Tag: Doba Vodolije

Ulazak Hrista u Brisel, Džejms Ensor, izvor slike wikimedia commons

Piše: Vladimir Tomić 

Pre neki dan na svom fejsbuk profilu sam zapisao sledeće: Izraz „Era vulgaris“ (Vulgarna era) nije izmislio A. Krouli, ali on mu je dao jedno posebno značenje.

Usput, njegov stil pisanja nije baš moj cup of tea, jer previše koristi zatvorene, hermetičke izraze, često bez didaktičkog mosta ka čitaocu. Ali konkretno ovaj pojam je precizno i efektno oblikovao.

Era vulgaris kod Kroulija ne označava samo uobičajeno brojanje godina (kako se termin koristio u srednjem veku), već mnogo dublje: epohu duhovne nesvesnosti, mase, kolektivne iluzije i gubitka unutrašnje volje. To je vreme pre buđenja, pre Eona Horusa, kada čovek još veruje da autoritet dolazi spolja.

Pojam ostaje više nego relevantan i danas. Nije to uvideo samo Krouli. Mnogi mislioci iz njegovog vremena, ali i ranije, krajem 18. i 19. veka, uočili su ono što Bela Hamvaš naziva duhovnim potopom. Potop više nije fizički kao u Bibliji ili staroindijskim spisima, već unutrašnji.

Potpuno je nevažno koliko je čovek pametan, talentovan i iz kakve je porodice. Ukoliko se samo jednom nađe u masi, odmah zatupavi. Ovo Hamvaš detaljno i veoma lepo objašnjava u svom filozofskom eseju o Vodoliji. Na mom blogu sam već pisao jedan tekst na tu temu, pod naslovom: Filozofija doba Vodolije (Deo prvi: Bela Hamvaš)

Dakle, sada nastavljamo priču o dobu Vodolije iz jednog drugačijeg ugla.

Sadržaj:

1. Od Hamvaša ka Le Bonu (Ulazak u psihologiju mase)

U prvom delu, dotakli smo se Bele Hamvaša, pisca i filozofe iz Mađarske koji je plovio kroz lavirinte duha, tradicije i krize modernog čoveka. Hamvaš nas je vodio ka dubinama, ka onom unutrašnjem preobražaju koji je, možda, suština svakog istinskog „doba“. Njegova misao, često vrlo inspirativna, ostavila nas je sa pitanjima o smislu, o tradiciji, o mogućnosti obnove u vremenu koje deluje tako rastrzano.

Ali, da bismo razumeli savremeni trenutak, i to famozno doba Vodolije, nije dovoljno samo gledati u zvezde ili uranjati u alhemijske spise. Moramo se suočiti i sa onim što je mnogo opipljivije, bučnije, a često i opasnije, to jest sa fenomenom mase ili gomile. I tu na scenu stupa jedan drugi mislilac, drugačijeg kova od Hamvaša: Gustav Le Bon.

Potret La Bona iz 1888. godine, izvor slike: wikimedia commons

Ako je Hamvaš bio vodič kroz unutrašnje predele duše i tradicije, Le Bon (1841-1931) je bio oštroumni, pomalo cinični dijagnostičar spoljašnjih manifestacija kolektivnog ponašanja. Ovaj francuski polimat: lekar, socijalni psiholog, sociolog, antropolog, pa čak i fizičar-amater, nije tražio ezoterične istine. On je posmatrao ljude oko sebe, na ulicama Pariza krajem 19. veka, u vreme velikih društvenih previranja, i pokušao da shvati šta se dešava kada se pojedinci stope u gomilu. Njegovo najpoznatije delo, „Psihologija gomile“ (prvi put objavljeno 1895. godine pod nazivom „Psychologie des Foules“), postalo je svojevrsna Biblija za razumevanje (ali, nažalost, i manipulisanje) masama (1). Knjiga je stekla ogroman uticaj, čitana je na univerzitetima, prevođena na mnoge jezike, uključujući i srpski, ali je istovremeno izazivala i žestoko kritike, jer su njene uvide koristili, kako se navodi, i lideri totalitarnih režima 20. veka poput Musolinija i Hitlera. (2)

Ovaj esej, drugi deo naše priče o filozofiji doba Vodolije, posvetićemo upravo Le Bonu i njegovim uvidima. Ali, naš fokus neće biti samo na bučnim demonstracijama, sportskim navijačima ili revolucionarnim prevratima, iako Le Bon i o tome ima šta da kaže. Pokušaćemo da zaronimo dublje, da istražimo ono što je, čini mi se, ključno za razumevanje našeg vremena: fenomen „gomile u nama samima“. Kako mehanizmi koje je Le Bon opisao deluju unutar nas, čak i kada smo sami u svojoj sobi, skrolujući kroz vesti na telefonu? Kako nas društveni pritisci, mediji, algoritmi i naša sopstvena potreba za pripadanjem pretvaraju u deo nevidljive, psihološke gomile?

