima, sveštenicima, naučnicima, tumačima i administratorima koji iz svakog praznog trzaja proizvode zapovest.
Svetina često zamišlja Antihrista kao zlog genija. Ali u ovoj viziji, on je daleko od genija, zapravo najdalji je od njega. Genijalnost bi u njemu bila poslednja iskra Logosa, a potpuna suprotnost Hristu traži mnogo dublji ponor. Antihrist mora biti vankonkurentno najgluplje i najtupavije biće u vasioni! Pored njega bi i najgluplji čovek na planeti izgledao kao kralj Solomon, Leonardo i Tesla sabrani u jednoj osobi. Laž bi za njega predstavljala nedostižan intelektualni podvig, jer onaj ko laže prvo mora da prepozna istinu. Plan takođe zahteva pamćenje, predviđanje i odnos uzroka i posledice. Antihrist nema čak ni mogućnost greške jer greška podrazumeva pokušaj mišljenja.
Hrist pripada sasvim dugoj solarnoj simbolici u kojoj svetlost označava vid, znanje, pravednost, hrabrost i kraljevsko dostojanstvo. Jevanđelje po Jovanu naziva ga Logosom, Rečju kroz koju sve postaje, dok Poslanica Kološanima u njemu smešta sva blaga mudrosti i znanja. U rozenkrojcerskoj imaginaciji možemo ga nazvati Kraljem Heliopolisa, najvećim eruditom među nama, pri čemu erudicija ovde nema veze sa populističkim shvatanjem inteligencije, IQ skora niti sa nekakvom količinom pročitanih knjiga ili upijenih informacija. Njegovo znanje je živo i solarno; on razume zato što se njegovo biće ne razdvaja od istine koju izgovara. Pravednost, mudrost i hrabrost kod njega čine jednu istu uspravnu liniju.
Otuda logična inverzija; Hrist razume čak i one koji ga razapinju. Antihrist ne razume ni da postoji. Hrist govori sopstvenim glasom dok Antihrist zahteva čitavu industriju prevodilaca za svoje mumlanje. Hrist nosi sopstveni krst, a Antihristu planeta nosi infuziju. Hrist daje svoje telo svetu, dok svet Antihristu, bez da on to traži, daje krv, struju, lekove, novac, žrtve i neprestano održavanje. Njegova besmrtnost bila bi najbednija, groteskna parodija vaskrsenja; medicinski produžena nemogućnost da se živi i dovrši umiranje.
Mikalojus Konstantinas Čiurlionis, „Rex” (1909).
Čak nam i biblijski raspored ostavlja prostor za ovakvo tumačenje. Reč antihrist javlja se u Jovanovim poslanicama, gde se govori i o mnogim, drugim različitim bićima i pojavama. Otkrivenje raspoređuje druge i potpuno drugačije figure: Zmaja, izričito nazvanog Đavolom i Satanom, zatim Zver iz mora i drugu Zver koja podstiče obožavanje prve i kasnije dobija ime Lažni prorok. Svetina ih danas rado sabira u jednog filmskog super-uber-zlikovca, ali meni je njihova razdvojenost mnogo plodnija odnosno zanimljivija u istraživanju. Satani pripada princip, Zveri sistem, Lažnom proroku jezik, Antihristu izolovan bolnički krevet.
Antropomorfni Satana, gospodin sa rogovima koji u kosmičkoj kancelariji sastavlja paklene planove, umetnički je razumljiv a filozofski prilično siromašan. Satanu ovde možemo posmatratiti kao princip same materije, tačnije kao njenu erektivnost[5]. Reč spaja erekciju i aktivnost: napon koji se podiže, pokreće, prodire, oplođuje, umnožava i prevodi mogućnost u oblik. Materija u tom smislu počinje kao živa napetost: seme koje puca, biljka koja probija asfalt, krv koja udara kroz arteriju, magma koja izbija i polni organ koji dobija smer.
Kroulijev Tot tarot ovu simboliku bez stida crta pred nama. Karta Đavo predstavlja stvaralačku energiju u njenom najmaterijalnijem obliku i naglašeno mušku generativnu silu. Čitava kompozicija deluje kao monumentalni falus, dok dve sfere pri dnu nose logiku testisa i zametaka budućih oblika. Čak mi i Vejtova karta, sa velikom središnjom figurom i muškarcem i ženom okovanim pri njenom podnožju, izgleda kao prikriveni genitalni dijagram: Đavo kao falus, a ljudski par kao dva kosmička jajeta. Ko želi, može to proglasiti optičkom drskošću; pretpostavljam da će simbol preživeti i takvo viđenje.
Đavolu, možda zato treba ostaviti dostojanstvo pokreta. U njemu ima nemerljivo više života nego u Antihristu. Pokret sam po sebi još uvek nosi mogućnost dodira, plodnosti, stvaranja i ekstaze. Zver nastaje kada se ta erektivnost organizuje u mašinu koja se kreće radi sopstvenog kretanja, i tada dobijamo proizvodnju bez stvaranja, pobuđenost bez erosa, cirkulaciju bez dolaska, trajanje bez života. Banke računaju, mreže prenose, laboratorije mere, vojske marširaju, mašine obrađuju, a čitava ta svetska erekcija služi održavanju jednog potpuno impotentnog središta.
Lažni prorok obavlja najvažniji posao. Antihrist nema misli koje bi se mogle preneti, pa ih prorok proizvodi. Nehotičan trzaj prsta postaje politički program; promena pulsa dobija status objave. Grč se tumači kao proročanstvo, zvuk respiratora kao sveta formula, a ćutanje kao dokaz nedokučive dubine. Što je idol prazniji, tumači postaju zaposleniji. Čitava pamet sveta okuplja se oko najglupljeg bića u vasioni da bi mu sastavila jednu jedinu misao.
Tu se javlja i neprijatno moralno pitanje jer krivica zahteva svest, izbor i makar skromnu sposobnost razumevanja posledica. Antihrist nema nijedan od tih luksuza. Njegova tupavost leži izvan dobra i zla, skoro kao crna rupa subjekta. Pravo zlo tada prelazi na svet koji je sopstvenu odgovornost položio pred njegov krevet. Lekari samo održavaju, sveštenici samo tumače, političari samo izvršavaju, mediji samo prenose, građani samo slušaju. Svi peru ruke pred voljom koja nikada nije postojala.
Saša Šnajder, „Hipnoza” (1904).
Čitalac može sve ovo razumeti kao ezoteriju, psihologiju mase, političku grotesku ili čistu fantaziju. Interpretacija ostaje izvan ovog teksta. Hristu bi mogli pripisati simbol sunca, Đavolu iskru pokreta, Zveri njenu mašinu, a Antihristu krunu u jedinoj disciplini u kojoj ga niko ne može nadmašiti. Možda mu pripada i trunka sažaljenja; čak i kosmička tupavost zaslužuje makar toliko ceremonijalne učtivosti. Ali, s druge strane, sažaljenje bi ovde bilo samo još jedna samozadovoljna pa i ohola greška razuma; jer možda upravo njegova besvesnost privlači one u crnom bratstvu koji bi da se oslobode tereta sopstvenih misli, a u ponekom ritualu ta privlačnost može poprimiti i sasvim telesan; možda čak, paradoksalno, i seksualni naboj privučen impotencijom. Trik je u tome što nas njegova tupavost ne uzdiže iznad njega; ona mnoge ljude, poziva ili zavodi da joj se približe.
Po ovoj logici, Kralj Heliopolisa živi u svetlosti i govori svojim glasom. Kralj svetske bolnice leži ispod bolničke lampe, priključen na aparate, nesposoban da izgovori čak i „ja”. Milijarde ljudi to „ja” izgovaraju umesto njega. Destrukcija tada dobija oblik kolektivnog odricanja od mišljenja pred svetom nulom, daleko od trijumfa natprirodne inteligencije. Antihrist ništa ne zna, ništa ne razume i ništa ne odlučuje. Svet oko njega zna, razume i odlučuje, a zatim sve svoje odluke pripisuje njegovom besvesnom ćutanju.
[5]Erektivnost se u ovom tekstu koristi kao autorski neologizam, a ne kao ustaljeni termin standardnog srpskog jezika. Reč je skovana spajanjem erekcije i aktivnosti. Osnova erekt- vodi preko latinskog erectio do glagola erigere („podići, uspraviti, pobuditi”), sastavljenog od e- („iz, naviše”) i regere („usmeravati, držati pravo”); drugi deo upućuje na srednjovekovno latinsko activitas, izvedeno od activus i glagola agere („delati, pokretati”). Starogrčko ἐγείρω („probuditi, podići, pobuditi”) predstavlja blizak semantički pandan, dok je ὀρέγω („pružiti, istegnuti”) srodno latinskom regere preko indoevropskog korena *reg-. U ovom ogled termin označava pokretačku, uspravljujuću i generativnu napetost materije. Izvori za etimologiju: Lewis–Short, erigo, Etymonline, erection, Etymonline, activity, ἐγείρω
i ὀρέγω.
Ostali blog tekstovi na Oblaku Kaktusa povezani sa temom:
Moj prvi ozbiljniji susret sa Kantom dogodio se onda kada se filozofija još uvek doživljava kao nešto između tajne mape, tuđe bolesti i obaveze iz indeksa, dakle negde oko devetnaeste godine, u trenutku kada je trebalo napisati seminarski rad o „Kritici čistog uma”, toj knjizi koja ima sve osobine velikog planinskog masiva: znaš da je važna, vidiš da se nadvija nad evropskom mišlju, osećaš da bi trebalo da joj priđeš sa poštovanjem, a ipak, posle nekoliko stranica, shvatiš da pred tobom stoji autor koji ume da misli kao graditelj, ali često piše kao geometar koji je zaključao prozore.
Kant je, barem u srpskim i hrvatskim prevodima koje sam tada čitao, imao stil koji mladom čoveku deluje kao neka vrsta utegnutog šljunka pod zubima; rečenica ide, ide, pa se još malo vraća da proveri sopstveni pasoš, zatim podigne tri kategorijalne rampe, pa tek onda, uz strogo lice pruskog službenika večnosti, dopusti čitaocu da uđe u sledeći pasus. Ipak, iza te suvoparne fasade stoji jedna od najvažnijih promena u modernom mišljenju, jer Kant, sa onom svojom čuvenom rečenicom da su misli bez sadržaja prazne, a opažaji bez pojmova slepi, ne pravi bukvalnu školsku podelu između čula i razuma, već pokazuje da ljudski svet nastaje u susretu onoga što nas pogađa spolja i onoga čime naš um tu građu uređuje iznutra. [1]
Jedan moj tadašnji poznanik je to rešio mnogo praktičnije. Video je, kako je rekao, da Kant „Kritiku čistog uma” piše kao čovek od preko pedeset godina, zaključio da on ima devetnaest, i otišao na žurku. U toj rečenici, koliko god bila studentski neozbiljna, ima neke gotovo filozofske iskrenosti, jer svaka velika knjiga ima svoje vreme, svoga čitaoca i svoj stepen zrelosti, a Kant je naročito nezgodan za mladog čoveka zato što traži strpljenje onoga ko je već nekoliko puta video kako mu se stvarnost raspada i ponovo sklapa pred očima.
A možda je baš zato danas zanimljivo vratiti Kanta među pčele, moljce, komarce, pse, slepe miševe, algoritme, reklame, pametne telefone, tržne centre, supermarket iz animiranog filma „Sausage Party” i sve one male svakodnevne prizore u kojima postaje jasno da čovek svet uglavnom uzima kao svoju prirodnu imovinu, dok se svet, sve vreme, odvija u bezbroj drugih registara, frekvencija, mirisa, hemijskih tragova, svetlosnih nijansi i čulnih mapa koje naše telo jedva dodiruje.
Kantova stvar po sebi, ono čuveno Ding an sich, može se početniku približiti bez onog uobičajenog profesorskog mrštenja ako zamislimo najobičniji sto u sobi. Mi ga vidimo kao ravan predmet, tvrd, smeđ, koristan za knjige, komp, čašu, račune i sve one male gomile papira koje čovek naziva radnim prostorom dok zapravo polako pravi arheološko nalazište sopstvene lenjosti. Ali sto za termita ima sasvim drugu vrednost, za mačku je visoravan sa koje se nadgleda stan, za bakterije površina kolonizacije, za fizičara raspored čestica i sila, za dete tvrđava, za pisca mesto na kome se odlaže krivica što roman još stoji u fascikli. Kant bi rekao da mi nemamo pristup stvari po sebi kao čistoj, ogoljenoj, apsolutnoj stvarnosti, već stvarima onako kako nam se pojavljuju kroz uslove našeg opažanja i mišljenja; biologija, kada joj dopustimo da uđe u filozofsku sobu, dodaje da čovekova pojava sveta predstavlja samo jednu od mnogih pojava koje se preklapaju na istom mestu. [1]
Tu se pojavljuje Jakob fon Ikskil sa pojmom Umwelt, tom jednostavnom i moćnom idejom da svako biće živi u sopstvenom okolnom svetu, u mreži znakova koji za njega imaju značenje, pa tako krpelj, pčela, pas, jež, hobotnica, lasta i čovek ne nastanjuju bukvalan isti geografski prostor, već različite svetove koji se dodiruju kao providne mape položene jedna preko druge. [2] Mi mislimo da pas „njuši banderu”, a pas verovatno čita lokalne novine u mirisnom izdanju, sa vestima o tome ko je prošao, kada je prošao, u kakvom je stanju bio, koliko je bio uplašen, raspoložen, bolestan, teritorijalno ambiciozan ili sentimentalno uznemiren. Za nas je bandera komad gradske infrastrukture, za psa je arhiva.
Pčela, opet, cvet čita drugačije od nas. Mi vidimo boju, oblik, možda malo simetrije, pa ako imamo izgrađene estetske nazore kažemo da je cvet lep, a ako smo na društvenim mrežama kažemo da je „predivan” i odmah ga pretvorimo u pozadinu za citat o zahvalnosti. Pčela, zahvaljujući sposobnosti da opaža ultraljubičaste obrasce, vidi i one šare koje nama ostaju skrivene, male putokaze, kontraste i nektarske vodiče koji je usmeravaju ka središtu cveta. [3] Dakle, cvet nije jedan prizor sa više tumačenja, već prava mala diplomatska služba biljke, organizovana prema čulima onih bića koja joj trebaju, dok čovek, koji se tu zatekao sa svojim okom i svojim romantičnim navikama, često ponašanje prirode prevodi u sopstveni album lepote.
Slika pčele koja uzima nektar, izvor slike: Wikimedia Commons
Moljac u noći živi u svetu koji naš sluh jedva ume da zamisli. Za nas je letnji mrak često samo pozadina za dosadne sijalice, komarce, udaljene automobile i onu posebnu balkansku akustiku u kojoj komšija uvek nešto pomera baš onda kada ti pokušavaš da zaspiš; za moljca je noć prostor ultrazvučne opasnosti, jer su mnogi noćni insekti razvili sluh osetljiv na ultrazvučne pozive slepih miševa, u opsegu koji je za njih pitanje preživljavanja. [4] Kada kažemo da je tiho, mi zapravo izgovaramo skraćenicu za ljudsku tišinu, a ljudska tišina često je samo ogromna galama koja se odvija izvan našeg dometa.
Moljac privučen svetlom, izvor slike: Wikimedia Commons
Komarac, taj mali letnji teolog krvi, približava se čoveku kroz čitavu mapu tragova: ugljen-dioksid iz daha, toplotu kože, vlagu, mirise tela, hemijske signale koje velikim delom proizvode bakterije naše kože. [5] Mi sedimo na terasi i mislimo da smo, makar na kratko, izašli iz civilizacijskog haosa, dok oko nas kruži sićušna biologija koja nas čita preciznije nego mnogi naši poznanici, jer komarcu čovek nije biografija, karakter, profesija, ukus za film, politički stav ili bolna porodična istorija, već pokretni koordinatni sistem večere.
Slika komarca, izvor slike: Wikimedia Commons
Iz svega toga izbija jedna neprijatna, ali oslobađajuća misao: čovek je biće velikih apstrakcija i malog senzornog ulaza. Mi možemo misliti beskonačnost, Boga, smrt, pravdu, istoriju, simfoniju, poreklo svemira, smisao patnje i razlog zbog koga nam neko nije odgovorio na Fejsbuk poruku, ali naš neposredni čulni aparat hvata samo mali deo onoga što se oko nas zbiva. Naša veličina, ako je ima, počinje tek onda kada prestanemo da svoje ograničenje proglašavamo merom stvarnosti.
Zato je antropocentrizam smešan u jednom dubljem, gotovo tragičnom smislu. Svako živo biće, na izvestan način, ima centar u sebi, jer svet mora nekako da se organizuje oko tela koje opaža, želi, beži, lovi, voli, pari se, spava, pamti i trpi. Problem čoveka počinje onda kada od te neizbežne centriranosti napravi kvazi-duhovnu titulu, pa zaključi da je njegovo iskustvo krunsko izdanje stvarnosti, dok su druga bića tek fusnote, resursi, ukrasi, pretnje ili simpatični dodaci porodičnom životu.
Pogledajmo samo dvorište. Čovek pokosi travu do nivoa zelenog tepiha i kaže da je uredio prostor, dok je za mnoge insekte upravo napravio pustinju sa lepim ivicama. Upali reflektor iznad ulaza i kaže da je dobio sigurnost, dok moljcu i drugim noćnim bićima menja nebo u lažni signal. Pusti muziku pored reke i kaže da se zabavlja, dok ptice, žabe, insekti i ribe dobijaju zvučnu smetnju u komunikaciji, orijentaciji ili parenju. Savremena ekologija zato govori o senzornom zagađenju, o buci, veštačkoj svetlosti i hemijskim signalima koji životinjama kvare samu čitljivost sveta, jer ljudski trag u prirodi deluje i kao fizička sila i kao falsifikovana poruka. [6]
Tu Kant postaje začuđujuće savremen. On nije pisao o LED reklamama, pesticidima, zvučnicima na plaži, telefonima koji nam kradu pažnju i gradovima koji noću svetle kao da se plaše mraka, ali njegovo pitanje, šta mogu da znam, danas se prirodno širi u pitanje kroz kakav aparat znam, kome svojim aparatom smetam, čiji svet brišem dok sređujem svoj, kakvu slepoću proizvodim kada sopstvenu udobnost nazivam napretkom.
Kada čovek kaže da je šuma mirna, to često znači da se šuma dovoljno udaljila od njegovog jezika. U njoj se i dalje odvijaju hemijske, zvučne, vizuelne i taktilne poruke, ali čovek voli one oblike života koji mu se obraćaju dovoljno jasno ili dovoljno korisno. Ptica koja peva ulazi u njegovu estetiku, komarac koji zuji ulazi u njegovu nervozu, pčela koja oprašuje ulazi u njegovu ekonomiju, pas koji ga voli ulazi u njegovu sentimentalnu sliku samog sebe, dok bezbroj drugih bića ostaje u velikom skladištu neprimećenog.
