Tag: Karl Gustav Jung

Slika: Mark Šagal – „Golgota“

Piše: Vladimir Tomić

Dok sam završavao drugi deo ovog eseja, posvećen Gustavu Le Bonu i psihologiji mase, iskristalisale su se tri ključne spoznaje koje su odredile smer ovog, trećeg nastavka. Prvo, postalo je jasno šta doba Vodolije zaista simbolički predstavlja i kako se prepliće sa konceptom Eona Horusa Alistera Kroulija. Iako Krouli, duboko upućen u astrologiju, nije eksplicitno koristio termin „doba Vodolije“ za svoju novu epohu, već je gradio sopstvene mitologeme, paralele su duboke i zahtevaju zasebno istraživanje.

Drugo, potvrdila se duboka veza koju imamo sa autorima, živim i mrtvim. Bio sam podstaknut da povežem naizgled razdvojene niti: muziku Majka Oldfilda, lična iskustva, Kroulijevog Dete-Boga Horusa, Le Bonovo razočaranje u masu i potresne slike savremenih stradanja. Iz tog prepleta nastala je preciznija slika sveta u kojem živimo.

Treće, postala je očigledna snaga kojom utičemo jedni na druge preko ponora vremena. Ideje i dela davno preminulih mislilaca i umetnika deluju u nama na nepredvidive načine, dajući životu neočekivane obrte. Zato ovaj deo započinje stihovima pesme „Nuklearan“ – ne da bi se analizirali, već da bi stvorili specifičan ugođaj i simbolički okvir. U njima odjekuje atmosfera sveta na ivici kratera, gde su „pepeli hladni“ a „žar ugasnuo“. Taj apokaliptični ambijent sugeriše da se stari svet srušio pod teretom sopstvenih grešaka. U središtu tog zgarišta stoji „napušteno dete“ sa „srcem od slomljenog stakla“. Ono je metafora za našu unutrašnju suštinu u ovim prelomnim vremenima: ranjeno čovečanstvo čije je iskonsko, dečje srce oskrnavljeno, ali ne i uništeno. U tome leži nagoveštaj; da upravo u detetu u nama počiva seme obnove.

Slika: Horus daruje život faraonu Ramzesu II. Oslikana krečnjačka ploča, oko 1275. godine p. n. e., XIX dinastija. Iz malog hrama koji je Ramzes II podigao u Abidu, muzej Luvr, Pariz, Francuska.

Smena doba: Raspad starog poretka i haotično rađanje novog

Na globalnom nivou, stari poredak se nalazi u fazi raspadanja. To nije proces od juče, već traje vekovima. Stare ideje, verovanja i društvene strukture pokazuju duboke pukotine. Međutim, stari poredak odbija da umre, dok se novi još nije u potpunosti oblikovao. Nedostaje jasna vizija, kao i temeljno prevrednovanje svih vrednosti, u ničeanskom smislu. To je dublji razlog zašto se danas dešavaju stvari koje na prvi pogled deluju haotično. Kada se menjaju ne samo epohe, već i duhovna doba, smene su uvek turbulentne.

Simbolički rečeno, nalazimo se u apokaliptičnom interegnumu. Stari „bogovi“ ne predaju presto bez borbe, a novi duh se rađa u mukama. Italijanski filozof Antonio Gramši je to precizno primetio: „Stari svet umire, a novi nikako da se rodi; u međuvremenu se javljaju najrazličniji morbidni simptomi.“ (1) Upravo u takvom „vremenu čudovišta“ mi danas živimo. Mnogo pre Gramšija, sličnu misao nalazimo u mitovima: svaka kosmička smena doba opisana je kao kataklizma.

Slika: Mikelanđelo Buonaroti – „Potop“

Mađarski filozof Bela Hamvaš nazvao je modernu epohu „duhovnim potopom“ – potopom koji nije fizički, već unutrašnji. Nesvesno je, prema Hamvašu, preplavilo svet, potopivši svest i razum. Slično gnostičkom mitu, možemo reći da se nalazimo pred krajem jednog eona: stare sile (arhonti ili demijurg) grčevito drže vlast, dok se nova svest tek začinje. Ta smena, koju mnogi nazivaju prelazom iz doba Riba u doba Vodolije, oseća se kroz opšti rascep vrednosti i identiteta.

Istorijski, takve tranzicije uvek su bile ispunjene lomovima. Propast Rima donela je vekove haosa. Prelaz iz srednjeg veka u moderno doba obeležili su verski ratovi i revolucije. Danas se nešto analogno dešava na globalnom planu, a mnogi mislioci su to naslutili. Osvald Špengler pisao je o „sumraku Zapada“, a Fridrih Niče je najavio „smrt Boga“ i pozvao na reevaluaciju svih vrednosti. I zaista, Ničeov natčovek i Kroulijev Čovek Horusa imaju dodirnih tačaka: oboje naglašavaju pojavu samosvesnog, autentičnog pojedinca nakon perioda „kolektivne iluzije“.

