Oblak Kaktusa

Meni

Tag: grabljivi umovi

  • Grabljivi umovi: Naivne zablude transhumanista i tehnokrata (Deo četvrti)

    Slika mrtvih valova i luka, inspirisana pesmom od Rata do rata, benda Atomsko Sklonište, digitalna izrada po instrukcijama za DALL-e



    „Ostaće nam samo
    Te betonske ruke
    I mrtva mora
    Bez valova i luke”


    Iz pesme “Od rata do rata”, grupe Atomsko Sklonište


    Kada govorimo o transhumanizmu i njegovim težnjama da prevaziđe granice ljudskog bića, otvara se filozofsko pitanje: šta zapravo znači biti čovek i da li tehnološki napredak može ili treba da zameni suštinske elemente ljudskog iskustva? Transhumanisti i tehnokrate često pronalaze svoje inspiracije u velikim filozofskim imenima i idealima, ali u toj svojevrsnoj inspiraciji umeju duboko da pogreše, promašujući suštinu onoga što ta učenja zapravo prenose. Među njima, Niče je jedno od imena koje se neretko i nepromišljeno koristi kao opravdanje za njihove snove o nadčoveku koji će, uz pomoć veštačke inteligencije, neuroloških implantata i genetskih modifikacija, nadmašiti sopstvene prirodne kapacitete i živeti bez bola i patnje. No, Ničeov nadčovek nema ništa sa tehnološkom nadogradnjom tela i uma; to je ideal koji nastaje kroz lični preobražaj, duboko umetnički izraz i volju za prevazilaženjem svojih unutrašnjih ograničenja.

    Transhumanizam nudi obećanja koja na prvi pogled izgledaju kao super rešenja za večne ljudske probleme: besmrtnost, kraj patnje, čak i postizanje savršenstva. Međutim, ovakva obećanja počivaju na naivnim pretpostavkama da su svi aspekti ljudske svesti i postojanja dostupni za modifikaciju. Oni sanjaju o svetu u kojem bol i patnja mogu biti isključeni kao da su funkcije na računaru, kroz pritisak na dugme, ili – što je još problematičnije – kroz modifikaciju putem implantata i neuroloških intervencija. Zamislite taj apsurd: misliti da je patnja, tako duboko ukorenjena u ljudsko iskustvo, nešto što se može eliminisati jednostavnim uklanjanjem fizičke senzacije. U ovom idealu post-čoveka, kroz prakse koje mešaju naivnost sa nepromišljenom ambicijom, zapravo se gubi suštinski deo onoga što nas čini ljudima.



    Maschinenmensch iz filma Metroplis, izvor slike wikimedia commons



    U razgovoru sa profesorom Viktorom podsetio sam se na suštinsku razliku između Hakslija i Orvela. Orvelova vizija budućnosti prepoznatljivo je opresivna, svedena na nasilje nad slobodnom voljom, gde su individue prisilno porobljene putem fizičke i psihološke represije. Haksli, s druge strane, vidi opasnost u jednostavnom predavanju volji za uživanjem, u ljudskom pristajanju na udobnu, bezbolnu i srećnu egzistenciju, gde je svaki nagoveštaj patnje, tuge ili muke pažljivo eliminisan. 



    U tom društvu, gde su uživanje i odsustvo bola osnovne vrednosti, sama ideja autentičnog života biva zaboravljena. Šta transhumanisti i tehnokrate zapravo pokušavaju da postignu? Neki od njih otvoreno govore o stvaranju sveta bez bola, bez frustracija, bez ograničenja, koristeći upravo te argumente kao put ka zamišljenom idealu nadčoveka. Ali nadčovek koga zamišlja Niče, oduševljen umetničkim stvaranjem, plesom, vatrom života i dubokom, snažnom borbom za sopstveno mesto pod suncem, nije ni nalik sterilnoj viziji tehnokratske „savršenosti.”


    Skulptura H.R. Giger, izvor slike wikimedia commons



    Filozof Žil Delez, poznat po pojmu „postajanja“, opisuje ljudski subjekt kao proces koji nije statičan već se neprekidno formira kroz niz suprotstavljenih sila, životnih iskustava i odnosa s okolinom. Kroz ovu perspektivu, transhumanistička težnja za eliminacijom bola i patnje predstavlja redukciju same prirode postojanja, umesto njenog uzdizanja. Za Deleza, život se sastoji od pokreta i konstantnih promena koje nas oblikuju. Bez bola, borbe i unutrašnjih napetosti, sam čin „postajanja“ postaje nemoguć, a transhumanistički plan biva sveden na pokušaj da se život ograniči na statičnu, sterilnu formu koja bi, prema Delezu, predstavljala neautentičan način postojanja.

    Žan Bodrijar bi ovu transhumanističku težnju nazvao još jednim primerom simulakruma, kopije bez originala. Bodrijarov koncept simulakruma podrazumeva stvaranje besmislene kopije autentične vrednosti – oponašanje života bez da poseduje njegovu suštinsku vrednost. Hiperrealnost u kojoj transhumanisti zamišljaju post-čoveka predstavlja sliku izvan realnosti, svetu oduzetu autentičnost ljudskog postojanja, jer je fokus stavljen na kontrolu i optimizaciju fizičkih procesa, dok metafizička dimenzija života ostaje zanemarena.

