Meni

Tag: distopija

  • Paranoja, empatija i budućnost: Kako nas Filip K. Dik upozorava na stvarnost

     

    Filip K. Dik 1954. godine, sa 24 godine
    Filip Dik 1954, kao 24godišnjak, izvor slike wikimedia commons


    Filip Dik je često govorio: „Stvarnost je ono što ne nestaje kada prestanete da verujete u nju.“ U naizgled jednostavnoj rečenici, on je izrazio jednu od ključnih opsesija koja se provlači kroz gotovo sva njegova dela: kako prepoznati granicu između onoga što je stvarno i onoga što je konstrukcija, bilo individualna ili nametnuta od strane društva, medija, vlada i korporacija. Kada u „Ubiku“ vidimo svet koji se raspada unazad kroz vreme, ili kada u „Kroz tamno ogledalo“ pratimo junake koji gube sopstveni identitet, čini se da Dik stalno dovodi čitaoca do one tačke kada „ništa nije onako kako izgleda“. U njegovom univerzumu, paranoja nije samo simptom, već i oblik prilagođavanja na opskurnu realnost u kojoj se nalazimo.

    U mnogim esejima i romanima ponavlja se tema sukoba između ličnog i kolektivnog poimanja istine. „Možda svako ljudsko biće živi u jedinstvenom, privatnom svetu, različitom od onih koje naseljavaju i doživljavaju svi drugi ljudi“, piše Dik, ukazujući na činjenicu da je i sam bio zaokupljen pitanjem subjektivne stvarnosti i „pluralnih realnosti“. Kaže: „Ako realnost zavisi od osobe do osobe, možemo li govoriti o jednoj, jedinstvenoj stvarnosti, ili bismo zapravo morali da govorimo o mnoštvu stvarnosti?“ U tome leži suština mnogih njegovih filozofskih i književnih istraživanja: šta ako je jaz između tih stvarnosti toliko ogroman da između ljudi nastaje potpuni raspad komunikacije?


    Lili Bluz, Reflekcije, digitalna obrada
    Reflekcije, LIli Bluz, digitalna obrada


    Priča o androidima u romanu „Da li androidi sanjaju električne ovce?“ najbolje osvetljava Dikovu opsednutost razlikovanjem između stvarnog i simulacije, iskonskog i veštačkog, ljudskog i ne-ljudskog. U jednoj izjavi, koja se pripisuje njemu, stoji: „Prava mera čoveka nije njegova inteligencija ili dokle se uspeo u ovoj nakaznoj ustanovi. Ne, prava mera čoveka je sledeća: koliko brzo može da odgovori na potrebe drugih i koliko sebe može da im pruži.“ Ovo odsustvo empatije u androidima jeste ono što ih razotkriva, ali Dik majstorski pokazuje i da neki ljudi, možda, ni sami ne poseduju istinski kapacitet za brigu o drugima. Jedan od njegovih likova u istom romanu kaže: „Moj raspored za danas uključuje šest sati samooptužujuće depresije“, što ogoljava i apsurd i težinu nošenja sa robotizovanom, otuđenom svakodnevicom.


    Pitanje manipulacije rečima i „prava“ stvarnosti Dik dodatno produbljuje izjavom: „Osnovno oruđe za manipulaciju stvarnošću jeste manipulacija rečima. Ako možete da kontrolišete značenje reči, možete da kontrolišete i ljude koji ih moraju koristiti.“ Ova misao posebno je aktuelna u doba digitalnih medija i društvenih mreža, gde se, kako je on već tada naslućivao, „stalno proizvode pseudo-stvarnosti od strane veoma sofisticiranih ljudi, koristeći veoma sofisticirane elektronske mehanizme“.

    U knjizi „Kroz tamno skeniranje“, roman koji suštinski progovara o identitetu i percepciji, lik se pita: „Šta skener vidi?… Vidi li u meni, u nama: jasno ili zamagljeno?“ Čak i ako skener, odnosno tehnologija, vidi detaljnije nego ljudsko oko, ostaje pitanje: da li smo sami u stanju da sagledamo sebe i druge, ili smo uronjeni u „mrak“? Jedan od Dikovih provokativnih citata tu je i: „Kada ste ludi, naučite da ćutite“, koji ukazuje na to da se pojedinac, suočen s distopijskim okruženjem, često povlači u sebe, jer je suočavanje sa spoljnim svetom ponekad previše bolno.



