Tag: dvorska luda

Simbol filozofskog kamena

Pre više godina, kaže meni jedna osoba od koje to uopšte nisam očekivao kako je filozofija nešto neupotrebljivo, i dodaje: kako je daleko korisnije da čovek studira mašinstvo ili takvu neku, srodnu oblast. Nisam siguran da li je on to, u tom trenutku, napisao namerno kako bi me isprovocirao, možda testirao, jer radi se o eruditnoj osobi koja, iako nije filozof po zvanju, niti zanimanju, jeste upoznata sa filozofijom i jeste pročitala mnoga filozofska dela čak i u originalu, obzirom da govori više svetskih jezika, među kojima i one izumrele. Ja sam se složio sa njim i napisao kratko: „tačno”; jer mogu se složiti da je filozofija neupotrebljiva za stvari kao što su: goli opstanak, sticanje novca, i onog, osnovnog snalaženja u svetu, za koji je jedino potrebna obična vrsta urođene inteligencije, ili u velikom broju slučajeva, nije ni ona potrebna, već samo relativno dobro, lepo, privlačno telo, i relativno veća alatka kada je muški rod u pitanju. Na nivou postojanja kao pukog postojanja, na nivou najvećeg broja poslova, na nivou toga što jedemo hranu, i svih takvih stvari- filozofija nam dakako nije potrebna. Ipak, u knjizi „Egzistencijalizam i ljudske emocije”, Žan Pol-Sartr je zapisao: „Kamen postoji, drvo postoji, ali jedino čovek egzistira”. Time je hteo da kaže da za razliku od drugih bića, bioloških organizama za koje dosad znamo na ovome svetu, i ako isključimo iz priče potencijalne, samosvesne vanzemaljce; jedino kod ljudi, kod sebe samih, uočavamo ovo preispitivanje i promišljanje vlastitog postojanja. Dakle, egzistencija se od postojanja razlikuje po tome što preispituje samu sebe. Naravno, i ovo što preispitujemo sebe same, u smislu da razmišljamo o sebi, svojoj ulozi, svrsi u svetu, o stvarima kao što je poreklo kosmosa; opet i dalje ne znači da je filozofija po automatizmu nešto potrebno.

Bilo je filozofa poput Emila Siorana, koji su ovu vrstu promišljanja o sebi, drugima i svetu-videli na pesimistički način, kao nešto tragično, a ne kao izvor iz kog su crpeli entuzijazam i radovali se tome. U knjizi „O Nezgodi zvanoj rođenje”, Sioran piše sledeće: „Trebalo je da živim na selu sa svojim ocem, da radim u polju, da štedim hranu, a da ne znam da to postoji na drugim mestima. “

Slika: Sejač, Vinsent van Gog

Ovaj filozof, kroz preispitivanje svog života, izražava žaljenje što se bavio intelektualnim aktivnostima, i što je učestvovao u svetskim pitanjima svog vremena. Jednostavniji život na selu, fokusiranost na osnovne potrebe bez ometača modernog sveta i društva, bio bi, u ovom slučaju, za Siorana- ispunjeniji. On često naglašava uzaludnost i patnju ljudskog postojanja, pa otuda ovaj odlazak iz složenosti egzistencije u modernom svetu zvuči kao nešto veoma primamljivo. Međutim, ova Sioranova knjiga je objavljena u trenutku kada je on imao 62 godine. Koja je to sila u čoveku, kakva je to volja, kakvi su to nagoni i porivi koji ga vode ka tome da u sedmoj deceniji života napiše jednu takvu, možemo reći: sasvim običnu, čak trivijalnu stvar; da je jednostavniji život na selu ili u nekoj šumi, bolji za čoveka od intelektualnog naprezanja u modernom svetu; i to nakon godina bavljenja intelektualnim stvarima kao što je pisanje filozofskih knjiga? Postavljam to pitanje, i upotrebljavam reč „obično”, jer nije ni potrebno da se bilo ko bavi filozofijom na način kao Sioran, da bi došao do nekog ovakvog zaključa, jer, bestraga mu glava, ovo zna gotovo svaki fabrički, industrijski radnik; svaki pravi rasta; svako kome je duhovni mir veoma značajna stvar. Uz to, niko nikada nije prisiljavao Siorana da se bavi stvarima kojima se bavio. Ovo nije tekst o Sioranu, niti njegov život i dela poznajem u meri koja bi bila dovoljna da dajem bilo kakav ozbiljan sud na tu temu. Radi se o jednom opštem osećanju razočaranosti i pesimizma kod ljudi, koji ja, ni u kom slučaju, ne želim da osudim ili da promenim, već da da probam da razumem jednu, specifičnu poziciju u kojoj se čovek nalazi spram savremenog društva i sveta.

