Meni

Tag: filozofija vremena

  • Šta je vreme: Élan vital i intuicija (Deo drugi)

    Pećinski Kairos, digitalna obrada
    Pećinski Kairos, obrada digitilne slke
                            

    Anri Bergson je jednom rekao da su najveće istine one koje se ne mogu izraziti rečima, već ih moramo „osetiti“ kroz intuiciju. Ovo nije puki poetski aforizam, već suštinska filozofska misao koja prožima njegov rad na konceptu trajanja i intuicije. Ako nas je prvi deo priče o Bergsonovom vremenu naveo da preispitamo kako nauka i svakodnevni život tretiraju vreme, u ovom drugom delu zaronimo dublje u to kako mi zaista osećamo prolazak vremena – kroz oči Bergsonove filozofije.
    Zamislimo sledeći scenario: sedimo u prepunoj kafani, pijemo kafu s prijateljem, razgovaramo o filozofiji (naravno, o čemu bismo drugom?). Razgovor teče, vreme prolazi, i dok pijemo, ne obraćamo pažnju na sat. U jednom trenutku shvatamo da smo proveli tri sata u toj kafani, a čini nam se kao da je prošlo svega pola sata. Kako je to moguće? Kako vreme može da “proleti” dok smo duboko angažovani, a u drugim situacijama, recimo čekajući u redu u pošti, svaka sekunda deluje kao večnost?

    Bergson bi rekao da se ovde ne radi o “fizičkom vremenu”, onom koje merimo satovima i štopericama. Ovo je trenutak u kojem osećamo vreme kroz trajanje. To nije niz statičnih momenata koje možemo numerisati. To je nešto što osećamo u sebi, kao neprekidni tok unutrašnjeg života. Vreme koje osećamo dok razgovaramo s prijateljem ili dok uživamo u umetnosti nije ono matematičko, “hladno” vreme. To je kvalitativno vreme, ono koje ne možemo uhvatiti brojevima. Bergson nas poziva da prepoznamo ovu intuiciju, ovaj neposredni uvid u stvarni tok života.

    Ilustracija subjektivnog doživljaja vremena
        Tajmbrutus, 2024, slika generisana po posebnim instrukcijama za DALL-e

    Bergsonova intuicija je više od običnog osećaja – ona je metod pomoću kojeg možemo doći do suštine stvarnosti. Za njega, intuicija nije jedino alat za umetničke ili poetske trenutke, već je ključ za razumevanje sveta. Naš racionalni um, iako koristan za praktične svrhe, zamenjuje stvarni tok vremena statičnim tačkama, zamrzava ga i pokušava da ga podeli na mere koje su razumljive, ali površne. Intuicija nam omogućava da prodrimo dublje, da sagledamo ono što Bergson naziva élan vital – vitalni impuls, ili kreativnu silu života.

    Élan vital je središnji koncept u Bergsonovoj filozofiji, koji objašnjava ne samo prirodu vremena, već i prirodu života. Prema Bergsonu, élan vital je kreativna energija koja pokreće sve živo, ona koja omogućava preobražaj i evoluciju. Ona nije mehanička sila, nije nešto što možemo analizirati kroz fizičke ili biološke zakone. To je životna energija, kreativna snaga koja omogućava neprekidni razvoj i promenu, baš kao što se vreme neprestano razvija i prolazi kroz nas, ne ostavljajući iza sebe tragove koje možemo jednostavno izmeriti ili objasniti.

    Ako bismo želeli da Bergsonove ideje o trajanju prepoznamo u umetnosti, mogli bismo se osvrnuti na knjige Džejmsa Džojsa ili na platna Salvadora Dalija. Džojs, u svom monumentalnom delu “Uliks”, prikazuje celokupnu odiseju kroz samo jedan dan u životu Leopolda Bluma i drugih likova. Događaji romana traju 24 sata, ali kroz tok svesti i unutrašnje refleksije, taj jedan dan postaje ceo univerzum. Vreme nije mehaničko merenje minuta, već osećaj trajanja – kroz koji likovi proživljavaju čitave unutrašnje svetove.