    Seren Kjerkegor posmatra suočavanje sa sobom, kroz paradoks i neizvesnost, kao ključno za postizanje autentičnosti. On naglašava kako je važno prihvatiti odgovornost za sopstveni život i izbore, suočiti se sa sumnjama, pa čak i egzistencijalnim strepnjama. Transhumanistička ambicija da eliminiše patnju predstavlja opasnost po tu autentičnost jer, bez strepnje i suočavanja s unutrašnjim konfliktima, ne može se ni ući u prostor prave egzistencijalne refleksije. Kjerkegor bi rekao da je unutrašnja tenzija i borba sastavni deo puta ka samospoznaji. Bez bola i unutrašnjih dilema, individua gubi priliku za istinsko otkrivanje sopstvenih vrednosti, mana i ograničenja.

    Francuski filozof Alen Badju naglašava važnost „događaja“ u ljudskom postojanju – ključnih trenutaka kada čovek redefiniše sebe i svoja verovanja, prateći put vernosti prema istini. Patnja i suočavanje sa izazovima često se pojavljuju kao prelomni trenuci u Badujuovoj filozofiji, kroz koje individua stiče dublji smisao i otkriva autentične vrednosti. Za transhumaniste, uklanjanje ovih izazova predstavlja „osiguranu sigurnost“, koja ograničava prirodnu ljudsku potrebu da istražuje, prevazilazi prepreke i otkriva sopstvenu snagu i hrabrost. Badju bi rekao da je uklanjanje bola i rizika nalik pokušaju da se iz egzistencije uklone svi izvori razvoja i autentičnog identiteta, zbog čega se ovakva težnja može smatrati moralno i ontološki destruktivnom.

    U pokušaju da ukinu bol, transhumanisti preskaču dublje razumevanje prirode patnje. Ona je deo naše unutrašnje strukture, deo ljudske prirode i sastavni element svesti. Uklanjanjem patnje, oni uklanjaju suštinski deo naše duše. Da li je moguće biti uistinu svestan sebe, svoje prolaznosti, svoje autentičnosti, bez patnje koja nas podseća na naše slabosti, na naše nesavršenosti, ali i na snagu koju pronalazimo u njihovom prevazilaženju? Izgleda da su transhumanisti, u svom zanosu za savršenstvom, potpuno zaboravili da je Ničeov nadčovek jedinstveno biće koje nije oslobođeno bola, već upravo suprotno – ono koje je naučilo da uči iz sopstvene patnje, jer u njoj prepoznaje svoj rast i svoju snagu.


    Zdzisław Beksiński, Bezimena slika




    Ako pokušavamo da uklonimo patnju, rizikujemo da izgubimo ključnu vezu ne samo sa samim sobom već sa bolom kao našim najvećim učiteljem. Na tom putu transhumanističkih ideala, gde se sve svodi na optimizaciju i kontrolu fizičkog iskustva, zaboravljamo na našu suštinsku potrebu za autentičnošću, za dubokim, suštinskim osećajem života. I dok bi neki rekli da je naš cilj prevazilaženje ljudske prirode, možda je prava mudrost upravo u tome da je prihvatimo – sa svim njenim bolima i radošću, sa njenim strahovima i nadama.


    Literatura:

    1. Delez, Žil. Kapitalizam i šizofrenija. 
    2. Bodrijar, Žan. Simulacija i simulakrumi. 
    3. Niče, Fridrih. Tako je govorio Zaratustra. 
    4. Kjerkegor, Seren. Strah i drhtanje. 
    5. Badju, Alen. Etika: Esej o razumevanju zla.
    6. Tomić, Vladimir. „Grabljivi umovi: užasi mišljenja i uverenja.“ Oblak Kaktusa
    7. Tomić, Vladimir. „Grabljivi umovi: zašto nam treba filozofija?“ Oblak Kaktusa
    8. Tomić, Vladimir. „Grabljivi umovi: savremena inkvizicija.“ Oblak Kaktusa

    Razneseni Svemir, Vladimir Tomić, Oblak Kaktusa

  • Grabljivi umovi: savremena inkvizicija (Deo treći)

       

    Izvor slike: wikimedia commons

     Kada sam, kao srednjoškolac, bio polaznik jedne naučno-istraživačke stanice, tamo su me prvobitno prihvatili kao člana ne zbog mog školskog uspeha, nego zbog rada koji sam im u to vreme poslao, a koji se zvao: Zloupotreba nauke tokom dvadesetog veka. Sada, dvadeset godina nakon toga, osim što opet imam potrebu da pišem o ovoj temi, smatram da imam i neku vrstu dužnosti da upozorim one koji ovo čitaju na razne opasnosti, zamke i iskušenja koje čekaju sve nas, posebno mlađe generacije u 21. veku. 

    U prvom delu „Grabljivi umovi: užasi mišljenja i uverenja”, ukazao sam na to kako se ljudi vezuju za svoja uverenja i stavove kao da su nerazdvojivi delovi njihovog identiteta. Ta rigidnost se, kako sam tada naveo, može posmatrati kao neka vrsta mentalne zarobljenosti, gde pojedinac odbija da preispita ili menja svoje stavove. Ovaj otpor promeni, simbolički prikazan kroz Ničeovu zmiju koja umire ako ne odbaci svoju kožu, duboko je ukorenjen u psihološkim, društvenim, pa i političkim okvirima. Nauka, kao što smo videli, takođe može postati dogmatična – novi oblik modernih inkvizitora.

