Oblak Kaktusa

Meni

Tag: kritičko mišljenje

  • Odbrana eklekticizma: Lekcija o kičmi
    Slika: Đorđo de Kiriko, Veliki Metafizičar, izvor slike: wikimedia commons

    Piše: Vladimir Tomić

    Pre oko godinu dana, našao sam se u jednoj od onih situacija koje nas iznova nateraju da se zapitamo o smislu formalnog obrazovanja. Razgovarao sam sa jednim momkom koji je sveže završio studije filozofije. Znate taj tip: mlad, nadobudan, sa onim specifičnim akademskim gardom koji više služi da impresionira nego da komunicira. Ne kažem da je bio loš čovek. Samo je već bio ušao u fazu u kojoj se znanje pretvara u legitimaciju, a razgovor u takmičenje.

    U toku razgovora, sasvim iskreno i bez ikakve želje za provokacijom, rekao sam mu da je moj pristup filozofiji eklektičan. Njegova reakcija bila je trenutna. Nije me pitao šta pod tim podrazumevam. Nije zastao da razmisli. Umesto toga, ispalio je rečenicu natopljenu tipičnom mladalačkom nadobudnošću, onim što bih ja nazvao intelektualnim „kurčevizmom”: „Kako je eklekticizam spajanje različitih učenja, i kako u filozofiji nema ničeg eklektičnog“.

    Za njega, pretpostavljam, ta reč je bila sinonim za nekonzistentnu papazjaniju, za neku vrstu filozofske svaštare. Ono što je meni bilo zanimljivo nije njegova verbalna agresivnost, nego refleks: dobio je definiciju, dobio je etiketu, i sad tom etiketom maše kao žutim kartonom. Nije pokušao da razume situaciju. Pokušao je da je zatvori.

    Pogledao sam ga ozbiljno na trenutak. Video sam da on ne želi dijalog. On je želeo boks-meč. Želeo je da se „bije” argumentima, da pokaže kako je njegova definicija iz udžbenika (doduše pogrešna) jača od mog živog iskustva. I šta sam uradio? Ustao sam, otišao u kupatilo i prekinuo razgovor. Nisam želeo da učestvujem u tom sparingu. Zašto? Zato što meni filozofija ne služi tome. Ja sam čovek koji, ako želi da se bije, otići će na pravi boks-meč ili ću se napiti i potražiti kavgu u kafani. Tamo su pravila jasnija, a udarci pošteniji.

    Filozofija nam ne treba da služi za lečenje kompleksa više ili niže vrednosti niti za odeću u koju pakujemo sirove nagone, pa ih prodajemo kao „racionalnu raspravu”. Kad neko ulazi u razgovor samo da pobedi, dobija se sistem kompeticije kao u organizovanim sportskim takmičenjima, ne mišljenje. I onda se filozofija pretvara u još jedan oblik društvenog prestiža, kao sat na ruci ili diploma u fioci.

    Ovaj tekst pišem kao odgovor koji tada nisam izgovorio, ne njemu, nego svima nama koji želimo da razumemo šta filozofija zapravo jeste, van prašnjavih kabineta i rigidnih katedri. Ovo je mali kurs iz Uvoda u filozofiju, predmeta koji je, po mom dubokom uverenju, važniji od same Istorije filozofije. Jer dok nas istorija uči šta su drugi mislili (što često sklizne u suvoparno memorisanje), uvod nas uči kako da mislimo. A prvi korak u tom učenju je ovladavanje metodom koji se zove eklekticizam.

    Raščišćavanje pojmova: eklekticizam nije sinkretizam

    Prva lekcija svakog uvoda u filozofiju je raščišćavanje pojmova. Ne zato što smo opsednuti definicijama, nego zato što su pojmovi alat. Ako nam je alat kriv, pogrešno sečemo. Taj momak s početka priče napravio je klasičnu grešku: pomešao je eklekticizam sa sinkretizmom.