    Da je bio fasciniran i ljudskim padom, otkriva se u rečenicama poput: „Bićete primorani da činite loše stvari gde god da krenete. To je osnovni uslov života, da budete primorani da prekršite svoj identitet.“ Ipak, Dik nikada ne zaboravlja da, usred tog tmurnog pogleda, ostane tračak optimizma. „Možda sam ništa, ali to je sve što imam“, ispisuje u „Marsovskom vremenskom klizanju“, ukazujući na čovekovu neuništivu nadu i volju da se, ma koliko bio slab, ipak izbori.

    U „Čoveku u visokom zamku“ Dik proširuje filozofsko pitanje stvarnosti na čitavu alternativnu istoriju, prikazujući kako se istorijske činjenice mogu relativizovati do te mere da se više ne može pouzdano reći šta se zaista dogodilo. U jednom citatu stoji: „Danas živimo u društvu u kojem se lažne stvarnosti proizvode od strane medija, vlada, velikih korporacija… Zato se ja u pisanju pitam: Šta je stvarno?“ Jednako važno, njegovo upozorenje glasi: „Ne sumnjam u njihove motive, već u njihovu moć.“ Time skreće pažnju na to da je moć tih sistema toliko velika da i ljudi i sama stvarnost mogu postati potrošna roba.


    Iza svih ovih motiva stajali su i Dikovi lični demoni. Poznato je da je godinama koristio stimulanse, najčešće amfetamine, kako bi pojačao kreativnost i pisao po celim noćima, što je zasigurno doprinelo njegovom rastućem osećaju paranoje i nesigurnosti. Najpoznatiji primer takvog stanja beleži se 1974. godine, kada je Dik pisao pismo FBI-ju tvrdeći da je poljski pisac Stanislav Lem, jedan od najuglednijih autora naučne fantastike sa Istoka, zapravo kolektiv sovjetskih teoretičara koji žele da potkopaju američku naučnu fantastiku. Ova epizoda govori mnogo i o hladnoratovskoj klimi tog vremena, ali i o Dikovim izoštrenim strahovima da je u toku neka globalna zavera protiv slobodnog mišljenja na Zapadu. Da stvar bude zanimljivija, baš je Lem izuzetno cenio Dika, smatrajući ga vrhunskim i originalnim piscem. Sama ideja da KGB ili Sovjetski Savez aktivno rade na podrivanju žanra naučne fantastike, ili da Lem uopšte nije stvarna ličnost, nego „front“ za neku vrstu sovjetske propagande, čini se kao logična posledica Dikove sklonosti ka paranoidnim objašnjenjima.

    U „VALIS-u“, prilično autobiografskom romanu, Dik na jednom mestu beleži: „Ponekad je primeren odgovor na stvarnost- poludeti“, što možda savršeno opisuje i njegov životni put. Nakon provale u kuću početkom sedamdesetih, kada su mu nestali papiri i rukopisi, osećao je da ga svestrano progone nepoznate sile, bilo da su to komunističke, državne ili čak vanzemaljske službe. Taj spoj ličnih trauma, nesanice izazvane supstancama i neprekidnog pisanja, rezultirao je jednim od najoriginalnijih i najuticajnijih opusa u žanru naučne fantastike.

    Korice američkog izdanja romana VALIS
    Korice američkog izdanja knjige VALIS, izvor slike: sikimedia commons


    Na kraju, Dik je pokazao da ni pesimizam, ni skepticizam ne moraju nužno biti potpuno mračni, već mogu podstaći svest o granicama ljudskosti i putevima da je očuvamo. Njegov svet satkan je od sumornih izgleda, špijunskih imaginarija, hibridnih stvarnosti i manipulisanih sećanja, ali usred tog haosa ipak ostavlja mesto za pitanje: kako ostati čovek? Možda je baš to razlog zašto se za Dikova dela kaže da su „proročka“; zato što jasno nagoveštavaju kakav to „tehnološki cirkus“ i „medijsko ludilo“ možemo doživeti ako zaboravimo na saosećanje i kritičko mišljenje. U jednom trenutku, on nas podseća: „Ako mislite da je ovaj univerzum loš, trebalo bi da vidite neke od drugih.“ Za Filipa Dika, opstanak ljudskosti je uvek bio mogući ishod, samo je pitanje gde ćemo ga potražiti: u lucidnom ludilu, iskrenom suočavanju sa sobom, ili u odbijanju da budemo „programirani“ od strane nevidljivih sila, bilo spoljnih, bilo naših unutrašnjih strahova.