Zašto se danas vraćamo Le Bonu, čoveku čije su neke ideje o rasnoj ili polnoj superiornosti danas s pravom odbačene? Ne zato da bismo nekritički usvojili sve njegove zaključke. Vraćamo mu se, jer je njegova analiza psihologije gomile, uprkos pojedinim manama, zastrašujuće relevantna i danas. Možda čak i relevantnija nego u vreme kada je pisao.

2. „Doba Gomile“: Šta je Le Bon video (i čega se plašio)?

2.1. Rađanje mase kao političke sile

Da bismo razumeli Le Bona, moramo razumeti vreme u kojem je živeo. Kraj 19. veka u Evropi bio je period dramatičnih promena. Industrijalizacija je gomilala ljude u gradovima, širilo se obrazovanje, jačala je štampa, a ideje demokratije i opšteg prava glasa postajale su sve glasnije. Tradicionalne strukture moći poput monarhije, aristokratije, crkve, polako su gubile uticaj. Le Bon je bio svedok ovog tektonskog poremećaja i u njemu je prepoznao rađanje nove, dominantne sile – mase.

On je jasno video da se težište moći pomera. „Doba u koje ćemo upravo ući uistinu će biti ERA GOMILE“, napisao je anticipirajući budućnost u predgovoru svoje knjige. Nekada su, primećuje on, sudbine nacija određivali vladari i njihovi savetnici, dok se mišljenje masa retko uzimalo u obzir. Ali, sada je situacija drugačija: „Glas masa je preovladao… Sudbine nacija sada se rešavaju u srcu masa, a ne više u savetima vladara”.

Slepci vode slepe, Piter Brojgel Stariji, izvor slike: wikimedia commons

Međutim, za razliku od mnogih savremenika koji su u usponu masa videli trijumf demokratije i napretka, Le Bon je bio duboko pesimističan. On nije slavio dolazak „Ere Gomile“; on ju je dočekao sa strepnjom, pa i strahom. Pripadajući intelektualnim krugovima stare Evrope, on je u masi video pre svega iracionalnu i destruktivnu silu. Smatrao je da su velike promene civilizacije posledica promena u mišljenju naroda, ali da mase, jednom kada preuzmu vlast, mogu imati samo razornu ulogu. Po njemu, gomile su te koje dovode do rasula preživelih civilizacija.

Njegova dijagnoza nije bila samo hladna analiza; bila je to i izraz dubokog straha tradicionalne elite pred novom, nepredvidivom i potencijalno nekontrolisanom snagom koja je nadirala. (3)

2.2. Gubitak Individualnosti: Topljenje „Ja“ u „Mi“

Šta je to što Le Bona toliko plaši kod gomile? Jedan od ključnih odgovora leži u njegovoj centralnoj tezi: kada se pojedinac nađe u onome što on naziva „organizovanom“ ili „psihološkom“ gomilom, a to ne mora nužno biti fizički skup ljudi, već grupa povezana zajedničkom idejom, verovanjem ili emocijom – dešava se nešto čudno i uznemirujuće. Njegova svesna ličnost, njegovo „ja“, bledi i nestaje. Individualne misli, osećanja, vrednosti i kritičko rasuđivanje bivaju potisnuti, a na njihovo mesto dolazi nešto što Le Bon naziva „kolektivnom dušom“ ili „mentalitetom gomile“.

