Tag: Emil Sioran

Smeh na ivici ponora: Emil Sioran za početnike i napredne mazohiste
Ežen Delakroa, Danteova Barka, izvor slike wikimedia commons.

Piše: Vladimir Tomić

„Ovo je bila sloboda.

Izgubiti svaku nadu bila je sloboda.”

Čak Palahnjuk, Borilački klub

….

„Omnem spem relinquite, qui intratis”

Svu nadu ostavite, vi koji ulazite.

Dante Aligijeri, Božanstvena komedija

Sadržaj:
Kako sam naučio da se smejem čitajući o ništavilu

Velik broj ljudi kada čita Emila Siorana doživljava ga kao mračnog pesimistu, što on svakako jeste bio. Međutim, za razliku od drugih pesimista; od kojih vas uglavnom zaboli glava, pa zaspete ili potonete u neku mešavinu splina i jeftine samosažaljivosti; njegovo pisanje na mene ne deluje depresivno. Sasvim obrnuto: uveseljava me. I to do mere da se zateknem kako se smejem, iskreno, od srca, kao da sam čitao dobar vic. A nisam, čitao sam o ništavilu, svesti kao bolesti, o Bogu kao nedoraslom zanatliji i o samoubistvu kao etičkom horizontu.

Teško je to objasniti nekome ko nije sklon određenoj vrsti crnog, ali bezazlenog humora. Možda se sve to dešava jer Sioran nije pesimista iz poze, niti mu je životni udes uvalio očaj kao posledicu nekog neuspelog projekta, razvoda ili promašene karijere. On ne piše kao neko ko je izbačen iz raja, nego kao neko ko u raj nikada nije ni verovao. Kao neko ko je od početka stajao sa one strane iluzija i samo klimnuo glavom kada su mu rekli da je sve beznadežno. „Ja sam prosto jedna slučajnost. Zašto sve shvatati tako ozbiljno?“ – zapisuje on u jednom od svojih razornih aforizama (1).

Emil Sioran u Rumuniji 1940. godine, izvor slike wikimedia commons

Njegov očaj ima teksturu uverljivosti, takvu da prestaje da bude patetičan i počinje da biva komičan. Ne kao stand-up komedija, već kao lucidna parodija ontologije. Njegove rečenice deluju kao da su izgovorene dok sediš na ivici univerzuma i ljuljaš noge u prazninu. Kada kaže: „Ne postoji način da se čovek odbrani od posledica svesti. To je bolest, neka vrsta ludila. Što si svesniji, to više postaješ lud… Svest je izgnanstvo bića“ (2), ja ne čujem patetiku, nego onu vrstu gorkog kikota koji dolazi kad znaš da nema izlaza, ali ti se svejedno pije kafa. I da, to je smešno. Duboko smešno. Sioran zna da je smešno. On to piše sa gotovo aristofanskom svešću da je najveća tragedija sveta, njegova suštinska nelagodnost ujedno i beskrajno duhovita.

U nastavku ovog teksta pokušaću da povedem na put kroz Sioranove najcrnje ideje; ne da bih nekog obeshrabrio nego da bismo, ako imamo dovoljno nerava, možda negde na pola puta počeli da se smejemo. Jer, kao što ćemo videti, Sioran nas ne poziva da se ubijemo; on nas poziva da prepoznamo komediju tamo gde smo očekivali tragediju.

Svest, ta najuspelija sabotaža evolucije

Sioranova filozofska karijera počela je mladalačkim urlikom. U svojoj prvoj knjizi Na vrhuncima očajanja, svest je nazvao bolešću. Ne metaforičkom bolešću, ne književnom slikom, već bolešću u punom, patološkom smislu te reči. Svest je, prema njemu, noćna mora prirode, zlo koje se desilo organizmima koji su imali nesreću da postanu ljudi (3).