    Da se razumemo, ne mislim da je sinkretizam „glupost” ili nešto unapred loše. Sinkretizam je istorijski i kulturološki važan fenomen kao proces stapanja različitih religijskih ili filozofskih tradicija u novu celinu. Helenizam je bio sinkretistički; hrišćanstvo je u svojim ranim fazama upilo elemente judaizma i grčke filozofije. To je organski proces rasta i spajanja [1].

    Ali eklekticizam je nešto drugo. Eklekticizam nije stapanje, nego biranje. Reč dolazi od grčkog glagola eklegein, što znači „izabrati”, „izdvojiti” [2]. Eklekticizam u filozofiji ne predstavlja stanje, nego metod. To je svestan i kritički pristup u kojem se mislilac ne vezuje rigidno za jednu paradigmu, jednu „školu” ili jednog gurua, već zadržava pravo i obavezu da iz različitih sistema uzima ono što njegov razum prepoznaje kao tačno, a odbacuje ono što prepoznaje kao pogrešno.

    Da ne ostanemo u vazduhu, evo dva konkretna primera.

    Prvi, iz svakodnevice: sinkretizam je kao kad od dve kuhinje napraviš treću, pa više nemaš „ovo je italijansko, ovo je japansko”, nego dobiješ novu, relativno stabilnu ili nestabilnu kombinaciju sa svojim pravilima. Eklekticizam je kao kad kuvar zna šta hoće da postigne i bira sastojke i tehnike: ovde uzima kiselost, ovde teksturu, ovde temperaturu. Ne meša sve u jednu šerpu da bi pokazao širinu, nego bira jer ima kriterijum.

    Drugi, iz književnosti: sinkretizam liči na pokušaj da se od Dostojevskog i Čehova napravi „isti pisac”, samo različitim stilom, da bi se izbegla neprijatnost razlike. Eklekticizam je kad kažemo: od Dostojevskog uzimamo brutalnu psihološku dubinu, od Čehova preciznost svakodnevice i rečenicu koja se ne razmeće, a onda vidimo šta od toga stoji u našem iskustvu, u našem pisanju, u našem životu. Ne u svrhu ukrasa, nego u svrhu razumevanja.

    Dok sinkretista često pokušava da pomiri nepomirljivo (da kaže da su Platon i Aristotel zapravo rekli isto, samo drugim rečima, da bi „kuća bila mirna”), eklektik kaže: „Platon je u pravu ovde, ali greši tamo. Aristotel je briljantan u logici, ali njegova fizika je prevaziđena. Uzeću Platonovu ideju Dobra, ali ću je testirati Aristotelovom logikom.”

    Eklektik je arhitekta. On ne skuplja otpad da napravi straćaru. On bira najkvalitetniji kamen, najčvršću gredu i najčistije staklo iz različitih majdanâ da bi sagradio sopstvenu kuću uma.

    Tu moramo ubaciti jednu važnu didaktičku napomenu: eklekticizam nije izgovor za lenjost. Nije „uzmi malo odavde, malo odande” jer nam se ne da da razumemo. Eklekticizam traži kriterijum, a kriterijum traži rad. Ako nemamo kriterijum, onda ne biramo, nego nasumično skupljamo. To više liči na kolekciju nalepnica nego na mišljenje.

    Eklektički metod, u najprostijoj verziji, izgleda ovako: Razdvojimo tvrdnje, ne gutamo paket. Pitamo: „Šta tačno ova tvrdnja kaže?” Pitamo: „Na čemu stoji? Na argumentu, na navici, na autoritetu, na strahu?” Testiramo: logikom, iskustvom, posledicama. Uzimamo ono što prolazi test, odbacujemo ono što ne prolazi, i ostavljamo otvoreno pravo na reviziju. To je suverenost. To je kičma u mišljenju.

