Ponekad želim da nisam pročitao nijednu knjigu.
Da nikad nisam otvorio nijednu novinu,
i da nisam čuo za televiziju.
Da nikad nisam video nijedan grad
i da nikad nisam čuo za reči kao što su:
„politika”, „bog”, „crkva”, „kultura”, „tradicija”, „ideologija”,
„pornografija”.
Da iz velike šume muzike nikad nisam izašao i da mi je ceo svet zauvek ostao Čudo,
kojem se niti klanjam niti istim vladam, već u njemu samo postojim i čudački činim čudilo.
Svaka životinja, svaka biljka i svako drvo bili bi moji prijatelji;
i ja bih bio njihov prijatelj.
Svaki užas bi se onda na meni slomio, kao talas o stenu,
i pred licem lepote svaka bi zver stala i izgubila se u tišini.
I ja kada bih plakao, svaku moju suzu nosila bi reka i stvarala jednu novu veliku reku a kada bih se smejao;
svaki moj osmeh nosili bi vetrovi i ptice u daleke gore,
i velike planine bi odjeknule moje pravo ime koje nijedan ljudski jezik ne poznaje.
I ja više ne bih bio čovek
nego Čudak u Čudu.
(Oblak Kaktusa)
7. Avgust 2020,
Beograd. Posvećeno Milenku Čoloviću.