    Džejms Džojs, Uliks

                  Korice prvog izdanja Uliksa, izvor slike: wikimedia

    Dalijeva slika “Upornost sećanja” sa svojim istopljenim satovima skoro da karikira ideju merenja vremena. Satovi nisu tu da bi merili vreme u fizičkom smislu; oni su simboli proživljenog vremena koje se proteže i savija, baš kao što Bergson tvrdi da vreme nije linearno. Ono je više nalik melodiji u kojoj se note prožimaju, a ne mehaničkom nizu tačaka na vremenskoj liniji.

    Jedan od “najprovokativnijih” momenata Bergsonove filozofije je taj što linearno vreme, koje merimo satovima, sleđuje suštinu života. Mi ne živimo u okviru definisanih trenutaka. Život nije niz statičnih slika, već je poput toka reke – neprestano u pokretu, neuhvatljiv za analitičke metode. Bergson bi verovatno bio fasciniran modernim pokušajima umetnika da prikažu ovu fluidnost. Na primer, u mom kratkom tekstu “Normalan razgovor”, Jahač zmije i Veštica razgovaraju o vetru, preobražaju i vremenu – baš kao što i Bergson kaže da je vreme neprekidni proces preobražaja. Vetar, koji menja i preobražava, postaje metafora za vreme.

    Jahač zmije i Veštica, Normalan razgovor

                          Jahač zmije, digitalna obrada prethodno generisane slike po posebnim instrukcijama za DALL-e.

    Vreme kao preobražaj se posebno jasno vidi u svakodnevnim fenomenima. Dok čitamo knjigu, satovi mogu otkucavati, ali mi to ne primećujemo. A onda se iznenada priberemo i shvatimo da su prošla dva sata. Dok fizičko vreme prolazi, mi proživljavamo drugačiji tok. S druge strane, dok čekamo u redu, svaki trenutak osećamo kao bol. Bergsonov koncept trajanja je suštinski vezan za ovaj subjektivni osećaj, iako on nadilazi jednostavna svakodnevna iskustva. Vreme koje osećamo je drugačije od onoga što merimo.

    Za Bergsona, intuicija je ključ za razumevanje stvarnog toka vremena. Nauka može meriti i analizirati svet, ali nikada neće uhvatiti ono što je bitno: tok vremena, način na koji se trenutak stapa sa prošlošću i preliva u budućnost. Ova intuicija možda najbolje odgovara umetničkom iskustvu. Kad slušamo muziku, ne čujemo izolovane tonove, već melodiju koja teče. Na isti način doživljavamo i vreme – kao nit koja se neprekidno nastavlja, bez mogućnosti da se analizira po delovima.

    U ovom kontekstu možemo se osvrnuti i na figuru Kairosa, mitske personifikacije povoljnog trenutka u grčkoj mitologiji. Dok Kronos, bog vremena, simbolizuje linearnost i kontrolu, Kairos predstavlja trenutak promene i preobražaja, priliku koja dolazi u ciklusima, a ne u linearnom nizu. Tako i vreme postaje prilika za transformaciju, ne samo brojanje trenutaka.


    Kairos, personifikacija povoljnog trenutka



    Kroz sve ove primere, Bergson nas izaziva da promenimo svoj odnos prema vremenu. Vreme nije linija po kojoj koračamo, već reka u kojoj plivamo – stalno u pokretu, stalno u promeni, sa neprekidnim stapanjem prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Vreme nije predvidivo, nije mereno brojevima. Ono je preobražaj.

    U zen-koanu “Dan“, pišem: Vreme je proces. Proces je preobražaj. Svaki trenutak je novi, ali i večni. Vreme je krug bez početka i kraja, poput hodnika bez vrata. Dok koračamo njime, shvatamo da svaki korak donosi novi preobražaj.