    Zaboravljena tradicija: nemačka eklektička škola

    Ono što mi bode oči kod današnjih „učenih” ljudi je što misle da filozofija počinje i završava se sa onim što je trenutno u modi na univerzitetima. Da je onaj momak pažljivo učio istoriju filozofije, a ne samo skripte za ispit, znao bi da eklekticizam nije izmišljotina nekog amatera sa interneta.

    Na teritoriji današnje Nemačke, tokom kasnog 17. i čitavog 18. veka, postojala je ozbiljna i uticajna eklektička škola filozofije. To je bio period ranog prosvetiteljstva, vreme kada su se univerziteti gušili u onome što su zvali „sektarijanizam”. Biti filozof tada je značilo pripadati „sekti”: morao si biti ili aristotelovac, ili kartezijanac, ili sledbenik Petrusa Ramusa koji je napao Aristotelovu logiku. Ako si bio aristotelovac, nisi smeo da prihvatiš Dekartovu ideju, čak i ako ti je bila očigledno tačna, jer bi to bila izdaja „škole” [3].

    Ko danas misli da je ovo daleka priča, neka pogleda savremene plemenske navike: političke, kulturne, akademske. Danas često nije bitno šta kažeš, nego iz kog tabora dolaziš. I čim neko oseti da si prešao granicu tabora, kreće reakcija.

    Eklekticizam je, u tom smislu, anti-plemenska disciplina. Protiv sektarijanizma su ustali ljudi čija imena danas retko čujemo: Kristijan Tomazijus, Johan Franc Budeus, Johan Kristof Šturm, Kristof Avgust Hojman, Gundling, Hajnecijus [4]. Njihov cilj nije bio da naprave mlaku sredinu. Naprotiv. Oni su hteli da filozof prestane da bude rob. Ni Aristotela, ni Dekarta, ni bilo kog autoriteta.

    Johan Jakob Bruker, autor monumentalne „Kritičke istorije filozofije”, definisao je eklektičara kao onoga ko gazi predrasude i autoritete pod nogama i usuđuje se da misli sam, Selbstdenken [5]. To „misliti sam” nije romantična poza. To je praksa: razdvajanje argumenta od prestiža, problema od etikete, istine od navijanja.

    Dakle, kada kažemo da smo eklektici, mi se ne pravdamo. Mi se pozivamo na tradiciju ljudi koji su pokušali da naprave prostor za istraživanje, a ne za recitovanje.
    Francisko Goja, Dvoboj Motkama, izvor slike: wikimedia commons

    Uvod u filozofiju: lekcija o kičmi

    Ovde dolazimo do suštine. Zašto je ovo važno za nas danas? Nije stvar u istoriji, stvar je u Uvodu u filozofiju. Još na prvoj godini, jedan moj profesor iz tog predmeta rekao je rečenicu koja mi se urezala u pamćenje jače od bilo koje definicije supstancije: „Ko odluči da se bavi filozofijom, mora imati veoma jaku kičmu.” Tada, kao brucoš od 19 godina (upisao sam filozofiju, iako je nikada nisam formalno završio, jer sam se pisanjem bavio još od četvrtog razreda osnovne škole, a filozofijom od osmog), mislio sam da se to odnosi na težinu knjiga koje moramo pročitati. Danas znam da se odnosi na usamljenost i pritisak konformizma.

    Uvod u filozofiju nije učenje definicija napamet. To je trening karaktera. To je predmet u kojem učimo da kažemo „ne” gomili, bez teatralnosti i bez poze.

    Većina ljudi kroz život ide linijom manjeg otpora. Prihvataju „paket aranžmane” ideja. Ako si levičar, moraš biti za to, to i to. Ako si desničar, moraš biti protiv toga, toga i toga. Ako si vernik, ne smeš čitati Marksa. Ako si naučnik, moraš prezirati religiju. Ako si u jednom književnom krugu, moraš mrzeti drugi književni krug. To nije mišljenje. To je navijanje. To je mentalitet stada.