Za Siorana, svest nije ono što nas uzdiže iznad životinja; svest nas degradira ispod njih. Jer životinje ne promišljaju svoju egzistenciju na ljudski način. Ne znaju da umiru osim kada ih instinkt upozorava na neposredne smrtne opasnosti, ali čak i ako znaju među inteligentnijim životinjama nisu opterećenje razmišljanjem o tome kao ljudi. Ne znaju da svet postoji bez njih. Njihova nesvesnost je rajsko stanje koje smo mi, na našu večitu štetu, izgubili.

I ne samo da smo ga izgubili; mi smo ga zamenili za horor. Što više znaš, što više misliš, što više razumeš, to si dalje od života. „Bolje je biti životinja nego čovek, insekt nego životinja, biljka nego insekt… Spasenje? Sve što smanjuje kraljevstvo svesti i ugrožava njenu nadmoć“ (4).

A.Direr, Melanholija, izvors slike: wikimedia commons

Sioran nam ne nudi ni utehu u delanju. U njegovim očima, sve što radimo unapred je besmisleno. „Nema ničeg vrednog truda, ničeg vrednog napora, jer sve što postoji već je promašaj“ (5). Ako postoji neki vrhunski oblik lucidnosti, to je priznati da je sve jalovo. Nije to defetizam, to je pre realizam na steroidima.

Društveni klub prevarenih: ludilo kao članarina

Možda ste primetili: što ponekad više razmišljamo, to nam je sve sumornije? Čestitam, na dobrom ste putu. Sioran bi vas sada gurnuo još dublje, uz komentar da je ludilo prirodan ishod svakog iskrenog mišljenja.

„Svaka misao dovedena do kraja vodi u ludilo“ (6). Nema neutralne filozofije. Ili ćete postati propovednik iluzija ili će vas um zgaziti pod sopstvenim teretom. A Sioran ne voli propovednike. Naročito one koji još uvek veruju u smisao.

Ludilo je, kaže on, jedina iskrena reakcija uma na svet kakav jeste. Normalni ljudi igraju igru, prave se da život ima nekog smisla. Ludak je, u tom smislu, najpošteniji među nama. On ne može da podnese laž. Ne može da se ponaša kao da je sve u redu. Zato puca.

„Ludilo je jedina iskrena reakcija uma na svet kakav jeste. On ne simulira smisao, odriče se svake maske“ (7).

Ovo je ujedno i jedini filozofski klub gde je ulaz slobodan, a izlaz zatvoren. Ko uđe ili piše knjige, ili pije kafu sa svojim demonima. Ili oboje. A Sioran je izabrao ovo drugo. Pisanje mu je, kako sam priznaje, „odloženo samoubistvo“ (8).

Arnold B. Ostrvo Mrtvih, izvro slike: wikimedia commons.

Sioran, bordeli i Ničeov nesrećni natčovek

I sad dolazimo do onog o čemu se retko piše. Sioran nije bio samo čovek knjiga i opsesivnog pisanja o svesti. On je živeo u Parizu, gradu koji je tada nudio dve škole života: Sorbonu i Pigal.

Sioran je rado posećivao obe. Dok je danju proučavao Bleza Paskala i francusku istoriju, koju je smatrao grotesknom, namerno isceniranom pozorišnom predstavom punom izmišljotina za kolektivnu upotrebu; noću je vreme provodio u društvu prostitutki. Ne kao neki dekadentni hedonista, ne na način kako su to radili Bodler ili francuski dekadenti iz 19. veka, već kao filozof među otpadnicima. Verovao je da se među tim ženama, u toj ogoljenosti ljudske mizerije, može naučiti više o čoveku nego na bilo kom univerzitetu. „U razgovorima sa prostitutkama naučiš sve što treba o ljudskoj prirodi. Posle toga, više te ništa ne može iznenaditi“ (9).