    Ono što je posebno zanimljivo u vezi sa pojmom vremena u srpskom jeziku jeste to što koristimo istu reč, “vreme”, kako za vremenske prilike – u smislu toplog, hladnog, sunčanog ili kišnog dana – tako i za fizičko vreme koje merimo satovima. To pokazuje neverovatno bogatstvo jezika, jer srpski jezik prirodno oseća da je vreme neraskidivo povezano sa promenom. Baš kao što se vremenske prilike neprestano menjaju, tako i fizičko vreme ne postoji bez kretanja. Ako bi se sva promena i kretanje u prirodi zaustavili, vreme bi prestalo da postoji. Bez kretanja, ne bi bilo ni vremena o kojem možemo govoriti. Vreme je, u tom smislu, kretanje – ono je metamorfoza, stalna transformacija svega što nas okružuje i nas samih.

    Antonio de Pereda, Alegorija taštine
    Antoni de Pereda, Alegorija Sujete, izvor slike: wikimedia commons

    U svakodnevnom životu, umetnosti, književnosti, svi nam daju primere tog trajanja, tog osećaja vremena koje nije podložno zakonima fizike, već zakonima života. Ako želimo stvarno da razumemo vreme, moramo naučiti da ga osetimo, baš kao što osećamo vetar na licu, preobražaj prirode, tok misli i unutrašnjeg sveta.


    Razneseni Svemir, Vladimir Tomić, Oblak Kaktusa


    Literatura:


    Anri Bergson – Stvaralačka evolucija, Algoritam. (Original: L’Évolution créatrice)
    Anri Bergson – Trajanje i sloboda volje. (Original: Durée et Simultanéité)
    Džejms Džojs – Uliks, izdanje “Dereta”, 2012.
    Žil Dilez – Bergsonizam, Factum izdavaštvo, 2015.
    Vladimir Tomić – Razneseni svemir, Oblak Kaktusa, 2024.
    Vladimir Tomić – Normalan razgovor
    Vladimir Tomić – Dan                                                                                         

  • Šta je vreme: Bergsonov vrtlog trajanja (Deo prvi)

     

    Anri Bergson sa ćerkom
    Anri Bergson sa svojom ćerkom, izvor slike wikimedia commons


    Filozof Anri Bergson (1859-1941), ostavio je dubok trag u filozofiji, posebno kroz svoja promišljanja o pojmu vremena. Ono što je zanimljivo kod Bergsona jeste da je svojom filozofijom prkosio tadašnjem naučnom i filozofskom establišmentu. Poznat je po konceptu trajanja (fr. durée), ideji koja redefiniše kako razumemo vreme, legendarnoj debati sa Albertom Ajnštajnom i puno drugih stvari. On je tvrdio da se u subjektivnom osećaju vremena zapravo krije prava priroda vremena, dok je ono što naučnici mere sekundama i minutama vrsta konstrukta koji ne uspeva da uhvati istinsku suštinu vremena. Bergsonova filozofija je način mišljenja vremena kao nečega što je fluidno, neprekidno, i što se ne može uhvatiti ili analizirati pomoću racionalnih ili matematičkih metoda.

    Vreme se obično posmatralo kao niz diskretnih momenata koji se mogu meriti, numerisati i analizirati. U ovom kontekstu, nauka je posmatrala vreme kao nešto spoljašnje i objektivno, što se može pratiti i izmeriti instrumentima. Na primer, Ajnštajnova teorija relativiteta, iako odbacuje klasično Njutnovo apsolutno vreme, pruža precizne matematičke opise kako vreme zavisi od brzine i prostora. To je ono što zovemo fizičkim vremenom. Ali za Bergsona, fizičko vreme, kao niz tačaka u prostoru, nije vreme koje mi zaista doživljavamo. Umesto toga, pravo vreme je vreme unutrašnje svesti – ono što on naziva trajanjem. Ono je neprekidni tok koji se ne može podeliti na tačke ili trenutke, jer je njegova priroda kvalitativna, a ne kvantitativna.