    Eklektički metod zahteva da razbijemo te pakete. I to boli, jer paket daje udobnost: ne moraš da misliš, samo preuzimaš gotov identitet. Eklekticizam traži da napravimo ono što je danas postalo retko: da zastanemo, da razložimo, da se ne zalepimo za etiketu, pa tek onda da odlučimo.

    Praktična primena: slučaj Marks i otuđenje, bez magle o „duhu” i „materiji”

    Da ne ostanemo u apstrakciji, evo kako ovaj metod izgleda u praksi, na primeru koji često zbunjuje ljude navikle na crno-beli svet. Ja nisam marksista. Ali razlog nije karikatura tipa „ja sam za nešto nematerijalno, a Marks je za materiju”. Neću tu reč „duhovnost” ni da uvodim, jer odmah napravimo lažan ring. Čak i pojam „materija” je klizav, i u filozofiji i u fizici, i u običnom govoru, i svako ga puni svojim fantazijama.

    Ono što mene zanima je nešto prostije: koliko je neko objašnjenje čoveka sposobno da izdrži realnost, bez redukcije.

    Evo šta mogu da kažem bez stida: Marksova analiza otuđenja je brutalno precizna. U kapitalističkoj proizvodnji i organizaciji života čovek se odvaja od proizvoda svog rada, od procesa rada, od drugih ljudi, i na kraju od sebe. To nije samo fabrika. To je i kancelarija. To je i onaj rad gde čovek ceo dan pravi nešto što sutra ne bi znao da objasni sopstvenom detetu: „Tata, šta ti radiš?” a tata shvati da nema reč koja nije marketing.

    Otuđenje prevazilazi običnu ekonomska kategorija. To je i iskustvo: umor koji ne dolazi od napora, nego od besmisla. Osećaj da si potrošan. Da si zamenljiv. Da si „resurs”. Sama reč „resurs” otkriva duh sistema, bez da pominjemo ikakve metafizike. Kad je čovek resurs, onda se i odnosi pretvaraju u transakcije, a vreme u račun. Tu Marks pogađa.

    Ali onda dolazi mesto gde eklektički metod radi rez. Kada se Marksovo objašnjenje, posebno u pojednostavljenim čitanjima, pretvori u totalnu šemu u kojoj se skoro sve svodi na ekonomsku osnovu, tu nastaje problem. Ne zato što ekonomija nije važna, nego zato što čovek nije jednoslojan. Otuđenje ima i psihološku dimenziju, jer je čovek biće navika, strahova, trauma, odbrana. Ima i jezičku i simboličku dimenziju, jer živimo kroz pojmove, priče, slike, ideje o sebi. Ima i moralnu dimenziju, jer u nama postoji osećaj granice: šta je dostojanstveno, a šta je poniženje, čak i kad je „profitabilno”. Ima i egzistencijalnu dimenziju, jer možemo imati sve formalno sređeno, a da se iznutra raspadamo od pitanja: „Čemu ovo?”

    Drugim rečima, uzimam Marksov alat za dijagnozu, ali odbijam da progutam objašnjenje koje hoće da proguta sve ostalo. Eklektički, razdvajam ono što pogađa od onoga što pojednostavljuje.

    I nisam jedini. Berđajev je, na primer, uzeo kritiku kapitalizma i otuđenja, ali nije pristao na to da se čovekova unutrašnja drama svede na ekonomsku šemu. Njegov jezik i njegov zaključak su drugačiji, ali potez je eklektički: uzmi ono što vidi istinu, odbaci ono što pravi totalitarno objašnjenje [6]. To je ključ: eklekticizam nam omogućava da priznamo kvalitet argumenta i tamo gde ne prihvatamo ceo sistem. To je suverenost u praksi.

    Formalno obrazovanje kao neprijatelj eklekticizma

    Zašto nas onda u školama ne uče ovome? Zašto nas uče da reprodukujemo sisteme umesto da ih seciramo? Zato što institucije traže poslušnost, a ne suverenost.