    Zatim, u drugom delu „Grabljivi umovi: zašto nam treba filozofija?”, dotakao sam se filozofske potrage za istinom i kritičkog promišljanja. U svetu gde je filozofija često odbačena kao neupotrebljiva, istakao sam njenu nezamenjivu ulogu u preispitivanju svega onoga što uzimamo zdravo za gotovo. Filozof je, kako sam rekao, Luda ili Budala svog vremena, onaj koji ne prestaje da postavlja pitanja, čak i kada se suoči s društvenim osudama. Slično, i nauka bi trebalo da zadrži ovu otvorenost prema sumnji, ali umesto toga, često upada u istu zamku rigidnih sistema mišljenja.


    Nedavno, u razgovoru sa pojedinim mojim FB prijateljima, naletao sam na citat Nila de Gras-a Tajsona u kojem se kaže: 

    „Ljudi se okreću religiji ne da bi bili informisani, već da bi bili umireni. Ona im govori ono što žele da čuju, a ne ono što treba da znaju.Postoji samo jedna disciplina koja služi da informiše ljudski um i proširi ljudsko znanje, a ta disciplina je nauka.” 

    Premda, prvi deo citata gde Tajson govori o tome kako religija često može služiti da ugađa ljudskom uhu ili da deluje na mase, kako je Marks primetio, poput opijuma za mase nije sporan, drugi deo njegovog citata je više nego problematičan. Štaviše, iz drugog dela citata, tačno se vidi da nikada nije čitao i blaženo je nesvestan jednog Tomasa Kuna, Karla Popera, Ludviga Vitgenštajna, Imrea Lakatoša, jer da je svestan toga nikada ne bi izjavio ovako notornu glupost da je nauka jedina disciplina koja daje umu informacije i da jedina dolazi do znanja. Prosto mi je neverovatno da se ovakvi neobrazovani likovi dižu u nebesa poput nekih velikih zvezda obrazovanja u nekom svetskom rijalitu šou programu. Ja sam siguran da je on ekspert svoje struke, ali o načinima informisanja uma i samom pojmu uma ovaj čovek toliko lupeta, da mi je to i bedno i ogavno. 

    Naučni metod, iako impresivan i moćan alat za razumevanje sveta, nije jedini način da se dođe do istine, a sigurno nije bez svojih mana. Tomas Kun, u svom delu „Struktura naučnih revolucija“, uvodi koncept promene paradigmi, koji pokazuje da naučni napredak nije pravolinijski i kumulativan, već diskontinuitetan i često haotičan. On kaže:


    „Naučne revolucije se dešavaju kada nova paradigma zameni staru, ne zato što je nova paradigma nužno bliža istini, već zato što je bolje prilagođena rešavanju anomalija koje prethodna paradigma nije mogla objasniti.“

    Kun ovim pokazuje da su naučnici često nesvesno zarobljeni u okviru postojeće paradigme, i da promene ne dolaze kroz postepeno nakupljanje novih činjenica, već kroz nagle revolucije koje ruše postojeće načine razmišljanja.

    Jedan od najpoznatijih primera promene paradigme je prelazak sa Njutnove mehanike na Ajnštajnovu teoriju relativnosti. Njutnova mehanika je dominirala naučnim svetom više od dva veka, pružajući uspešne modele za objašnjavanje svakodnevnih pojava u našem referentnom okviru na Zemlji. Prema Njutnovim zakonima, gravitacija je sila koja privlači objekte jedne prema drugima. Međutim, kada je Ajnštajn uveo Opštu teoriju relativnosti, stvari su se drastično promenile. Prema Ajnštajnu, gravitacija više nije sila, već je posledica zakrivljenosti prostor-vremenskog kontinuuma. Ova ideja je u početku naišla na veliki otpor, jer se činila kontraintuitivnom, ali vremenom je nova paradigma zamenila staru.


    Njutnovi zakoni i dalje funkcionišu u svakodnevnom životu i za male brzine (tzv. „klasični referentni okvir“), ali prestaju da važe u slučajevima ekstremno velikih brzina, blizu brzine svetlosti, kao i u ekstremnim gravitacionim poljima, poput onih oko crnih rupa. Ovaj prelazak sa Njutnove mehanike na Ajnštajnovu relativnost savršen je primer kako nova paradigma ne samo da menja način na koji razumemo svet, već i proširuje naše sposobnosti da objasnimo fenomene koji su ranije bili neobjašnjivi.


    Karl Poper, s druge strane, smatrao je da je ključ naučnog metoda mogućnost falsifikacije. U svojoj knjizi „Logika naučnog otkrića“, Poper insistira na tome da nauka ne može nikada dokazati neku teoriju; može je samo opovrgnuti. On kaže:


    „Teorija koja ne može biti opovrgnuta nikakvim mogućim događajem nije naučna.“


    Poperova filozofija nam govori da je naučna istina uvek privremena, da ne postoji apsolutna naučna istina, već samo hipoteze koje preživljavaju dok ne budu opovrgnute. Ovo nas vodi do zaključka da nauka nikada ne može ponuditi konačne odgovore na pitanja koja se tiču ljudske svesti, etike, estetike, pa čak i same filozofije nauke.