Šopenhauer je Kantovu stvar po sebi preveo u mnogo mračniji i dramatičniji ključ. Ako je Kant držao granicu između pojave i stvari po sebi, Šopenhauer je, polazeći od Kanta, iza sveta predstave prepoznao Volju: slepu, upornu, bezličnu silu htenja koja se kroz nas i kroz prirodu stalno probija, gladuje, želi, pati, nastavlja se. [7] U svetu pčela, moljaca i komaraca, Šopenhauer bi se osećao sasvim kod kuće, verovatno sa izrazom čoveka koji je u oprašivanju, letu, bekstvu, parenju i ubodu prepoznao isti kosmički mehanizam koji tera ljude da pišu knjige, grade imperije, zaljubljuju se u pogrešne osobe i pate zbog stvari koje će za sto godina biti prah.
Niče, koji iz Šopenhauera izlazi kao iz neke velike tamne škole, uzima taj problem volje i pomera ga prema snazi, tumačenju, rastu, borbi, samoprevazilaženju i stvaranju novih vrednosti. Kod njega se svet sve manje javlja kao prostor u kome bi trebalo otkriti jednu konačnu istinu koja mirno stoji iza svega, a sve više kao polje sila i perspektiva, kao mesto gde život stalno tumači, nameće oblik, lomi stare table vrednosti i stvara nove. [8] Tu se sa životinjskim svetovima može povući oprezna, ali korisna paralela: svako biće ima svoj režim značaja, svoj izbor bitnog i nebitnog, svoju vrstu mape, svoju ekonomiju pažnje.
Današnji čovek, naravno, ima još jedan problem koji Kant nije mogao da zamisli u tehničkom smislu, mada bi ga verovatno razumeo u filozofskom. Mi više živimo i u digitalnom Umweltu. Telefon nam je dodatni organ, algoritam dodatni instinkt, notifikacija mali elektronski komarac koji nas ubada u pažnju, a društvene mreže ogromna cvetna livada na kojoj svaka boja, zvuk, uvreda, slika, vest, poluistina i reklama pokušavaju da nas privuku kao oprašivača sopstvenog profita. Kao što pčela vidi cvet kroz pčelinji aparat, tako savremeni čovek vidi događaj kroz kadar, naslov, isečak, mim, komentar, preporuku, bes, zavist i automatski odabranu sledeću objavu.
Zbog toga je priča o antropocentrizmu danas i priča o medijskoj pismenosti. Čovek koji kaže „video sam svojim očima” često je video očima aplikacije, kamere, montaže, platforme i tuđeg poslovnog modela. Njegovo iskustvo sveta prolazi kroz uređaje koji su dizajnirani da pojačaju određene nadražaje, naročito strah, želju, gnev i osećaj da je baš on otkrio ono što drugi još nisu shvatili. Kantov problem granica saznanja ovde dobija dnevnu, gotovo kafansku verziju: pre nego što poveruješ svom utisku, pitaj se ko ti je podesio osvetljenje.
Tu pop-kultura ponekad uradi posao bolje od udžbenika. „Sausage Party”, uprkos namernoj vulgarnosti, ima jednu odličnu filozofsku osnovu: hrana u supermarketu živi u sopstvenoj kosmologiji, veruje da kupci predstavljaju neku vrstu božanskih posrednika i da odlazak iz prodavnice vodi ka obećanom onostranom prostoru, dok se iza tog mita nalazi ljudska kuhinja, klanje, gutanje i metabolizam. [10] To je mala epistemologija kobasice, komična i prljava, ali korisna, jer pokazuje kako zatvoren svet proizvodi velika uverenja na osnovu vrlo uskog iskustva. Mi se smejemo hrani koja pogrešno razume ljudsku ruku, ali ostaje pitanje koja ogromna ruka stoji izvan našeg supermarketa pojmova, navika i institucija, dok mi uredno pevamo himnu svojim policama.
Zvanični trejler filma Sausage Party pogledajte i direktno ovde: YouTube link.
„WALL-E” nudi drugu, melanholičniju sliku: robot koji čisti planetu zatrpanu otpadom, posle sedam vekova razvija ličnost, radoznalost i neku vrstu nežne arheologije ljudskog smeća. [10] Ako je „Sausage Party” groteska spoznaje iz perspektive proizvoda, „WALL-E” je elegija o civilizaciji koja je toliko širila svoju udobnost da je za sobom ostavila pustoš, dok poslednje tragove ljudskosti skuplja mašina namenjena otpadu. I u jednom i u drugom primeru stvarnost menja oblik kada je pomerimo iz uobičajene ljudske perspektive.
Zvanični trejler filma WALL-E pogledajte i direktno ovde: YouTube link.
Tomas Nejgel je u eseju „Kako je biti slepi miš?” otvorio pitanje subjektivnog iskustva drugog bića, naročito onog koje svet opaža sonarom, dakle kroz oblik percepcije koji možemo opisati naučno, ali teško možemo iznutra zamisliti. [9] To pitanje ima veliku književnu i filozofsku snagu, jer nas podseća da znanje o drugom biću ima više nivoa: možemo znati anatomiju, frekvenciju, ponašanje, evolucijsku funkciju, neuronski mehanizam, ali unutrašnja noć slepog miša ostaje nešto što naš jezik dodiruje spolja, kao čovek koji dlanom prelazi preko zatvorenih vrata.
Iz toga se rađa jedna skromnost koja nema veze sa poniženjem čoveka. Čovek zaista ima neobičnu moć: može da zamisli ono što ne vidi, da proširi čula instrumentima, da napravi mikroskop, teleskop, spektrogram, UV fotografiju, sondu, teoriju, roman, simfoniju, film, filozofski sistem, šalu i lažnu potvrdu o bolesti. Ali baš ta moć trebalo bi da ga učini pažljivijim, jer instrumenti kojima proširuje svet istovremeno mu pokazuju koliko je njegov prvi, neposredni svet bio uzak.
Kada sledeći put vidimo cvet, možemo zamisliti da stojimo pred tekstom čiji veliki deo štampe ostaje nevidljiv našem oku. Kada nas ubode komarac, možemo ga i dalje oterati, naravno, jer filozofija nema obavezu da se pretvori u mazohističku službu za ishranu insekata, ali možemo razumeti da smo za njega bili mapa, toplota, mirisni trag, hemijski oglas. Kada pas zastane kod iste bandere, možemo prestati da ga zamišljamo kao biće koje nas namerno nervira sporom šetnjom, pa makar na trenutak pomisliti da je upravo stigao do najzanimljivijeg pasusa lokalnog romana. Kada noću ostavimo upaljeno svetlo u dvorištu, možemo se setiti da svetlost, za drugo biće, ponekad znači pogrešan mesec.
Kant među pčelama, dakle, prevazilazi ovde bukvalnu dosetku za naziv. To je slika jednog filozofa koji, sa svim svojim teškim rečenicama i pruskim pojmovnim nameštajem, odjednom stoji usred vrta u kome ga pčele prevazilaze u jednoj konkretnoj stvari: one vide ono što njegov ljudski vid propušta. On, naravno, razume granice saznanja bolje od njih, ali one granice čine vidljivim kroz let. Filozofija kaže da svet koji poznajemo prolazi kroz uslove našeg opažanja i razuma; pčela dodaje ultraljubičastu fusnotu na latici.
Možda je najbolja slika savremenog čoveka upravo ona iz podnaslova: čovek u demo-verziji kosmosa. Demo-verzija radi: ima sjajne mogućnosti, povremeno se ruši, često precenjuje sopstveni značaj, ima ograničen pristup bojama, zvucima, mirisima i tuđim iskustvima, ali stalno iskače prozor sa porukom da je moguće ažuriranje. Filozofija, biologija, umetnost i ekologija zajedno predstavljaju taj paket ažuriranja, ukoliko čovek pristane da ga instalira bez uverenja da time gubi krunu.
Jer izlazak iz antropocentrične slepoće ne traži od čoveka da prestane biti čovek, već da svoju ljudskost prestane mešati sa celinom sveta. U tome ima i etike i poetike. Etike, jer biće koje priznaje druge svetove lakše prestaje da ih gazi. Poetike, jer se stvarnost odjednom umnožava, cvet dobija skriveno pismo, noć dobija ultrazvučne hodnike, telo dobija hemijsku auru, šuma dobija nevidljivi saobraćaj znakova, a svakodnevica, ona ista svakodnevica kroz koju smo do juče prolazili kao kroz dosadnu ulicu, postaje polifonija života u kojoj čovek, najzad, čuje da njegov glas ima mesto, ali nema monopol.
I možda je to najlepša posledica čitanja Kanta posle devetnaeste godine, posle žurki, seminara, odustajanja, povrataka, prevoda koji škripuću i rečenica koje traže zrelijeg čitaoca. U mladosti nam se čini da filozofija treba da nam otkrije tajnu sveta; kasnije shvatimo da je često dragocenija kada nas nauči meri. A mera čoveka, u svetu pčela, moljaca, komaraca, pasa, slepih miševa, algoritama i cvetova sa nevidljivim šarama, počinje onog trenutka kada prestane da se ponaša kao vlasnik kosmosa i prihvati mnogo zanimljiviju ulogu: da bude radoznali gost u stvarnosti koja se sve vreme odvijala i pre njegovog dolaska.
Reference i literatura
[1] Imanuel Kant, „Kritika čistog uma”; za osnovno objašnjenje Kantovog transcendentalnog idealizma, razlike između pojava i stvari po sebi, kao i granica ljudskog saznanja, vidi pregled u Internet Encyclopedia of Philosophy. Tekst o tome pogledajte ovde.
[2] Jakob fon Ikskil, „Šetnja kroz svetove životinja i ljudi”; pojam Umwelt označava okolni, perceptivni svet bića, a Ikskilova ideja polazi od toga da biološko razumevanje životinje počinje od njenog sveta opažanja. Tekst o tome pogledajte ovde.
[3] O pčelama, ultraljubičastim šarama i nektarskim vodičima na cvetovima: USDA Forest Service navodi da su UV obrasci na mnogim cvetovima nevidljivi ljudima, dok pčelama pomažu da pronađu središte cveta. Tekst o tome pogledajte ovde.
[4] Ryo Nakano, Takuma Takanashi i Annemarie Surlykke, „Moth hearing and sound communication”; pregled pokazuje da su mnogi moljci razvili sluh osetljiv na ultrazvučne pozive slepih miševa, naročito u opsegu 20–60 kHz. Tekst o tome pogledajte ovde.
[5] O komarcima i traženju domaćina: savremeni pregled „Human attractive cues and mosquito host-seeking behavior” opisuje kako ženke komaraca kombinuju miris, ugljen-dioksid, vid, toplotu i vlagu. Tekst o tome pogledajte ovde.
[6] O senzornom zagađenju: rad u Nature Ecology & Evolution objašnjava kako buka, veštačko svetlo i hemijski agensi mogu maskirati, odvlačiti ili pogrešno usmeravati životinjske signale. Tekst o tome pogledajte ovde.
[7] Artur Šopenhauer, „Svet kao volja i predstava”; za objašnjenje Šopenhauerovog oslanjanja na Kanta i razvoja pojma Volje vidi Internet Encyclopedia of Philosophy. Tekst o tome pogledajte ovde.
[8] Fridrih Niče, posebno problemi perspektive, volje za moć, stvaranja vrednosti i odnosa prema Šopenhaueru; pregled u Internet Encyclopedia of Philosophy naglašava različita tumačenja Ničeove volje za moć i njegovog odnosa prema metafizici. Tekst o tome pogledajte ovde.
[9] Tomas Nejgel, „Kako je biti slepi miš?”; esej problematizuje subjektivni karakter iskustva i granice našeg razumevanja bića koja svet opažaju kroz drugačije čulne sisteme. Tekst o tome pogledajte ovde.
Slika: Đordano Bruno, Campo de’ Fiori, izvor: Wikimedia Commons
Piše: Vladimir Tomić
U periodu između 2006. i 2012. godine, dok sam još uvek mnogo vremena provodio po velikim internet forumima, najpre kao običan učesnik, a onda jedno kraće vreme i kao jedan od administratora i urednika na dva prilično živa mesta na kojima se još uvek verovalo da internet može biti nešto više od svakodnevice, reklame i prolaznog besa, postojala je jedna od onih rubrika koje su imale gotovo starinski šarm, rubrika koja se obično zvala Dogodilo se na današnji dan, i u kojoj bi se, zavisno od raspoloženja urednika, smenjivali ratovi, rođenja pesnika, smrti naučnika, početak nekog ustanka, kraj neke dinastije, otkriće neke zvezde, prvi let aviona, požar u biblioteci, potpisivanje mira za koji se kasnije pokazalo da je bio samo priprema za novi rat, i slične stvari od kojih se istorija, kada je gledamo izdaleka, pretvara u kalendar pun skrivenih hodnika i pećina u kojima se često pronađe nešto što nismo očekivali.
Tako je jednog dana, na dan kada je spaljen Đordano Bruno, izbačena vest da se toga i toga dana dogodilo to i to, da je jedan mislilac, bivši dominikanac, čovek koji je govorio o beskonačnom svemiru i mnogostrukim svetovima, spaljen na rimskom trgu Campo de’ Fiori, i da je među tačkama optužnice bila i ona koja se ticala poricanja nevinosti Hristove majke, Bogorodice, što je meni tada zazvučalo kao neobičan detalj, možda čak i kao ona vrsta detalja koja iznenada pokvari previše jednostavnu sliku o istoriji, jer čovek očekuje da pročita kako je neko spaljen zato što je rekao da postoje druga sunca, druge zemlje, drugi svetovi, a onda se usred tog kosmičkog prizora pojavi sasvim drugačija, crkvena, dogmatska, gotovo intimna optužba, optužba koja nema nikakve veze sa našom savremenom predstavom o astronomiji, teleskopima, planetama i dalekim galaksijama, nego sa devičanstvom, Hristom, majkom, telom, spasenjem, autoritetom i onim unutrašnjim prostorom vere u kome se dogma ne doživljava kao metafora, nego kao stub sveta.
Tada je jedan drugi sagovornik na forumu, čovek koji je znao ponešto o istoriji crkvenih procesa, napisao da se ne treba previše hvatati baš za tu jednu tačku, jer je u vremenu Inkvizicije takva vrsta optužbe često ulazila u širi paket jeretičkog dosijea, čak i onda kada optuženi nije nužno svoju misao gradio oko Bogorodice ili Marijinog devičanstva, nego se prosto našao u mreži teoloških sumnji u kojoj se, jednom kada te sistem zahvati, na tvoju glavu počinju nizati Trojstvo, Hristova priroda, sakramenti, misa, duša, zagrobni život, magija, čuda, sveci, nebo, zemlja i sve ono što čini jednu celinu sveta, pa je dodao da mu se čini kako su u Brunovom pogubljenju, pored teoloških razloga, verovatno igrali ulogu i politički, lični, institucionalni razlozi, ona vrsta razloga koja se retko jasno vidi u presudi, ali se oseća u načinu na koji se jedan čovek pretvara iz mislioca u problem.
Meni je tada prvi put palo na pamet nešto što mi se kasnije često vraćalo, a to je da je sasvim moguće da Bruno nije spaljen prosto zato što je tvrdio ono što je tvrdio, nego zato što je, na neki način, stao na žulj ljudima koji su imali moć, ljudima koji su možda mogli da podnesu spekulaciju, pa čak i jeres, ukoliko je ona bila dovoljno tiha, dovoljno učena, dovoljno oprezna, dovoljno umotana u latinski i poštovanje, ali nisu mogli da podnesu čoveka koji je svoje ideje izgovarao tako kao da svaku tuđu granicu smatra dokazom tuđe gluposti.
Ta sumnja mi je ostala zanimljivija od školske slike o Brunu kao čistom mučeniku nauke, jer školske slike često imaju tu manu da iz istorije izvade ono što je nama potrebno, a ostave ono što je istoriji davalo miris, vlagu, strah, krv, sujetu i nesporazum, pa tako od Bruna lako napravimo gotovo savremenog čoveka, ranog ateistu, nekoga ko je iz našeg sveta, samo greškom rođen u pogrešnom veku, čoveka koji je gledao u zvezde isto kao što mi gledamo u fotografije svemirskih teleskopa, čoveka koji je, po toj uprošćenoj verziji, stradao zato što je mislio kao mi, dok su njegovi neprijatelji mislili kao tamni ostaci prošlosti.
Gravura Đordana Bruna, izvor slike: Wikimedia Commons
Ali Bruno nije bio čovek našeg vremena; to je možda prvo što treba reći ako hoćemo da mu se približimo bez jeftine romantike.
On nije bio sekularni racionalista, nije bio ateista u savremenom značenju te reči, nije bio astronom koji, sa hladnom preciznošću buduće nauke, dokazuje ono što će kasnije potvrditi teleskopi, spektri, matematičke formule i svemirske sonde, nego renesansni filozof, bivši dominikanac, čovek hermetičke tradicije, čitalac zabranjenih i poluzabranjenih autora, majstor mnemotehnike, mislilac koji je o pamćenju govorio kao o unutrašnjoj arhitekturi sveta, čovek koji je pod magijom često podrazumevao ne ono đavolsko prizivanje iz narodnih strahova, nego proučavanje skrivenih veza među stvarima, onih veza koje se ne vide, a deluju, kao što deluju pogled, slika, reč, želja, strah, čast, muzika, simbol, raspored zvezda i raspored slika u ljudskom umu.
Kada Bruno govori o beskonačnom univerzumu i mnogostrukim svetovima, naš savremeni um često požuri da u tome vidi filmski kosmos, kosmos studija i specijalnih efekata, nepreglednu scenografiju po kojoj putuju letelice, civilizacije i vanzemaljska bića, ali Brunov beskonačni svemir ne nastaje iz takve imaginacije, nego iz teološko-metafizičkog pritiska jedne mnogo starije i opasnije misli, jer ako je Bog beskonačan, ako božanska moć nema meru, ako priroda nije siromašno pozorište sa jednim centralnim mestom i nekoliko nebeskih kulisa, zašto bi onda svet bio konačan, zatvoren, podeljen na gore i dole, na plemenito nebo i kvarljivu zemlju, na jednu privilegovanu pozornicu spasenja i sve ostalo kao ukras oko nje.
Dakle, Bruno nije pokušao da ukine Tvorca, on ga je širio do one mere u kojoj je to i dan-danas nepodnošljivo Crkvi.
U tome je, za Crkvu njegovog vremena, bila jedna od najopasnijih stvari, jer je ateistu možda moguće razumeti kao neprijatelja koji stoji napolju, ispred zidina, dok je Bruno bio mnogo neprijatniji: on je došao iznutra, iz reda propovednika, iz jezika teologije, iz knjiga, iz samostanske discipline, iz latinskih rasprava, i onda je, umesto da kaže kako Boga nema, počeo govoriti kao da je Bog prevelik za zatvorenu crkvenu mapu kosmosa, prevelik za jednu Zemlju, jedan centar, jednu hijerarhiju, jedan poredak, jednu meru ljudskog spasenja, pa je njegova jeres, gledano očima tadašnje ortodoksije, bila strašnija od prostog bezbožništva, jer nije dolazila iz praznine, nego iz viška.