    Nosim teške traume još od gimnazije, pa i pre toga, zbog čega organski ne podnosim formalno obrazovanje. Puno članova moje uže i šire porodice su prosvetni radnici, profesori, nastavnici, tako da sam od malena upućen u to kako ta mašinerija funkcioniše iznutra. To je sistem dizajniran za prosečnost. Prosečnost voli šablon, jer šablon olakšava kontrolu. A eklekticizam je baš ono što šablon mrzi: razdvajanje, sumnja, selekcija, lični kriterijum.

    Potpuno sam saglasan sa Ajnštajnom i Teslom, ljudima koji su promenili svet više nego svi dekani zajedno, kada su govorili da ih je formalno obrazovanje često ometalo. Ajnštajn je rekao da je pravo čudo što moderna nastava nije sasvim ugušila svetu radoznalost istraživanja. Tesla je bežao od krutih akademskih okvira da bi mogao da vidi ono što drugi nisu smeli [7].

    Današnji obrazovni sistem je takmičenje, a ne potraga za istinom. Onaj momak s početka nije želeo da razgovara sa mnom da bi nešto naučio ili podelio. On je želeo da pobedi. Filozofiju je video kao sport, kao boks-meč u kojem je diploma bokserska dozvola. A ja sam davno shvatio jednu stvar: nije moguće definitivno „završiti” filozofiju za onog ko je stvarno odluči da radi. Ne u formalnom smislu dobijanja papira, nego u egzistencijalnom smislu. Ko se time bavi, baviće se time do kraja života. Diploma može biti korisna, ali nije suština. Suština je sposobnost da mislimo autonomno.

    Biti eklektik, u plemenitom smislu nemačke prosvetiteljske škole, znači preuzeti odgovornost. Kada smo dogmate, lako nam je. Ako nešto krene po zlu, kriv je Marks, kriv je Aristotel, kriva je Crkva, kriva je Partija. Mi smo samo sprovodili uputstva.

    Kada smo eklektici, mi smo krivi. Ako je naša sinteza loša, to je naša greška. Ako smo pogrešno procenili argument, mi snosimo posledice. Ali ta odgovornost donosi slobodu. Ona nam daje libertas philosophandi, slobodu filozofiranja. Ona nam omogućava da čitamo Ničea bez straha da ćemo postati moralno karikirani, i da čitamo Jevanđelje bez straha da ćemo postati mentalno zatvoreni. Omogućava nam da u svakom učenju nađemo zrno istine i da ga ugradimo u svoj mozaik, bez zakletve i bez plemenskog rituala.

    Zato, sledeći put kada nam neko kaže da je eklekticizam „svaštarenje” ili da „nemamo sistem”, samo se nasmešimo. Setimo se Hojmana, Šturma, Tomazijusa. Setimo se da su umovi istorije gradili svoje katedrale od kamenja koje su našli u tuđim ruševinama.

    I ako taj neko želi boks-meč, znamo šta nam je činiti. Otiđimo u kupatilo. Ili na pivo. Jer život je previše kratak, a istina previše dragocena, da bismo je trošili na dokazivanje onima koji samo žele da pobede. Budimo arhitekte ili arheolozi. To je najvažnija lekcija Uvoda u filozofiju.