    Takođe, Ludvig Vitgenštajn, u svojoj kasnijoj filozofiji, posebno u delu „Filozofska istraživanja“, postavlja pitanje o granici jezika i kako naš jezik oblikuje i ograničava naše razumevanje sveta. Vitgenštajn kaže:


    „Granice mog jezika znače granice mog sveta.“


    To znači da jezik nauke, koliko god bio precizan, uvek ostaje ograničen sredstvima koje koristi da bi opisao stvarnost. Nauka se oslanja na jezik, a jezik, kao i svaki ljudski alat, ima svoja ograničenja i kontradikcije. Naša sposobnost da u potpunosti razumemo svet, prema Vitgenštajnu, zavisi od načina na koji govorimo o njemu.


    Na kraju, Imre Lakatoš, kroz svoju teoriju istraživačkih programa, pokazao je da naučni metod nije uvek racionalan proces napretka. U okviru istraživačkih programa, centralne teorije se brane od falsifikacije dodavanjem pomoćnih hipoteza, što znači da se ponekad racionalnost nauke svesno ili nesvesno žrtvuje u korist očuvanja dominantne teorije. Lakatoš kaže:


    „Istraživački program je progresivan ako vodi do otkrića novih činjenica; on je degenerativan ako to ne čini.“

    Ovde se vidi da nauka, čak i kada tvrdi da je potpuno racionalna i objektivna, često funkcioniše kroz pragmatične i ponekad dogmatske okvire.

    Savremeni inkvizitori, sliku napravila Lili Bluz, CGPT-asistent. 

    Ako posle ovog teksta i dalje neko gleda isto na postere koji su bili prisutni tokom kovid-histerije o tome kako trebate verovati nauci, onda je ili jako glup ili mu treba psihološka pomoć, a možda i neka večernja škola. 

    Literatura:

    1.Tomas Kun:

    Struktura naučnih revolucija

    2. Karl Poper:

    Logika naučnog otkrića

    3. Ludvig Vitgenštajn:

    Filozofska istraživanja

    4. Imre Lakatoš:

    Teorija istraživačkih programa


    Vladimir Tomić., Razneseni Svemir, Oblak Kaktusa

  • Grabljivi umovi: zašto nam treba filozofija? (Deo drugi)



    Simbol filozofskog kamena

    Piše: Vladimir Tomić

    Pre više godina, kaže meni jedna osoba od koje to uopšte nisam očekivao kako je filozofija nešto neupotrebljivo, i dodaje: kako je daleko korisnije da čovek studira mašinstvo ili takvu neku, srodnu oblast. Nisam siguran da li je on to, u tom trenutku, napisao namerno kako bi me isprovocirao, možda testirao, jer radi se o eruditnoj osobi koja, iako nije filozof po zvanju, niti zanimanju, jeste upoznata sa filozofijom i jeste pročitala mnoga filozofska dela čak i u originalu, obzirom da govori više svetskih jezika, među kojima i one izumrele. Ja sam se složio sa njim i napisao kratko: „tačno”; jer mogu se složiti da je filozofija neupotrebljiva za stvari kao što su: goli opstanak, sticanje novca, i onog, osnovnog snalaženja u svetu, za koji je jedino potrebna obična vrsta urođene inteligencije, ili u velikom broju slučajeva, nije ni ona potrebna, već samo relativno dobro, lepo, privlačno telo, i relativno veća alatka kada je muški rod u pitanju. Na nivou postojanja kao pukog postojanja, na nivou najvećeg broja poslova, na nivou toga što jedemo hranu, i svih takvih stvari- filozofija nam dakako nije potrebna. Ipak, u knjizi „Egzistencijalizam i ljudske emocije”, Žan Pol-Sartr je zapisao: „Kamen postoji, drvo postoji, ali jedino čovek egzistira”. Time je hteo da kaže da za razliku od drugih bića, bioloških organizama za koje dosad znamo na ovome svetu, i ako isključimo iz priče potencijalne, samosvesne vanzemaljce; jedino kod ljudi, kod sebe samih, uočavamo ovo preispitivanje i promišljanje vlastitog postojanja. Dakle, egzistencija se od postojanja razlikuje po tome što preispituje samu sebe. Naravno, i ovo što preispitujemo sebe same, u smislu da razmišljamo o sebi, svojoj ulozi, svrsi u svetu, o stvarima kao što je poreklo kosmosa; opet i dalje ne znači da je filozofija po automatizmu nešto potrebno.