Brunova knjiga o beskrajnosti, izvor slike: Wikimedia Commons
Tri ideje koje se obično vezuju za Bruna mogu se na prvi pogled učiniti odvojene: kosmički pluralizam, zvezde kao druga sunca oko kojih postoje drugi svetovi, i memorijski točkovi, ti čudni instrumenti unutrašnjeg pamćenja u kojima se slova, slike, pojmovi i kombinacije okreću kao mali mehanizmi jednog uma koji pokušava da obuhvati previše stvarnosti; ali kod Bruna te stvari nisu sasvim odvojene, jer spolja postoji beskonačni kosmos, pun svetova, iznutra postoji memorijska palata, puna slika, a između njih stoji čovek koji veruje da se svet i um mogu dovesti u vezu, da poredak slika u duši može na neki način odgovarati poretku stvari u prirodi, da pamćenje nije samo skladište činjenica nego umetnost preuređivanja sveta u sebi.
Zbog toga je njegov rad na pamćenju toliko važan za razumevanje njegovog karaktera, a možda i njegove propasti, jer čovek koji veruje da se um može urediti kao kosmos teško podnosi tuđu zbrku, tuđe sporo mišljenje, tuđu ograničenost, tuđe pedantno ponavljanje formula koje su njemu već mrtve, pa se kod njega, kako izgleda, izuzetna intelektualna smelost mešala sa prezirom, vizija sa uvredom, filozofija sa temperamentom koji nije umeo da se zaustavi pred činjenicom da i glup čovek može imati moć, a da moć, kada je povređena, ne mora da razume argument da bi ga kaznila.
Veština pamćenja Đordana Bruna, izvor slike: Wikimedia Commons
Bruno je bio svadljiv čovek. To ne treba ublažavati, jer bi se time izgubila ona mračna strana bez koje od njega pravimo ikonu, a ikone su opasne upravo zato što iz ljudskog lica uklone senku.
On se sukobljavao sa katolicima, sa kalvinistima, sa luteranima, sa profesorima, sa pokroviteljima, sa učenim ljudima, sa mediokritetima, sa onima koji su ga mogli zaštititi i sa onima koji su ga mogli prijaviti, i deluje kao čovek koji je možda znao da je pametniji od mnogih ljudi oko sebe, ali nije znao šta sa tim saznanjem treba učiniti osim da ga pretvori u rečenicu koja ranjava; njegova istina, čak i kada je bila dublja od tuđe, često je dolazila u obliku poniženja, a poniženje je, naročito kada ga pretrpi čovek sa vezama, titulom, kućom, imenom i pristupom vlasti, mnogo opasnije od običnog neslaganja.
Tu se pojavljuje Đovani Močenigo, venecijanski patricij koji je pozvao Bruna da ga uči veštini pamćenja, i koji će ga na kraju prijaviti Inkviziciji.
Kada istoriju posmatramo kao inspiraciju za književnu priču, ta epizoda deluje gotovo savršeno, jer ne počinje odmah velikim sukobom ideje i institucije, nego mnogo sitnijim, ljudskijim, prljavijim nesporazumom između učitelja i učenika, između čoveka koji možda očekuje tajnu, tehniku, recept, neku vrstu moći nad znanjem i ljudima, i čoveka koji umesto recepta donosi čitav kosmos, pa se iz te razlike rađa uvreda, a iz uvrede prijava, i tada privatna sujeta počinje da govori jezikom javne dogme.
Tako Bruno najpre biva uhapšen u Veneciji 1592. godine, zatim izručen Rimu, gde će, od 1593. do 1600. godine, provesti gotovo sedam godina u zatvorima Svetog oficijuma, u dugom, iscrpljujućem procesu koji je, koliko možemo rekonstruisati iz sačuvanih i kasnije pronađenih spisa, više ličio na sporo institucionalno mlevenje nego na naglu egzekuciju; tu je važno ne zamišljati ga odmah kao čoveka koji od prvog dana spokojno ide u smrt, jer je u venecijanskoj fazi pokušavao da se brani, da ublažava, da razlikuje filozofske tvrdnje od dogmatske jeresi, da se izvuče, pa se čak, prema sažecima procesa, pojavljuje slika čoveka koji traži oproštaj i pokazuje spremnost da ispravi ono što sudije vide kao grešku.
Kasniji Bruno, onaj iz rimske završnice, kada mu se predlaže da opozove određene tvrdnje, deluje kao drugi čovek ili kao isti čovek koji je posle godina zatvora došao do tačke na kojoj mu je život postao manje važan od rečenice koju bi morao da izgovori da bi ga sačuvao.
To je možda najtragičniji deo cele priče: Inkvizicija nije nužno od početka želela mrtvog Bruna, jer je za instituciju često korisniji pokajani jeretik nego spaljeni jeretik, pošto pokajani jeretik potvrđuje moć Crkve da vrati zabludelog, dok spaljeni jeretik lako postaje simbol, rana, kasniji mit, ime oko kojeg će se vekovima okupljati oni koji u njemu vide mučenika slobodne misli; zato je verovatno tačno da su mu davane prilike da se pokaje, da su od njega tražili odricanje, da su pokušavali da ga navedu da izgovori pravu formulu, ali upravo u toj formuli leži užas, jer se od njega nije tražilo samo da preživi, nego da preživi kao neko ko priznaje da je njegova misao morala biti prevedena na jezik njegovih sudija.
Slika Fransiska Goje koja prikazuje auto-da-fé (čin vere), čin javnog pokajanja osuđenih jeretika i otpadnika koji je nametala Inkvizicija između 15. i 19. veka, zasnovana na svedočanstvima iz prve ruke iz perioda od 1800. do 1810. godine.
Kada danas čujemo da je Crkva kasnije govorila o Brunovom pogubljenju kao o tužnoj epizodi, da je izražavala žaljenje zbog nasilnog kraja, ali ga nije doktrinarno rehabilitovala onako kako se može govoriti o Galilejevom slučaju, treba razumeti tu razliku, jer Galilej se, uz sve dramatične nijanse, mogao uklopiti u priču o sukobu naučnog otkrića i pogrešnog tumačenja Biblije, dok je Bruno dirao u mnogo dublje slojeve: u odnos Boga i sveta, u pitanje da li je priroda samo stvorenje ili na neki način živa božanska beskonačnost, u Trojstvo, u Hristovu prirodu, u Ovaploćenje, u sakramente, u ličnu dušu, u metempsihozu, u magiju, u samu arhitekturu spasenja.
Zato je Galilej mogao postati greška koju Crkva, posle mnogo vremena, lakše priznaje, dok Bruno ostaje problem koji se ne može tako jednostavno očistiti od sopstvene hereze, jer njegova misao, čak i kada nam je danas uzbudljiva, nije postala katolička time što je njegovo spaljivanje postalo neprihvatljivo; on se može žaliti kao žrtva nasilja, može se braniti kao mislilac slobode, može se razumeti kao čovek koji je stradao od sveta koji nije imao prostora za njegovu beskonačnost, ali se ne može lako pretvoriti u pravovernog hrišćanina koga je samo zadesio nesporazum.
Ipak, ovde treba biti oprezan sa savremenom ohološću, jer nije dovoljno reći da su oni bili mračni, a mi prosvetljeni.
Svet Inkvizicije imao je svoju unutrašnju logiku, jezivu upravo zato što nije uvek bila logika pukog sadizma, nego logika spasenja, bolesti, zaraze i opomene; jeretik se nije doživljavao kao čovek sa drugačijim mišljenjem u liberalnom smislu, nego kao opasnost po duše drugih, kao neko ko kvari zajednicu dublje nego što falsifikator kvari novac, pa se u teološkoj mašini tog vremena moglo misliti da je bolje da telo izgori kratko nego da duša, njegova ili tuđa, propadne zauvek, što nama danas zvuči kao čudovišna zamena milosrđa i nasilja, ali baš zato književno i filozofski ne smemo to svesti samo na karikaturu.
Najstrašnija okrutnost je ona koja za sebe veruje da je lek. U tom smislu, Inkvizicija je mogla sebe videti kao čuvara duše, poretka i istine, dok je Bruno, sa svoje strane, mogao sebe videti kao čuvara beskonačnosti, kao čoveka koji ne sme dozvoliti da se svet ponovo zatvori u malu, korisnu, administrativno preglednu kutiju; jedni su imali milosrđe koje ubija, drugi istinu koja ranjava, i između te dve vrste vatre stajalo je jedno ljudsko telo, izmoreno zatvorom, starije nego kada je uhapšeno, možda bolesno, možda iscrpljeno, možda i dalje dovoljno sujetno da ne ume da ćuti, možda dovoljno hrabro da ne pristane na laž, možda i jedno i drugo istovremeno, jer čovek bez senke postoji samo u propagandi.
Sedam godina zatvora pre lomače menja način na koji treba zamišljati njegov kraj.
On nije iz jedne rasprave odmah odveden u vatru, nego je godinama živeo u predvorju presude, u prostoru u kome se čovek neprestano vraća sebi, svojim rečima, svojim porazima, svojim uvredama, svojim ranijim bežanjima, svojim knjigama, svojim učiteljima i neprijateljima, pa je književno gotovo nemoguće ne zamisliti šta se dešavalo sa umom koji je ceo život pravio memorijske palate, točkove slika, unutrašnje sisteme znakova, kada je taj um zatvoren među četiri zida, kada nema više univerzitetske sale, dvora, štamparije, putovanja, grada, rasprave, nego samo kamen, vlaga, slama, čuvar, zapisnik, pitanje, čekanje i noć.
Dijagram uma, izvor slike: Wikimedia Commons
Ne znamo da li je Bruno u zatvoru imao vizije, i pošteno je reći da to ne znamo, ali za pisca je gotovo neodoljivo zamisliti da je čovek koji je svet zamišljao kao beskonačnu mrežu vidljivog i nevidljivog, čovek koji je slike u umu dovodio u vezu sa poretkom kosmosa, morao u tamnici osetiti kako mu se unutrašnji kosmos buni protiv spoljašnjeg zatvaranja; možda su mrlje od vlage postajale kontinenti, možda je pauk u uglu bio bolji geometar od nekih profesora koje je prezirao, možda su koraci čuvara proizvodili ritam nebeskih sfera, možda mu se detinjstvo u Noli vraćalo ne kao mirna uspomena nego kao provala mirisa, svetlosti i vulkanskog pepela, možda je dečak koji je nekada ušao u dominikanski red razgovarao sa čovekom koji sada odbija da izgovori rečenicu spasa.
Tu bi se mogla otvoriti prava priča o Brunu, ako se ikada bude pisala kao novela, ali pre te priče treba u eseju zadržati jednu osnovnu sliku: Bruno nije dobar lik za svetu ikonu slobodne misli, jer je suviše svadljiv, suviše gord, suviše hermetičan, suviše čudan, suviše nelagodan za našu želju da istorija ima čiste junake, ali nije dobar ni za sliku običnog jeretika koga je Crkva s pravom slomila, jer je u njegovoj misli, ma koliko bila upletena u magiju, hermetizam i metafizičke smelosti koje ne pripadaju modernoj nauci, postojalo nešto od one vatre koja širi prostor ljudskog mišljenja.
Njegova najveća književna vrednost možda leži baš u tome što se opire pojednostavljenju.
Ako ga napravimo samo mučenikom nauke, lažemo o njegovom vremenu. Ako ga napravimo samo tvrdoglavim jeretikom, lažemo o njegovoj veličini. Ako ga napravimo modernim ateistom, ne razumemo njegovog Boga. Ako ga napravimo svecem, ne razumemo njegovu gordost. Ako ga napravimo žrtvom zlih ljudi, ne razumemo strašnu iskrenost sistema koji je mislio da nasiljem može služiti spasenju.
I možda je zato, mnogo godina posle one forumske rubrike, posle kratke vesti o danu njegovog spaljivanja i one usputne napomene o optužbi da je poricao nevinost Hristove majke, meni i dalje najzanimljivija slutnja da je Bruno stradao i zato što je svojim idejama, ali još više načinom na koji ih je nosio, dirao moćnike tamo gde su najosetljiviji, ne u njihove argumente, nego u njihovo pravo da budu poštovani.
Jer postoje ljudi koji mogu podneti da im kažeš da nisu u pravu.
Mnogo ih je manje koji mogu podneti da im pokažeš da su mali.
A Bruno je, čini se, imao upravo taj dar, ili taj porok, da svoju beskonačnost izgovara tako da svi oko njega osete sopstvenu meru.
Zbog toga je njegova lomača na Campo de’ Fiori, 17. februara 1600. godine, više od jedne epizode iz istorije sukoba nauke i religije, jer se tu, u toj vatri, sreću renesansna magija, hrišćanska dogma, institucionalni strah, lična sujeta, politička moć, filozofska smelost, sedam godina zatvora, izgubljene propozicije, neizgovorene rečenice i jedan jezik koji je, prema svedočanstvima, na kraju morao biti fizički ućutkan.
Možda je baš to najtačnija slika.
Čoveku kome se sudilo zbog reči, pred smrt su oduzeli govor.
A onda su vekovi nastavili da govore umesto njega.
Slika: Đorđo de Kiriko, Veliki Metafizičar, izvor slike: wikimedia commons
Piše: Vladimir Tomić
Pre oko godinu dana, našao sam se u jednoj od onih situacija koje nas iznova nateraju da se zapitamo o smislu formalnog obrazovanja. Razgovarao sam sa jednim momkom koji je sveže završio studije filozofije. Znate taj tip: mlad, nadobudan, sa onim specifičnim akademskim gardom koji više služi da impresionira nego da komunicira. Ne kažem da je bio loš čovek. Samo je već bio ušao u fazu u kojoj se znanje pretvara u legitimaciju, a razgovor u takmičenje.
U toku razgovora, sasvim iskreno i bez ikakve želje za provokacijom, rekao sam mu da je moj pristup filozofiji eklektičan. Njegova reakcija bila je trenutna. Nije me pitao šta pod tim podrazumevam. Nije zastao da razmisli. Umesto toga, ispalio je rečenicu natopljenu tipičnom mladalačkom nadobudnošću, onim što bih ja nazvao intelektualnim „kurčevizmom”: „Kako je eklekticizam spajanje različitih učenja, i kako u filozofiji nema ničeg eklektičnog“.
Za njega, pretpostavljam, ta reč je bila sinonim za nekonzistentnu papazjaniju, za neku vrstu filozofske svaštare. Ono što je meni bilo zanimljivo nije njegova verbalna agresivnost, nego refleks: dobio je definiciju, dobio je etiketu, i sad tom etiketom maše kao žutim kartonom. Nije pokušao da razume situaciju. Pokušao je da je zatvori.
Pogledao sam ga ozbiljno na trenutak. Video sam da on ne želi dijalog. On je želeo boks-meč. Želeo je da se „bije” argumentima, da pokaže kako je njegova definicija iz udžbenika (doduše pogrešna) jača od mog živog iskustva. I šta sam uradio? Ustao sam, otišao u kupatilo i prekinuo razgovor. Nisam želeo da učestvujem u tom sparingu. Zašto? Zato što meni filozofija ne služi tome. Ja sam čovek koji, ako želi da se bije, otići će na pravi boks-meč ili ću se napiti i potražiti kavgu u kafani. Tamo su pravila jasnija, a udarci pošteniji.
Filozofija nam ne treba da služi za lečenje kompleksa više ili niže vrednosti niti za odeću u koju pakujemo sirove nagone, pa ih prodajemo kao „racionalnu raspravu”. Kad neko ulazi u razgovor samo da pobedi, dobija se sistem kompeticije kao u organizovanim sportskim takmičenjima, ne mišljenje. I onda se filozofija pretvara u još jedan oblik društvenog prestiža, kao sat na ruci ili diploma u fioci.
Ovaj tekst pišem kao odgovor koji tada nisam izgovorio, ne njemu, nego svima nama koji želimo da razumemo šta filozofija zapravo jeste, van prašnjavih kabineta i rigidnih katedri. Ovo je mali kurs iz Uvoda u filozofiju, predmeta koji je, po mom dubokom uverenju, važniji od same Istorije filozofije. Jer dok nas istorija uči šta su drugi mislili (što često sklizne u suvoparno memorisanje), uvod nas uči kako da mislimo. A prvi korak u tom učenju je ovladavanje metodom koji se zove eklekticizam.
Raščišćavanje pojmova: eklekticizam nije sinkretizam
Prva lekcija svakog uvoda u filozofiju je raščišćavanje pojmova. Ne zato što smo opsednuti definicijama, nego zato što su pojmovi alat. Ako nam je alat kriv, pogrešno sečemo. Taj momak s početka priče napravio je klasičnu grešku: pomešao je eklekticizam sa sinkretizmom.
Da se razumemo, ne mislim da je sinkretizam „glupost” ili nešto unapred loše. Sinkretizam je istorijski i kulturološki važan fenomen kao proces stapanja različitih religijskih ili filozofskih tradicija u novu celinu. Helenizam je bio sinkretistički; hrišćanstvo je u svojim ranim fazama upilo elemente judaizma i grčke filozofije. To je organski proces rasta i spajanja [1].
Ali eklekticizam je nešto drugo. Eklekticizam nije stapanje, nego biranje. Reč dolazi od grčkog glagola eklegein, što znači „izabrati”, „izdvojiti” [2]. Eklekticizam u filozofiji ne predstavlja stanje, nego metod. To je svestan i kritički pristup u kojem se mislilac ne vezuje rigidno za jednu paradigmu, jednu „školu” ili jednog gurua, već zadržava pravo i obavezu da iz različitih sistema uzima ono što njegov razum prepoznaje kao tačno, a odbacuje ono što prepoznaje kao pogrešno.
Da ne ostanemo u vazduhu, evo dva konkretna primera.
Prvi, iz svakodnevice: sinkretizam je kao kad od dve kuhinje napraviš treću, pa više nemaš „ovo je italijansko, ovo je japansko”, nego dobiješ novu, relativno stabilnu ili nestabilnu kombinaciju sa svojim pravilima. Eklekticizam je kao kad kuvar zna šta hoće da postigne i bira sastojke i tehnike: ovde uzima kiselost, ovde teksturu, ovde temperaturu. Ne meša sve u jednu šerpu da bi pokazao širinu, nego bira jer ima kriterijum.
Drugi, iz književnosti: sinkretizam liči na pokušaj da se od Dostojevskog i Čehova napravi „isti pisac”, samo različitim stilom, da bi se izbegla neprijatnost razlike. Eklekticizam je kad kažemo: od Dostojevskog uzimamo brutalnu psihološku dubinu, od Čehova preciznost svakodnevice i rečenicu koja se ne razmeće, a onda vidimo šta od toga stoji u našem iskustvu, u našem pisanju, u našem životu. Ne u svrhu ukrasa, nego u svrhu razumevanja.
Dok sinkretista često pokušava da pomiri nepomirljivo (da kaže da su Platon i Aristotel zapravo rekli isto, samo drugim rečima, da bi „kuća bila mirna”), eklektik kaže: „Platon je u pravu ovde, ali greši tamo. Aristotel je briljantan u logici, ali njegova fizika je prevaziđena. Uzeću Platonovu ideju Dobra, ali ću je testirati Aristotelovom logikom.”