    Reference i literatura za dalje istraživanje

    1. O razlici između eklekticizma i sinkretizma i istorijskom kontekstu ovih pojmova: Stanfordova enciklopedija filozofije, unos „Eklekticizam” (Stanford Encyclopedia of Philosophy, entry “Eclecticism”).
    2. O etimologiji glagola eklegein i njegovoj upotrebi u antičkoj filozofiji: Rautlidžova enciklopedija filozofije, unos o „eklegein” (Routledge Encyclopedia of Philosophy, entry on “eklegein”).
    3. O nemačkoj eklektičkoj školi i kritici sektarijanizma: Enciklopedija filozofije, izdanje Mekmilana (Encyclopedia of Philosophy, Macmillan).
    4. O Buddeusu, Šturmu, Hojmanu i Gundlingu: Keli, D. R. (ur.), „Istorija i discipline: reklasifikacija znanja u ranomodernoj Evropi” (Kelley, D. R. (Ed.), History and the Disciplines: The Reclassification of Knowledge in Early Modern Europe); i Šnajders, V., „Nada u razum: prosvetiteljska filozofija u Nemačkoj” (Schneiders, W., Hoffnung auf Vernunft: Aufklärungsphilosophie in Deutschland).
    5. O konceptu Selbstdenken kod J. J. Brukera: Katana, L., „Istoriografski koncept ‘sistem filozofije’: poreklo, priroda, uticaj i legitimitet” (Catana, L., The Historiographical Concept ‘System of Philosophy’: Its Origin, Nature, Influence and Legitimacy).
    6. O otuđenju: Marks, K., „Ekonomsko-filozofski rukopisi iz 1844.” (Marx, K., Ökonomisch-philosophische Manuskripte aus dem Jahre 1844); uporediti sa: Berđajev, N., „Carstvo Duha i carstvo Cezara” (Berdyaev, N., The Kingdom of the Spirit and the Kingdom of Caesar).
    7. O odnosu Tesle i Ajnštajna prema školovanju: Tesla, N., „Moji izumi” (Tesla, N., My Inventions); Ajnštajn, A., „Autobiografske beleške” (Einstein, A., Autobiographical Notes).
    8. Tomić, V., „Obrazovanje: Umesto takmičenja, potraga za lepotom”, Oblak Kaktusa, 23. novembar 2024.
    9. Tomić, V., „Zašto me briga za vaše fakultete i sve druge diplome”, Oblak Kaktusa, 14. januar 2025.

  • Proširena inteligencija i rizom znanja (Nastavak testiranja AI sistema)
    Oči u mreži, Lili Bluz, (digitalna obrada)

    Piše: Vladimir Tomić

    Ovaj tekst predstavlja treći deo mog promišljanja o razvoju veštačke inteligencije; ili kako je sada radije nazivam: proširene inteligencije. U prethodnim esejima razmatrao sam AI kao alat i spekulisao o njegovom mogućem razvoju u entitet, balansirajući između fascinacije i opreza odnosno mogućih zloupotreba. Sada se okrećem dubljem filozofskom pogledu koji sam najavio ranije, ali pre nego što zaronimo u teoriju, želim da počnem sa jednom konkretnom, opipljivom posledicom dolaska ove tehnologije.

    Nažalost, oni koji vide samo crnilo u AI, potpuno su propustili da primete jednu od njenih pozitivnih strana. Radi se o tome što će veštačka inteligencija značajno doprineti decentralizaciji obrazovanih sistema, jer će razne vrste alatki za učenje postati dostupnije svima. Ovo uopšte ne plaši ni obrazovane kao i sve ljude otvorenijeg uma, ali one pseudo-obrazovane, koji najviše vole da se hvale intelektualizmom veoma plaši, zato što će konačno biti demistifikovane, razobličene i poslate na đubrište istorije njihove plagijatorske, poluistinite, glupe i lažne teorije koje prodaju kao nešto veliko, bitno i važno.

    Kako se ovo dešava? Navešću samo neke jednostavnije primere. Svako ko je ikada objavljivao pre pojave komercijalnih AI sistema i pre pojave obične wikipedije, bilo kakve istraživačke i naučne radove; zna koliko puno tu plagijatorskih i polu-plagijatorskih stvari ima. Postoji masa naučnih radova iz svih oblasti ljudskog duha koji su potpuno nebitni; ne samo da ne otkrivaju ništa novo ili bitno u nauci, nego često plagiraju druge radove ili miksuju toliko veliku količinu drugih, manje poznatih radova; da svakog istraživača ili grupu istraživača prosto mrzi da proverava bukvalno svaku doktorsku disertaciju ili drugo bitnije naučno delo.