    Bilo je filozofa poput Emila Siorana, koji su ovu vrstu promišljanja o sebi, drugima i svetu-videli na pesimistički način, kao nešto tragično, a ne kao izvor iz kog su crpeli entuzijazam i radovali se tome. U knjizi „O Nezgodi zvanoj rođenje”, Sioran piše sledeće: „Trebalo je da živim na selu sa svojim ocem, da radim u polju, da štedim hranu, a da ne znam da to postoji na drugim mestima. “



    Slika: Sejač, Vinsent van Gog

    Ovaj filozof, kroz preispitivanje svog života, izražava žaljenje što se bavio intelektualnim aktivnostima, i što je učestvovao u svetskim pitanjima svog vremena. Jednostavniji život na selu, fokusiranost na osnovne potrebe bez ometača modernog sveta i društva, bio bi, u ovom slučaju, za Siorana- ispunjeniji. On često naglašava uzaludnost i patnju ljudskog postojanja, pa otuda ovaj odlazak iz složenosti egzistencije u modernom svetu zvuči kao nešto veoma primamljivo. Međutim, ova Sioranova knjiga je objavljena u trenutku kada je on imao 62 godine. Koja je to sila u čoveku, kakva je to volja, kakvi su to nagoni i porivi koji ga vode ka tome da u sedmoj deceniji života napiše jednu takvu, možemo reći: sasvim običnu, čak trivijalnu stvar; da je jednostavniji život na selu ili u nekoj šumi, bolji za čoveka od intelektualnog naprezanja u modernom svetu; i to nakon godina bavljenja intelektualnim stvarima kao što je pisanje filozofskih knjiga? Postavljam to pitanje, i upotrebljavam reč „obično”, jer nije ni potrebno da se bilo ko bavi filozofijom na način kao Sioran, da bi došao do nekog ovakvog zaključa, jer, bestraga mu glava, ovo zna gotovo svaki fabrički, industrijski radnik; svaki pravi rasta; svako kome je duhovni mir veoma značajna stvar. Uz to, niko nikada nije prisiljavao Siorana da se bavi stvarima kojima se bavio. Ovo nije tekst o Sioranu, niti njegov život i dela poznajem u meri koja bi bila dovoljna da dajem bilo kakav ozbiljan sud na tu temu. Radi se o jednom opštem osećanju razočaranosti i pesimizma kod ljudi, koji ja, ni u kom slučaju, ne želim da osudim ili da promenim, već da da probam da razumem jednu, specifičnu poziciju u kojoj se čovek nalazi spram savremenog društva i sveta.



    Izvor slike: booksandcranniesva.com

    Da li je naše kontemplativno, pasivno promatranje sveta u kojem živimo u stvari vrsta mazohizma, posebno u slučajevima kada se to posmatranje ispolji kao bilo koja vrsta kritike društva i sveta? Da li smo slični naratoru „Zapisa iz Podzemlja” , koji pronalazi zluradu vrstu uživanja u namernom dodirivanju bolnog zuba, izazivajuću tako još veću bol? Da li mi, isto tako kao zubobolni, prilikom bilo koje naše kritike društva, sveta bilo čega što se ispoljava kao pisani tekst ili razgovor s nekim, u stvari prikriveno uživamo u bolu? Nismo li, katkad, toliko spopadnuti bolom i patnjom sa svih strana, da upadamo u neku vrstu psihološkog stanja kao što je stokholmski sindrom, gde dolazi do zbližavanja žrtva i tlačitelja; čak i mogućnosti za veliku empatiju i ljubav ka tlačiteljima? Ne radi se o tome da mi volimo bol ili patnju, naprotiv, mrzimo ih u najvećem broju slučajeva; ne želimo ih, ali smo do te mere bombardovani bolnim iskustvima i raznoraznim manifestacijama patnje; da nešto duboko u nama se miri sa bolom i patnjom kao normalnim stanjem života.



    Korice knjige: “Sofijin svet”, prvo norveško izdanje

    U romanu o istoriji filozofije: „Sofijin svet”, koji je napisao Justejn Gorder, Alberto Knoks govori devojčici Sofiji da je filozof neko „ko nikada ne prestaje da postavlja pitanja, sve dok se više nema pitanja za postaviti”. On tu misli na ulogu filozofije i filozofa kao nekog ko neprestano dovodi u pitanje znanja koja se uzimaju kao utvrđena ili definitivna. U tekstu na ovom blogu, koji sam napisao pod naslovom: Grabljivi umovi: užasi mišljenja i uverenja (Deo Prvi) ovo dovođenje u pitanje stvari koje se uzimaju kao utvrđene činjenice ili temelji, opisano je kroz više različitih primera. Nijedno vreme, nijedna epoha u dosadašnjoj istoriji čovečanstva, nije bila naklonjena onim filozofima, koji javno preispituju najveće dogme, objavljene istine, kao i preovladavajuće kolektivističke težnje i ideale svog vremena. Tokom srednjeg veka, na različite institucionalne načine, kroz tadašnje oblike sistema, filozofija je bila često primoravana da bude sluškinja teologije, a filozofi da budu sluge raznih papa, patrijarha, kao i one vrste vladara i vladarki usko povezanih sa crkavama svog vremena, kojima su bile potrebne sluge u obliku filozofa da zadovolje njihove „prefinjenije” potrebe intelekta od onih, koje im nudi crkva; ali tako da, u očima društva, šire javnosti, ostanu socijalno prihvatljivi. Srećom, mnogi filozofi tadašnjeg perioda, uspeli su da se diskonektuju iz ovog Matrixa, ali neki drugi nisu. Od devetnaestog veka pa do sada, stvari su se malko izmenile, u smislu da je filozofija postala sluškinja nauke; ili bolje reći stvarima koje se nazivaju i proglašavaju da su nauka, čak i kada to uopšte nisu. Onoj vrsti ljudi koji se trude da budu pošteniji, a bave se filozofijom, nije preostalo ništa drugo, negoli da sada krenu u ozbiljno izučavanje nauke, i da i nju počnu da propituju, i da sada naučnicima postavljaju ista ona nezgodna pitanja, koja su u ranija vremena postavljali guruima, sveštenicima, kraljevima.