Eklektik je arhitekta. On ne skuplja otpad da napravi straćaru. On bira najkvalitetniji kamen, najčvršću gredu i najčistije staklo iz različitih majdanâ da bi sagradio sopstvenu kuću uma.
Tu moramo ubaciti jednu važnu didaktičku napomenu: eklekticizam nije izgovor za lenjost. Nije „uzmi malo odavde, malo odande” jer nam se ne da da razumemo. Eklekticizam traži kriterijum, a kriterijum traži rad. Ako nemamo kriterijum, onda ne biramo, nego nasumično skupljamo. To više liči na kolekciju nalepnica nego na mišljenje.
Eklektički metod, u najprostijoj verziji, izgleda ovako: Razdvojimo tvrdnje, ne gutamo paket. Pitamo: „Šta tačno ova tvrdnja kaže?” Pitamo: „Na čemu stoji? Na argumentu, na navici, na autoritetu, na strahu?” Testiramo: logikom, iskustvom, posledicama. Uzimamo ono što prolazi test, odbacujemo ono što ne prolazi, i ostavljamo otvoreno pravo na reviziju. To je suverenost. To je kičma u mišljenju.
Zaboravljena tradicija: nemačka eklektička škola
Ono što mi bode oči kod današnjih „učenih” ljudi je što misle da filozofija počinje i završava se sa onim što je trenutno u modi na univerzitetima. Da je onaj momak pažljivo učio istoriju filozofije, a ne samo skripte za ispit, znao bi da eklekticizam nije izmišljotina nekog amatera sa interneta.
Na teritoriji današnje Nemačke, tokom kasnog 17. i čitavog 18. veka, postojala je ozbiljna i uticajna eklektička škola filozofije. To je bio period ranog prosvetiteljstva, vreme kada su se univerziteti gušili u onome što su zvali „sektarijanizam”. Biti filozof tada je značilo pripadati „sekti”: morao si biti ili aristotelovac, ili kartezijanac, ili sledbenik Petrusa Ramusa koji je napao Aristotelovu logiku. Ako si bio aristotelovac, nisi smeo da prihvatiš Dekartovu ideju, čak i ako ti je bila očigledno tačna, jer bi to bila izdaja „škole” [3].
Ko danas misli da je ovo daleka priča, neka pogleda savremene plemenske navike: političke, kulturne, akademske. Danas često nije bitno šta kažeš, nego iz kog tabora dolaziš. I čim neko oseti da si prešao granicu tabora, kreće reakcija.
Eklekticizam je, u tom smislu, anti-plemenska disciplina. Protiv sektarijanizma su ustali ljudi čija imena danas retko čujemo: Kristijan Tomazijus, Johan Franc Budeus, Johan Kristof Šturm, Kristof Avgust Hojman, Gundling, Hajnecijus [4]. Njihov cilj nije bio da naprave mlaku sredinu. Naprotiv. Oni su hteli da filozof prestane da bude rob. Ni Aristotela, ni Dekarta, ni bilo kog autoriteta.
Johan Jakob Bruker, autor monumentalne „Kritičke istorije filozofije”, definisao je eklektičara kao onoga ko gazi predrasude i autoritete pod nogama i usuđuje se da misli sam, Selbstdenken [5]. To „misliti sam” nije romantična poza. To je praksa: razdvajanje argumenta od prestiža, problema od etikete, istine od navijanja.
Dakle, kada kažemo da smo eklektici, mi se ne pravdamo. Mi se pozivamo na tradiciju ljudi koji su pokušali da naprave prostor za istraživanje, a ne za recitovanje.
Francisko Goja, Dvoboj Motkama, izvor slike: wikimedia commons
Uvod u filozofiju: lekcija o kičmi
Ovde dolazimo do suštine. Zašto je ovo važno za nas danas? Nije stvar u istoriji, stvar je u Uvodu u filozofiju. Još na prvoj godini, jedan moj profesor iz tog predmeta rekao je rečenicu koja mi se urezala u pamćenje jače od bilo koje definicije supstancije: „Ko odluči da se bavi filozofijom, mora imati veoma jaku kičmu.” Tada, kao brucoš od 19 godina (upisao sam filozofiju, iako je nikada nisam formalno završio, jer sam se pisanjem bavio još od četvrtog razreda osnovne škole, a filozofijom od osmog), mislio sam da se to odnosi na težinu knjiga koje moramo pročitati. Danas znam da se odnosi na usamljenost i pritisak konformizma.
Uvod u filozofiju nije učenje definicija napamet. To je trening karaktera. To je predmet u kojem učimo da kažemo „ne” gomili, bez teatralnosti i bez poze.
Većina ljudi kroz život ide linijom manjeg otpora. Prihvataju „paket aranžmane” ideja. Ako si levičar, moraš biti za to, to i to. Ako si desničar, moraš biti protiv toga, toga i toga. Ako si vernik, ne smeš čitati Marksa. Ako si naučnik, moraš prezirati religiju. Ako si u jednom književnom krugu, moraš mrzeti drugi književni krug. To nije mišljenje. To je navijanje. To je mentalitet stada.
Eklektički metod zahteva da razbijemo te pakete. I to boli, jer paket daje udobnost: ne moraš da misliš, samo preuzimaš gotov identitet. Eklekticizam traži da napravimo ono što je danas postalo retko: da zastanemo, da razložimo, da se ne zalepimo za etiketu, pa tek onda da odlučimo.
Praktična primena: slučaj Marks i otuđenje, bez magle o „duhu” i „materiji”
Da ne ostanemo u apstrakciji, evo kako ovaj metod izgleda u praksi, na primeru koji često zbunjuje ljude navikle na crno-beli svet. Ja nisam marksista. Ali razlog nije karikatura tipa „ja sam za nešto nematerijalno, a Marks je za materiju”. Neću tu reč „duhovnost” ni da uvodim, jer odmah napravimo lažan ring. Čak i pojam „materija” je klizav, i u filozofiji i u fizici, i u običnom govoru, i svako ga puni svojim fantazijama.
Ono što mene zanima je nešto prostije: koliko je neko objašnjenje čoveka sposobno da izdrži realnost, bez redukcije.
Evo šta mogu da kažem bez stida: Marksova analiza otuđenja je brutalno precizna. U kapitalističkoj proizvodnji i organizaciji života čovek se odvaja od proizvoda svog rada, od procesa rada, od drugih ljudi, i na kraju od sebe. To nije samo fabrika. To je i kancelarija. To je i onaj rad gde čovek ceo dan pravi nešto što sutra ne bi znao da objasni sopstvenom detetu: „Tata, šta ti radiš?” a tata shvati da nema reč koja nije marketing.
Otuđenje prevazilazi običnu ekonomska kategorija. To je i iskustvo: umor koji ne dolazi od napora, nego od besmisla. Osećaj da si potrošan. Da si zamenljiv. Da si „resurs”. Sama reč „resurs” otkriva duh sistema, bez da pominjemo ikakve metafizike. Kad je čovek resurs, onda se i odnosi pretvaraju u transakcije, a vreme u račun. Tu Marks pogađa.
Ali onda dolazi mesto gde eklektički metod radi rez. Kada se Marksovo objašnjenje, posebno u pojednostavljenim čitanjima, pretvori u totalnu šemu u kojoj se skoro sve svodi na ekonomsku osnovu, tu nastaje problem. Ne zato što ekonomija nije važna, nego zato što čovek nije jednoslojan. Otuđenje ima i psihološku dimenziju, jer je čovek biće navika, strahova, trauma, odbrana. Ima i jezičku i simboličku dimenziju, jer živimo kroz pojmove, priče, slike, ideje o sebi. Ima i moralnu dimenziju, jer u nama postoji osećaj granice: šta je dostojanstveno, a šta je poniženje, čak i kad je „profitabilno”. Ima i egzistencijalnu dimenziju, jer možemo imati sve formalno sređeno, a da se iznutra raspadamo od pitanja: „Čemu ovo?”
Drugim rečima, uzimam Marksov alat za dijagnozu, ali odbijam da progutam objašnjenje koje hoće da proguta sve ostalo. Eklektički, razdvajam ono što pogađa od onoga što pojednostavljuje.
I nisam jedini. Berđajev je, na primer, uzeo kritiku kapitalizma i otuđenja, ali nije pristao na to da se čovekova unutrašnja drama svede na ekonomsku šemu. Njegov jezik i njegov zaključak su drugačiji, ali potez je eklektički: uzmi ono što vidi istinu, odbaci ono što pravi totalitarno objašnjenje [6]. To je ključ: eklekticizam nam omogućava da priznamo kvalitet argumenta i tamo gde ne prihvatamo ceo sistem. To je suverenost u praksi.
Formalno obrazovanje kao neprijatelj eklekticizma
Zašto nas onda u školama ne uče ovome? Zašto nas uče da reprodukujemo sisteme umesto da ih seciramo? Zato što institucije traže poslušnost, a ne suverenost.
Nosim teške traume još od gimnazije, pa i pre toga, zbog čega organski ne podnosim formalno obrazovanje. Puno članova moje uže i šire porodice su prosvetni radnici, profesori, nastavnici, tako da sam od malena upućen u to kako ta mašinerija funkcioniše iznutra. To je sistem dizajniran za prosečnost. Prosečnost voli šablon, jer šablon olakšava kontrolu. A eklekticizam je baš ono što šablon mrzi: razdvajanje, sumnja, selekcija, lični kriterijum.
Potpuno sam saglasan sa Ajnštajnom i Teslom, ljudima koji su promenili svet više nego svi dekani zajedno, kada su govorili da ih je formalno obrazovanje često ometalo. Ajnštajn je rekao da je pravo čudo što moderna nastava nije sasvim ugušila svetu radoznalost istraživanja. Tesla je bežao od krutih akademskih okvira da bi mogao da vidi ono što drugi nisu smeli [7].
Današnji obrazovni sistem je takmičenje, a ne potraga za istinom. Onaj momak s početka nije želeo da razgovara sa mnom da bi nešto naučio ili podelio. On je želeo da pobedi. Filozofiju je video kao sport, kao boks-meč u kojem je diploma bokserska dozvola. A ja sam davno shvatio jednu stvar: nije moguće definitivno „završiti” filozofiju za onog ko je stvarno odluči da radi. Ne u formalnom smislu dobijanja papira, nego u egzistencijalnom smislu. Ko se time bavi, baviće se time do kraja života. Diploma može biti korisna, ali nije suština. Suština je sposobnost da mislimo autonomno.
Biti eklektik, u plemenitom smislu nemačke prosvetiteljske škole, znači preuzeti odgovornost. Kada smo dogmate, lako nam je. Ako nešto krene po zlu, kriv je Marks, kriv je Aristotel, kriva je Crkva, kriva je Partija. Mi smo samo sprovodili uputstva.
Kada smo eklektici, mi smo krivi. Ako je naša sinteza loša, to je naša greška. Ako smo pogrešno procenili argument, mi snosimo posledice. Ali ta odgovornost donosi slobodu. Ona nam daje libertas philosophandi, slobodu filozofiranja. Ona nam omogućava da čitamo Ničea bez straha da ćemo postati moralno karikirani, i da čitamo Jevanđelje bez straha da ćemo postati mentalno zatvoreni. Omogućava nam da u svakom učenju nađemo zrno istine i da ga ugradimo u svoj mozaik, bez zakletve i bez plemenskog rituala.
Zato, sledeći put kada nam neko kaže da je eklekticizam „svaštarenje” ili da „nemamo sistem”, samo se nasmešimo. Setimo se Hojmana, Šturma, Tomazijusa. Setimo se da su umovi istorije gradili svoje katedrale od kamenja koje su našli u tuđim ruševinama.
I ako taj neko želi boks-meč, znamo šta nam je činiti. Otiđimo u kupatilo. Ili na pivo. Jer život je previše kratak, a istina previše dragocena, da bismo je trošili na dokazivanje onima koji samo žele da pobede. Budimo arhitekte ili arheolozi. To je najvažnija lekcija Uvoda u filozofiju.
Reference i literatura za dalje istraživanje
O razlici između eklekticizma i sinkretizma i istorijskom kontekstu ovih pojmova: Stanfordova enciklopedija filozofije, unos „Eklekticizam” (Stanford Encyclopedia of Philosophy, entry “Eclecticism”).
O etimologiji glagola eklegein i njegovoj upotrebi u antičkoj filozofiji: Rautlidžova enciklopedija filozofije, unos o „eklegein” (Routledge Encyclopedia of Philosophy, entry on “eklegein”).
O nemačkoj eklektičkoj školi i kritici sektarijanizma: Enciklopedija filozofije, izdanje Mekmilana (Encyclopedia of Philosophy, Macmillan).
O Buddeusu, Šturmu, Hojmanu i Gundlingu: Keli, D. R. (ur.), „Istorija i discipline: reklasifikacija znanja u ranomodernoj Evropi” (Kelley, D. R. (Ed.), History and the Disciplines: The Reclassification of Knowledge in Early Modern Europe); i Šnajders, V., „Nada u razum: prosvetiteljska filozofija u Nemačkoj” (Schneiders, W., Hoffnung auf Vernunft: Aufklärungsphilosophie in Deutschland).
O konceptu Selbstdenken kod J. J. Brukera: Katana, L., „Istoriografski koncept ‘sistem filozofije’: poreklo, priroda, uticaj i legitimitet” (Catana, L., The Historiographical Concept ‘System of Philosophy’: Its Origin, Nature, Influence and Legitimacy).
O otuđenju: Marks, K., „Ekonomsko-filozofski rukopisi iz 1844.” (Marx, K., Ökonomisch-philosophische Manuskripte aus dem Jahre 1844); uporediti sa: Berđajev, N., „Carstvo Duha i carstvo Cezara” (Berdyaev, N., The Kingdom of the Spirit and the Kingdom of Caesar).
O odnosu Tesle i Ajnštajna prema školovanju: Tesla, N., „Moji izumi” (Tesla, N., My Inventions); Ajnštajn, A., „Autobiografske beleške” (Einstein, A., Autobiographical Notes).
Ako se kojim slučajem poznajemo, i ako u tebi prepoznam onu retku vrstu talenta koja ne liči na ambiciju, marljivost ili želju za uspehom, već na kvar u samoj strukturi stvarnosti, imam jednu molbu za tebe. Ne savet, ne moralnu lekciju, ne predavanje. Molbu.
Ništa ne pokazuj.
Ne zato što je znanje opasno, niti zato što je nauka greška. Naprotiv. Problem nije u onome što bi ti mogao da otkriješ, već u onome što svet u ovom trenutku jeste. Živimo u civilizaciji koja svaku novu ideju prvo prevodi na jezik moći, profita ili kontrole, i tek ako nešto pretekne, možda se seti ljudi. To nije teorija, to je praksa. To je način na koji ovaj sistem diše.
Ako napraviš nešto zaista važno, nemoj misliti da će prvo doći oni koji žele da pomognu. Doći će oni koji imaju budžete, advokate i osmehe uvežbane pred ogledalom. Reći će ti da te podržavaju, da veruju u tebe, da si budućnost. U prevodu, reći će ti da ono što si napravio više ne pripada tebi. Patent, kažu, štiti. U stvarnosti, često samo objavljuje tačnu adresu onoga što vredi opljačkati.
Ako objaviš rad u naučnom časopisu, nemoj se zavaravati da si ušao u hram znanja. Ušao si u cevovod. Na jednom kraju je ideja, na drugom interes. Sve između je administracija. Ako je tvoj pronalazak dovoljno moćan, veoma brzo ćeš saznati da postoje istraživanja koja su „previše značajna da bi bila javna“, i projekti koji se finansiraju bez pitanja, ali sa vrlo jasnim očekivanjima. Svet voli genije dok ne počnu da postavljaju pogrešna pitanja.
Ako, ne daj bože, pronađeš lek za sve bolesti, nemoj očekivati aplauz čovečanstva. Očekuj tišinu, a zatim šapat. Očekuj sastanke na kojima će se ozbiljno razgovarati o održivosti, tržištu i faznoj implementaciji. Zdravlje je, nažalost, često loš poslovni model. Sistem voli hronična stanja, doživotne terapije i male pomake koji se mogu naplaćivati u ratama. Jednokratno oslobođenje ne uklapa se lako u tabelu.
Možda misliš da preterujem. Možda ti se čini da sam ciničan, ogorčen ili staromodan. Voleo bih da grešim. Ali istorija je tvrdoglava učiteljica. Nuklearna fizika je dobila eksploziju pre nego svetlo. Informatika je dobila nadzor pre nego mudrost. Biologija je dobila laboratorije sa zaključanim vratima pre nego slobodno lečenje. Svaki put isto: moć prva, etika kasnije, ako ikada.
Znam šta ćeš mi reći. Ako svi koji vide problem odluče da ćute, ostaju samo oni bez skrupula. Tačno. Zato te ne molim da zauvek ćutiš. Molim te da ćutiš dok ne naučiš gde si došao. Dok ne shvatiš da svet nije neutralna pozornica, već mehanizam. Dok ne razumeš kako se ideje preuzimaju, preimenuju i vraćaju svetu u izmenjenom, često opasnijem obliku.
Radi. Uči. Piši. Beleži. Misli dublje nego što ti traže. Čuvaj svoje sveske. Ne objavljuj prerano. Ne veruj komplimentima koji dolaze zajedno sa ugovorima od pedeset strana. Nauči razliku između priznanja i prisvajanja. Ako treba, nauči i kako da sakriješ ono što znaš, ne iz straha, već iz odgovornosti.
Ne duguješ čovečanstvu svoje otkriće. Čovečanstvo ti duguje dokaz da je sposobno da ga ne pretvori u još jedno sredstvo dominacije. Do tada, tvoje znanje ima pravo na tišinu. Ne kao bekstvo, već kao pripremu.
Ako u sebi nosiš vatru, nemoj je odmah baciti u sobu punu isparenja. Možda će jednog dana postojati mesto gde će ta vatra grejati, a ne spaljivati. Do tada, čuvaj je. Svet još nije naučio da je drži u rukama.
Slika: Džozef Rajt iz Derbija – „Alhemičar otkriva fosfor” (1771), izvor slike: wikimedia commons
* * *
Dear Young Mind,
If by any chance we know each other, and if I recognize in you that rare breed of talent that resembles neither ambition, nor diligence, nor a desire for success, but rather a glitch in the very structure of reality, I have one request for you. Not advice, not a moral lesson, not a lecture. A request.
Reveal nothing.
Not because knowledge is dangerous, nor because science is a mistake. Quite the contrary. The problem lies not in what you might discover, but in what the world currently is. We live in a civilization that translates every new idea first into the language of power, profit, or control, and only if something survives, might it remember the people. This is not a theory; it is practice. It is the way this system breathes.
If you create something truly important, do not think that those who wish to help will arrive first. Those who arrive first will have budgets, lawyers, and smiles rehearsed before a mirror. They will tell you they support you, that they believe in you, that you are the future. In translation, they will tell you that what you have made no longer belongs to you. A patent, they say, protects. In reality, it often merely publishes the exact address of that which is worth looting.
If you publish a paper in a scientific journal, do not fool yourself into thinking you have entered a temple of knowledge. You have entered a pipeline. At one end is the idea, at the other is interest. Everything in between is administration. If your invention is powerful enough, you will very quickly learn that there are studies “too significant to be public,” and projects funded without questions but with very clear expectations. The world loves geniuses until they start asking the wrong questions.