     

    Salvador Dali, Upornost sećanja
    Salvador Dali, upornost sećanja, izvor slike: wikimedia commons.


    Ključna razlika koju Bergson uvodi jeste ta da naučno vreme pretvara vreme u niz statičnih trenutaka, dok trajanje predstavlja kontinuirani tok iskustva. Trajanje nije samo subjektivni osećaj vremena, već potpuno drugačiji koncept vremena. Umesto da ga analiziramo kao linearnu sekvencu trenutaka, trajanje je nešto što se oseća iznutra, i ne može se smestiti u okvire matematike ili mehanike. Ono je stalna promena. U trajnom vremenu, sadašnji trenutak ne prestaje da postoji kada pređe u prošlost, već se prošlost, sadašnjost i budućnost međusobno prožimaju u neprekidnom toku.

    Ova Bergsonova tvrdnja je radikalna jer nas poziva da preispitamo same temelje našeg razumevanja stvarnosti. Kada posmatramo vreme kao niz trenutaka, gubimo osećaj za njegovu pravu prirodu. Za Bergsona, stvarnost se ne može razumeti kao fiksirana serija događaja, već kao dinamični proces stalne egzistencije i promena. Ovaj pristup otkriva nepredvidivu, kreativnu dimenziju vremena. Dok naučno vreme može opisati kako svet funkcioniše u fizičkom smislu, ono promašuje složenost stvarnog, proživljenog iskustva.

     

    Anri Matis, Ples
    Anri Matis, Ples, izvor slike: wikimedia commons


    Bergsonova kritika naučnog vremena zapravo je dublja nego što izgleda. On tvrdi da nauka, pokušavajući da razume vreme, u stvari zamrzava njegovu pravu prirodu. Uzmimo za primer film – ako film pauziramo u svakom trenutku, dobijamo niz statičnih slika. Ali te slike ne predstavljaju pravi film, jer ne hvataju kretanje koje je srž filma. Slično tome, nauka hvata “slike“ vremena, dok pravi, tekući tok vremena izmiče takvoj analizi.

    Još jedna važna ideja koju Bergson uvodi jeste da ne možemo razumeti vreme kroz konceptualne okvire. On uvodi intuiciju kao metod za razumevanje trajanja. Prema Bergsonu, razum i naučna analiza su korisni za praktične svrhe, ali ne mogu dokučiti suštinu stvarnosti. Intuicija je, za njega, neposredan uvid u tok života, koji izbegava zamke statičke analize. Ona nam omogućava da doživimo vreme onako kako ga zaista osećamo – kao neprekidnu, živu realnost koja nije ograničena na brojeve i sekunde.

    Debata sa Ajnštajnom pokazuje koliko su različiti pristupi ova dva uma. Ajnštajn, sa svoje strane, nije bio potpuno nesvestan subjektivnih aspekata vremena, ali je insistirao da naučno vreme mora biti objektivno merljivo. Ajnštajnova teorija relativiteta pokazuje da se vreme može usporiti ili ubrzati u zavisnosti od kretanja objekata kroz prostor, ali to i dalje ostaje fizičko vreme, ono što se može izračunati i predvideti. Bergson, međutim, tvrdi da čak i ova relativnost vremena promašuje suštinu. Njegova kritika Ajnštajna nije bila usmerena protiv naučne teorije relativiteta, već protiv ograničenja takvog matematičkog razumevanja vremena.

    Filozof Žil Dilez je u 20. veku oživeo Bergsonovu filozofiju, ističući koliko je njegov koncept trajanja relevantan za savremene filozofske rasprave. Dilez naglašava da Bergsonov pojam multipliciteta pruža ključ za razumevanje ne samo vremena, već i realnosti u celini. Prema Dilezu, Bergson nam pokazuje da je stvarnost stalno u procesu postajanja, a ne nešto što se može fiksirati u nepokretne kategorije. „Vreme nije nešto što prolazi mimo nas; mi smo deo tog vremena, jer mi sami smo trajanje,“ piše Dilez u svom delu Bergsonizam. Ova ideja je od suštinske važnosti za savremenu filozofiju, jer ona otkriva kako stvarnost i vreme uvek nose element neizvesnosti i kreativnosti.