    Vilijam Merit Čejs, “Veoma uzbuđen ili nervozan pre važnog događaja”; 1875.

    Na jedan način, koji jedino pravi slobodoumni ljudi mogu razumeti, filozof je Luda (Budala) svog (bilo kog) vremena. Engleska reč za ludu i budalu je: „fool” , a ona, izgleda, ima latinsko poreklo od reči „follis”, koja se koristila u smislu vetropiraste, praznoglave osobe; a može se odnositi i na „vreću vetra”, ili onog ko zadržava vazduh ili dah. Za razliku od pojedinih naučnika, ali i teologa, filozof nije fasciniran nekim konkretnim znanjem koje ima jednu te istu praktičku upotrebu, ili jednom vrstom znanja do koje se došlo u smislu zadovoljenje puke životne potrebe. On je fasciniran samim postojanjem znanja kao takvim, i sveprožimajućom ljudskom potrebom za istim, bez obzira na motiv ili razlog iz kojeg se ona dešava. Iz ugla grabljivih umova, kao i profanih svaki čovek koji kritički preispituje bilo kakva njihova uverenja, verovanja, mišljenja ili njihovu pripadnost bilo čemu je lud, budala ili šarlatan. To su neke od najčešćih etiketa za smele filozofe, jer nisu svi filozofi bili smeli. Neki su šurovali sasvim lagano sa vlastima i vladarima, dok su svoja prava mišljenja čuvali u tajnosti, i po fiokama koje su tek potonji istraživači otkrivali. Šta je zapravo bila prava uloga dvorske lude tokom renesansnih i pređašnjih, još starijih razdoblja? Nije njena glavna svrha bila ta, kako se naširoko misli da zabavlja raju, i da pravi šou-program. Njena glavna svrha je bila da gospodaru kaže istinu u lice, onda kada niko drugi to ne sme! Sve ostale stvari: zbijanje šala, prividno „nenormalno” ponašanje; pa to su maske za tadašnje goste bala, a u današnje vreme za gledaoce i pratitelje medija; svejedno da li su tradicionalni ili internet- mediji u pitanju. Luda je istinozborac, arhaičnog porekla; onaj koji Caru govori neprijatne istine na takav način da ih car može podneti bez da nekog ubije.

    Razneseni Svemir, Vladimir Tomić, Oblak Kaktusa

    20.3.2023.

    Literatura:

    • Gorder, Jostejn. Sofijin svet: Roman o istoriji filozofije. Beograd: Geopoetika, 2020.
    • Sartr, Žan-Pol. Egzistencijalizam je humanizam. Beograd: Paideia, 2007.
    • Sioran, Emil. O nezgodi biti rođen. Beograd: Dereta, 2018.

  • Grabljivi umovi: užasi mišljenja i uverenja (Deo prvi)


    „Zmija koja nije u stanju da odbaci svoju kožu, mora da umre. Isto tako i umovi, koji su sprečeni da menjaju svoja mišljenja; prestaju da budu umovi.”

    –  Fridrih Niče (1844-1900)

    Piše: Vladimir Tomić

    Mnogo puta do sada susreo sam se sa ljudima koji se ponašaju kao da su njihovi stavovi delovi njihovog tela, na isti način kao da se radi o ruci, nozi, koži. Ukoliko se proba uticati na njihov stav na način da se, možda, promeni ili modifikuje, oni se počnu ponašati kao da se time vrši direktan napad ne samo na njihovu ličnost, već kao da im se time oduzima i bukvalno seče, dere neki deo njihovog tela koji je prirodno tu. Ova rigidnost se u psihološkom smislu može tumačiti na više načina, a o tome postoje i brojna, starija i novija naučna istraživanja koja se povezuju sa, na primer: autoritarnim sklopom ličnosti; ali u ovom tekstu neću se osvrtati na te naučne, psihološke interpretacije.

    U Ničeovom citatu koji sam priložio na početku, primer zmije nije tek slučajno naveden, jer se ista ovde pojavljuje kao simbol promene, transformacije, preobražaja. Zmiju ovde shvatamo kao simbol promene koja je neophodna da bi se ostvario proces rasta i razvoja. Ipak, ogroman je broj onih kojima je draže da su “čvrsti”; “da znaju”, da su samopouzdani (najviše u očima drugih), iako u velikom broju slučajeva to možemo posmatrati kao lažno samopouzdanje, jer se često temelji na veoma sumnjivim uverenjima, ili, neretko, potpunim nebulozama. Osim u slučajevima kada neko “menja” svoja mišljenja isključivo radi lične koristi kao što se dešava u politici, ili raznim drugim državnim i poslovnim, interesnim grupacijama; teško da bismo u bilo čemu drugom mogli imati nešto protiv promene mišljenja, ili čak protiv potpunog odsustva stavova i uverenja, ukoliko je takvo nešto moguće.