If, God forbid, you find a cure for all diseases, do not expect the applause of humanity. Expect silence, and then a whisper. Expect meetings where serious discussions will be held about sustainability, market stability, and phased implementation. Health is, unfortunately, often a bad business model. The system loves chronic conditions, lifelong therapies, and small increments that can be charged in installments. One-time liberation does not fit easily into a spreadsheet.
You may think I am exaggerating. You may find me cynical, bitter, or old-fashioned. I would love to be wrong. But history is a stubborn teacher. Nuclear physics got the explosion before the light. Informatics got surveillance before wisdom. Biology got laboratories with locked doors before free healing. Every time the same: power first, ethics later, if ever.
I know what you will tell me. If everyone who sees the problem decides to stay silent, only the unscrupulous remain. True. That is why I am not asking you to stay silent forever. I am asking you to stay silent until you learn where you have arrived. Until you realize that the world is not a neutral stage, but a mechanism. Until you understand how ideas are seized, renamed, and returned to the world in an altered, often more dangerous form.
Work. Learn. Write. Record. Think deeper than they ask you to. Keep your notebooks safe. Do not publish too soon. Do not trust compliments that arrive attached to fifty-page contracts. Learn the difference between recognition and appropriation. If necessary, learn how to hide what you know — not out of fear, but out of responsibility.
You do not owe humanity your discovery. Humanity owes you proof that it is capable of not turning it into yet another tool of domination. Until then, your knowledge has the right to silence. Not as an escape, but as preparation.
If you carry fire within you, do not immediately throw it into a room full of fumes. Perhaps one day there will be a place where that fire will warm, not burn. Until then, guard it. The world has not yet learned how to hold it in its hands.
Milica Stojanović i ja već neko vreme radimo na zajedničkom projektu: vrsti studijskog, esejskog izlaganja o teorijama zavere. Biće to debela esejčina od teksta; i filozofska, i psihološka, i kulturna, i satirična, ali ja sam imao potrebu da pre toga napišem svoj mali interludijum (koji je istovremeno i kratak predah od rada na toj studiji). Ne kao reklamu, nego kao ispovest: zašto uopšte pristajem da uđem u taj lavirint, zašto mi se uopšte da da se bavim ljudima koji veruju da je sve „namešteno“.
Jedna od najluđih teorija zavere, koja me više pogodila nego ona o nepostojanju svemira, jeste teorija za koju sam saznao relativno skoro, za razliku od nekih drugih koje kruže internetom još od vremena kada sam sa devetnaest godina 2006. bio jedan od urednika filozofsko – kulturnog studentskog foruma. Radi se o tome da postoje ljudi koji mrtvi ozbiljni tvrde da atomsko i termonuklearno oružje uopšte ne postoji, nego da je to neka vrsta masovnog globalističkog projekta, osmišljena samo da utera strah u kosti ljudima.
Ja verujem da je tu konkretnu „zaveru“ prvobitno započeo neki trol-pametnjaković da bi potpalio gomilu, ali problem je nastao u trenutku kada su ljudi krenuli da veruju. Kao i obično.
Kažu oni, jel’te: Hirošima i Nagasaki su laž: to su tada Ameri bacali „samo“ ogromne napalm bombe, pa je zato izgledalo kao tako velika eksplozija. Negiraju i samo postojanje nuklearne energije kao neke velike globalne laži, kao da su svi reaktori, instituti, fakulteti i čitava nuklearna fizika višedecenijska scenografija jednog istog filma.
Da li uviđamo suludost? Povrede nisu iste, obrasci razaranja nisu isti, a postoje čitavi tomovi dokumentacije o radijacijskim opekotinama, leukemijama, kancerima, mutacijama, generacijama dece koje su doktori pratili decenijama posle rata. Napalm pravi užasne, ali prvenstveno termičke povrede; nuklearna eksplozija ostavlja potpuno drugačiji, kompleksan potpis: gama zračenje, neutrone, dugotrajnu kontaminaciju tla, karakteristične vrste tumora, promene u krvnoj slici… To ne možeš da „odglumiš“ kao loš specijalni efekat.
Slika posade aviona nazvanog Enola Gay, koja je izbacila atomsku bombu na Hirošimu, izvor slike : wikimedia commons
I nije samo prošlost problem. Boli njih pače i za činjenicu što su ruski i kineski inženjeri nedavno uspeli nešto što se pre par decenija smatralo naučnom fantastikom: u Rusiji razvijaju i puštaju u pogon veoma male nuklearne motore i modularne reaktore, dok Kinezi u pustinji Gansua eksperimentišu sa torijumskim reaktorom na rastopljenu so, koji pretvara torijum u uranijumsko gorivo. Danas, dok ovo pišem.
Za one koji veruju da „nuklearno ne postoji“, sve to, naravno, ne znači ništa. Lakše je odbaciti čitavu jednu granu znanja, nego otvoriti ozbiljnu knjigu iz fizike ili istorije tehnologije.
Ali postoji jedan drugi, dublji razlog zašto me baš ove nuklearne zavere čak i intimno pogađaju. Iako nisam fizičar, istorija razvoja nauke je neka vrsta mog privatnog hobija, a u vezi termonuklearnih eksplozija imam posebnu vrstu fiksacije još od detinjstva: još u osnovnoj školi sam lovio po televiziji i videotekama sve moguće filmove i dokumentarce o nuklearnim probama – od Nevade i Pacifika, pa sve do najjačeg oružja ikada testiranog.
Nuklearna pečurka Car-bombe viđena sa udaljenosti od 161 km (100 milja). Kruna oblaka je visoka 65 km (40 milja) u trenutku nastanka fotografije. (izvor: Odeljenje za komunikacije državne korporacije Rosatom, 20. 8. 2020)
Car-bomba (šifrovano ime: „Ivan“ ili „Vanja“, interna oznaka „AN602“) bila je najmoćnije nuklearno oružje, tačnije, oružje bilo koje vrste – ikada konstruisano i testirano. Projekat Sovjetskog Saveza, termonuklearna avionska bomba, ispitana je 30. oktobra 1961. na poligonu Nova Zemlja, na krajnjem severu tadašnje zemlje, i imala je snagu od oko 50 megatona TNT-a.
Kao klinac, nisam razumeo sve brojeve, ali sam razumeo jezgro fascinacije: čovek je uspeo da napravi nešto što po dimenzijama i energiji izgleda kao mala, improvizovana zvezda na Zemlji. Nešto što je istovremeno i potpuno demonsko i zastrašujuće, ali i simbolički – zvezdano.
U zbirci priča Sveti bordel i druge priče imam tekst koji se direktno bavi tom opsesijom: priču „Tri uzdaha sveta – nuklearna bomba“, podeljenu u tri, kratka dela. Ono što me zanima u toj priči nije tehnička strana oružja, nego hermetička i filozofska implikacija: samom kreacijom nuklearnih bombi i njihovom eksplozijom mi imitiramo proces koji se odigrava u zvezdama.
U središtu Sunca i drugih zvezda odvija se fuzija: jezgra se spajaju, oslobađajući nezamislive količine energije. U nuklearnoj bombi, naročito termonuklearnoj, mi najpre razbijamo jezgra (fisija), da bismo zatim, u ekstremnim uslovima koje sami pravimo, pokrenuli mini-fuziju. Ukratko: pokušavamo da u limenom sanduku od par tona i par metara dužine insceniramo ono što kosmos radi bez svesne namere, čitavu večnost.
Mi smo, dakle, prometejski spustili zvezde na zemlju. Ne ulazeći u to da li je to dobro ili loše – sasvim je moguće da je vrhunski loše, da će baš ta tehnologija, direktno ili indirektno, izvesti civilizaciju do kraja, kao što su mnogi slutili. Ajnštajn u svojim biografijama i svedočanstvima, pa zatim i film o Openhajmeru, vrlo jasno nagoveštavaju taj osećaj: kao da je čovek otvorio vrata koja više ne može da zatvori, i da sada živi sa znanjem da je sposoban da se samoubije u planetarnom razmeru.
Meni je, međutim, u svemu tome važna simbolika. Nuklearna bomba je koncentrisani mit o čoveku: u njoj se spajaju nauka, religija, magija, politika i metafizika. Ona je istovremeno i „mač apokalipse“ i groteskna karikatura božanske moći. „U njoj vidim inverznu liturgiju materije. Taj proces je u zvezdama čist, jasan i nikoga ne povređuje; štaviše, bez njega ne bismo ni postojali, ali ovde on postaje trenutak u kojem čovek kaže kosmosu: ’Vidi, naučio sam jedan tvoj trik.’“
Zato me posebno iritira kada neko hladno izjavi da nuklearno oružje „uopšte ne postoji“ i da je sve to samo globalistički projekt straha. Ne zato što sam emotivno vezan za oružje kao takvo, nego zato što takve teorije zavere brišu tu gorko-veličanstvenu simboliku, taj jezivi prometejizam. Prave od svega toga lošu televizijsku sapunicu: umesto da govorimo o tome kakav je to skok u ljudskoj istoriji; da smo uspeli da manipulišemo istim onim procesima koji pale zvezde; svodimo sve na „ma lažu oni, to su samo velike napalm bombe“.
Teorije zavere u tom smislu nisu bunt. One su odricanje od realnosti. Infantilni pokušaj da se svet svede na: „Meni ovo deluje neverovatno, dakle sigurno ne postoji.“ Umesto da se suočimo s tim da živimo u veku u kojem čovek zaista može da sprži planetu, mi kažemo: ne, ne, to je samo još jedna „holivudska priča“ za mase.
Ovaj tekst je, zato, moj mali nuklearni prolog za esej koji spremamo Milica i ja. U tom zajedničkom tekstu ćemo se baviti svim mogućim teorijama zavere: od reptila i ravnozemljaša, preko ukradenog Egipta , pa do „pra-Srba koji su izmislili sve“. Bavićemo se psihologijom, kulturom, jezikom, istorijom.
U savremenom društvu pojam celibata se uglavnom ismeva. Predstavlja se kao neko zatucano religijsko nasleđe i često se pogrešno tumači kao nešto što čak nije ni moguće u biološko medicinskom smislu, jer je navodno prirodno da čovek, bilo muškarac ili žena, mora da doživi orgazam; da muško telo mora da izbaci svoje seme, da je svaki pokušaj drugačijeg podešavanja sopstvene seksualnosti automatski nasilje nad prirodom. Čak sam, pre skoro godinu dana, imao raspravu sa nekim poznanicima koji za sebe tvrde, odnosno tako se predstavljaju u društvu, da su pravoslavni vernici i da je pravoslavlje njihova vera. Bilo mi je fascinantno da jedan od njih, onaj koji se najviše javno poziva na svoju veru, napada sam pojam celibata kao nešto nemoguće, i to ne u moralnom, nego u biološkom smislu. Moju priču o celibatu shvatio je bukvalistički, kao pokušaj da doslovno prestaneš da izbacuješ semenu tečnost, kao da je reč o sabotiranju fiziološkog procesa. Pošto taj poznanik ne podnosi moja druga shvatanja života, naročito filozofske prirode, nije ni sačekao objašnjenje pojma celibata koje sam hteo da iznesem, već je sve to kratko odbacio kao medicinski i biološki apsurd.
U tom trenutku sam se u sebi zapitao kako neko ko sebe predstavlja kao pravoslavca može da negira sam princip celibata. Jer celibat, iako nije obavezan za obične vernike, za takozvane mirjane, za iskušenike i monahe ne samo što je obavezan, nego predstavlja jednu od ključnih osi monaškog života. Bilo da govorimo o pravoslavnim, katoličkim ili istočnim monasima, zavet uzdržanja od seksa nije sitan detalj, već nešto što se razume kao radikalno usmeravanje života ka nečemu što nije bračna i porodična svakodnevica.
Slika: Sveti Jovan Krstitelj u pustinji, Rafael, oko 1517. godine. Jovan se smatra Hristovim pretečom, koji je živeo celibatnim životom odricanja i pokore.
Međutim, moja odbrana celibata, koju taj veliki vernik nije želeo ni da sasluša, nije se uopšte zasnivala na religijskim pravilima ili dogmama, nego na sasvim drugoj, energetsko vibracijskoj ravni. Ja sam pokušavao da govorim o celibatu kao o načinu upravljanja sopstvenom energijom, a ne kao o napadu na telo. Pokušaji da neko nasilno uguši svoje seksualne nagone zaista jesu opasni, mogu dovesti do brojnih psihičkih problema i raznih psihofizičkih posledica po pojedinca, i tu nema nikakve romantizacije. Čovek koji mrzi sopstvenu seksualnost, koji se gadi svog tela ili koji potiskuje želju iz stida i krivice, ne praktikuje celibat, nego samopovređivanje drugom vrstom oružja.
Pravi celibat, onaj o kome ja govorim, sprovodi se sa jasnom namerom i ciljem, recimo u kontekstu kreacije nekog velikog ličnog dela, rada na magnum opusu, kapitalnom slikarskom, umetničkom, naučnom ili filozofskom projektu, jednom rečju- duhovnom delu. Takav celibat nema nikakve veze sa idejom da čovek pokušava da ubije sopstveni nagon, niti sa tim da muškarac potiskuje svoju prirodnu erekciju kao neprijatelja. Podrazumeva se, zavisno od organizma, da će telo u nekom trenutku nesvesno izbaciti poluciju, tečnost, da će ciklusi i hormoni nastaviti da rade svoj posao. Celibat o kome govorim nije rat protiv biologije, nego svesna odluka da se seksualna energija preusmeri i sublimira zarad ostvarenja nekog višeg cilja, a ne zato što osoba ima nešto protiv masturbacije ili seksualnog opštenja kao takvih. I još nešto mi je važno: ne mislim da celibat mora da bude trajna, zavetna odluka. On može da bude privremen, vremenski ograničen, vezan za konkretan zadatak koji čovek sebi postavi.
Slika: Fernand Knof – „Zaključavam vrata pred sobom“
Kako ovo znam? Znam tako što sam u periodu između 2019. i 2020. na sopstvenom organizmu isprobao upravo ovakvo preusmeravanje energije. Jedan od ciljeva koje sam tada sebi postavio bio je da očistim misli, telo, um i nešto što bih, bez patetike, ipak nazvao dušom, od nepotrebnih ometača. U to su spadali i pornografski sadržaji koji su mi u tom trenutku postali više dosadni nego zavodljivi. Nisam prestao (privremeno) da ih gledam zato što pornografiju smatram zlom koje će da pokosi čovečanstvo, već zato što sam primetio kako mi skreće pažnju sa glavnog cilja koji sam tada imao. Ta odluka nije bila moralistička, već taktička.
Pored te vrste celibata ili bolje rečeno uzdržanja, ušao sam u još jedan lični eksperiment koji je trajao nekoliko meseci, negde pre nego što je krenula pandemija ludila. Prestao sam da konzumiram ne samo sve životinjske proizvode, već i skoro sve industrijske namirnice iz prodavnica, uključujući sokove, slatkiše, sve što nosi dugu listu aditiva i dodataka. Mogu sasvim mirno da kažem da je to bio period kada sam se, istovremeno, najbolje osećao i fizički i duhovno. Bio sam u najboljoj kondiciji, i ne mislim tu na neku body building formu, nego na osećaj da je telo prestalo da bude magacin tuđe hemije.
Osećaj je bio „lagan“, „lak“. Dok trčim, dok prelazim duge kilometraže, dok radim bilo šta fizički, kao da se ceo organizam pročišćava. Znoj je bio neuporedivo manji, a i onaj koji bi se pojavio nije imao onaj poznati smrad koji stiže sa mesom, industrijskim slatkišima i ostalim proizvodima masovne prehrambene industrije. Potpuno ista stvar dogodila se sa izmetom, stolicom i mokraćom: boja, miris, redovnost pražnjenja, sve se promenilo, i to u pravcu nečega što bih pre nazvao neutralnim nego „prijatnim“, a sigurno sa neuporedivo manjim smradom nego ranije. Bitno je da napomenem i da u tom periodu nisam pio alkohol, nisam pušio cigarete, niti koristio bilo šta psihoaktivno, iako jesam sklon svim tim stvarima još od tinejdžerskih dana, a i u trenutku kada pišem ovaj tekst uživam u cigareti i kafi.
Ipak, nisam sebe zbog toga počeo da nazivam veganom. Termin „veganstvo“ mi, onako kako se danas često koristi, zvuči više kao politička ideologija, kao nova sekta pripadnosti, nego kao opis toga šta stavljaš na tanjir. Nisam sebe zvao ni isposnikom u religijskom smislu, jer ne pripadam nijednoj organizovanoj religiji. Izuzetno su mi naporni militaristički vegani koji vas inkvizitorski ubeđuju u razne štetnosti konzumiranja mesa, isto kao što su mi naporni i oni koji agresivno brane konzumaciju životinjskih proizvoda tako što pokušavaju da dokažu kako je sve to navodno „prirodno“ i „normalno“, uprkos tome što postoji više nego dovoljno podataka o raznim štetama koje mesna industrija pravi, od ekoloških do zdravstvenih.
Slika: Odilon Redon – „Oko poput čudnog balona“
Zanimljivo je da upravo u tom rasponu između fanatičnog mesožderstva i fanatičnog etiketiranog veganstva pliva i pojam celibata. Sa jedne strane stoji religijski celibat koji se često posmatra kao relikt prošlosti, sa druge strane stoji spontano, potpuno nesvesno odricanje od stvarne bliskosti koje preteranim korišćenjem mogu da proizovedu pornografska industrija i aplikacije za upoznavanje. U klasičnim definicijama celibata naglašava se da je reč o dobrovoljnom zavetu da se ne stupa u brak niti u seksualnu aktivnost, obično iz religijskih ili duhovnih razloga, za razliku od obične seksualne apstinencije koja može biti privremena, ili od aseksualnosti koja je pitanje orijentacije a ne odluke. U mnogim tradicijama taj zavet se vezuje za monaški život, za odluku da se prekine linija biološkog potomstva kako bi se naglasio drugi oblik „rađanja“, onaj unutrašnji.
Ako pogledamo mapu svetskih religija, vidimo da celibat nije izum jedne crkve, već ponavljajući obrazac. U hrišćanskoj tradiciji se kroz vekove razvijao ideal svešteničkog i monaškog celibata, posebno u katoličkoj i pravoslavnoj monaškoj praksi. U hinduizmu i džainizmu askete polažu zavet uzdržanja kao deo puta ka oslobođenju, brahmačarja se shvata kao način da se energija preusmeri sa telesnog uživanja na meditaciju i znanje. U budizmu mnogi monasi prihvataju celibat kao vid otcepljenja od želje koja ih vezuje za ciklus rađanja i umiranja. U svim tim slučajevima, celibat nije zamišljen kao samosvrha, već kao radikalan metod koncentracije.