    Savremene naučne discipline, kao što su kvantna fizika i teorija haosa, ukazuju na slične fenomene – svet nije statičan i predvidiv, već je fluidan i neuhvatljiv, baš kao što je Bergson tvrdio. U takvom svetu, vreme više nije kontrolisano, već neprekidno menja svoj tok. Bergsonovo insistiranje na intuitivnom razumevanju vremena stoga postaje sve aktuelnije, jer nam pomaže da dublje shvatimo realnost u kojoj živimo, onu koja je daleko složenija od matematičkih modela.

    Ukratko, ono što Bergson donosi filozofiji vremena jeste nova perspektiva koja se temelji na životnom iskustvu i intuitivnom uvidu, a ne na mehaničkim ili matematičkim modelima. On nas podseća da je stvarnost mnogo složenija i bogatija nego što se može uhvatiti merenjima, te da vreme nije samo ono što pokazuje sat, već nešto što nosi dublju, kvalitativnu dimenziju našeg postojanja. 

    Kraj ovog dela bloga, završavamo jednim citatom Bergsona.

    – Istina je da mi brojimo uzastopne trenutke trajanja i da nam se vreme, po svojim odnosima s brojem, pokazuje najpre kao merljiva veličina, sasvim analogna prostoru. Ali, ovde treba napraviti važnu distinkciju. Kažem, na primer, da je protekao minut, a pod tim mislim da je klatno, otkucavajući sekunde, izvelo šezdeset oscilacija. Ako svih tih šezdeset oscillacija sebi predočim odjednom i jednom jedinom apercepcijom duha ja po hipotezi isključujem ideju o uzastopnosti, mislim ne na šezdeset otkucaja koji se smenjuju, već na šezdeset tačaka jedne čvrste linije od kojih svaka takoreći simbolizuje jednu oscilaciju klatna.
    Ako, pak, želim da sebi tih šezdeset oscilacija predočim uzastopno, a ništa ne menjajući u načinu njihova stvaranja u prostoru moraću da mislim na svaku oscilaciju isključujući sećanje na prethodnu, jer prostor o njoj ne čuva nikakav trag, međutim, baš zbog toga ja ću sebe osuditi da neprestano ostanem u sadašnjosti i odreći ću se toga da mislim uzastopnost ili trajanje. Ako, napokon, zadržim, spojeno sa slikom sadašnje oscilacije, sećanje na oscilaciju koja joj je prethodila, desiće se jedno od dvoga:

     

    1)ili ću dve slike staviti jednu do druge, pa ćemo se tako vratiti na našu prvu hipotezu ili ću
    2) Ili ću ih primetiti jednu u drugoj, kako se prožimaju i među sobom organizuju kao note neke melodije, obrazujući ono što cemo nazvati nejasnom ili kvalitativnom množinom, a što nema nikakve sličnosti sa brojem:
    Tako ću dobiti sliku čistog trajanja, ali ću se, takođe, potpuno osloboditi ideje o homogenoj sredini ili o merljivom kvantitetu.

     

    Citat iz dela “Trajanje i sloboda volje”


    Frančesko de Rosi, Kairos
    Frančesko de Rosi, Kairos, izvor slike: wikimedia commons


     Literatura:

    • Anri Bergson – Stvaralačka evolucija, Algoritam. (Original: L’Évolution créatrice)
    • Anri Bergson – Trajanje i istovremenost (Original: Durée et simultanéité)
    • Žil Dilez – Bergsonizam, Factum izdavaštvo, 2015.

     

    Razneseni Svemir, Vladimir Tomić, Oblak Kaktusa