U našem dobu, ta tenzija je sveprisutna. S jedne strane, stari poredak se opire kroz porast fanatizma i autoritarnih pokreta. S druge, novi impulsi izranjaju kroz globalnu ekološku svest, tehnološku povezanost i nova duhovna traganja. Ta dva strujanja se sudaraju, izazivajući potrese. Kao u alhemijskom procesu, naš kolektiv prolazi kroz fazu nigredo: pocrnjenja i raspadanja stare forme, iz koje bi trebalo da se izdigne obnovljena svest.

Eon Horusa: Mit o detetu i novo doba samosvesti

U potrazi za razumevanjem novog doba, okrećemo se u ovom delu okultisti Alisteru Krouliju. Krouli je tvrdio da je 1904. godine započeo novi kosmički eon: Eon Horusa. Time je označio kraj prethodnog eona Ozirisa (ere „umirućeg Boga“ i patrijarhalnih religija) i početak doba čiji je simbol dete-bog Horus. U ovom eonu, čovečanstvo treba da izađe iz senke starih dogmi i spozna sopstvenu božansku prirodu. „Reč Zakona“ tog doba, „Čini što ti je Volja“, ne poziva na hedonizam, već na otkrivanje i ispunjenje svoje istinske svrhe.

Krouli je prethodni eon Ozirisa odlikovao naglaskom na spoljašnjem autoritetu, žrtvi i krivici. Nasuprot tome, Eon Horusa je doba deteta, u kojem čovečanstvo postaje duhovno punoletno. Horus je u egipatskom mitu sin Izide i Ozirisa, simbol mlade snage. U Kroulijevoj filozofiji, on je predstavljen dvojako: kao Ra-Hor-Kuit, ratoborno dete koje donosi razaranje starog, i kao Hor-par-krat, ćutljivo dete koje posmatra: simboli spoljašnje revolucije i unutrašnje introspekcije.

Na slici je Tarot karta AEON iz Tot špila

Važno je naglasiti da je Krouli eonu Horusa pripisao i sistem vrednosti. U svom „Manifestu Novog Eona“, on navodi da je Telema (Volja) srž nove duhovnosti, dopunjena principom Agape (Ljubav). Njegova izreka „Ljubav je zakon, ljubav pod voljom“ kazuje da prava ljubav proizilazi iz usklađivanja sa istinskom voljom. Krouli je pretpostavljao da će novi eon pomiriti nauku i duhovnost, što je vizija koju su delili i drugi mislioci njegovog doba, poput Rudolfa Štajnera, doduše na bitno drugačiji način nego Krouli. (2)

Koliko se Eon Horusa poklapa sa dobom Vodolije? Iako Krouli nije koristio tu terminologiju, paralele postoje. U popularnoj kulturi, doba Vodolije postalo je poznato zahvaljujući mjuziklu Kosa (1967) i optimističnim najavama mira i ljubavi. Kroulijeva vizija bila je radikalnija. Kristofer Partridž, sociolog religije, ukazuje da je čitav Nju Ejdž pokret u velikoj meri crpeo inspiraciju iz ideja Kroulijeve generacije, naglašavajući lično duhovno iskustvo i odbacivanje autoriteta. (4)

Karl Gustav Jung je, sa druge strane, upozoravao da će doba Vodolije biti duhovno izazovno. „Dolazak narednog platonskog meseca, naime Vodolije, konsteliraće problem ujedinjenja suprotnosti“, zapisao je, naglašavajući da čovečanstvo više neće moći da potiskuje svoju tamnu stranu. (5) Novo doba će nas suočiti sa sopstvenom Senkom. Upravo to se i dešava: porast fanatizma, kolektivne histerije na društvenim mrežama i raznovrsne teorije zavere znaci su da se ogromna količina iracionalne energije oslobodila iz kolektivnog nesvesnog. Gustav Le Bon, čije smo ideje razmatrali ranije u drugom delu eseja, bio je jedan od prvih dijagnostičara te pojave, predviđajući „eru gomile“ u kojoj će kolektivno nesvesno dominirati nad individualnim razumom.

Paradoksalno, upravo to suočavanje sa najmračnijim kolektivnim tendencijama može biti katarzično. Tek kada priznamo realnost Zla u nama i oko nas, možemo početi da ga integrišemo. U tom smislu, novo doba je ispit zrelosti čovečanstva: možemo li, bez spoljašnjih dogmi, sami sebe sagledati i načiniti sledeći korak u evoluciji svesti?

Lav i Vodolija: Srce deteta kao osovina ravnoteže

U astrološkoj simbolici, vazdušni znak Vodolije predstavlja spoj vazduha simbola intelekta i uma koji pritom odnosi ili donosi krčag s vodom – zavisno od naše pozicije i opredeljenja. Vodolija je intelekt koji ima odgovornost prema „vodi života“. Ali ne smemo zaboraviti da naspram Vodolije na zodijačkom krugu stoji njen opozitni znak, koji ujedno predstavlja i njenu komplementarnu dopunu: Lav. Ako Vodolija vlada umom, Lav vlada srcem. Lav simbolizuje individualnost, kreativnost i dete u nama. On je arhetip Deteta-Kralja, onog koji spontano vlada jer je vođen srcem. Kao što je pesnik Vilijam Vordsvort rekao: „Dete je otac Čoveka“ (6) – to detinje jezgro rađa našu zrelu ličnost. Ovo je kasnije namerno prepevano u: Dete je otac deteta.