Slika: Sveti Makarije i heruvim iz manastira Svete Katarine, Sinaj, Egipat
Antropološki posmatrano, odluka za celibat često deluje antisocijalno, jer se kosi sa očekivanjima zajednice da se nastavi loza, imanje, prezime. Pa ipak, istorija svedoči da su se u svakoj epohi pojavljivali ljudi koji svoje telo i svoju seksualnost stavljaju u službu neke druge vrste nasleđa. Jedan pravnik, jedna monahinja, jedan slikar, jedan asketa iz indijske prašume, svi oni čine isto: napuštaju logiku „prirodnog“ nastavka u potomstvu zarad logike dela ili molitve.
Savremeni svet je prema celibatu istovremeno mnogo ciničniji i mnogo opsednutiji nego ranije. S jedne strane, svaki pomen uzdržanja od seksa izaziva ironiju, podsmeh, sumnju. Sa druge strane, pojavljuju se pokreti i zajednice koje celibat ili parcijalnu apstinenciju pretvaraju u novu ideologiju. NoFap zajednica, na primer, okuplja ljude koji žele da odustanu od pornografije i masturbacije u nadi da će tako povratiti kontrolu nad svojim životom, uspostaviti drugačiji odnos prema seksualnosti i izaći iz obrasca zavisničkog ponašanja. U pojedinim psihološkim i kvalitativnim studijama ljudi koji svesno prekidaju upotrebu pornografije i masturbacije prijavljuju različite dobitke: bolju koncentraciju, manje anksioznosti, više motivacije, ali i drugačiji odnos prema sopstvenom telu i partneru. (1)
Istovremeno, naučni radovi upozoravaju na razliku između kompulzivne upotrebe pornografije i umerenog, nekompulzivnog seksualnog ponašanja. Ne postoji ubedljiv dokaz da sama masturbacija uništava zdravlje, niti da kratki periodi apstinencije magično podižu testosteron u nebesa i pretvaraju čoveka u nadčoveka, iako postoje studije koje pokazuju određene hormonske promene u periodima duže ejakulacione apstinencije. Ono što se menja, čini se, više je psihološki sklop, navika, način na koji mozak upravlja nagradama, nego sama biologija.
Na drugom, mračnijem kraju spektra, nalazi se savremena figura nevoljnog celibata, takozvani incel. To više nije dobrovoljna odluka već stanje ljudi koji sebe definišu kao osobe koje ne mogu da nađu seksualnog ili emotivnog partnera, uprkos želji. Iz toga nastaje čitava subkultura ogorčenosti, mizoginije, često i nasilja, u kojoj odsustvo seksa postaje gorivo za mržnju prema svetu. (2) Tamo gde monah svoj celibat pretvara u intenzivnu brigu o sopstvenoj duši, incel pretvara svoje nevoljno odsustvo seksa u ideološku bombu okrenutu protiv žena, društva, ponekad i protiv sebe.
Sve to vraća priču na početnu napetost: da li celibat posmatramo kao medicinsku devijaciju, kao psihološki problem, kao religijski ritual, kao egzistencijalni izbor, ili kao kombinaciju svega toga. Definicije, istorije i religije mogu nam pomoći da razumemo okvir, ali ključna stvar koja me zanima jeste unutrašnja motivacija. Ne može se svaki celibat staviti u isti koš, kao što se ni svaka seksualnost ne može svesti na jednu formulu. Razlika između nasilnog potiskivanja i svesne sublimacije ne leži u broju dana bez orgazma, nego u pitanju: iz koje tačke u sebi polaziš.
Ako polaziš iz gađenja prema telu, iz stida, krivice, mržnje prema želji, onda će svako uzdržanje, pa i ono „religijsko“, pre ili kasnije da eksplodira u perverziji, paranoji ili samorazaranju. Ako polaziš iz želje da ne budeš rob automatizma, iz odluke da bar na neko vreme testiraš sopstvene granice i vidiš šta sve možeš da stvoriš kada ne trošiš energiju po navici, onda celibat postaje alatka, a ne religija.
Moje iskustvo iz 2019–2020. ostaje mi kao unutrašnje merilo, ne kao dogma. Znam kako izgleda kada iz života izbaciš većinu industrijskih i animalnih proizvoda, kada isključiš alkohol, duvan i pornografske slike, kada telo prestane da bude poligon za eksperimente prehrambene i pornografske industrije. Znam i kako izgleda kada se ta energija prelije u pisanje, čitanje, koncentraciju, u rad na tekstu koji ne nastaje kao nusprodukt pažnje rasute po ekranima, nego kao rezultat jednog tihog, ali odlučnog „ne“ prema onome što te rasipa.
Gistav Moro – „Orfej“
Ne mislim da je to model za svakoga. Ne verujem u univerzalne recepte. Bilo bi suludo, na primer; da se neko uzdržava od erotskih i pornografskih sadržaja, a da u tim trenucima piše delo povezano sa tim temama na način kako je radio Markiz de Sad, Žorž Bataj ili Žan Žene.
Ono što mogu da kažem jeste da je celibat, ovako shvaćen, pre svega neka vrsta samotestiranja. U njemu vidiš šta si spreman da pustiš, od čega si zavistan, gde počinje tvoja sloboda, a gde prestaje tvoja priča o slobodi. Ponekad je dovoljno da na nekoliko meseci utišaš sve spoljne glasove, da bi čuo da se unutar tebe već dugo gomila pitanje koje nema nikakve veze ni sa seksom, ni sa hranom, ni sa religijom: šta ćeš uraditi sa svojom energijom, sa svojim vremenom, sa onim što imaš da potrošiš samo jednom.
U tom smislu, celibat za mene nije ni tabu ni svetinja, već jedan od najradikalnijih načina da staviš sebe na probu. Da vidiš da li si zaista, kako voliš da pričaš po kafanama i društvenim mrežama, slobodno biće, ili si najobičniji refleks, skup navika koje su drugi u tebe ugradili. I možda je baš zato savremenom društvu najlakše da se celibatu smeje. Lakše je nazvati ga „biološkim apsurdom“ nego priznati da postoji mogućnost da čovek kaže: danas neću raditi ono što me svi uče da je prirodno, zato što hoću da proverim gde tačno počinje moja sopstvena priroda.
Literatura i korišćeni izvori:
1. O’Brien, Džodi (2009). Enciklopedija roda i društva, Tom 1. SAGE, str. 118–119. ISBN 978-1412909167. Link do knjige ovde.
2. Beever, Jonathan; McDaniel, Rudy; Stanlick, Nancy A. (2020). Razumevanje digitalne etike: slučajevi i konteksti. Abingdon, Oksfordšir: Routledge, str. 20. ISBN 978-1-315-28212-1. OCLC 1123184308. Link do istraživanja ovde.
Ironični preokret: kako gospodar gubi, a sluga pronalazi sebe
Odjeci dijalektike: od fabrike do postkolonijalne rane
Digitalni presto i algoritamski bič
Sintetički ritam pokornosti: Depeche Mode u igri moći
Povratak pred ogledalo: car je go, i klanja se
Sloboda kao uzajamni pogled
Literatura i izvori
Sluga i gospodar: ogledalo priznanja i slobode
Karikatura koja postavlja pitanje
Slika: Šesti izum: Dva muškarca, svaki misleći da je onaj drugi na višem položaju, sreću se Godina: 1903. Paul Kle
Kao školarac sam prvi put naleteo na jednu malu bakropis, reprodukovanu sličicu, na početnim stranicama udžbenika iz istorije umetnosti: dva muškarca stoje jedno naspram drugog, obojica nagi, obojica naglašeno pogrbljeni, sa rukama ispruženim u gotovo komičnom naklonu. Ni uniformi, ni ordena, ni skiptra; samo dve figure koje se klanjaju bez ikakvog saznanja ko je iznad, a ko ispod. Tada nisam znao ni ime umetnika, ni naziv dela, ali me je privuklo to paradoksalno i donekle morbidno dostojanstvo u poniženju. Tek mnogo kasnije, posle decenija lutanja, ponovo sam sreo tu sliku. Bila je to grafika iz 1903. godine, šesti list ciklusa InvencijePaula Klea, nazvana „Dva muškarca, jedan drugom pripisujući viši položaj, sreću se“. Enciklopedije navode da je Kle, karikiranjem careva Vilhelma II i Franca Jozefa, prikazao dva naga vladara koji ne znaju da li njihova ceremonijalna pokornost uopšte ima smisla, pa „pretpostavljajući da je drugi viši, klanjaju i puzaju“¹. U toj grotesknoj dvostrukoj pokornosti video sam nešto mnogo univerzalnije: psihološku dramu susreta sa drugim.
U ovoj slici, kao u ogledalu, naslućuje se jedna od najpoznatijih epizoda Fenomenologije duhaGeorga Vilhelma Fridriha Hegela. Za početnike u hegelovskim lekturama možda je najbolji pristup da u filozofsko apstraktno uđemo preko konkretnih slika, pesama, pop-kulture ili privatnih anegdota. Kleova grafika je takav ulaz. Ona vizuelizuje tenziju između želje za priznanjem i straha od poniženja, između želje da drugi vidi našu veličinu i panike da će nas drugi nadmašiti. Upravo ta tenzija čini osnovu Hegelove dijalektike sluge i gospodara. Ali pre nego što zagazimo u filozofsku analizu, zadržimo se još malo na ovoj slici.
Kle ju je napravio na početku dvadesetog veka, kada su evropske monarhije, naizgled moćne, zapravo stajale na tankom ledu. Njegovi „gospoda“ su goli jer su ogoljeni od tradicije, simbolike i autoriteta; oni su jednaki jer nemaju više ništa osim svoje predstave o sopstvenoj važnosti. Nema prisutne treće instance (bogova, naroda, zakona) da presudi ko je iznad. Zato nastaje smešno, ali i tragično kolebanje: svaki se klanja drugome, verujući da je onaj drugi „na višem položaju“. Tako u jednom potezu dobijamo ironiju hijerarhije i definiciju apsolutne zavisnosti od pogleda drugog. Iz ove slike prirodno izvire pitanje: šta se događa kada se dve svesti sudare, svaka tražeći priznanje, svaka spremna da uništi drugu da bi sebe potvrdila? Hegelov odgovor oblikovao je čitavu modernu misao.
Arena svesti: borba na život i smrt
U četvrtom poglavlju Fenomenologije duha Hegel prikazuje susret dve „samosvesti“ kroz dramatičnu borbu za priznanje. Pre nego što se susretnu, svaka svest sebe doživljava kao meru svih stvari; sve se meri njenim željama, osećanjima i moći. Susret je šok: odjednom postoji drugi koji polaže isto pravo na istinu. Da bi odmerile svoje snage, svesti moraju da „strepe do smrti“. Tek rizikujući sopstveni život, one mogu da potvrde svoju slobodu. Hegel u klasičnoj formulaciji piše da se odnos dve samosvesti konstituiše kroz „borbu na život i smrt“ u kojoj svaka teži uništenju druge, „jer jedino tako može da se stekne objektivna istina“². Onaj ko nije stavio život na kocku može biti priznat kao osoba, ali, dodaje Hegel, „nije stekao istinu tog priznanja kao nezavisna samosvest“².
U ovoj borbi se jedan akter, suočen sa smrću, povlači – bira goli život umesto slobode … i postaje sluga (rob). Drugi, spreman da umre, postaje gospodar. No, pobeda gospodara je paradoksalna: on je priznat od onog koga sam prezire, čiji je pogled za njega beznačajan. Sluga, pak, kroz poraz stiče svest o sopstvenoj ograničenosti i počinje da radi. Iz poraza se rađa svest o tome da je čovek smrtnik, da nije „bog“, kako navodi jedna interpretacija: poraženi postaje svestan da „nije objektivni standard istine u svetu“³. Ovaj obrt, da poraz može biti izvor samospoznaje; uvodi nas u sledeći sloj dijalektike.
Ironični preokret: kako gospodar gubi, a sluga pronalazi sebe
Odmah po uspostavljanju poretka gospodar–sluga, Hegel ubacuje ironijsku petlju: gospodar se odriče rada. On uživa u plodovima koje sluga stvara, ali time gubi kontakt sa stvarnošću. Hegelov tekst slikovito opisuje kako je gospodar „nezavisan“ i u stvari uživa „posredstvom“ sluge: drugi radi, oblikuje svet, suočava se sa stvarima, dok gospodar samo konzumira². Sluga, prisiljen na rad, stiče discipline, veštine i snagu. „Rob oblikuje gospodarov svet svojim radom i priznaje ga kao gospodara“³, navodi jedan univerzitetski prikaz, ali u isto vreme rob kroz rad počinje da vidi svoje misli i imaginaciju materijalizovane u stvarima; njegov rad postaje ogledalo njegove kreativne moći. U tom procesu on se polako emancipuje; „rob shvata da nema fundamentalne razlike između njega i gospodara“³. Gospodar ostaje zavisan, duhovno prazniji, jer ne vidi sebe u delu drugog; sluga, suprotno, postaje svesniji sopstvene slobode.
Filozofi i teoretičari društva često ističu da je u ovoj epizodi rođena moderna ideja o preobražavajućoj snazi rada. Nije slučajno što je Karl Marks, tumačeći Fenomenologiju, video u hegelovskoj dijalektici anticipaciju klasne borbe: proleter (sluga) stvara materijalni svet, a buržuazija (gospodar) ga parazitira. Ali u hegelovskom okruženju sluga nije večni rob; on kroz rad i strah prevazilazi svoju podređenost i postiže sopstvenu slobodu, makar samo unutar sopstvene svesti. Moderni komentatori ističu da je Hegel ovde opisao prve korake do „obostrane samosvesti“ u kojoj obe strane priznaju zavisnost i time ukidaju asimetriju⁴. Bez uzajamnog priznanja, ni gospodar ni sluga ne mogu biti istinski slobodni.
Odjeci dijalektike: od fabrike do postkolonijalne rane
Pitanje rada u hegelovskoj priči otvara put ka istorijsko-materijalističkim tumačenjima. Marks je u Ekonomsko-filozofskim rukopisima prepoznao da rad prevazilazi sredstvo preživljavanja, već je i modus ljudskog samoostvarenja. Problem kapitalizma je što rad postaje otuđen; radnik ne prepoznaje sebe u proizvodu, jer mu ga poslodavac oduzima. Kod Hegela, međutim, rad je upravo ono što oslobađa roba: kroz oblikovanje materije on stiče moć nad prirodom i nad sobom. U tome vidimo koren radničkih i antikolonijalnih pobuna. Franc Fanon, psihoanalitičar i antikolonijalni teoretičar, primenio je hegelovsku dijalektiku na odnose kolonizatora i kolonizovanog. U delu Crna koža, bele maske Fanon pokazuje kako kolonizovani subjekat internalizuje pogled evropskog gospodara i gubi sopstveni identitet. Otpor, bilo kroz nasilje, rad ili kulturu; postaje način da se uspostavi sloboda.
Psihoanalitičar Žak Lakan, o kome smo govorili u jednom kraćem bloguranije, takođe se poziva na dijalektiku gospodara i roba kako bi objasnio formiranje subjekta kroz Želju Drugog. Za njega gospodar predstavlja simbol zakona i jezika; sluga je nesvesni subjekt koji preuzima tu strukturu i kroz analiziranje je transformiše. Žil Delez i Feliks Gatari, pak, kritikuju hegelovsku dijalektiku, tvrdeći da borba ne mora nužno biti binarna; umesto borbe između gospodara i roba, oni nude sliku „rizoma“ – mreže bez centra, gde se uloge stalno menjaju. Ipak, i oni priznaju da je hegelovska priča i dalje duboko ukorenjena u našim predstavama o moći.
Digitalni presto i algoritamski bič
Ako likovi Paula Klea izgledaju kao da su zalutali iz nekog kabineta karikatura, njihove uloge se danas mogu pronaći u najbanalnijim okruženjima. U radnoj svakodnevici doživljavamo mini-dijalektike: šef i zaposleni, profesor i student, roditelj i dete, influenser i pratilac. U digitalnom dobu borba za priznanje dobija nove maske. Društvene mreže pretvaraju „lajk“ u valutu priznanja. Influenser izgleda kao gospodar pažnje, ali je potpuno zavisan od algoritamskog pogleda i klikova „sluge“. Pratilac, u potrazi za samopotvrdom, ulaže vreme i emocije u tuđi sadržaj. Paradoksalno, „gospodari“ digitalnog sveta gube slobodu jer moraju da održavaju sliku moći, dok „sluge“ kroz komentare i memove ponekad preuzimaju moć narativa. Dijagnoza iz Fenomenologije ostaje aktuelna: bez uzajamnog priznanja nema autentične komunikacije, a svako ostaje rob slike koju želi da održi.
Ova dinamika se preliva i u politiku. Populistički lideri igraju ulogu gospodara; nude jednostavne identitete i zahtevaju lojalnost. Građani, u želji za stabilnošću, prihvataju ulogu sluge. Ipak, kroz proteste, radničke štrajkove i društvene pokrete, sluge se organizuju, uzvraćaju i traže novo priznanje. Hegel bi rekao da se duh kreće kroz istoriju upravo preko takvih konflikata, „jer je drugačije nemoguće postići obostrano priznanje“⁴.
Sintetički ritam pokornosti: Depeche Mode u igri moći
Osamdesetih godina prošlog veka, britanski elektro-pop bend Depeche Mode dao je hegelovskoj terminologiji erotski i ironičan obrt pesmom „Gospodar i sluga“ (Master and Servant). Muzički kritičar portala PopMatters ističe da je to bila pesma „eksplicitno o BDSM-u, tema koju bend obrađuje i tekstualno i zvučno punim žarom“⁵. Dok industrijski ritmovi i pucanje bičeva sugerišu disciplinu i kontrolu, tekst igra dvostruku igru: „It’s a lot like life / This play between the sheets / With you on top and me underneath / Forget all about equality“⁵. Prevod ne mora biti doslovan da bi se osetila ironija: „Igra između čaršava je vrlo nalik životu; ti gore, ja dole, zaboravi na jednakost“. Na površini, pesma romantizuje igre dominacije i pokoravanja; u pozadini, upućuje na svakodnevne asimetrije moći, od spavaće sobe do kancelarije. Autor teksta primećuje da su provokativni stihovi zapravo „paravan“, jer je bendu važnija bila muzička perfekcija i kopiranje debelog bas zvuka hita „Relax“⁵. Uprkos tome, pesma je zazvučala kao komentar na doba Margaret Tačer u Britaniji u kojem su autoritet, disciplina i izrabljivanje bili ispod sjajne površine konzumerizma.
Uključivanje pesme grupe Depeche Mode u razgovor o Hegelu možda deluje neobično, ali ona osvetljava koliko je imaginarij gospodara i sluge ušao u popularnu kulturu. Neko će reći da bend nema nikakve veze sa filozofijom; ali upravo činjenica da termin „gospodar“ evocira igre moći govori o tome koliko su hegelovski motivi propali u masovnu svest, često bez svesnog pozivanja na njih. Pesma se može čitati i kao parodija na Hegelov patos borbe na život i smrt: ovde se igra ne vodi do smrti, već do zadovoljstva; subverzivni BDSM shvaćen društveno, a ne seksualno kod Depeche Mode poručuje da se moć i pokoravanje mogu transformisati u igru uzajamnog pristanka. Time se otvara pitanje: da li možemo prevazići dijalektiku gospodara i sluge kroz ironiju i igru, ili samo potvrđujemo njenu sveprisutnost?