I zato Sioran nije imao milosti ni prema Ničeu iako je preuzeo direktno neke njegove ideje, kao i citate bez da uopšte pomene da je to pročitao kod Ničea kao što se dešava u Zlom Demijurgu. Taj „natčovek“ za njega je bio najgora šala filozofske istorije. Niče, kaže Sioran, nikada nije stvarno pogledao ljude u oči. Da jeste, nikada ne bi poverovao u nešto tako naivno kao što je „nadčovek“ (10). Sioran se sprda sa čitavom tom figurom heroja, genija, gospodara. On vidi samo bedu, bolest, znoj i suze. I ume da se smeje. Ne zato što mu je lako, već zato što zna da je smeh jedini lek koji ne zahteva recept.

Bog kao nedovršeni zanatlija: anatomija kosmičke greške

Ako ste mislili da je svest najgora stvar koja nam se desila, razmislite još jednom. Sioran ide dalje. On udara pravo na Stvoritelja.

Svet, tvrdi on, nije delo savršenog Boga, već pogrešnog zanatlije koga naziva zlim demijurgom. Taj tvorac, ako uopšte postoji, ili je zlonameran ili je nesposoban. „Bog? Vrhunski zanatlija koji je načinio ovu rugobu i onda je zaboravio. Da nije zaboravio, morao bi se ubiti“ (11).

Starac Dana, Vilijam Blejk, izvor slike: wikimedia commons.

Sioran preuzima drevnu gnostičku ideju da je svet delo nekog nesavršenog stvora, a ne pravog Boga. I dok gnostici još uvek nude spas kroz ezoterično znanje, Sioran ne nudi ništa. Nema bega. Nema Plerome. Nema svetlosti na kraju tunela.

Jedino što možemo da uradimo je da gledamo u lice Zlom Demijurgu – i da mu se smejemo. Jer smeh je jedino dostojanstvo koje nam je ostalo.

Kad bol počne da golica: smeh kao filozofska disciplina

Upravo u tom smehu krije se najveća vrednost Sioranovog pisanja. On ne negira bol. On ga ne umanjuje. On ga preuveličava do tačke kada postaje groteskan. Kada bol počne da golica.

Sioran sam priznaje da mu je smeh jedina odbrana. „Smeh je veliko opravdanje života! Moram priznati da sam, čak i u najdubljim trenucima očaja, bio sposoban da se smejem“ (12).

On ne piše da bi nas ubedio da je svet dobar. On piše da nas oslobodi iluzije da mora biti ozbiljan. Njegove knjige su paradoksalne terapije: što dublje toneš, to više osećaš da se možeš smejati. A to je već neka vrsta kratkotrajnog spasenja; spasenja bez nade, ali sa osmehom.

Sioran za poneti: filozofski paket za preživljavanje

Šta nam, na kraju, ostaje od Siorana? Ironično, ostaje više od onoga što su ponudili mnogi sistemski filozofi.

Od Siorana učimo da:
1. Ne postoji utešan smisao: i to nije tragedija, već prilika da prestanemo da se lažemo.
2. Smeh je filozofska disciplina: jer jedino on može da nas spasi od ludila.
3. Svest je bolest : ali šta je tu je, možemo makar da je dijagnostikujemo na smešan način.
4. Društvene maske su farsa: a ludaci su možda jedini iskreni među nama.
5. Ništa nije vredno truda: što ne znači da treba da umremo, već da možemo da živimo bez iluzija.
Evrope posle kiše, Maks Ernst, izvor slike: wikimedia commons

I da, posle svega: ne, Sioran nije poziv na samoubistvo. On je poziv da se smejemo svojim demonima, da gledamo svet onakvim kakav jeste nepopravljivim, smešnim, tragičnim; i da ipak, uprkos svemu, preživimo još jedan dan. Ili bar još jednu knjigu.