    Mišel Uelbek je u knjizi Pokoravanje maestralno ocrtao ovaj fenomen u samo par rečenica. Kroz lik jednog snishodljivog i poslušnog profesora, on slika arhetip lažnog doktora nauka koji se neopaženo provukao kroz sistem. Takvi pojedinci su uvek nekako servilni, neprimetni, ne upadaju previše u oči, a onda, kada treba da steknu titulu, odluče da rade na temi koja je toliko puta obrađivana da je količina radova o njoj bliska beskonačnom. Lik u knjizi doktorira na književnosti Artura Remboa ili nekog sličnog francuskog velikana. Naravno, glavni protagonista i narator romana Pokoravanje, drugi profesor na istom fakultetu Fransoa, primećuje da nešto tu ne štima, jer ni ponašanje, ni znanje, ni inteligencija, ni obični gestovi tela njegovog kolege jednostavno nisu usklađeni s nekim ko je posvećenik u bilo kakvo majstorsko delo, pa i književno. Doktorirati na Arturu Rembou, Francu Kafki, Dostojevskom ili Šekspiru jedna je od najprostijih stvari u univerzumu; ne zato što su pomenuti autori laki, nego zato što o njima ima toliko abnormalno puno radova da praktično i priglup čovek koji želi da bude cenjen kao dr.mr.pr… može lako pokupiti iz raznih izvora razne stvari i pretočiti ih u prividno svoje delo. Čak ni komisija sastavljena od stotinu ljudi ne bi imala živce da proverava takvo delo do sitnih crevaca osim u slučaju da su prisiljeni.

    Kako nam ovde savremeni AI pomaže? Tako što najnapredniji AI sistemi imaju u sebe ubačenu celu arhivu raznih istraživačkih radova, i teoretski mogu obuhvatiti skoro celu akademsku produkciju. Za manje od dvadesetak minuta, oni mogu proveriti praktično svaki PhD. AI ovde funkcioniše kao ultimativni, neumoljivi recenzent, čija sposobnost da vidi veze i preklapanja prevazilazi bilo kog ljudskog stručnjaka. Na taj način, AI bi mogao suzbiti prostor lažnoj teoriji i ustupiti mesto pravoj ljudskoj kreativnosti, mašti i, što je najbitnije, prelasku iz reči u delo odnosno praksi.

    Ova dramatična promena u akademskom svetu samo je simptom jedne mnogo dublje transformacije. Kakva je to fundamentalna promena u samoj strukturi znanja koju AI donosi? Da bismo to razumeli, moramo se okrenuti od sociološke kritike ka filozofiji i konceptu rizoma iz dela Žila Deleza i Feliksa Gatarija. Moj cilj nije da idealizujem AI kao čarobno rešenje, niti da ga odbacim kao pretnju, već da pokažem kako savremeni AI sistemi mogu podstaći rizomatski, decentralizovani model znanja koji ruši stare hijerarhije i omogućava autentičnije učenje i razumevanje.

    Od stabla do mreže: Promena paradigme znanja

    Tradicionalno smo znanje zamišljali kao drvo: koren predstavlja temeljne postavke, stablo centralnu disciplinu, a grane se šire u urednoj hijerarhiji pod-disciplina. Ovo „arborescentno” shvatanje znanja podrazumeva da postoji centar ili trupac koji daje stabilan red. U školskom sistemu, na primer, informacija teče odozgo nadole: od učitelja ka učeniku, iz udžbenika ka čitaocu; prateći unapred utvrđen redosled. Ovaj model ne opisuje samo protok informacija, već i strukturu moći. Autoritet leži kod onih koji kontrolišu „koren” i „stablo”, institucije, kanonizovane autore i čuvare discipline. Lažni doktor nauke iz Uelbekovog romana je parazit upravo na takvom drvetu; on opstaje skrivajući se u gustim, već postojećim granama.