Eklipsa Sunca, Georg Ehrenfried Groß, izvor slike: wikimedia commons

U gomili, čovek prestaje da bude onaj stari „on“. Kako Le Bon kaže: „Najupadljivija činjenica koju psihološka gomila pokazuje jeste sledeća: ma kakvi bili pojedinci koji je čine, ma koliko sličan ili različit bio njihov način života, zanimanje, karakter ili inteligencija, samom činjenicom da su preobraženi u gomilu, oni stiču neku vrstu kolektivne duše koja ih navodi da osećaju, misle i rade na način potpuno drugačiji od onoga na koji bi svaki pojedinac osećao, mislio i radio da je bio izolovan.“ (4)

Ovo „topljenje“ individualnosti ima nekoliko važnih posledica. Prvo, pojedinac gubi osećaj lične odgovornosti. Anonimnost koju gomila pruža daje mu osećaj nesavladive moći i nekažnjivosti. Spreman je da uradi stvari koje nikada ne bi uradio sam. Drugo, njegove intelektualne sposobnosti opadaju. Kritičko mišljenje, logika i rasuđivanje bivaju zamenjeni impulsivnošću i sugestibilnošću. Le Bon je prilično oštar u ovoj oceni, tvrdeći da se u gomili pojedinci stapaju u prosek i da ona nikada nije sposobna za dela koja zahtevaju visok intelektualni napor. Čovek se, postavši deo gomile, spušta za nekoliko lestvica niže na civilizacijskoj skali.

Ovaj gubitak individualnosti nije samo pasivno utapanje. To je, na neki način, i aktivno (mada često nesvesno) prihvatanje jednog nižeg, jednostavnijeg mentalnog stanja. Zašto bi neko to radio? Zato što gomila, zauzvrat, nudi nešto veoma primamljivo: osećaj pripadnosti, sigurnosti i moći. Oslobađa nas tereta individualne odgovornosti i sumnje. U tom smislu, pojedinac ne „gubi“ sebe slučajno; on (nesvesno) „trguje“ svojom individualnošću za psihološku dobit koju pruža boravak u kolektivu. To objašnjava zašto se ljudi tako lako prepuštaju mentalitetu mase, čak i kada su svesni njegovih potencijalno mračnih strana.

2.3. Nesvesno vlada: Iracionalnost i sugestibilnost gomile

Ako razum nestaje u gomili, šta onda upravlja njenim ponašanjem? Le Bonov odgovor je jasan: nesvesno. Gomilama ne rukovode logički argumenti i promišljene odluke, već nesvesni impulsi, instinkti, emocije i, pre svega, sugestije. On primećuje da gomila misli u slikama, ne u apstraktnim konceptima. Te slike su žive, snažne i često iskrivljene. Gomila ne poznaje sumnju ni neizvesnost; ona prihvata ili odbacuje ideje u celini, reaguje ekstremno; čas je spremna na herojska dela samopožrtvovanja, čas na najsvirepije zločine.

Le Bon nabraja čitav niz karakteristika psihološke gomile koje proizlaze iz vladavine nesvesnog:

• Impulsivnost i pokretljivost: Gomila je hirovita, lako menja raspoloženja i pravac delovanja.
• Razdražljivost: Lako se vređa i reaguje preterano na provokacije.
• Nesposobnost za rasuđivanje i odsustvo kritičkog duha: Gomila ne analizira, ne proverava, ona jednostavno prihvata ili odbacuje.
• Preterivanje u osećanjima: Osećanja gomile su uvek ekstremna; ili bezgranična ljubav i divljenje, ili divlja mržnja.
• Lakovernost i podložnost sugestiji: Ovo je možda i ključna karakteristika. Gomila je poput hipnotisane osobe, spremna da poveruje u najneverovatnije priče i da sledi najapsurdnije naloge, pod uslovom da su joj sugerisani na pravi način.

Kako Le Bon ističe: „Ma koliko neka ideja bila velika ili tačna u početku, ona je lišena gotovo sve svoje uzvišenosti i veličine da bi doprla do nivoa gomile.“ I dodaje: „Gomila je uvek intelektualno inferiornija od izolovanog pojedinca.“ (5)

Histerija gomile, Lili Bluz, digitalna obrada.

Le Bonovo insistiranje na nesvesnom i iracionalnom bilo je veoma napredno za njegovo vreme i na neki način je anticipiralo Frojdovu psihoanalizu, koja će se detaljnije baviti individualnim nesvesnim (Uzgred, Frojd je poznavao i cenio Le Bonov rad, koristeći ga kao polazište za svoju „Psihologiju mase i analizu ega“ ). Le Bon nam, međutim, sugeriše nešto još dublje na sociološkom planu: da je čitav naš civilizacijski napredak, sav taj trud uložen u razvoj razuma, individualnosti i kritičkog mišljenja, zapravo samo tanak sloj, krhka glazura preko mnogo dubljih, starijih, primitivnijih kolektivnih nagona koji uvek prete da izbiju na površinu čim se nađemo u „psihološkoj gomili“. Koliko je onda „racionalni pojedinac“, taj ideal prosvetiteljstva, zaista dominantan? Le Bonova analiza nas tera da se zapitamo.