Povratak pred ogledalo: car je go, i klanja se
Vratimo se Kleovoj grafici. Dva gologlava lika, oba uvijena u istu pozu servilnosti, predstavljaju dvostruku iluziju. Oni misle da je drugi jači i zato se klanjaju, što rezultuje situacijom u kojoj niko nema realnu moć. U hegelovskoj dijalektici ovo stanje bi bilo pre borbe; to je trenutak latentne napetosti koji može dovesti do eksplozije ili do smeha. U svakodnevnom životu često ostajemo zarobljeni u takvim šemama: pretpostavljamo da je „onaj drugi“ bolji, pametniji, lepši ili da ima više uticaja. Na radnom sastanku ljudi govore ono što misle da šef želi da čuje; na društvenim mrežama pravimo slike koje misle da publika očekuje. Tako svi igramo uloge sluge, a verujemo da se klanjamo gospodarima. Još gore, ponekad se klanjamo jedni drugima i niko ne sme da kaže da je car go.
Hegelova dijalektika sadrži u sebi hrabrost. Ona nas podseća da priznanje nije beskonačan niz lažnih komplimenata, nego rizik. Treba nam hrabrost da pogledamo drugoga kao sebi ravnog, da ne potcenjujemo ni precenjujemo njegove moći, da napustimo igre predomišljanja. Borba za priznanje može biti destruktivna, ali može biti i oslobađajuća ako se preoblikuje u dijalog. Na primer, kada umetnik objavi delo, rizikuje kritiku i odbijanje. Ali samo kroz taj susret sa Drugim (čitajući, komentarišući) umetnost postaje društvena. Isto važi i za nauku, politiku, ljubav. Uvek postoji trenutak kada se susreću dve svesti, kada svaka mora da „stavi svoj život na kocku“ u širem smislu, da izađe iz sebe i prizna drugoga². Bez tog rizika nema razvoja.
Sloboda kao uzajamni pogled
Dijalektika gospodara i sluge, bez obzira da li je čitamo u originalnom hegelovskom kontekstu, marksističkoj kritici, postkolonijalnoj analizi ili pop-pesmi, ostaje izazov za razumevanje odnosa moći i identiteta. Hegel je smatrao da sloboda nije dato stanje, već rezultat istorijskih borbi, kompromisa i rada. Gospodar se čini slobodan, ali je zarobljen zavisnošću od tuđeg priznanja; sluga se čini porobljen, ali radom stiče unutrašnju slobodu. Tek kada oba aktera shvate da nisu apsolutni, kada priznaju međuzavisnost, otvara se mogućnost uzajamne samosvesti⁴.
Za početnika u filozofiji, priča o gospodaru i sluzi je često prvi susret sa dijalektikom. Zbog toga je važno prevesti je na savremeni jezik, pronaći je u umetnosti, muzici, politici. Kleova grafika nas uči da moć i poniznost ponekad stoje maskirani jedno pored drugog, da se figure vlasti mogu ogoliti i postati predmet satire. Depeche Mode nas podseća da je dinamika moći prisutna i u intimnim igrama, da granica između uživanja i dominacije zavisi od pristanka. A Hegel nas podseća da bez rada, bez straha i bez priznanja drugih, nema istinske slobode.
Možda je najveća pouka hegelovske parabole to da biti slobodan znači biti sposoban da promenimo perspektivu, da u drugome prepoznamo deo sebe i da u radu na svetu prepoznamo sebe kao kreativno biće. U vremenu u kojem su svi opsednuti time da budu „gospodari“- gospodar sopstvenog brenda, vreme, tela; Hegel nas poziva da razmislimo šta nas zaista oslobađa. Je li to status bez rada i odgovornosti, ili upravo rad koji nas povezuje sa svetom? Da li nas broj pratilaca pretvara u gospodara, ili nas čini još zavisnijim od tuđe pažnje? Odgovori nisu jednostavni, ali jedno je sigurno: bez obostranog priznanja i spremnosti da se preuzme rizik komunikacije, ostajemo zarobljeni u Kleovoj slici: dva čoveka, oba misle da je drugi iznad, oba robovi sopstvene iluzije.
Literatura i izvori:
„Paul Klee“ (odlomak o grafici na wikipediji naslovljen kao „Zwei Männer, einander in höherer Stellung vermutend, begegnen sich“).
G. V. F. Hegel ,Fenomenologija duha. II izdanje. Beograd: Dereta, 2024. ISBN 978-86-6457-505-8.
Central College, „Hegel’s Master-Slave Dialectic: the search for self-consciousness“ („Hegelova dijalektika Gospodar-Rob: potraga za samosvešću“).
Internet enciklopedija filozofije Stanford, „Hegel: Social and Political Thought“ („Hegel: Društvena i politička misao“).
Ej Džej Ramirez, „Depeche Mode – ‘Master and Servant’“ (PopMatters, 20. novembar 2009).
Dok sam završavao drugi deo ovog eseja, posvećen Gustavu Le Bonu i psihologiji mase, iskristalisale su se tri ključne spoznaje koje su odredile smer ovog, trećeg nastavka. Prvo, postalo je jasno šta doba Vodolije zaista simbolički predstavlja i kako se prepliće sa konceptom Eona Horusa Alistera Kroulija. Iako Krouli, duboko upućen u astrologiju, nije eksplicitno koristio termin „doba Vodolije“ za svoju novu epohu, već je gradio sopstvene mitologeme, paralele su duboke i zahtevaju zasebno istraživanje.
Drugo, potvrdila se duboka veza koju imamo sa autorima, živim i mrtvim. Bio sam podstaknut da povežem naizgled razdvojene niti: muziku Majka Oldfilda, lična iskustva, Kroulijevog Dete-Boga Horusa, Le Bonovo razočaranje u masu i potresne slike savremenih stradanja. Iz tog prepleta nastala je preciznija slika sveta u kojem živimo.
Treće, postala je očigledna snaga kojom utičemo jedni na druge preko ponora vremena. Ideje i dela davno preminulih mislilaca i umetnika deluju u nama na nepredvidive načine, dajući životu neočekivane obrte. Zato ovaj deo započinje stihovima pesme „Nuklearan“ – ne da bi se analizirali, već da bi stvorili specifičan ugođaj i simbolički okvir. U njima odjekuje atmosfera sveta na ivici kratera, gde su „pepeli hladni“ a „žar ugasnuo“. Taj apokaliptični ambijent sugeriše da se stari svet srušio pod teretom sopstvenih grešaka. U središtu tog zgarišta stoji „napušteno dete“ sa „srcem od slomljenog stakla“. Ono je metafora za našu unutrašnju suštinu u ovim prelomnim vremenima: ranjeno čovečanstvo čije je iskonsko, dečje srce oskrnavljeno, ali ne i uništeno. U tome leži nagoveštaj; da upravo u detetu u nama počiva seme obnove.
Slika: Horus daruje život faraonu Ramzesu II. Oslikana krečnjačka ploča, oko 1275. godine p. n. e., XIX dinastija. Iz malog hrama koji je Ramzes II podigao u Abidu, muzej Luvr, Pariz, Francuska.
Smena doba: Raspad starog poretka i haotično rađanje novog
Na globalnom nivou, stari poredak se nalazi u fazi raspadanja. To nije proces od juče, već traje vekovima. Stare ideje, verovanja i društvene strukture pokazuju duboke pukotine. Međutim, stari poredak odbija da umre, dok se novi još nije u potpunosti oblikovao. Nedostaje jasna vizija, kao i temeljno prevrednovanje svih vrednosti, u ničeanskom smislu. To je dublji razlog zašto se danas dešavaju stvari koje na prvi pogled deluju haotično. Kada se menjaju ne samo epohe, već i duhovna doba, smene su uvek turbulentne.
Simbolički rečeno, nalazimo se u apokaliptičnom interegnumu. Stari „bogovi“ ne predaju presto bez borbe, a novi duh se rađa u mukama. Italijanski filozof Antonio Gramši je to precizno primetio: „Stari svet umire, a novi nikako da se rodi; u međuvremenu se javljaju najrazličniji morbidni simptomi.“ (1) Upravo u takvom „vremenu čudovišta“ mi danas živimo. Mnogo pre Gramšija, sličnu misao nalazimo u mitovima: svaka kosmička smena doba opisana je kao kataklizma.
Slika: Mikelanđelo Buonaroti – „Potop“
Mađarski filozof Bela Hamvaš nazvao je modernu epohu „duhovnim potopom“ – potopom koji nije fizički, već unutrašnji. Nesvesno je, prema Hamvašu, preplavilo svet, potopivši svest i razum. Slično gnostičkom mitu, možemo reći da se nalazimo pred krajem jednog eona: stare sile (arhonti ili demijurg) grčevito drže vlast, dok se nova svest tek začinje. Ta smena, koju mnogi nazivaju prelazom iz doba Riba u doba Vodolije, oseća se kroz opšti rascep vrednosti i identiteta.
Istorijski, takve tranzicije uvek su bile ispunjene lomovima. Propast Rima donela je vekove haosa. Prelaz iz srednjeg veka u moderno doba obeležili su verski ratovi i revolucije. Danas se nešto analogno dešava na globalnom planu, a mnogi mislioci su to naslutili. Osvald Špengler pisao je o „sumraku Zapada“, a Fridrih Niče je najavio „smrt Boga“ i pozvao na reevaluaciju svih vrednosti. I zaista, Ničeov natčovek i Kroulijev Čovek Horusa imaju dodirnih tačaka: oboje naglašavaju pojavu samosvesnog, autentičnog pojedinca nakon perioda „kolektivne iluzije“.
U našem dobu, ta tenzija je sveprisutna. S jedne strane, stari poredak se opire kroz porast fanatizma i autoritarnih pokreta. S druge, novi impulsi izranjaju kroz globalnu ekološku svest, tehnološku povezanost i nova duhovna traganja. Ta dva strujanja se sudaraju, izazivajući potrese. Kao u alhemijskom procesu, naš kolektiv prolazi kroz fazu nigredo: pocrnjenja i raspadanja stare forme, iz koje bi trebalo da se izdigne obnovljena svest.
Eon Horusa: Mit o detetu i novo doba samosvesti
U potrazi za razumevanjem novog doba, okrećemo se u ovom delu okultisti Alisteru Krouliju. Krouli je tvrdio da je 1904. godine započeo novi kosmički eon: Eon Horusa. Time je označio kraj prethodnog eona Ozirisa (ere „umirućeg Boga“ i patrijarhalnih religija) i početak doba čiji je simbol dete-bog Horus. U ovom eonu, čovečanstvo treba da izađe iz senke starih dogmi i spozna sopstvenu božansku prirodu. „Reč Zakona“ tog doba, „Čini što ti je Volja“, ne poziva na hedonizam, već na otkrivanje i ispunjenje svoje istinske svrhe.
Krouli je prethodni eon Ozirisa odlikovao naglaskom na spoljašnjem autoritetu, žrtvi i krivici. Nasuprot tome, Eon Horusa je doba deteta, u kojem čovečanstvo postaje duhovno punoletno. Horus je u egipatskom mitu sin Izide i Ozirisa, simbol mlade snage. U Kroulijevoj filozofiji, on je predstavljen dvojako: kao Ra-Hor-Kuit, ratoborno dete koje donosi razaranje starog, i kao Hor-par-krat, ćutljivo dete koje posmatra: simboli spoljašnje revolucije i unutrašnje introspekcije.
Na slici je Tarot karta AEON iz Tot špila
Važno je naglasiti da je Krouli eonu Horusa pripisao i sistem vrednosti. U svom „Manifestu Novog Eona“, on navodi da je Telema (Volja) srž nove duhovnosti, dopunjena principom Agape (Ljubav). Njegova izreka „Ljubav je zakon, ljubav pod voljom“ kazuje da prava ljubav proizilazi iz usklađivanja sa istinskom voljom. Krouli je pretpostavljao da će novi eon pomiriti nauku i duhovnost, što je vizija koju su delili i drugi mislioci njegovog doba, poput Rudolfa Štajnera, doduše na bitno drugačiji način nego Krouli. (2)
Koliko se Eon Horusa poklapa sa dobom Vodolije? Iako Krouli nije koristio tu terminologiju, paralele postoje. U popularnoj kulturi, doba Vodolije postalo je poznato zahvaljujući mjuziklu Kosa (1967) i optimističnim najavama mira i ljubavi. Kroulijeva vizija bila je radikalnija. Kristofer Partridž, sociolog religije, ukazuje da je čitav Nju Ejdž pokret u velikoj meri crpeo inspiraciju iz ideja Kroulijeve generacije, naglašavajući lično duhovno iskustvo i odbacivanje autoriteta. (4)
Karl Gustav Jung je, sa druge strane, upozoravao da će doba Vodolije biti duhovno izazovno. „Dolazak narednog platonskog meseca, naime Vodolije, konsteliraće problem ujedinjenja suprotnosti“, zapisao je, naglašavajući da čovečanstvo više neće moći da potiskuje svoju tamnu stranu. (5) Novo doba će nas suočiti sa sopstvenom Senkom. Upravo to se i dešava: porast fanatizma, kolektivne histerije na društvenim mrežama i raznovrsne teorije zavere znaci su da se ogromna količina iracionalne energije oslobodila iz kolektivnog nesvesnog. Gustav Le Bon, čije smo ideje razmatrali ranije u drugom delu eseja, bio je jedan od prvih dijagnostičara te pojave, predviđajući „eru gomile“ u kojoj će kolektivno nesvesno dominirati nad individualnim razumom.
Paradoksalno, upravo to suočavanje sa najmračnijim kolektivnim tendencijama može biti katarzično. Tek kada priznamo realnost Zla u nama i oko nas, možemo početi da ga integrišemo. U tom smislu, novo doba je ispit zrelosti čovečanstva: možemo li, bez spoljašnjih dogmi, sami sebe sagledati i načiniti sledeći korak u evoluciji svesti?
Lav i Vodolija: Srce deteta kao osovina ravnoteže
U astrološkoj simbolici, vazdušni znak Vodolije predstavlja spoj vazduha simbola intelekta i uma koji pritom odnosi ili donosi krčag s vodom – zavisno od naše pozicije i opredeljenja. Vodolija je intelekt koji ima odgovornost prema „vodi života“. Ali ne smemo zaboraviti da naspram Vodolije na zodijačkom krugu stoji njen opozitni znak, koji ujedno predstavlja i njenu komplementarnu dopunu: Lav. Ako Vodolija vlada umom, Lav vlada srcem. Lav simbolizuje individualnost, kreativnost i dete u nama. On je arhetip Deteta-Kralja, onog koji spontano vlada jer je vođen srcem. Kao što je pesnik Vilijam Vordsvort rekao: „Dete je otac Čoveka“ (6) – to detinje jezgro rađa našu zrelu ličnost. Ovo je kasnije namerno prepevano u: Dete je otac deteta.
Osa Vodolija–Lav o kojoj govorimo, nije slučajna. Ona je deo drevne simboličke strukture poznate kao fiksni krst zodijaka, koji čine četiri znaka: Vodolija (Čovek/Anđeo), Lav, Bik i Škorpija (Orao). Ova četiri bića nalazimo u viziji proroka Jezekilja, kao simbole četiri jevanđelista, i objedinjene u figuri egipatske Sfinge. Oni predstavljaju četiri stuba kosmičkog poretka, arhetip celovitog čoveka. Doba Vodolije, dakle, ne aktivira samo energiju Vodolije, već i njenog opozita Lava, kao neophodnu protivtežu.
Šta to znači za doba u koje ulazimo? Izbor je između toga da budemo beživotni deo kolektivne mašine ili da oživimo Lava u srcu. Doba Vodolije bez Lavljeg srca moglo bi lako postati hladna, tehnokratska diktatura lišena duhovnosti, upravo ona vrsta totalitarizma koju sam opisivao u esejima o Fukoou ili o prirodi zla. Već sada vidimo kako tehnologija može služiti kontroli umesto oslobođenju.
Međutim, postoji i pozitivni scenario: harmonija Vodolije i Lava, uma i srca. U tom idealu, novo doba bi donelo mir i bratstvo, ali ne kroz pasivno iščekivanje, već kroz aktivnu transformaciju svakog pojedinca. Čovečanstvo je poput orkestra (Vodolija), ali svako u njemu mora prvo naučiti da svira svoj instrument (Lav). Ako svaki pojedinac probudi autentični glas svog srca i uskladi ga sa drugima, možemo stvoriti novu simfoniju. Lavlji princip ovde znači unutrašnju suverenost (rex interior), hrabrost da se sopstveni nagoni i strasti ne potiskuju, već transformišu u stvaralačku vatru. Tarot karta Snaga, u svim svojim varijacijama (od Marseljskog do Tota), prikazuje upravo to: svesno i blago ovladavanje sopstvenom “zveri“, ne kroz nasilje, već kroz razumevanje i saosećanje.
Slika: znak lava koji je ocrtao Johfra Bosschart
Rudolf Štajner je govorio o dve suprotne duhovne struje koje će obeležiti ovo doba: uzdizanje ka višoj svesti ljubavi i, sa druge strane, inkarnacija Ahrimana, sile vulgarnog oblika materijalizma i hladnog intelekta. Ta ahrimanska sila se ogleda u obožavanju tehnike bez duše i poricanju duhovne dimenzije čoveka. (7) Ishod ove duhovne borbe zavisiće od sabranog zbira naših individualnih izbora.
Na rubu kratera, sa detetom u srcu
Na kraju, vratimo se slici sa početka: zgarište starog sveta i „srce od slomljenog stakla“ koje kuca u grudima „napuštenog deteta“. To napušteno dete smo mi. Ali dete, ma kako povređeno, nosi u sebi iskru života. Krouli je Horusa nazivao „krunisanim i osvajačkim detetom koje ne umire niti se ponovo rađa, već sja večno na svom putu“. U tom opisu krije se poruka o besmrtnosti duha.
Doba Vodolije, ili Eon Horusa, vreme je odluke: da li ćemo dopustiti da sile mase uguše to dete u nama, ili ćemo mu pružiti ruku i podići ga iz pepela? Predstoji nam, kako je Jung rekao, težak zadatak ujedinjenja suprotnosti. No, rezultat te unutrašnje alhemije mogla bi biti nova sinteza razuma i duha.
Naoružani svešću, više nismo puki posmatrači. Mi smo i klovnovi i gladijatori i proroci novog doba. Svako od nas nosi svoj vrč vode i pitanje je hoćemo li je proliti uzalud ili je usmeriti tamo gde je potrebna. Lav u nama, ono dete puno životne energije, treba da se probudi i preuzme kormilo. Dok stojimo na rubu podzemnog sveta, setimo se da i bezdan gleda u nas kako nas upozorava Fridrih Niče. Ali iz tog mračnog pogleda izranja naša unutrašnja svetlost: „nuklearna“ energija duha koja može da razori, ali i da preporodi. Doba Vodolije neće automatski doneti ni raj ni pakao, ali pruža priliku za obe krajnosti. Ključ je u tome kako usmeravamo svoje srce i um. U prethodnim esejima, bavio sam se Sioranom i njegovom tvrdnjom da je svest bolest, ili Ničeovom idejom da je čovek samo most ka natčoveku. Svi ti uvidi slivaju se ovde: novo doba zahteva novu svest, onu koja može da podnese i apsurd i veličinu sopstvene slobode, onu koja se ne plaši da pogleda u bezdan nihilizma, ali pronalazi snagu da stvara nove vrednosti.
