Jedna od najvećih obmana ljudske civilizacije jeste uverenje da posedujemo zemlju, da imamo neko „pravo“ na nju, kao da nam je priroda garantovala tapiju na određeni deo planete. To je posebno paradoksalno u društvima koja su nastala na kolonizaciji, poput SAD-a, gde su nekadašnji došljaci sada ti koji određuju ko sme da dođe, a ko ne.
Razlika između nas i ptica je u tome što su ptice mudrije. Nemaju iluziju da je baš njihovo gnezdo nešto trajno i nepromenljivo. Instinktivno razumeju da je ono samo privremeno boravište. Ljudi, s druge strane, imaju potrebu da veruju u trajnost svojih domova, država i civilizacija, iako su kroz istoriju te stvari uvek bile podložne promenama.
Trampove parole o „Americi Amerikancima“ potpuno ignoriše istorijsku činjenicu da su njegovi preci, kao i preci velike većine današnjih Amerikanaca, upravo oni koji su došli niotkuda i stvorili naciju kroz ekspanziju i osvajanje. Ako bi se princip „vratite se odakle ste došli“ primenjivao dosledno, cela Severna Amerika bi ostala u rukama starosedelaca.
Ali ovo nije samo američka priča. Svaka nacija ima svoj mit o „iskonskom pravu“ na teritoriju, a istorija pokazuje da su granice uvek bile fluidne. Vojske su se kretale, narodi su se mešali, osvajali i gubili tlo pod nogama. To se može videti i na Balkanu, gde su granice pomerane na svakih nekoliko decenija, a narodi često koristili iste argumente kao Tramp danas, samo iz različitih perspektiva.
No, u savremenom svetu, pitanje teritorijalne pripadnosti više nije samo pitanje nacija, već i pitanje moći. Danas nisu države te koje poseduju svet, svetom upravljaju korporacije i pojedinci čije bogatstvo prevazilazi budžete čitavih zemalja.
Kada se Elon Mask meša u geopolitiku ili kada Bil Gejts oblikuje globalne zdravstvene politike, postaje jasno da nacionalne granice više nemaju istu funkciju. Oni koji kritikuju globalizam često propuštaju da vide ovu dimenziju. Nacionalni suverenitet nije ugrožen migracijom radnika ili kulturnim promenama, već činjenicom da korporativni interesi danas imaju veću težinu od političkih institucija.
Ironično, Tramp i njemu slični, koji se zalažu za „suverenitet“, isti su oni koji podržavaju ekonomski model u kojem korporacije imaju moć nad zakonima, banke diktiraju sudbinu država, a digitalne platforme postavljaju pravila igre.
Naravno, ne gledam stvari crno-belo. Tramp i Mask su imali i nekoliko poteza koji su išli u korist slobode izražavanja, poput suzbijanja savremene cenzure na Fejsbuku i drugim platformama, koja se sama naziva „proverom činjenica“. Cenzure inače vole da se maskiraju pod takvim nazivima. Naravno da ne kažu otvoreno: „Mi smo cenzura.“
 |
Not Dressed for Conquering”, Inés Doujak, izložena u Muzeju savremene umetnosti u Barseloni (MACBA), 2015. |
Međutim, bitno je napomenuti da ovo nije deo nikakvih teorija zavere. Ne tvrdim da postoji neka tajna zavera elita, već jednostavno ukazujem na lako proverljive činjenice. Moć se uvek koncentriše u rukama onih koji imaju resurse. Nekada su to bili kraljevi i crkveni velikodostojnici, danas su to milijarderi i korporacije.
U ovom kontekstu, dolazimo do pitanja kontrole informacija. Već sada, ono što znamo o svetu zavisi od toga ko nam plasira informacije i ko ih kontroliše.
Ako danas pokušate da pronađete informacije o kontroverznim temama, poput uticaja vakcina na zdravlje ili geopolitičkih pozadina određenih sukoba, prvo što će vam pretraga izbaciti jesu tekstovi tzv. „proveravača činjenica“. Na prvi pogled, to deluje kao neutralna, korisna funkcija. Ali kada malo dublje pogledate, shvatićete da ti „proveravači“ nisu nezavisni arbitri istine, već deo sistemske propagande koja oblikuje javno mnjenje.
Ovo ne znači da svaka informacija na internetu treba da bude prihvaćena bez provere. Naprotiv, kritičko mišljenje podrazumeva preispitivanje svih izvora, ali ne kroz monopol jednog narativa, već kroz otvorenu debatu. Problem nastaje kada monopol nad istinom preuzmu oni koji odlučuju šta je „dozvoljeno“ mišljenje, a šta nije.
Kao što su kroz istoriju zvanične istine često bile pogrešne, tako i danas postoji realna opasnost od dogmatizacije nauke i politike. Nekada su naučnici tvrdili da je lobotomija rešenje za mentalne bolesti, da je margarin zdraviji od putera, ili da pušenje nije štetno. Kritičko mišljenje znači biti otvoren za mogućnost greške i stalno preispitivati, umesto slepo verovati određenim autoritetima.
Društvene mreže i digitalne platforme ne cenzurišu nužno direktno, ali kreiraju algoritme koji favorizuju određene informacije i guše druge. Nije neophodno zabraniti govor da bi on postao nevidljiv.
 |
| Motivi cenzure, Lili Bluz, Digitalna obrada |
Mim sa domorocima koji govore doseljenicima „Idite kući“ nije samo duhovit. On je simbol šire iluzije u kojoj živimo.
Ljudima se prodaje mit o teritorijalnoj pripadnosti, dok moć pripada onima koji ne poznaju granice. Proklamuje se ideja slobode mišljenja, dok se informacije filtriraju tako da određene istine postanu nevidljive.
U takvom svetu, jedino što ostaje jeste kritičko mišljenje. Ne slepa vera ni u jednu stranu, ni u jedan narativ, ni u jednu ideologiju. Svet u kojem živimo sastavljen je od simulakruma, slika koje imitiraju stvarnost, ali je ne odražavaju u potpunosti.
Ako ništa drugo, možda je vreme da prepoznamo taj mehanizam i prestanemo da igramo po njegovim pravilima.