    Spisak knjiga Filipa K. Dika u srpskim prevodima može se pogledati u ovom linku
    Razneseni Svermi, Vladimir Tomić, Oblak Kaktusa

  • Equilibrium u kojem živimo


     „Kad bih imao nebeske tkanine,
    Protkane zlatnim i srebrnim svetlom,
    Plave i tamne i sumračne tkanine
    Noći i svetlosti i polusvetlosti,
    Prostreo bih ih pod tvoje noge:
    Ali ja, siromašan, imam samo svoje snove;
    Prostro sam svoje snove pod tvoje noge;
    Koračaj nežno jer koračaš po mojim snovima.”
    Viljam Balter Jejts

    Ne, ovo nije neka daleka futuristička distopija. Film Equilibrium nije upozorenje o onome što dolazi; on je prikaz sveta u kojem već živimo. Kada gledamo distopijske filmove i čitamo distopijske romane, lako je pomisliti da oni opisuju neki daleki svet, neku ekstremnu budućnost koju treba sprečiti. Ali istina je da oni uvek govore o sadašnjosti, o ljudima kakvi već jesmo, samo u najoštrijem, nefiltriranom obliku.

    Equilibrium je film koji na prvi pogled deluje kao još jedna standardna sci-fi distopija inspirisana Orvelovom 1984 ili Bredberijevim Farenhajtom 451, ali ispod stilizovane akcije krije se priča o svetu koji već živimo – svetu koji potiskuje osećanja zarad kontrole, koji oblikuje pojedinca tako da funkcioniše, ali ne i da oseća, koji sistematski guši umetnost, emociju i autentičnost jer su one u svojoj suštini opasne po svaki poredak koji želi apsolutnu poslušnost.



    Kadar iz filma Equilibrium
    Scena iz filma.



    Film prati Džona Prestona, pripadnika elitnih sluga režima u post-apokaliptičnom društvu Librije, gde je nakon Trećeg svetskog rata donesen radikalan zaključak: da bi se sprečila destrukcija, ljudske emocije moraju biti eliminisane. Svaka emocija i osećanje kao svesno poimanje emocija je zabranjeno, umetnost je spaljena, muzika i knjige su izbrisani iz svakodnevnog života, a građani svakodnevno uzimaju lek Prozium koji im briše mogućnost da osećaju. Preston je vrhunski Egzekutor, čovek koji hladnokrvno ubija one koji se usude da osećaju – sve dok i sam ne popije prvu dozu leka. I u trenutku kada osećanja počnu da se vraćaju, on shvata ne samo istinu o svetu oko sebe, već i o sebi samom.

    Šta film zapravo govori?

    Govori o društvu koje prezire emocije jer emocije vode ka individualizmu, ka haosu, ka nepredvidivosti. Govori o tome kako se lako manipuliše ljudima koji su utrnuli, koji su se navikli da ne postavljaju pitanja, koji su toliko otuđeni jedni od drugih da im čak ni sopstvena deca ne znače ništa osim pukog nastavka funkcije sistema. Govori o tome kako se umetnost ne cenzuriše samo zabranama, već i ravnodušnošću – kada se stvori svet u kojem ljudi više nemaju potrebu da osećaju, nema ni potrebe za umetnošću, muzikom, poezijom. Govori o tome kako smo već sada naučeni da ignorišemo bol, da je maskiramo, da postanemo efikasni točkići u mehanizmu društva koje vrednuje upotrebnu praktičnu vrednost više od ljudskosti.