2.4. Kolektivna duša: Više od zbira pojedinaca?

Dakle, kada se pojedinci okupe na određeni način, nastaje nova psihološka tvorevina: „kolektivna duša“ ili „mentalitet gomile“. Važno je naglasiti da Le Bon smatra da ovo nije prost zbir individualnih umova. Ne, to je nešto kvalitativno drugačije, sa sopstvenim zakonitostima i karakteristikama koje ne možemo predvideti posmatrajući samo pojedince koji čine gomilu.

Iako je Le Bonov generalni stav prema ovoj „kolektivnoj duši“ prilično negativan; on je vidi kao inferiornu, iracionalnu, nestalnu i opasnu – zanimljivo je da čak i on povremeno zastane i prizna da stvari možda nisu tako jednostavne. Na nekim mestima u svojoj knjizi, on kao da se pita da li gomilama ponekad upravljaju i neke dublje, „tajanstvene sile“, koje su stari nazivali sudbinom ili proviđenjem, a koje on naziva „glasom mrtvih“. On primećuje da se u grudima naroda ponekad nalaze „latentne sile“ koje ih pokreću. (6)

Štaviše, on postavlja intrigantno pitanje: odakle potiču neke od najkompleksnijih i najdivnijih ljudskih tvorevina, poput jezika? Njegov odgovor je iznenađujući: „A odakle proističe ta tako dobro organizirana i tako suptilna stvar, nego iz nesvesne duše gomila?“. Iako ideje potiču iz pojedinačnih umova, on se pita nije li „duša gomila“ ta koja ih je oblikovala, poput bivše poplave koja stvara plodno tlo. (7)

Ova ambivalentnost; čas prezir prema inferiornosti mase, čas priznanje njene fundamentalne, nesvesne kreativne moći, čini Le Bonovu analizu kompleksnijom nego što se na prvi pogled čini. On kao da intuitivno oseća da masa nije samo destruktivna sila, već i duboki, nezaobilazni izvor iz kojeg nastaju kultura, jezik, pa i sama istorija, iako taj proces ostaje uglavnom skriven od naše svesne analize.

3. Alati uticaja: Kako se upravlja gomilom (i našom unutrašnjom gomilom)?

Ako su gomile tako iracionalne, sugestibilne i nesposobne za samostalno rasuđivanje, kako je onda moguće uticati na njih, usmeravati ih i voditi? Le Bon posvećuje značajan deo svoje analize upravo mehanizmima uticaja na mase. Njegovi uvidi su, opet, zastrašujuće relevantni za razumevanje politike, marketinga i medija u 21. veku.

3.1. Vođe i njihov prestiž: Harizma kao oružje

Prva stvar koju Le Bon naglašava jeste da gomila ne može bez vođe. Ostavljena sama sebi, ona je samo dezorijentisana rulja. Potreban joj je neko ko će joj dati pravac, ko će formulisati ideje i ko će pokrenuti njenu energiju. Zanimljivo je njegovo zapažanje da vođe gomila često nisu intelektualci ili mislioci. Naprotiv, to su obično ljudi od akcije, energični, ponekad neurotični, ali obdareni snažnom voljom i nepokolebljivim uverenjem u ideje koje zastupaju. Upravo ta snaga uverenja, a ne logička argumentacija, deluje gotovo hipnotički na masu.

Ključni alat kojim vođa osvaja gomilu jeste ono što Le Bon naziva prestižom. Prestiž nije isto što i ugled zasnovan na zaslugama ili razumu. To je neka vrsta iracionalne fascinacije, dominacije koju neka osoba, ideja, delo ili institucija vrši nad našim umom. Prestiž parališe našu sposobnost kritičkog rasuđivanja i ispunjava nas čuđenjem i poštovanjem. Le Bon razlikuje dve vrste prestiža:

• Stečeni (ili veštački) prestiž: Potiče od spoljašnjih atributa kao što su ime, bogatstvo, reputacija, titule, uniforme. Ovaj prestiž je lako steći, ali i lako izgubiti.
• Lični prestiž: Ovo je mnogo ređa i moćnija vrsta prestiža. To je ona unutrašnja snaga, harizma, koja izvire iz same ličnosti vođe i koja mu omogućava da opčini sledbenike i nametne im svoju volju bez prisile. Veliki lideri u istoriji, smatra Le Bon, posedovali su upravo ovu vrstu prestiža.