Izvori i literatura:
1. Sioran, Emil. Na vrhuncu beznađa. Vršac: Književna opština Vršac, 2023.
2. IBID
3. Sioran, Emil. O nezgodi zvanoj rođenje. Beograd: Karpos, 2018.
4. IBID
5. Sioran, Emil. Silogizmi gorčine. Vršac: Književna opština Vršac
6. IBID
7. IBID
8. Sioran, Emil. Zli demijurg. Beograd: Dereta, 2019.
9. Emil Sioran, Ispovesti i anateme, 1987. (Citat je parafraziran, jer ne postoji doslovna takva rečenica Siorana, ali jeste u kontekstu njegove fascinacije ogoljenošću marginalnih grupa ljudi)
10. IBID
11. Sioran, Emil. Zli demijurg. Beograd: Dereta, 2019.
12. Emil Sioran, Ispovesti i anateme, 1987.
Drugi blog postovi povezani sa temom:

1. Grabljivi umovi: zašto nam treba filozofija? (Deo drugi)

2. Gnosticizam za početnike (Deo prvi: Simon Čudotvorac u priči Danila Kiša)

Razneseni Svemir, Vladimir Tomić, Oblak Kaktusa
10. 5. 2025.
Grabljivi umovi: zašto nam treba filozofija? (Deo drugi)
Simbol filozofskog kamena

Piše: Vladimir Tomić

Pre više godina, kaže meni jedna osoba od koje to uopšte nisam očekivao kako je filozofija nešto neupotrebljivo, i dodaje: kako je daleko korisnije da čovek studira mašinstvo ili takvu neku, srodnu oblast. Nisam siguran da li je on to, u tom trenutku, napisao namerno kako bi me isprovocirao, možda testirao, jer radi se o eruditnoj osobi koja, iako nije filozof po zvanju, niti zanimanju, jeste upoznata sa filozofijom i jeste pročitala mnoga filozofska dela čak i u originalu, obzirom da govori više svetskih jezika, među kojima i one izumrele. Ja sam se složio sa njim i napisao kratko: „tačno”; jer mogu se složiti da je filozofija neupotrebljiva za stvari kao što su: goli opstanak, sticanje novca, i onog, osnovnog snalaženja u svetu, za koji je jedino potrebna obična vrsta urođene inteligencije, ili u velikom broju slučajeva, nije ni ona potrebna, već samo relativno dobro, lepo, privlačno telo, i relativno veća alatka kada je muški rod u pitanju. Na nivou postojanja kao pukog postojanja, na nivou najvećeg broja poslova, na nivou toga što jedemo hranu, i svih takvih stvari- filozofija nam dakako nije potrebna. Ipak, u knjizi „Egzistencijalizam i ljudske emocije”, Žan Pol-Sartr je zapisao: „Kamen postoji, drvo postoji, ali jedino čovek egzistira”. Time je hteo da kaže da za razliku od drugih bića, bioloških organizama za koje dosad znamo na ovome svetu, i ako isključimo iz priče potencijalne, samosvesne vanzemaljce; jedino kod ljudi, kod sebe samih, uočavamo ovo preispitivanje i promišljanje vlastitog postojanja. Dakle, egzistencija se od postojanja razlikuje po tome što preispituje samu sebe. Naravno, i ovo što preispitujemo sebe same, u smislu da razmišljamo o sebi, svojoj ulozi, svrsi u svetu, o stvarima kao što je poreklo kosmosa; opet i dalje ne znači da je filozofija po automatizmu nešto potrebno.

Bilo je filozofa poput Emila Siorana, koji su ovu vrstu promišljanja o sebi, drugima i svetu-videli na pesimistički način, kao nešto tragično, a ne kao izvor iz kog su crpeli entuzijazam i radovali se tome. U knjizi „O Nezgodi zvanoj rođenje”, Sioran piše sledeće: „Trebalo je da živim na selu sa svojim ocem, da radim u polju, da štedim hranu, a da ne znam da to postoji na drugim mestima. “