    Uzmimo trenutak da pogledamo oko sebe. Nije li svet već takav? Ljudi koji ne osećaju su idealni građani. Oni ne postavljaju pitanja. Oni ne prave probleme. Oni izvršavaju zadatke, prate pravila, ne izazivaju haos. Pogledajmo kako svet postaje sve više birokratizovan na digitalan način, kako su međuljudski odnosi sve više filtrirani kroz ekrane i digitalne interakcije koje nas drže na distanci, kako nam se emocije serviraju u dozama prilagođenim algoritmima koji od nas očekuju samo pozitivnost i površne reakcije. Pogledajmo kako se depresija i anksioznost leče tako da ljudi budu funkcionalni, ali ne i isceljeni. Pogledajmo kako su umetnost i kultura skrajnuti u korist brze potrošnje sadržaja koji ne ostavlja nikakav emocionalni trag.



    Kadar iz filma Equilibrium
    Scena iz filma


    U Equilibriumu, ljudi ne moraju biti fizički zatvoreni u logore ili pod stalnim nadzorom; dovoljno je da ne osećaju ništa. I tada su već poraženi.

    Zato su distopijski filmovi poput ovog važni. Ne zato što upozoravaju na budućnost, već zato što nam pokazuju sadašnjost u njenom krajnjem obliku. Oni uzimaju elemente našeg društva i izvode ih do njihovog logičnog ekstrema. Svet Equilibriuma nije neko fiktivno mesto, to je naša realnost – samo nekoliko koraka brutalnije.

    Pitanje nije da li ćemo jednog dana živeti u takvom svetu. Pitanje je da li već sada živimo u njegovoj ranoj verziji. Pitanje je da li ćemo prepoznati koliko smo već otupeli, koliko smo već naučeni šta i kako da mislimo umesto da osećamo. Pitanje je da li ćemo pre nego što bude prekasno prestati da gutamo svoje doze Proziuma, ma kakav on bio u stvarnom svetu.

    Jer u svetu u kojem se osećanja gase, preostaje samo mehaničko postojanje. Čovek nije na svetu da mehanički postoji nego da promišlja svoje postojanje, da o njemu kontemplira i da se nad istim čudi. To je razlika između golog postojanja i egzistencije o kojoj nam govore filozofi, od Serena Kjerkegora, pa sve do Sartra.  I tada više ne treba ni režim ni diktatura, jer ljudi koji ne osećaju ne znaju ni za šta drugo osim onoga što im je dato.


    Kadar iz filma Equilibrium
    Scena iz filma


    Ako se osećanja gase, ako se umetnost briše, ako se ljubav svodi na funkcionalnost, ako postajemo produktivniji ali ne i srećniji, ako je bol nešto što treba što pre eliminisati umesto razumeti: zar nismo već na putu ka tom svetu?

    Pitanje je da li ćemo imati hrabrosti da osećamo pre nego što tu ljudsku osnovu oduzmemo sebi samima.

    Razneseni Svemir, Vladimir Tomić, Oblak Kaktusa

  • Goreng u Rupi: Don Kihot za savremeni svet

    Naslovna strana prvog izdanja Don Kihota
    Naslovne korice prvog izdanja Don Kihota, izvor slike: wikimedia commons


    „Kad se čini da je i sam život ludilo, ko zna gde leži granica između razuma i ludila? Možda je previše praktičnosti ludilo. Odreći se snova – to može biti ludilo. Previše razuma može biti ludilo – a najluđe od svega: videti život onakvim kakav jeste, a ne onakvim kakav bi trebalo da bude!“ (1)

    Servantes, Don Kihot

    Don Kihot, plemeniti ludak koji juri divove, i Goreng, tragični heroj u distopijskom zatvoru zvanom Rupa (El Hoyo na španskom), dele sudbinu onih koji se bore protiv nepravednih sistema. Iako razdvojeni vekovima i fikcijskim univerzumima, njihovi ideali i porazi oblikuju istu srž: gde leži granica između ludila idealizma i pragmatične pokornosti? U njihovim borbama pronalazimo alegoriju o ljudskoj prirodi, društvenim nepravdama i suštinskom pitanju: da li je borba za pravdu ikada istinski uzaludna?

