 |
| Slika korica prvog italijanskog izdanja knjige |
Piše: Vladimir Tomić
Jedna od boljih akcija koja se dogodila u ovoj državi, a koje se ja sećam kao nečega stvarno kolektivnog, na nivou čitavog naroda, desila se negde u periodu između 2001. i 2005. godine. Ne sećam se sasvim precizno da li je u to bila direktno uključena država, jer je više delovalo kao projekat koji su gurale medijske kuće i novine (tada drugačije nego danas), uz koje si mogao da dobiješ knjigu po simboličnoj ceni. U mojoj glavi to je ostalo kao „knjige za dinar”: ujutro kupiš novine na trafici, i uz njih dobiješ knjigu. A među tim naslovima bilo je nečeg ozbiljno dobrog, recimo Ime ruže Umberta Eka, ili Hadrijanovi memoari Margerit Jursenar.
Naravno, skladno s našim mentalitetom, čak i od takve dositejevske, prosvetiteljske akcije, smeštene u 21. vek, ponegde se pravio nušićevski cirkus. Dešavalo se da dođeš na trafiku, da bukvalno brzgaš da budeš prvi u sedam ujutru, i onda ti prodavac (ili prodavačica) hladno kaže: „Nema više tih novina.” Kao da je u pitanju neka retka roba ispod pulta, a ne nešto što je javno reklamirano i što bi trebalo da bude dostupno svima koji su poranili.
To se meni dogodilo jednog jutra u Leskovcu, u centru, kod gimnazije; tu negde i kod suda i supa, sve mi je i danas u slici: raskrsnica, hladnoća jutra, ona vrsta gradske polu-tišine koja traje samo par minuta pre nego što se dan potpuno zahukta. Ja školarac, dan mi počinje tako što ustajem, prebacujem se autobusom oko 17 kilometara do škole, a u tom periodu već postajem izrazito neposlušan spram autoriteta: u glavi mi nije disciplina, nego ono što volim i u šta bežim: književnost, filozofija, psihologija, istorija. U ustima mi gori cigareta „57”, tada popularna među mlađima, i iz nekog polu-zbunjenog uzbuđenja, jer taj dan se „hvata” Eko – pitam prodavačicu, onako sugestivno i ispitivački: „A imate li te novine?” Pritom znam da ona zna i ja znam zašto ih tražim, kao da je greh tražiti nešto što je išlo javno, kao reklama, nešto što bi navodno trebalo da bude dostupno svima ako kupiš taj broj. Ona mi kaže kratko: „Ne.” Hej – „ne”, bez objašnjenja, bez ičega, a lice joj već u stavu: sad ću ga ubiti ako još nešto pita. Nema veze što je prošlo jedva desetak minuta od otvaranja trafike, i nema šanse da je stvarno sve rasprodato u tom kratkom periodu… Ah, those were the days…
Srećom, kasnije sam, sa nekih sedamnaest godina, na drugi način došao do Imena ruže, i tu se dešava nešto što mi je ostalo kao jedna od najjačih književnih slika cenzure: u romanu se pokušava sakriti, uništiti, skloniti od sveta Aristotelova izgubljena knjiga o smehu; i to od strane fanatičnog starca u manastiru, čoveka koji je uverio sebe, u svom religiozno-ideološkom i dogmatskom uverenju, da se Isus Hrist navodno nikada nije smejao i da je smeh neskladan s božanskom prirodom. Premda Aristotel, naravno, ne govori o Isusu, jer za Isusa nije ni mogao znati; Aristotel je kroz čitav taj period skolastike i srednjeg veka bio autoritet bez kojeg se gotovo ništa nije smelo misliti do kraja. Zato su se njegova dela prevodila, analizirala i „uklapala” tako da potvrđuju obavezujuću istinu; svako drugo tumačenje lako je moglo biti proglašeno za jeres, sektaštvo, pa i đavolja posla.
Ekov manastir je smešten u kasnu jesen 1327. godine, u severnoj Italiji, u trenutku kad teologija nadilazi akademsku disciplinu, i deluje kao politička poluga, a rasprava o siromaštvu, moći i „pravoverju” ima posledice po tela.