Prestiž je, po Le Bonu, najmoćniji motor ubeđivanja gomile. On deluje trenutno i neodoljivo. Kako kaže: „Prestiž je vrsta dominacije koju nad našim duhom vrši pojedinac, delo ili ideja. Ta dominacija potpuno parališe našu sposobnost kritike i ispunjava našu dušu čuđenjem i poštovanjem.“ (8)

Nije teško videti odjeke ove analize danas. Kult ličnosti koji se gradi oko nekih političkih lidera, fascinacija slavnim ličnostima, moć brendova, uticaj influensera na društvenim mrežama – sve se to u velikoj meri zasniva na mehanizmu prestiža. Le Bonova analiza sugeriše da naša podložnost autoritetu i harizmi nije samo prolazna slabost, već duboko ukorenjena psihološka potreba mase. To objašnjava zašto su autoritarne figure i pokreti imali (i nažalost, i dalje imaju) toliko uspeha kroz istoriju. Izgleda da potreba za vođom i podložnost prestižu nisu samo nusprodukti specifičnih istorijskih okolnosti, već konstanta psihologije mase koju vešti manipulatori mogu uvek iznova iskoristiti.

3.2. Moć reči: Afirmacija, ponavljanje, zaraza

Pored prestiža vođe, Le Bon identifikuje i tri ključna retorička sredstva, tri „magične formule“ pomoću kojih se ideje usađuju u um gomile: afirmacija, ponavljanje i zaraza.

• Afirmacija: Ovo je prosta, snažna tvrdnja, izrečena autoritativno i lišena bilo kakvog racionalnog dokazivanja ili nijansiranja. Gomila ne voli složenost i sumnju; ona želi jasne, kategorične poruke. Što je tvrdnja jednostavnija i apsolutnija, to je njen uticaj veći.
• Ponavljanje: Jednom izrečena afirmacija mora se neprestano ponavljati, po mogućstvu istim rečima. Ponavljanje, kaže Le Bon, usađuje tvrdnju duboko u nesvesne slojeve uma, gde se ona postepeno prihvata kao dokazana istina, čak i ako za nju nema nikakvih dokaza. Ovde prepoznajemo zlokobni eho kasnijih propagandnih tehnika 20. veka, poput one pripisane Gebelsu: „Ako laž ponoviš dovoljno puta, ona postaje istina“. Le Bon je ovaj mehanizam opisao decenijama ranije.
• Zaraza (Contagion): Kada se neka ideja ili osećanje dovoljno afirmiše i ponavlja unutar gomile, počinje da se širi poput epidemije- mentalne zaraze. Pojedinci počinju da imitiraju jedni druge, usvajaju ista uverenja i osećanja, često bez ikakve svesti o tome zašto to rade. Zaraza je posebno snažna kada su u pitanju emocije. Strah, panika, entuzijazam ili mržnja mogu se proširiti kroz masu neverovatnom brzinom. (9)

Duhovna zaraza, digitalna obrada, Lili Bluz

Ova tri mehanizma: afirmacija, ponavljanje i zaraza deluju zajedno, pojačavajući jedni druge. Oni zaobilaze razum i direktno ciljaju nesvesno i emocije gomile. Le Bon je, zapravo, opisao psihološke temelje čitave moderne industrije ubeđivanja; od političke propagande do marketinga i advertajzinga pre nego što je ona uopšte bila u potpunosti razvijena. On nam je pokazao da reči, kada se koriste na određeni način, postaju moćno oružje za oblikovanje mišljenja i ponašanja masa.

3.3. Odjek u savremenom svetu: Marketing, mediji i društvene mreže

Ako su Le Bonovi uvidi bili relevantni za njegovo doba parne mašine i telegrafa, koliko su tek relevantni danas, u doba interneta, pametnih telefona i društvenih mreža? Čini se da digitalno doba nije ukinulo principe psihologije gomile; naprotiv, ono ih je potenciralo, ubrzalo i dalo im nove, suptilnije oblike.