Slika: Sejač, Vinsent van Gog

Ovaj filozof, kroz preispitivanje svog života, izražava žaljenje što se bavio intelektualnim aktivnostima, i što je učestvovao u svetskim pitanjima svog vremena. Jednostavniji život na selu, fokusiranost na osnovne potrebe bez ometača modernog sveta i društva, bio bi, u ovom slučaju, za Siorana- ispunjeniji. On često naglašava uzaludnost i patnju ljudskog postojanja, pa otuda ovaj odlazak iz složenosti egzistencije u modernom svetu zvuči kao nešto veoma primamljivo. Međutim, ova Sioranova knjiga je objavljena u trenutku kada je on imao 62 godine. Koja je to sila u čoveku, kakva je to volja, kakvi su to nagoni i porivi koji ga vode ka tome da u sedmoj deceniji života napiše jednu takvu, možemo reći: sasvim običnu, čak trivijalnu stvar; da je jednostavniji život na selu ili u nekoj šumi, bolji za čoveka od intelektualnog naprezanja u modernom svetu; i to nakon godina bavljenja intelektualnim stvarima kao što je pisanje filozofskih knjiga? Postavljam to pitanje, i upotrebljavam reč „obično”, jer nije ni potrebno da se bilo ko bavi filozofijom na način kao Sioran, da bi došao do nekog ovakvog zaključa, jer, bestraga mu glava, ovo zna gotovo svaki fabrički, industrijski radnik; svaki pravi rasta; svako kome je duhovni mir veoma značajna stvar. Uz to, niko nikada nije prisiljavao Siorana da se bavi stvarima kojima se bavio. Ovo nije tekst o Sioranu, niti njegov život i dela poznajem u meri koja bi bila dovoljna da dajem bilo kakav ozbiljan sud na tu temu. Radi se o jednom opštem osećanju razočaranosti i pesimizma kod ljudi, koji ja, ni u kom slučaju, ne želim da osudim ili da promenim, već da da probam da razumem jednu, specifičnu poziciju u kojoj se čovek nalazi spram savremenog društva i sveta.

Izvor slike: booksandcranniesva.com

Da li je naše kontemplativno, pasivno promatranje sveta u kojem živimo u stvari vrsta mazohizma, posebno u slučajevima kada se to posmatranje ispolji kao bilo koja vrsta kritike društva i sveta? Da li smo slični naratoru „Zapisa iz Podzemlja” , koji pronalazi zluradu vrstu uživanja u namernom dodirivanju bolnog zuba, izazivajuću tako još veću bol? Da li mi, isto tako kao zubobolni, prilikom bilo koje naše kritike društva, sveta bilo čega što se ispoljava kao pisani tekst ili razgovor s nekim, u stvari prikriveno uživamo u bolu? Nismo li, katkad, toliko spopadnuti bolom i patnjom sa svih strana, da upadamo u neku vrstu psihološkog stanja kao što je stokholmski sindrom, gde dolazi do zbližavanja žrtva i tlačitelja; čak i mogućnosti za veliku empatiju i ljubav ka tlačiteljima? Ne radi se o tome da mi volimo bol ili patnju, naprotiv, mrzimo ih u najvećem broju slučajeva; ne želimo ih, ali smo do te mere bombardovani bolnim iskustvima i raznoraznim manifestacijama patnje; da nešto duboko u nama se miri sa bolom i patnjom kao normalnim stanjem života.