I zaista, ta tela su u Ekovom svetu podložna najsurovijem ispisivanju moći. Knjiga nam ne dozvoljava da zaboravimo kako su teološke apstrakcije neretko završavale u krvi i dimu lomača. Dovoljno je prisetiti se jezivih odjeka o sudbini fra Dolčina i njegovih sledbenika, onih nesrećnika optuženih za jeres i paktiranje sa đavolom, čije je meso kidano usijanim kleštima, a koža drana sa živih tela na gradskim trgovima. Eko nas, sa izoštrenim vidom za istorijski detalj i suptilnošću vrhunskog esejiste, podseća da je srednji vek vreme kada se ideja doslovno urezivala u ljudsku fizionomiju. Telo jeretika bilo je pergament na kojem je Inkvizicija ispisivala svoju apsolutnu istinu.
 |
| Kadar iz filma “Ime ruže” |
Ali, ispod tog vidljivog, brutalnog teatra surovosti, odvija se jedan mnogo tiši, ali suštinski opasniji rat. Rat za znakove, za simbole, za ono što sme da se misli i oseća. Eko, taj vrstan semiotičar, postavlja Vilijama od Baskervila da čita svet kao tekst, dok se prava knjiga; onaj mitski, izgubljeni drugi tom Aristotelove Poetike, krije u samom srcu lavirinta. Zašto baš komedija? Zašto je rasprava o smehu toliko opasna da se zbog nje ubija, truje i na kraju spaljuje najveća biblioteka hrišćanskog sveta?
Slepi bibliotekar, Horhe od Burgosa, čuvar te stroge, ledene ortodoksije, ne plaši se Aristotela kao paganskog filozofa; Crkva je njega već asimilovala i prilagodila. On se plaši, ni manje ni više nego – legitimizacije smeha. U jednom od najbriljantnijih dijaloga u romanu, Horhe izgovara antologijsku odbranu dogme: „Smeh potresa telo, unakažava crte lica, čini da čovek izgleda kao majmun.” Ali njegov pravi strah leži dublje, u samoj ontologiji vlasti. Smeh oslobađa seljaka od straha od đavola. A ako nema straha od đavola, gubi se potreba za Bogom, barem onim Bogom kojeg Horhe i njegova uskogruda institucija predstavljaju. Zakon bez straha ne može da vlada. Smeh je ultimativna subverzija; on prevrće svet naglavačke, on demistifikuje nedodirljivo, on obara lažne autoritete u prašinu svakodnevice.
Kada Vilijam od Baskervila konačno formuliše svoju tezu, on to čini sa melanholijom čoveka koji razume tragičnu prirodu fanatizma: „Možda je zadatak onoga koji voli ljude da ih navede da se smeju istini, jer jedina istina jeste naučiti osloboditi se bolesne strasti prema istini.”
I tu dolazimo do onog ključnog, suptilnog ponora koji se otvara pred nama danas, dok razmišljam o tom hladnom jutru na leskovačkoj raskrsnici. Mi nismo spalili biblioteku, niti smo, poput Horhea, zatrovali ivice stranica da bismo ubili one koji ih gladno čitaju. Naš gubitak je daleko tragičniji, jer je nevidljiv. Mi smo smeh izgubili tako što smo ga banalizovali. Pred onom namrgođenom prodavačicom na trafici nije bilo mesta za osmeh, već samo za tupu, mehaničku ozbiljnost svakodnevnog preživljavanja i slepe poslušnosti nekom malom, lokalnom autoritetu.
Danas nam se čini da se smejemo više nego ikad: okruženi smo industrijom zabave, jeftinim humorom, beskrajnim cinizmom sa digitalnih ekrana. Ali to nije onaj aristotelovski, katarzični smeh koji oslobađa od straha. To je histerični grč, prazna buka koja služi samo da prikrije unutrašnju teskobu. Pravi smeh, onaj koji trese temelje dogme i koji ume da se naruga i samoj smrti, tiho je ispario iz naših života. Postali smo društvo smrtno ozbiljnih fanatika, zatvorenih u sopstvene ideološke eho-komore, uvereni u ispravnost svojih malih, privatnih inkvizicija. Izgubivši taj oslobađajući smeh, postali smo sličniji slepom Horheu nego što smo spremni da priznamo; grčevito čuvamo svoje istine, spremni da metaforički „oderemo kožu” svakome ko se usudi da dovede u pitanje našu svetost i naše stavove.
Kada se danas, decenijama kasnije, setim tog gorko-krompirastog mirisa „57” cigarete i promrzlih prstiju koji stežu sitniš za knjigu, shvatam da je Ekov roman mnogo više od detektivske priče u mantiji. To je epitaf jednom svetu koji je znao šta znači tajna i šta znači iskonska, opasna radost saznanja. Biblioteka je možda izgorela, a od nekadašnjeg sveta ostala su samo imena. Stat rosa pristina nomine, nomina nuda tenemus (Od ruže negdašnje osta ime, imena tek gola imamo). Ali onaj pravi poraz nećemo naći u pepelu izgorelih knjiga; on se nalazi u našoj hroničnoj nesposobnosti da se, pred licem apsurda i nametnutih životnih pravila, makar i onih sasvim banalnih na lokalnoj trafici, iskreno, duboko i oslobađajuće – nasmejemo.