Izvor slike: booksandcranniesva.com

Da li je naše kontemplativno, pasivno promatranje sveta u kojem živimo u stvari vrsta mazohizma, posebno u slučajevima kada se to posmatranje ispolji kao bilo koja vrsta kritike društva i sveta? Da li smo slični naratoru „Zapisa iz Podzemlja” , koji pronalazi zluradu vrstu uživanja u namernom dodirivanju bolnog zuba, izazivajuću tako još veću bol? Da li mi, isto tako kao zubobolni, prilikom bilo koje naše kritike društva, sveta bilo čega što se ispoljava kao pisani tekst ili razgovor s nekim, u stvari prikriveno uživamo u bolu? Nismo li, katkad, toliko spopadnuti bolom i patnjom sa svih strana, da upadamo u neku vrstu psihološkog stanja kao što je stokholmski sindrom, gde dolazi do zbližavanja žrtva i tlačitelja; čak i mogućnosti za veliku empatiju i ljubav ka tlačiteljima? Ne radi se o tome da mi volimo bol ili patnju, naprotiv, mrzimo ih u najvećem broju slučajeva; ne želimo ih, ali smo do te mere bombardovani bolnim iskustvima i raznoraznim manifestacijama patnje; da nešto duboko u nama se miri sa bolom i patnjom kao normalnim stanjem života.

Korice knjige: “Sofijin svet”, prvo norveško izdanje

U romanu o istoriji filozofije: „Sofijin svet”, koji je napisao Justejn Gorder, Alberto Knoks govori devojčici Sofiji da je filozof neko „ko nikada ne prestaje da postavlja pitanja, sve dok se više nema pitanja za postaviti”. On tu misli na ulogu filozofije i filozofa kao nekog ko neprestano dovodi u pitanje znanja koja se uzimaju kao utvrđena ili definitivna. U tekstu na ovom blogu, koji sam napisao pod naslovom: Grabljivi umovi: užasi mišljenja i uverenja (Deo Prvi) ovo dovođenje u pitanje stvari koje se uzimaju kao utvrđene činjenice ili temelji, opisano je kroz više različitih primera. Nijedno vreme, nijedna epoha u dosadašnjoj istoriji čovečanstva, nije bila naklonjena onim filozofima, koji javno preispituju najveće dogme, objavljene istine, kao i preovladavajuće kolektivističke težnje i ideale svog vremena. Tokom srednjeg veka, na različite institucionalne načine, kroz tadašnje oblike sistema, filozofija je bila često primoravana da bude sluškinja teologije, a filozofi da budu sluge raznih papa, patrijarha, kao i one vrste vladara i vladarki usko povezanih sa crkavama svog vremena, kojima su bile potrebne sluge u obliku filozofa da zadovolje njihove „prefinjenije” potrebe intelekta od onih, koje im nudi crkva; ali tako da, u očima društva, šire javnosti, ostanu socijalno prihvatljivi. Srećom, mnogi filozofi tadašnjeg perioda, uspeli su da se diskonektuju iz ovog Matrixa, ali neki drugi nisu. Od devetnaestog veka pa do sada, stvari su se malko izmenile, u smislu da je filozofija postala sluškinja nauke; ili bolje reći stvarima koje se nazivaju i proglašavaju da su nauka, čak i kada to uopšte nisu. Onoj vrsti ljudi koji se trude da budu pošteniji, a bave se filozofijom, nije preostalo ništa drugo, negoli da sada krenu u ozbiljno izučavanje nauke, i da i nju počnu da propituju, i da sada naučnicima postavljaju ista ona nezgodna pitanja, koja su u ranija vremena postavljali guruima, sveštenicima, kraljevima.

Vilijam Merit Čejs, “Veoma uzbuđen ili nervozan pre važnog događaja”; 1875.

Na jedan način, koji jedino pravi slobodoumni ljudi mogu razumeti, filozof je Luda (Budala) svog (bilo kog) vremena. Engleska reč za ludu i budalu je: „fool” , a ona, izgleda, ima latinsko poreklo od reči „follis”, koja se koristila u smislu vetropiraste, praznoglave osobe; a može se odnositi i na „vreću vetra”, ili onog ko zadržava vazduh ili dah. Za razliku od pojedinih naučnika, ali i teologa, filozof nije fasciniran nekim konkretnim znanjem koje ima jednu te istu praktičku upotrebu, ili jednom vrstom znanja do koje se došlo u smislu zadovoljenje puke životne potrebe. On je fasciniran samim postojanjem znanja kao takvim, i sveprožimajućom ljudskom potrebom za istim, bez obzira na motiv ili razlog iz kojeg se ona dešava. Iz ugla grabljivih umova, kao i profanih svaki čovek koji kritički preispituje bilo kakva njihova uverenja, verovanja, mišljenja ili njihovu pripadnost bilo čemu je lud, budala ili šarlatan. To su neke od najčešćih etiketa za smele filozofe, jer nisu svi filozofi bili smeli. Neki su šurovali sasvim lagano sa vlastima i vladarima, dok su svoja prava mišljenja čuvali u tajnosti, i po fiokama koje su tek potonji istraživači otkrivali. Šta je zapravo bila prava uloga dvorske lude tokom renesansnih i pređašnjih, još starijih razdoblja? Nije njena glavna svrha bila ta, kako se naširoko misli da zabavlja raju, i da pravi šou-program. Njena glavna svrha je bila da gospodaru kaže istinu u lice, onda kada niko drugi to ne sme! Sve ostale stvari: zbijanje šala, prividno „nenormalno” ponašanje; pa to su maske za tadašnje goste bala, a u današnje vreme za gledaoce i pratitelje medija; svejedno da li su tradicionalni ili internet- mediji u pitanju. Luda je istinozborac, arhaičnog porekla; onaj koji Caru govori neprijatne istine na takav način da ih car može podneti bez da nekog ubije.