    Rene Dekart u meditaciji, https://hotpot.ai/ generisano

    Drugi filozof, drugačijeg kova nego Niče, Rene Dekart, napisao je tokom prve polovine 17. veka knjigu pod latinskim nazivom: „Meditationes de Prima Philosophia, in qua Dei existentia et animæ immortalitas demonstratur” odnosno na srpskom: Meditacije o Prvoj Filozofiji, u kojima se demonstriraju egzistencija Boga i besmrtnost duše. U ovoj knjizi Dekart, između ostalog, sebe samog stavlja u ulogu meditatora, koji ne samo što preispituje sve što misli da zna, već u jednom trenutku odlučuje da zbriše sve što je ikada mislio da zna skoro o bilo čemu, i da to uradi sve da samih temelja, kako bi, još jednom, ponovo izgradio svoja znanja tako da ista budu na izvesnijim osnovama. U trenutku kada Dekart ovo piše i, kasnije, objavljuje on već ima oko 45 godina što je podatak od značaja za one koji shvataju da čoveku koji je ceo život posvetio nauci, matematici i filozofiji nipošto nije bio problem da za sebe pomisli i javno drugima prenese da je moguće da je sve što je ikada mislio da zna pogrešno, tj. da dovede u pitanju gotovo sva svoja znanja! Zapitaj se, čitaoče, koliko ljudi u ovom trenutku poznaješ koji imaju iznad ili manje od 40 godina i među obrazovanijima u formalnom smislu, a i onima koji to nisu, koji bi tebi , ili u kakvom većem društvu rekli da je moguće da nemaju pojma ni o čemu, i da to misle ozbiljno? Verujem da broj nije velik, ako ih uopšte ima takvih u tvom svetu! Iako su brojne razlike i mimoilaženja u učenjima drugih filozofa posle Dekarta, možemo pronaći i sličnosti u Ničeovom citatu o zmiji koja umire ukoliko ne presvuče svoju kožu. Dekart je prepoznao da su njegova prethodna verovanja i mišljenja možda bila pogrešna ili zasnovana na lažnim pretpostavkama, i da bi našao čvršću osnovu za svoje znanje, morao je biti spreman da preispita i odbaci svoje prethodne ideje. Slično, Niče tvrdi da naši umovi moraju biti otvoreni za promene i rast da bismo preživeli i napredovali.

    U svojim „Meditacijama o Prvoj Filozofiji”, Dekart u cilju misaonog eksperimenta, uvodi pojam takozvanog zlog demona, ili poznatog, još kasnije iz radova drugih filozofa, kao zlog genija. Naime, Dekart zamišlja da je zli demon, „najveće moći i lukavstva, upotrebio svu svoju energiju da bi ga prevario”. Ovaj zli demon je zamišljen da predstavlja potpunu iluziju spoljašnjeg sveta, tako da Dekart može da kaže: „Mislim da su nebo, vazduh, zemlja, boje, oblici, zvuci i sve spoljašnje stvari samo obmane snova. koju je smislio da zarobi moj sud. Smatraću sebe kao da nemam ruke ni oči, ni meso, ni krv ni čula, već da lažno verujem da imam sve te stvari.”



    Dekartov demon, https://hotpot.ai/ generisano

    Postoji modernija, drugačija reinterpetacija ovog Dekartovog demona, koja se zove mozak u bačvi (Brain in a vat), a što se takođe koristi kao misaoni eksperiment. Godine 1973, u uvodu svoje knjige „Misao”, američki filozof Gilbert Harman je zapisao: „moglo bi se reći da nemate ni najmanjeg razloga da verujete da se nalazite u okruženju u kojem pretpostavljate da se nalazite… razne hipoteze bi mogle da objasne kako stvari izgledaju i kako se Vi osećate. Možda čvrsto spavate i sanjate, ili Vam razigrani neurohirurg daje ova iskustva stimulišući vaš korteks na poseban način. Možda ste zaista (u ovom trenutku), ispruženi na stolu u njegovoj laboratoriji sa žicama koje vam idu u glavu iz veliki kompjuter. Možda ste oduvek bili za tim stolom. Možda ste sasvim drugačija osoba od onoga što izgledate… “



    Mozak u bačvi koji veruje da hoda, izvor slike: Wikimedia commons

    Drugi američki autor Karlos Kastaneda u svojoj poslednjoj, objavljenoj knjizi „Aktivna strana beskonačnosti”, pominje, između ostalog, neobične vrste sila koje kontrolišu svet i manipulišu ljudskom svešću, a on ih naziva predatori odnosno grabljivci. Prema Kastanedinoj teoriji, ovi predatori su vanzemaljski entiteti koji se hrane ljudskom energijom i mogu da kontrolišu ljudsku svest. Po njemu predatori su već učinili da ljudska svest ne bude u stanju da prepozna svoju pravu prirodu i da se oslobodi njihove kontrole. Sledi odlomak iz te knjige gde se ovo direktno pominje:

    – Imamo grabljivca koji je došao iz dubine kosmosa i preuzeo vlast nad našim životima. Ljudska bića su njegovi zarobljenici.
    Grabljivac je naš vladar i gospodar. On nas je učinio poslušnim i bespomoćnim. Ako želimo da se pobunimo on guši našu pobunu, ako želimo da se ponašamo nezavisno on zahteva da to ne činimo.
    …Sve vreme ti o tome govorim na indirektan način, nagoveštavajući ti da nas je nešto zarobilo. Mi smo zaista zatvorenici.
    Oni su preuzeli vlast zato što se nama hrane i oni nas nemilosrdno pritiskaju zato što im služimo kao sredstvo za održavanje života.
    Baš kao što mi gajimo kokoške u kokošinjcima, grabljivci gaje nas u ljudskim krletkama. Tako im je hrana uvek na raspolaganju.