Pogledajmo samo nekoliko primera:

• Marketing: Zar čitava industrija brendiranja ne počiva na Le Bonovim principima? Kratki, pamtljivi slogani (afirmacija), njihovo neprestano ponavljanje na svim medijskim platformama (ponavljanje), stvaranje trendova i korišćenje influensera da bi se proizvod učinio poželjnim (zaraza i prestiž). Brendovi ne prodaju samo proizvode; oni prodaju osećanja, identitet, pripadnost- sve ono na šta gomila reaguje.
• Političke kampanje: Moderne kampanje se sve manje oslanjaju na detaljne programe i racionalne argumente, a sve više na jednostavne, emotivne poruke (afirmacija), njihovo beskonačno ponavljanje u medijima (ponavljanje), stvaranje osećaja zajedništva među pristalicama i demonizaciju protivnika (zaraza), i fokusiranje na harizmu i imidž lidera (prestiž).
• Društvene mreže: Ovo je možda i najočiglednije polje gde Le Bonovi principi cvetaju. Viralni sadržaji koji se šire brzinom munje (zaraza). Eho komore i filter mehuri gde smo neprestano izloženi istim stavovima, što ih učvršćuje u našem umu (ponavljanje i afirmacija unutar grupe). Influenseri koji stiču ogroman uticaj i oblikuju mišljenja i ukuse miliona (prestiž). Algoritmi koji su dizajnirani da nas zadrže što duže na platformi, često nam servirajući sadržaj koji izaziva snažne emocionalne reakcije, dodatno pojačavajući ove efekte.

Tehnologija je omogućila da se „psihološke gomile“ formiraju brže, lakše i efikasnije nego ikada pre. Često nismo ni svesni da smo postali deo takve nevidljive, digitalne gomile, da naše mišljenje nije rezultat našeg sopstvenog rasuđivanja, već proizvod suptilne sugestije, ponavljanja i zaraze kojoj smo izloženi online. Le Bonova analiza nam pomaže da postanemo svesniji ovih mehanizama.

4. Gomila u nama: Suočavanje sa unutrašnjim pritiskom

4.1. Više od fizičke prisutnosti: Le Bonova relevantnost danas

I sada dolazimo do onoga što je, po mom mišljenju, najvažnija lekcija koju možemo izvući iz Le Bonovog dela danas; do koncepta „gomile u nama samima“. Le Bonova analiza, iako fokusirana na spoljašnje manifestacije kolektivnog ponašanja, zapravo nam otkriva mnogo o našoj unutrašnjoj psihologiji. Principi koje je opisao: gubitak individualnosti, podložnost sugestiji, emocionalno rezonovanje, potreba za vođom, moć prestiža, ne deluju samo kada smo fizički deo rulje na ulici. Oni deluju i unutar nas, svakodnevno, pod uticajem kulture u kojoj živimo, medija koje konzumiramo, društvenih grupa kojima pripadamo, pa čak i pod uticajem naših najdubljih strahova i nesigurnosti.

„Gomila u nama“ je ona naša unutrašnja tendencija da mislimo, osećamo i ponašamo se onako kako mislimo da „treba“, onako kako to radi „većina“ (ili barem većina u našem neposrednom okruženju, stvarnom ili virtuelnom). To je onaj tihi glas koji nam šapuće da se ne izdvajamo, da ne talasamo, da prihvatimo zdravo za gotovo dominantna mišljenja i vrednosti, bez mnogo kritičkog preispitivanja. Zašto? Iz straha od odbacivanja, iz želje za pripadanjem i prihvatanjem, ili jednostavno zbog mentalne lenjosti; lakše je ne razmišljati svojom glavom.

Ovo premešta fokus Le Bonove analize sa spoljašnjeg, sociološkog fenomena na unutrašnji, psihološki konflikt. Borba se ne vodi samo protiv spoljašnje „mase“ koja preti da nas proguta, već pre svega unutar nas samih. To je stalna, često iscrpljujuća tenzija između naše potrebe za autentičnošću, za tim da budemo svoji, i naše jednako snažne potrebe za sigurnošću, prihvatanjem i pripadanjem koju nam nudi stapanje sa kolektivom. Le Bonova psihologija, čitana na ovaj način, postaje moćan alat za introspekciju, za prepoznavanje „gomile“ u sopstvenom umu.

4.2. Konformizam vs. Autentičnost: Rok koncert i „Ja“ u masi

Može li čovek otići na rok koncert, biti deo te ogromne, bučne, energične mase, a da ipak ne izgubi svoju individualnost? Može li se učestvovati u kolektivnom iskustvu bez podpadanja pod negativne aspekte psihologije gomile?