Osa Vodolija–Lav o kojoj govorimo, nije slučajna. Ona je deo drevne simboličke strukture poznate kao fiksni krst zodijaka, koji čine četiri znaka: Vodolija (Čovek/Anđeo), Lav, Bik i Škorpija (Orao). Ova četiri bića nalazimo u viziji proroka Jezekilja, kao simbole četiri jevanđelista, i objedinjene u figuri egipatske Sfinge. Oni predstavljaju četiri stuba kosmičkog poretka, arhetip celovitog čoveka. Doba Vodolije, dakle, ne aktivira samo energiju Vodolije, već i njenog opozita Lava, kao neophodnu protivtežu.

Šta to znači za doba u koje ulazimo? Izbor je između toga da budemo beživotni deo kolektivne mašine ili da oživimo Lava u srcu. Doba Vodolije bez Lavljeg srca moglo bi lako postati hladna, tehnokratska diktatura lišena duhovnosti, upravo ona vrsta totalitarizma koju sam opisivao u esejima o Fukoou ili o prirodi zla. Već sada vidimo kako tehnologija može služiti kontroli umesto oslobođenju.

Međutim, postoji i pozitivni scenario: harmonija Vodolije i Lava, uma i srca. U tom idealu, novo doba bi donelo mir i bratstvo, ali ne kroz pasivno iščekivanje, već kroz aktivnu transformaciju svakog pojedinca. Čovečanstvo je poput orkestra (Vodolija), ali svako u njemu mora prvo naučiti da svira svoj instrument (Lav). Ako svaki pojedinac probudi autentični glas svog srca i uskladi ga sa drugima, možemo stvoriti novu simfoniju. Lavlji princip ovde znači unutrašnju suverenost (rex interior), hrabrost da se sopstveni nagoni i strasti ne potiskuju, već transformišu u stvaralačku vatru. Tarot karta Snaga, u svim svojim varijacijama (od Marseljskog do Tota), prikazuje upravo to: svesno i blago ovladavanje sopstvenom “zveri“, ne kroz nasilje, već kroz razumevanje i saosećanje.

Slika: znak lava koji je ocrtao Johfra Bosschart

Rudolf Štajner je govorio o dve suprotne duhovne struje koje će obeležiti ovo doba: uzdizanje ka višoj svesti ljubavi i, sa druge strane, inkarnacija Ahrimana, sile vulgarnog oblika materijalizma i hladnog intelekta. Ta ahrimanska sila se ogleda u obožavanju tehnike bez duše i poricanju duhovne dimenzije čoveka. (7) Ishod ove duhovne borbe zavisiće od sabranog zbira naših individualnih izbora.

Na rubu kratera, sa detetom u srcu

Na kraju, vratimo se slici sa početka: zgarište starog sveta i „srce od slomljenog stakla“ koje kuca u grudima „napuštenog deteta“. To napušteno dete smo mi. Ali dete, ma kako povređeno, nosi u sebi iskru života. Krouli je Horusa nazivao „krunisanim i osvajačkim detetom koje ne umire niti se ponovo rađa, već sja večno na svom putu“. U tom opisu krije se poruka o besmrtnosti duha.

Doba Vodolije, ili Eon Horusa, vreme je odluke: da li ćemo dopustiti da sile mase uguše to dete u nama, ili ćemo mu pružiti ruku i podići ga iz pepela? Predstoji nam, kako je Jung rekao, težak zadatak ujedinjenja suprotnosti. No, rezultat te unutrašnje alhemije mogla bi biti nova sinteza razuma i duha.

Naoružani svešću, više nismo puki posmatrači. Mi smo i klovnovi i gladijatori i proroci novog doba. Svako od nas nosi svoj vrč vode i pitanje je hoćemo li je proliti uzalud ili je usmeriti tamo gde je potrebna. Lav u nama, ono dete puno životne energije, treba da se probudi i preuzme kormilo. Dok stojimo na rubu podzemnog sveta, setimo se da i bezdan gleda u nas kako nas upozorava Fridrih Niče. Ali iz tog mračnog pogleda izranja naša unutrašnja svetlost: „nuklearna“ energija duha koja može da razori, ali i da preporodi. Doba Vodolije neće automatski doneti ni raj ni pakao, ali pruža priliku za obe krajnosti. Ključ je u tome kako usmeravamo svoje srce i um. U prethodnim esejima, bavio sam se Sioranom i njegovom tvrdnjom da je svest bolest, ili Ničeovom idejom da je čovek samo most ka natčoveku. Svi ti uvidi slivaju se ovde: novo doba zahteva novu svest, onu koja može da podnese i apsurd i veličinu sopstvene slobode, onu koja se ne plaši da pogleda u bezdan nihilizma, ali pronalazi snagu da stvara nove vrednosti.