    „Ne, ne, ne” (Karlos odgovara) „To je apsurdno, don Huane. To što ti kažeš sasvim je monstrouzno. To jednostavno ne može da bude istina, ni za čarobnjake, ni za prosečnog čoveka, ni za koga.”
    „Zašto?” mirno upita don Huan. „Zašto? Zato što te to ljuti? ” …Pa nisi još sve čuo. Sačekaj još malo, pa ćeš videti kako ćeš se osećati. Želim da se obratim tvom analitičkom umu. Razmisli za trenutak i reci mi kako bi objasnio protivrečnost između inteligencije čoveka-inženjera i gluposti njegovog sistema verovanja, ili gluposti njegovog kontradiktornog ponašanja. Šamani veruju da su nam grabljivci dali naš sistem verovanja, naše predstave o dobru I zlu, da su oni postavili naša društvena pravila. Oni su ti koji su stvorili naše nade i iščekivanja, snove o uspehu ili promašaju. Oni su nam dali lakomost, pohlepu i kukavičluk. Grabljivci su ti koji čine da budemo samozadovoljni, da se ponašamo šablonski i da budemo egomanijaci. ”

    „Ali kako oni to mogu da rade, don Huane? (Karlos pita) Da li nam oni to šapuću u uho dok spavamo?”
    „Ne, ne rade oni tako. To je idiotski! Oni su daleko efikasniji i organizovaniji. Da bi nas držali u poslušnosti i poniznosti, krotke i slabe, grabljivci izvode čudesan manevar – izvanredan, naravno, s tačke gledišta stratega koji se bori, a jeziv za one koji zbog njega stradaju. Oni nam daju svoj um! Da li me čuješ? Grabljivci nam daju svoj um, koji postaje naš um. Um grabljivca je barokni, kontradiktoran, mrzovoljan, pun straha da svakog trenutka može biti otkriven. ”

    Zašto ovo citiram? Kakva je veza između Ničea, Dekarta, Harmana, Kastanede? Uostalom, kakve sve ovo veze uopšte ima sa naslovom teksta koji glasi: „Užas mišljenja i uverenja”? Pre svega, nije mi ovde cilj da neko pomisli da doslovno ništa ne zna; da je doslovno svet lažan; da je bukvalno svaki njegov stav pogrešan, ili da on čak ne postoji, nego ga neki vanzemaljski neurohirurg lažno uverava u vlastitu egzistenciju. Čak i da to jeste doslovno tako, mogućnosti za dokazivanje takvih stvari u naučnom smislu su vrlo ograničene, a i veoma kompleksne. Moja namera se sastoji iz toga da se putem filozofskih uvida u određenu tematiku uvidi koliko puno toga ne samo što ne znamo, nego da čak postoji mogućnost da je sam način kako saznajemo stvari korumpiran, i da je takav, možda, oduvek. Ova 4 pomenuta autora, svi imaju drugačije filozofske nazore i poglede na ulogu čoveka u kosmosu; ali ono što ih u ovoj priči povezuje bilo bi slaganje oko toga da su ljudi zarobljeni u svojim šemama percepcije, koje su sami napravili i koje ne dopuštaju različite načine opažanja. Ova percepcija ne samo što je ograničena, već je po Kastanedi i deformisana, jer se ona fokusira samo na onaj deo stvarnosti koji nam je potreban za opstanak, dok ostatak sveta ostaje nezapažen, neotkriven.

    Jedan od glavnih razloga iz kojeg smatram da dolazi do formiranja krajnje rigidnih stavova i uverenja kod ljudi o kojima sam govorio u uvodu jeste zbog ljudske neskromnosti. Čovek se i prema znanju, a posebno je to izražena u savremeno doba odnosi kao prema nekom plenu koji treba uloviti, i kojeg kada „ulovi” digestira, preživa u svom večito gladnom stomaku. Tajanstvenost sveta u kojem živimo, misterija našeg postojanja i naše svesti, jeste nešto što bi svakog mudrog čoveka barem jednom moralo oboriti s nogu, i naterati da preispita sve što je ikada mislio da zna. Skromnost je, ipak, vrlina!



    Slika: Pol Gogen: Odakle dolazimo? Ko smo? Kuda idemo?

    Razneseni Svemir, Vladimir Tomić, Oblak Kaktusa

    27. 2. 2023

    Literatura:

    1. Rene Dekart, Meditacije o prvoj filozofiji (1641) – Domaća izdanja: Plato, Dereta, Fedon. (Original: Meditationes de Prima Philosophia).

    2. Gilbert Harman, Misao (1973) – Koncept misaonog eksperimenta „mozak u bačvi”. (Akademska literatura, original: Thought).

    3. Karlos Kastaneda, Aktivna strana beskonačnosti (1998) – Domaća izdanja: Narodna knjiga – Alfa, BIGZ, Laguna (novija izdanja). (Original: The Active Side of Infinity).

    4. Fridrih Niče, Sumrak idola (1888) – Domaća izdanja: Dereta, Grafos, LOM. (Original: Götzen-Dämmerung).