Smatram da može. I ključna razlika leži u svesnosti i očuvanju kritičkog kapaciteta. Biti deo gomile na koncertu, utakmici, proslavi ili čak verskom obredu može biti izuzetno pozitivno, katarzično iskustvo. Deljenje snažnih emocija, osećaj povezanosti sa hiljadama drugih ljudi, prepuštanje ritmu i energiji; sve to može biti oslobađajuće i oplemenjujuće. Ali, pod jednim uslovom: da ostanemo svesni sebe kao individue unutar tog kolektiva. Da zadržimo sposobnost da se kritički distanciramo ako je potrebno, da ne prihvatimo slepo svaki impuls koji dolazi iz mase.

Problem nastaje kada pređemo tu granicu. Kada se toliko prepustimo „zarazi“ da izgubimo sopstveni kompas. Kada kolektivno osećanje postane važnije od ličnih vrednosti, činjenica ili empatije prema onima koji su izvan „naše“ gomile. Kada prestanemo da mislimo i počnemo samo da osećamo i reagujemo zajedno sa masom. Tada prestajemo da budemo deo grupe koja deli iskustvo i postajemo deo „gomile“ u Le Bonovom, često negativnom, smislu te reči; gubimo individualnu svest, kritičnost i, što je najvažnije, ličnu odgovornost.

Moguće je plesati u masi, a da ne postanemo deo bezlične rulje. Ali to zahteva stalnu budnost, svest o sopstvenim granicama i očuvanje unutrašnjeg etičkog kompasa. Najvažnije, zahteva da znamo odgovor na pitanje: ko smo i šta je naša istinska volja?

4.3. Kulturni odjeci: Gomila u filmu i muzici

Umetnost je oduvek bila osetljivi seizmograf društvenih i psiholoških potresa. Nije ni čudo što su teme mase, konformizma, gubitka individualnosti i manipulacije čest motiv u književnosti, filmu i muzici. Ovi umetnički prikazi često na intuitivan način hvataju suštinu fenomena koje je Le Bon pokušao da opiše svojim analitičkim aparatom. Korišćenje ovih primera može nam pomoći da Le Bonove ideje učinimo bližim i razumljivijim.

Slične teme nalazimo i u starim klasicima poput „Metropolisa“ Frica Langa (prikaz obezličene radničke mase).

Možda najpoznatiji primer iz popularne kulture je konceptualni album i film „The Wall“ grupe Pink Floyd. To je moćna metafora otuđenja modernog čoveka smeštenog u XX vek, ali i zastrašujući prikaz kako lična trauma (neuzvraćena ljubav) i izolacija mogu dovesti do prihvatanja fašisoidne ideologije i pretvaranja u vođu destruktivne mase. Scene sa koncerta gde glavni lik, Pink, postaje diktator pred hipnotisanom gomilom, direktna su vizuelizacija Le Bonovih ideja o vođi, prestižu i iracionalnosti mase. Mnogi pank i rok bendovi su takođe kroz svoje tekstove izražavali bunt protiv konformizma i pritiska mase, pozivajući na individualnost i otpor.

Scene iz filma The Wall

Ovi primeri iz popularne kulture pokazuju koliko su Le Bonove teme i dalje žive. Umetnici nam, kroz svoje priče i slike, pomažu da prepoznamo i razumemo sile koje oblikuju naše ponašanje, kako kolektivno, tako i individualno.

5. Iskušenje doba vodolije: Individuacija naspram kolektivnog sna

5.1. Le Bon kao upozorenje za novo doba?

Vratimo se sada na početnu temu našeg serijal: Filozofiju doba Vodolije. Kako se Le Bonova, često mračna, analiza uklapa u ovu priču? Doba Vodolije se popularno tumači kao era velikih promena, buđenja svesti, jačanja individualnosti, slobode, kreativnosti, ali i globalne povezanosti, umrežavanja i jačanja kolektivnog duha. Zvuči obećavajuće, zar ne?

Međutim, Le Bonova „Psihologija gomile“ stoji tu kao svojevrsno upozorenje, kao memento mori za svaki preterani optimizam. Njegova analiza nas podseća da upravo ta težnja ka zajedništvu, ka kolektivnom identitetu i globalnoj povezanosti (što bi mogle biti pozitivne odlike doba Vodolije) nosi sa sobom i inherentnu opasnost. Opasnost od gubitka kritičke svesti, od utapanja individualnog u kolektivno, od podložnosti manipulaciji i demagogiji koja se uvek hrani iracionalnim strastima mase.