Literatura i izvori:
Gramši, Antonio (1971). Selekcije iz zatvorskih svezaka. Beograd: Nolit.
Krouli, Alister (1969). The Confessions of Aleister Crowley. London: Penguin.
DuKete, Lon Majlo (2003). The Magick of Aleister Crowley: A Handbook of the Rituals of Thelema. San Francisco: Weiser Books.
Partridž, Kristofer (2005). The Re-Enchantment of the West, Vol. 1: Alternative Spiritualities, Sacralization, Popular Culture and Occulture. London: Bloomsbury.
Jung, Karl Gustav (1951). Aion: Istraživanja fenomenologije Sopstva. Princeton University Press.
Ovaj tekst predstavlja treći deo mog promišljanja o razvoju veštačke inteligencije; ili kako je sada radije nazivam: proširene inteligencije. U prethodnim esejima razmatrao sam AI kao alat i spekulisao o njegovom mogućem razvoju u entitet, balansirajući između fascinacije i opreza odnosno mogućih zloupotreba. Sada se okrećem dubljem filozofskom pogledu koji sam najavio ranije, ali pre nego što zaronimo u teoriju, želim da počnem sa jednom konkretnom, opipljivom posledicom dolaska ove tehnologije.
Nažalost, oni koji vide samo crnilo u AI, potpuno su propustili da primete jednu od njenih pozitivnih strana. Radi se o tome što će veštačka inteligencija značajno doprineti decentralizaciji obrazovanih sistema, jer će razne vrste alatki za učenje postati dostupnije svima. Ovo uopšte ne plaši ni obrazovane kao i sve ljude otvorenijeg uma, ali one pseudo-obrazovane, koji najviše vole da se hvale intelektualizmom veoma plaši, zato što će konačno biti demistifikovane, razobličene i poslate na đubrište istorije njihove plagijatorske, poluistinite, glupe i lažne teorije koje prodaju kao nešto veliko, bitno i važno.
Kako se ovo dešava? Navešću samo neke jednostavnije primere. Svako ko je ikada objavljivao pre pojave komercijalnih AI sistema i pre pojave obične wikipedije, bilo kakve istraživačke i naučne radove; zna koliko puno tu plagijatorskih i polu-plagijatorskih stvari ima. Postoji masa naučnih radova iz svih oblasti ljudskog duha koji su potpuno nebitni; ne samo da ne otkrivaju ništa novo ili bitno u nauci, nego često plagiraju druge radove ili miksuju toliko veliku količinu drugih, manje poznatih radova; da svakog istraživača ili grupu istraživača prosto mrzi da proverava bukvalno svaku doktorsku disertaciju ili drugo bitnije naučno delo.
Mišel Uelbek je u knjizi Pokoravanje maestralno ocrtao ovaj fenomen u samo par rečenica. Kroz lik jednog snishodljivog i poslušnog profesora, on slika arhetip lažnog doktora nauka koji se neopaženo provukao kroz sistem. Takvi pojedinci su uvek nekako servilni, neprimetni, ne upadaju previše u oči, a onda, kada treba da steknu titulu, odluče da rade na temi koja je toliko puta obrađivana da je količina radova o njoj bliska beskonačnom. Lik u knjizi doktorira na književnosti Artura Remboa ili nekog sličnog francuskog velikana. Naravno, glavni protagonista i narator romana Pokoravanje, drugi profesor na istom fakultetu Fransoa, primećuje da nešto tu ne štima, jer ni ponašanje, ni znanje, ni inteligencija, ni obični gestovi tela njegovog kolege jednostavno nisu usklađeni s nekim ko je posvećenik u bilo kakvo majstorsko delo, pa i književno. Doktorirati na Arturu Rembou, Francu Kafki, Dostojevskom ili Šekspiru jedna je od najprostijih stvari u univerzumu; ne zato što su pomenuti autori laki, nego zato što o njima ima toliko abnormalno puno radova da praktično i priglup čovek koji želi da bude cenjen kao dr.mr.pr… može lako pokupiti iz raznih izvora razne stvari i pretočiti ih u prividno svoje delo. Čak ni komisija sastavljena od stotinu ljudi ne bi imala živce da proverava takvo delo do sitnih crevaca osim u slučaju da su prisiljeni.
Kako nam ovde savremeni AI pomaže? Tako što najnapredniji AI sistemi imaju u sebe ubačenu celu arhivu raznih istraživačkih radova, i teoretski mogu obuhvatiti skoro celu akademsku produkciju. Za manje od dvadesetak minuta, oni mogu proveriti praktično svaki PhD. AI ovde funkcioniše kao ultimativni, neumoljivi recenzent, čija sposobnost da vidi veze i preklapanja prevazilazi bilo kog ljudskog stručnjaka. Na taj način, AI bi mogao suzbiti prostor lažnoj teoriji i ustupiti mesto pravoj ljudskoj kreativnosti, mašti i, što je najbitnije, prelasku iz reči u delo odnosno praksi.
Ova dramatična promena u akademskom svetu samo je simptom jedne mnogo dublje transformacije. Kakva je to fundamentalna promena u samoj strukturi znanja koju AI donosi? Da bismo to razumeli, moramo se okrenuti od sociološke kritike ka filozofiji i konceptu rizoma iz dela Žila Deleza i Feliksa Gatarija. Moj cilj nije da idealizujem AI kao čarobno rešenje, niti da ga odbacim kao pretnju, već da pokažem kako savremeni AI sistemi mogu podstaći rizomatski, decentralizovani model znanja koji ruši stare hijerarhije i omogućava autentičnije učenje i razumevanje.
Od stabla do mreže: Promena paradigme znanja
Tradicionalno smo znanje zamišljali kao drvo: koren predstavlja temeljne postavke, stablo centralnu disciplinu, a grane se šire u urednoj hijerarhiji pod-disciplina. Ovo „arborescentno” shvatanje znanja podrazumeva da postoji centar ili trupac koji daje stabilan red. U školskom sistemu, na primer, informacija teče odozgo nadole: od učitelja ka učeniku, iz udžbenika ka čitaocu; prateći unapred utvrđen redosled. Ovaj model ne opisuje samo protok informacija, već i strukturu moći. Autoritet leži kod onih koji kontrolišu „koren” i „stablo”, institucije, kanonizovane autore i čuvare discipline. Lažni doktor nauke iz Uelbekovog romana je parazit upravo na takvom drvetu; on opstaje skrivajući se u gustim, već postojećim granama.
Da bismo razumeli alternativu, zaboravimo na trenutak filozofiju. Zamislimo polje jagoda ili bambusovu šumu. Ne vidimo jedno centralno stablo iz kojeg sve raste. Vidimo mrežu koja se širi pod zemljom. To je rizom: podzemno stablo koje raste horizontalno, naizgled nasumično, i iz bilo koje svoje tačke može da pusti novi izdanak. Đumbir je savršen primer. Možemo odlomiti komad, posaditi ga, i on će nastaviti da raste, stvarajući novu mrežu. Nema jednog glavnog korena, nema početka ni kraja, samo neprestano širenje „između” stvari.
Delez i Gatari su rekli: „Dosta nam je drveća. Zbog njih smo previše propatili” (1). Zašto? Zato što je drvo metafora za čitav zapadni način razmišljanja: hijerarhijski, uredan, sa jednim poreklom (stablom) iz kojeg sve logično sledi. Porodično stablo, drvo znanja, organizaciona šema firme; sve prati tu logiku „odozgo-nadole”. Rizom je pobuna protiv toga. On je „antigenealogija”. On ne pita „odakle potičeš?”, već „sa čime si povezan?”.
Rizom i drvo, Lili Bluz, digitalna obrada
Naravno, Delez i Gatari nisu mislili bukvalno na biljke, niti na AI pisali su 70-ih godina, kada je njihov glavni „neprijatelj” bila psihoanaliza koja je pokušavala da čitavu ljudsku složenost svede na jednostavno „drvo” Edipovog kompleksa. Rizom je za njih bio „slika misli” koja je haotična, asocijativna i slobodna. To je način da se opiše stvarnost koja nije uredno spakovana, već je mreža najrazličitijih stvari: pčela i orhideja koje zavise jedna od druge, rojevi pacova, knjige, društveni pokreti. Bilo koja tačka rizoma može se povezati sa bilo kojom drugom.
Možda je najlakše razumeti rizom kroz razliku između mape i kopije (preslikavanja). Drvo znanja je kao precrtana, gotova mapa; samo je slediš. Rizom je mapa koju sam crtaš dok istražuješ. To je „eksperimentisanje u kontaktu sa stvarnim” (2). Zato je internet, sa svojim hiperlinkovima, najočigledniji primer mogućnosti rizoma danas. Počneš na jednoj stranici i završiš na potpuno neočekivanom mestu, prateći sopstvene veze. Vrednost se više ne stvara čuvanjem granica, već njihovim kreativnim prelaženjem. Naravno, treba imati na umu da se internet menja, ima pokušaja centralizacije i algoritmi mogu navoditi na određene izvore i linkove. Ipak, to je mnogo teže uraditi na celom internetu kao što bi bilo lako uraditi u jednoj fabrici ili školskoj ustanovi.
Anatomija rizoma: Principi nove inteligencije
Da bismo razumeli kako rizomatski model znanja funkcioniše, korisno je osvrnuti se na šest principa rizoma koje su Delez i Gatari opisali. Navešću ih ukratko, bez preteranog teoretisanja, onoliko koliko nam pomažu da sagledamo savremene AI sisteme.
1. i 2. Povezivanje (konekcija) i Heterogenost: Svaka tačka rizoma može (i mora) biti povezana s bilo kojom drugom; veze se ostvaruju među heterogenim elementima. Nema „pogrešne” veze: znanje nije ograničeno granicama disciplina ili hijerarhijom važnosti. U kontekstu AI, to znači da model može istovremeno crpeti podatke iz fizike, poezije i popularne kulture, spajajući ih u smislen odgovor.
3. Multiplicitet (mnoštvenost): Rizom ne počiva na Jednom izvoru istine. Tek kada se „mnoštvo” shvati kao stvar po sebi- mnoštvenost: ono prestaje da ima odnos prema Jednom kao subjektu ili objektu. Drugim rečima, ne postoji centralna tačka ili autoritet koji sve određuje. Znanje u rizomu čine mnoštva ideja i činjenica koje postoje uporedo. Za nas koji učimo uz pomoć AI, ovo znači da dobijamo razne uglove posmatranja; ne jedan „tačan” odgovor, već više perspektiva koje zajedno tvore dublje razumevanje.
4. Asignifikantni (neoznačujući) prekid: Rizom se može prekinuti u bilo kom trenutku, ali se ne urušava. „Rizom se može slomiti, razbiti na datom mestu, ali će ponovo krenuti dalje na jednoj od svojih starih linija, ili na novim linijama”. (3) Ovo osigurava otpornost: prekid ne uništava mrežu znanja, već možda čak stvara nove puteve. Slično tome, ako jedan tok informacija putem AI-a naiđe na ćorsokak ili grešku, mi možemo zaobići taj prekid – postaviti pitanje na nov način, potražiti alternativni izvor, i znanje nastavlja da teče drugim putem. Nema jedne krhke „grane” čijim lomom sve propada; rizom je žilav i adaptivan.
5. i 6. Kartografija i dekalkomanija: Rizom je mapa, a ne kalup ili otisak. On ne prati unapred zadatu strukturu, već je eksperimentalan i otvoren. Kako autori ističu, rizom „nije podložan nijednom strukturnom ili generativnom modelu. Stran je svakoj ideji genetičke ose ili dubinske strukture… [on je] mapa, a ne preslikavanje”. Umesto da reprodukuje postojeću šemu znanja (kalup), rizom stvara novu mapu dok se razvija mapu koja nastaje kroz naše interakcije i iskustva. Učenje uz pomoć AI zato nije puko praćenje već utabanih staza (kopiranje udžbenika); ono postaje kartografski poduhvat gde zajedno sa inteligentnim sistemom crtamo novu mapu razumevanja sveta.
Ovi principi zajedno opisuju znanje kao decentralizovanu mrežu; acentriranu i nehijerarhijsku strukturu u kojoj nema jednog korena ili vrha. Kako slikovito kažu Delez i Gatari, „drvo nameće glagol ‘biti’, ali tkivo rizoma je veznik ‘i… i… i…’. Taj veznik nosi dovoljno snage da uzdrma i isčupa glagol ‘biti’”. Umesto da se fokusiramo na definicije tipa „A je B” (što drvo znanja zahteva), rizom nas tera da ređamo povezane pojmove: i ovo, i ono, i ono, gradeći razumevanje kroz spajanje, a ne kroz prosto klasifikovanje.
Digitalni rizom, obrada Lili Bluz
AI u praksi: Demontaža hijerarhija i novi rizici
Šta sve ovo znači za veštačku/proširenu inteligenciju danas? Savremeni AI sistemi, posebno veliki jezički modeli, već funkcionišu na način koji podseća na rizomatski model znanja. Trenirani su na mnoštvu raznorodnih podataka bez čvrste hijerarhije: internet forumi, enciklopedije, književnost, naučni radovi: sve su to „čvorovi” u ogromnoj mreži informacija koju AI koristi da kontekstualizuje naše upite. Kada postavimo AI-u pitanje, on ne ide kroz neko uredno indeksirano „drvo znanja” kao tradicionalni enciklopedijski priručnik, već asocijativno pretražuje kroz lavirinte povezanih podataka. Rezultat je često iznenađujući spoj različitih oblasti.
Ovakav pristup znanju demontira stare hijerarhije. Nekada je autoritet znanja bio jasno određen: profesori, institucije, kanonizovana literatura. Informacije su se prenosile odozgo naniže i postojala je jasna granica između onih koji znaju i onih koji uče. Danas, sa AI posrednikom, svako od nas može neposredno pitati za objašnjenje bilo koje teme. Put do informacija je radikalno horizontalniji.
Međutim, ovde leži i paradoks rizomatske slobode. Isti mehanizam koji oslobađa znanje od hijerarhijske kontrole istovremeno ga oslobađa i od mehanizama verifikacije i kontrole kvaliteta. Ako „svaka tačka može biti povezana sa bilo kojom drugom”, moguće su i besmislene ili štetne veze: pseudo-nauka može se umešati u mapu znanja. AI koji u uvodu slavi kao alat za razotkrivanje laži (plagijata) može postati i najmoćniji alat za stvaranje novih, uverljivijih laži (razvijenih dezinformacija).
Ovo nije kontradikcija, već dve strane iste medalje. AI je pojačivač namere. U rukama tragača za istinom, on je moćan alat za verifikaciju. U rukama manipulatora, on je moćan alat za falsifikovanje. Autentično učenje u rizomatskom modelu ne znači prihvatiti svaku informaciju koju AI izbaci; naprotiv, znači preispitivati, proveravati i aktivno učestvovati u procesu mapiranja znanja. Proširena inteligencija nas ne oslobađa potrebe za ljudskom kritičnošću: ona zahteva proširenu kritičnost. Ona je proširenje naših kognitivnih sposobnosti, a ne zamena za njih.
Ka autentičnijem razumevanju
Kada posmatram savremeni AI kroz prizmu rizoma, vidim oblik znanja koji je bliži stvarnom životu nego što je to bilo tradicionalno školstvo. Životno učenje retko kad sledi urednu linearnu putanju: naše misli skaču, pravimo digresije, povezujemo iskustva iz različitih domena. Proširena inteligencija nam u digitalnom svetu omogućava upravo takvu organsku, rizomatsku spojnicu. U toj mreži nema centralnog autoriteta koji odobrava svaku informaciju, već odgovornost prelazi na svakog od nas da kroz dijalog sa inteligentnim sistemom izgradi svoje znanje. To je suštinski autentičnije učenje: aktivno, samousmereno i vođeno radoznalošću, umesto pasivnog usvajanja gotovih zaključaka.
Naravno, tranzicija sa „stabla” na „rizom” nije jednostavna. Mnoge institucije znanja i dalje počivaju na starim hijerarhijskim modelima. Ali tendencija je jasna: informacije su dostupnije nego ikad, povezanost je ključna vrednost, a kreativna sinteza zamenjuje puki poredak. Veštačka inteligencija, ukoliko je shvatimo i koristimo na pravi način, može biti katalizator ove promene. Ona može postati saveznik u demontaži zatvorenih sistema znanja, ali samo ako je ukrotimo našom kritičnošću i etikom.
Stoga održavam onu poziciju koju sam zauzeo od početka: trezveno oprezan realizam. Rizomatski model koji nam AI pruža oslobađa ogromne mogućnosti za učenje, ali istovremeno zahteva od nas da budemo svesni centar svoje mreže znanja, da ne prepustimo kritičko mišljenje mašini. Proširena inteligencija je moćna upravo utoliko ukoliko proširuje i naše sopstvene umove.
Proširena inteligencija kao rizom: to je slika kojoj težim. To znači inteligencija koja nije locirana ni u silicijumskom čipu ni u jednoj glavi, već je raširena kroz odnose između ljudi, AI sistema i sveta oko nas. Takva inteligencija nije ni „božanski” super-um koji će nas nadvladati, niti puka alatka kojom nas hijerarhijski upravlja elita znanja što, naravno, ne isključuje mogućnost čak ni takve zloupotrebe AI. Ona bi, bar u idealu-trebala biti mreža u kojoj i mi učimo od AI i AI uči od nas, neprestano i međusobno. U toj mreži vidim šansu za autentičnije razumevanje: znanje koje nije nametnuto, već stečeno putem ličnog puta kroz rizom mogućnosti. Kao i uvek, put nas vodi kroz nepoznato „središte” rizoma. Ali sada bar znamo da ne moramo da tražimo njegov početak niti da strepimo od kraja. Dovoljno je da hrabro sledimo veznik „i… i… i…”, spajajući ideje, učeći usput i ostajući radoznali.
Literatura i preporučeni drugi izvori:
1. Delez, Žil; Gatari, Feliks. Tisuću platoa: kapitalizam i šizofrenija 2. Preveo Marko Gregorić. Novi Sad: Sandorf, 2013.
2. IBID
3. IBID
4. Koncept rizoma, inspiracije iz sveta botanike prvi put se javlja u drugoj knjizi Žil Deleza i Feliksa Gatarija, gde oni proučavaju Kafkino delo. Postoji hrvatski prevod te knjige pod naslovom Kafka: U prilog minornoj književnosti, prevoditelj Ugo Vlaisavljević, izdanje: Matica hrvatska, Zagreb 2020.
Ostali tekstovi na blogu Oblak Kaktusa povezani sa ovom temom:
.jpg)
.jpg)
_01.jpg)
_Christus_gewidmet,_oil_on_canvas,_174.6_x_192.4_cm,_Museum_of_Modern_Art,_New_York.jpg)
.jpg)