Korice knjige: “Sofijin svet”, prvo norveško izdanje

U romanu o istoriji filozofije: „Sofijin svet”, koji je napisao Justejn Gorder, Alberto Knoks govori devojčici Sofiji da je filozof neko „ko nikada ne prestaje da postavlja pitanja, sve dok se više nema pitanja za postaviti”. On tu misli na ulogu filozofije i filozofa kao nekog ko neprestano dovodi u pitanje znanja koja se uzimaju kao utvrđena ili definitivna. U tekstu na ovom blogu, koji sam napisao pod naslovom: Grabljivi umovi: užasi mišljenja i uverenja (Deo Prvi) ovo dovođenje u pitanje stvari koje se uzimaju kao utvrđene činjenice ili temelji, opisano je kroz više različitih primera. Nijedno vreme, nijedna epoha u dosadašnjoj istoriji čovečanstva, nije bila naklonjena onim filozofima, koji javno preispituju najveće dogme, objavljene istine, kao i preovladavajuće kolektivističke težnje i ideale svog vremena. Tokom srednjeg veka, na različite institucionalne načine, kroz tadašnje oblike sistema, filozofija je bila često primoravana da bude sluškinja teologije, a filozofi da budu sluge raznih papa, patrijarha, kao i one vrste vladara i vladarki usko povezanih sa crkavama svog vremena, kojima su bile potrebne sluge u obliku filozofa da zadovolje njihove „prefinjenije” potrebe intelekta od onih, koje im nudi crkva; ali tako da, u očima društva, šire javnosti, ostanu socijalno prihvatljivi. Srećom, mnogi filozofi tadašnjeg perioda, uspeli su da se diskonektuju iz ovog Matrixa, ali neki drugi nisu. Od devetnaestog veka pa do sada, stvari su se malko izmenile, u smislu da je filozofija postala sluškinja nauke; ili bolje reći stvarima koje se nazivaju i proglašavaju da su nauka, čak i kada to uopšte nisu. Onoj vrsti ljudi koji se trude da budu pošteniji, a bave se filozofijom, nije preostalo ništa drugo, negoli da sada krenu u ozbiljno izučavanje nauke, i da i nju počnu da propituju, i da sada naučnicima postavljaju ista ona nezgodna pitanja, koja su u ranija vremena postavljali guruima, sveštenicima, kraljevima.

Vilijam Merit Čejs, “Veoma uzbuđen ili nervozan pre važnog događaja”; 1875.

Na jedan način, koji jedino pravi slobodoumni ljudi mogu razumeti, filozof je Luda (Budala) svog (bilo kog) vremena. Engleska reč za ludu i budalu je: „fool” , a ona, izgleda, ima latinsko poreklo od reči „follis”, koja se koristila u smislu vetropiraste, praznoglave osobe; a može se odnositi i na „vreću vetra”, ili onog ko zadržava vazduh ili dah. Za razliku od pojedinih naučnika, ali i teologa, filozof nije fasciniran nekim konkretnim znanjem koje ima jednu te istu praktičku upotrebu, ili jednom vrstom znanja do koje se došlo u smislu zadovoljenje puke životne potrebe. On je fasciniran samim postojanjem znanja kao takvim, i sveprožimajućom ljudskom potrebom za istim, bez obzira na motiv ili razlog iz kojeg se ona dešava. Iz ugla grabljivih umova, kao i profanih svaki čovek koji kritički preispituje bilo kakva njihova uverenja, verovanja, mišljenja ili njihovu pripadnost bilo čemu je lud, budala ili šarlatan. To su neke od najčešćih etiketa za smele filozofe, jer nisu svi filozofi bili smeli. Neki su šurovali sasvim lagano sa vlastima i vladarima, dok su svoja prava mišljenja čuvali u tajnosti, i po fiokama koje su tek potonji istraživači otkrivali. Šta je zapravo bila prava uloga dvorske lude tokom renesansnih i pređašnjih, još starijih razdoblja? Nije njena glavna svrha bila ta, kako se naširoko misli da zabavlja raju, i da pravi šou-program. Njena glavna svrha je bila da gospodaru kaže istinu u lice, onda kada niko drugi to ne sme! Sve ostale stvari: zbijanje šala, prividno „nenormalno” ponašanje; pa to su maske za tadašnje goste bala, a u današnje vreme za gledaoce i pratitelje medija; svejedno da li su tradicionalni ili internet- mediji u pitanju. Luda je istinozborac, arhaičnog porekla; onaj koji Caru govori neprijatne istine na takav način da ih car može podneti bez da nekog ubije.

Razneseni Svemir, Vladimir Tomić, Oblak Kaktusa

20.3.2023.
Literatura:

Gorder, Jostejn. Sofijin svet: Roman o istoriji filozofije. Beograd: Geopoetika, 2020.

Sartr, Žan-Pol. Egzistencijalizam je humanizam. Beograd: Paideia, 2007.

Sioran, Emil. O nezgodi biti rođen. Beograd: Dereta, 2018.
20. 3. 2023.