Le Bonova pesimistična vizija služi kao neophodna protivteža potencijalno naivnom zanosu. On nas opominje da idealizacija „kolektivnog sna“ može biti opasna. Ako doba Vodolije donosi veću povezanost kroz tehnologiju i globalne mreže, Le Bonova analiza sugeriše da to istovremeno može pojačati i mehanizme psihologije gomile, čineći nas još podložnijim afirmaciji, ponavljanju i zarazi u digitalnom prostoru.

Pitanje koje nam Le Bon postavlja, gledano iz perspektive doba Vodolije, jeste: kako da ostvarimo potencijal za veću povezanost i zajedništvo, a da istovremeno ne žrtvujemo individualnost, kritičko mišljenje i ličnu odgovornost? Kako da prepoznamo i izbegnemo zamke „kolektivnog sna“ i da se izborimo za autentičnu individuaciju unutar sve umreženijeg sveta? Le Bon nam ne nudi laka rešenja, ali nam daje dijagnostički alat da prepoznamo simptome bolesti.

5.2. Očuvanje kritičkog mišljenja u svetu „Post-istine“

Relevantnost Le Bonove analize postaje još očiglednija kada je povežemo sa fenomenom o kojem se danas mnogo govori, sa dobom „post-istine“. Živimo u vremenu kada se čini da objektivne činjenice i racionalni argumenti imaju sve manje uticaja na oblikovanje javnog mnjenja i političkih odluka. Umesto toga, dominiraju apeli na emocije, lična uverenja, grupnu pripadnost i harizma lidera.

Le Bon je, zapravo, opisao psihološke mehanizme post-istine. Njegova tvrdnja da gomile ne reaguju na logiku i dokaze, već na snažne, jednostavne tvrdnje (afirmacija), njihovo neprestano ponavljanje i emocionalnu zarazu, te da slepo slede vođe obdarene prestižom; zar to nije savršen opis sveta u kojem živimo? Svet u kojem lažne vesti, mutne teorije i propagandne poruke cvetaju na društvenim mrežama, šireći se poput požara kroz eho komore i filter mehure?

Fenomen „post-istine“ nije, dakle, nešto suštinski novo. To je, u velikoj meri, manifestacija starih principa psihologije gomile, samo pojačanih i ubrzanih modernom tehnologijom. Emocije nadvladavaju razum, ponavljanje stvara iluziju istine, a prestiž izvora (bio to harizmatični političar, popularni influenser ili anonimni „ekspert“ sa interneta) postaje važniji od sadržaja poruke.

Šta nam je činiti u takvom svetu? Le Bon nam, kao što rekoh, ne nudi rešenja, ali njegova dijagnoza ukazuje na pravac. Ako su gomile (i „gomila u nama“) podložne sugestiji i iracionalnosti, onda je jedini protivotrov jačanje individualne svesti, kritičkog mišljenja i stvarne pismenosti. Trebali bismo naučiti da prepoznajemo manipulativne tehnike: afirmaciju bez dokaza, beskonačno ponavljanje, igranje na emocije, lažni autoritet. Moramo razvijati sposobnost da proveravamo informacije, da sagledamo problem iz različitih uglova, da sumnjamo i postavljamo pitanja, čak i kada je to nepopularno ili neprijatno. Moramo biti svesni sopstvene podložnosti sugestiji i grupnom pritisku. To je težak, neprekidan posao, ali čini se da je to jedini način da očuvamo razum i individualni integritet u „Doba Gomile“ koje, po svemu sudeći, još uvek traje u novom, digitalnom ruhu.

Literatura i drugi izvori:

1. 1. Le Bon, G. (2006). Psihologija gomile (prev. D. Marković). Beograd: Algoritam. (Komentar iz predgovora izdanja)
2. 2. IBID
3. 3. Sills, David L. (1968). International Encyclopedia of the Social Sciences. Macmillan. p. 82.
4. 4. Le Bon, G. (2006). Psihologija gomile (prev. D. Marković). Beograd: Algoritam.
5. 5. IBID
6. 6. IBID
7. 7. IBID
8. 8. IBID
9. 9. IBID
10. 10. Prvi deo eseja: Filozofija doba Vodolije (Deo prvi: Bela Hamvaš)