    Onore Domije, Don Kihot
    Don Kihot na slici Onore Domijea, izvor slike: wimedia commons


    Don Kihot Migela de Servantesa simbol je univerzalnog idealizma – čoveka koji se bori protiv „divova“ koji su u stvarnosti samo vetrenjače. Njegov viteški duh nije puki izraz ludila, već i neugasive vere u bolje društvo, čak i kada ono deluje nemoguće. Don Kihot, uz podršku svog vernog pomoćnika Sanče Panse, preispituje granice stvarnosti i iluzije, često podsećajući čitaoce na paradoks idealizma: kada idealista postaje ludak? Ili, preciznije, kada društvo proglašava idealistu za ludaka jer ne može da prihvati njegovu moralnu viziju? Vetrenjače protiv kojih Don Kihot juri simbolišu ne samo besmislene bitke, već i otpor prema sistemima moći koji se čine nepobedivim. Kihotovo odbijanje da se povinuje surovoj stvarnosti učinilo ga je jednim od najpoznatijih likova u književnosti. Njegova borba za pravdu – ma koliko izgledala uzaludna – postaje inspiracija za one koji veruju u snagu ideala.

    U filmu El Hoyo prevedenim kao Platforma, Goreng donosi tu istu knjigu sa sobom u vertikalni zatvor, stvarajući most između vekovno udaljenih svetova. Ona je simbol težnje za moralnošću i solidarnosti u svetu koji to uporno odbija.




    Rupa (El Hoyo) je brutalna alegorija kapitalističkog društva – vertikalni zatvor gde se hrana spušta sa vrha na platformi, a svaki nivo dobija ostatke onih iznad. Oni na višim nivoima se prejedaju, dok oni niži gladuju, zarobljeni u začaranom krugu pohlepe i gladi. Sistem koji je predstavljen u Rupi prevazilazi ekonomsku dimenziju; on je i duboko moralno bankrotiran: ljude pretvara u neprijatelje i prisiljava ih da se odreknu sopstvene čovečnosti zarad opstanka.

    Trimagasi, Gorengov prvi cimer, oličenje je te pokvarenosti, ali istovremeno i složeniji lik nego što na prvi pogled deluje. Njegova filozofija – „Bolje je jesti nego biti pojeden“ (2) – predstavlja predaju sistemu i opravdava čak i kanibalizam, objašnjavajući da ga oni „iznad“ na to teraju (3). Međutim, Trimagasi nije potpuni negativac. On je taj koji Gorenga uvodi u surovu logiku Rupe i postaje svojevrsni vodič kroz njene okrutne zakone. Iako ga postupci čine produktom sistema, njegova interakcija sa Gorengom sadrži i elemente mentorstva, čak i duhovnog vođstva.

    Kadar iz filma Rupa (El hoyo)
    Scena iz filma Rupa

    Nakon što Trimagasi biva ubijen, on se vraća Gorengu kao vizija, podsećajući ga na suštinske istine o Rupi i usmeravajući ga ka dubljem razumevanju sveta u kojem se nalazi. Na taj način, Trimagasi postaje simbol unutrašnjeg konflikta: između adaptacije na sistem i pokušaja da se sačuva ljudskost. On nije heroj, ali nije ni potpuno oličenje zla – već slika  čovekovog preživljavanja unutar destruktivnog sistema.

    Kadar iz filma Rupa (El hoyo)
    Scena iz filma Rupa

    Nasuprot Trimagasiju, Imogiri, bivša administrativna službenica Rupe, unosi tračak solidarnosti u ovaj svet beznadežnosti. Ona pokušava da reformiše sistem iznutra, deljenjem obroka i apelovanjem na uzajamnu pomoć među zatvorenicima. Sa svojim psom, Ramzesom, Imogiri simbolizuje ljudsku potrebu za saosećanjem i društvom, čak i u najtežim uslovima.

    Međutim, njen pokušaj humanizacije Rupe nailazi na surov otpor sistema i njegovih aktera. Smrt njenog psa – koga ubija Miharu, tajanstvena žena koja se spušta platformom u potrazi za svojim detetom – snažno simbolizuje okrutnost i dehumanizaciju unutar ovog sistema. Miharu, vođena očajem i uverenjem da je njeno dete zarobljeno, reaguje nasiljem koje postaje izraz njenog očajničkog protesta. Taj čin ubistva psa nije samo akt brutalnosti, već i izraz Miharuine osvete prema onima za koje veruje da su deo problema, jer Imogiri kao deo administracije zatvora jeste bila uključena u kreaciju sistema Rupe.

    Smrt psa osvetljava kako sistem uništava svaku naznaku empatije i solidarnosti. Ovaj događaj briše granice između žrtve i agresora, istovremeno naglašavajući surovu realnost Rupe – prostor gde čak i oni sa dobrim namerama postaju deo začaranog kruga nasilja. Ova tragedija ne samo da potresa Gorenga već ga i primorava da preispita sopstveni identitet i način borbe u svetu koji ne ostavlja prostor za humanost.

    Imogirina tragična smrt podseća Gorenga na to koliko je idealizam skup u dehumanizovanom svetu. Njena vera u mogućnost solidarnosti urušava se pred brutalnošću sistema, ostavljajući Gorenga samog sa pitanjem koliko se zaista može promeniti u takvom okruženju.


    Kadar iz filma Rupa (El hoyo)
    Scena iz filma Rupa

    Dok Imogiri predstavlja reformizam, Baharat, Gorengov saputnik u misiji redistribucije hrane, donosi duh revolucionarne borbe. Njegova vera podseća na Don Kihotov viteški duh, ali njihova metoda – nasilje prema onima koji odbijaju da sarađuju – postavlja pitanje o paradoksima borbe za pravdu. Baharatova rečenica, „Važno je poslati poruku“ (4), reflektuje problem sa kojim se svaki idealista suočava: da li je moralno narušiti sopstvene principe zarad višeg cilja? Baharatova tragična smrt, ostavljajući njegovo telo na dnu, dodatno ističe cenu revolucije.

    Miharu, enigmatična žena koja se spušta platformom u potrazi za detetom, donosi složenost i ambivalentnost. Ona je istovremeno žrtva i agresor, simbol beskrajne borbe za nadu u svetu koji poriče njeno postojanje. Dok Imogiri tvrdi da „u Rupi nema dece“ (5), Miharu uporno traži, pružajući Gorengu uvid u snagu individualne vere, čak i kada je osuđena na neuspeh.

    Kadar iz filma Rupa (El hoyo)
    Scena iz filma Rupa


    Na najnižem nivou Rupe, dete – čije postojanje je sve vreme dovođeno u pitanje – postaje simbol čistote i nade. Nepokvareno sistemom, ono predstavlja mogućnost za novi početak. „Poruka ne zahteva nosioca“ (6), zaključuje Goreng dok se povlači u tamu, dopuštajući detetu da se uzdigne na platformi. Gorengova finalna žrtva na kraju filma predstavlja čin vere u više ideale, kao i poverenje u mogućnost promene i nade da će zajedništvo, makar i nedostižno za njega, pronaći put ka obnovi ljudskosti.

    Don Kihot je jednom rekao: „Kada samovlada postane norma, pravi viteški duh postaje ludilo“ (7). Goreng, Baharat, Imogiri i Miharu, na različite načine, pokazuju kako sistem koristi pojedinca protiv samog sebe, pretvarajući idealizam u ludilo ili ga uništavajući kroz beznađe. Međutim, iako vetrenjače i ponori možda ostaju nepobedivi, upravo borba protiv njih – koliko god izgledala uzaludna – definiše ljudski duh.

    Rupa i Don Kihot, spojeni u ovoj priči, zajedno stvaraju metofore o ljudskom društvu, njegovim greškama, ali i njegovim mogućnostima. Gorengova žrtva i uzdizanje deteta ka vrhu podsećaju nas da, iako promena može izgledati daleko, ona počinje sa onima koji imaju hrabrosti da se bore protiv vetrenjača – makar i u ponoru sistema.




    Literatura:


    1, 7.Servantes, Migel de. Don Kihot. Originalni tekst knjige.
    2,6. El Hoyo (The Platform). Scenaristi: David Desola i Pedro Rivero. Originalni filmski scenario.
    Razneseni Svemir, Vladimir Tomić, Oblak Kaktusa