    Da bismo razumeli alternativu, zaboravimo na trenutak filozofiju. Zamislimo polje jagoda ili bambusovu šumu. Ne vidimo jedno centralno stablo iz kojeg sve raste. Vidimo mrežu koja se širi pod zemljom. To je rizom: podzemno stablo koje raste horizontalno, naizgled nasumično, i iz bilo koje svoje tačke može da pusti novi izdanak. Đumbir je savršen primer. Možemo odlomiti komad, posaditi ga, i on će nastaviti da raste, stvarajući novu mrežu. Nema jednog glavnog korena, nema početka ni kraja, samo neprestano širenje „između” stvari.

    Delez i Gatari su rekli: „Dosta nam je drveća. Zbog njih smo previše propatili” (1). Zašto? Zato što je drvo metafora za čitav zapadni način razmišljanja: hijerarhijski, uredan, sa jednim poreklom (stablom) iz kojeg sve logično sledi. Porodično stablo, drvo znanja, organizaciona šema firme; sve prati tu logiku „odozgo-nadole”. Rizom je pobuna protiv toga. On je „antigenealogija”. On ne pita „odakle potičeš?”, već „sa čime si povezan?”.



    Rizom i drvo, Lili Bluz, digitalna obrada

    Naravno, Delez i Gatari nisu mislili bukvalno na biljke, niti na AI pisali su 70-ih godina, kada je njihov glavni „neprijatelj” bila psihoanaliza koja je pokušavala da čitavu ljudsku složenost svede na jednostavno „drvo” Edipovog kompleksa. Rizom je za njih bio „slika misli” koja je haotična, asocijativna i slobodna. To je način da se opiše stvarnost koja nije uredno spakovana, već je mreža najrazličitijih stvari: pčela i orhideja koje zavise jedna od druge, rojevi pacova, knjige, društveni pokreti. Bilo koja tačka rizoma može se povezati sa bilo kojom drugom.

    Možda je najlakše razumeti rizom kroz razliku između mape i kopije (preslikavanja). Drvo znanja je kao precrtana, gotova mapa; samo je slediš. Rizom je mapa koju sam crtaš dok istražuješ. To je „eksperimentisanje u kontaktu sa stvarnim” (2). Zato je internet, sa svojim hiperlinkovima, najočigledniji primer mogućnosti rizoma danas. Počneš na jednoj stranici i završiš na potpuno neočekivanom mestu, prateći sopstvene veze. Vrednost se više ne stvara čuvanjem granica, već njihovim kreativnim prelaženjem. Naravno, treba imati na umu da se internet menja, ima pokušaja centralizacije i algoritmi mogu navoditi na određene izvore i linkove. Ipak, to je mnogo teže uraditi na celom internetu kao što bi bilo lako uraditi u jednoj fabrici ili školskoj ustanovi.

    Anatomija rizoma: Principi nove inteligencije

    Da bismo razumeli kako rizomatski model znanja funkcioniše, korisno je osvrnuti se na šest principa rizoma koje su Delez i Gatari opisali. Navešću ih ukratko, bez preteranog teoretisanja, onoliko koliko nam pomažu da sagledamo savremene AI sisteme.

    1. i 2. Povezivanje (konekcija) i Heterogenost: Svaka tačka rizoma može (i mora) biti povezana s bilo kojom drugom; veze se ostvaruju među heterogenim elementima. Nema „pogrešne” veze: znanje nije ograničeno granicama disciplina ili hijerarhijom važnosti. U kontekstu AI, to znači da model može istovremeno crpeti podatke iz fizike, poezije i popularne kulture, spajajući ih u smislen odgovor.

    3. Multiplicitet (mnoštvenost): Rizom ne počiva na Jednom izvoru istine. Tek kada se „mnoštvo” shvati kao stvar po sebi- mnoštvenost: ono prestaje da ima odnos prema Jednom kao subjektu ili objektu. Drugim rečima, ne postoji centralna tačka ili autoritet koji sve određuje. Znanje u rizomu čine mnoštva ideja i činjenica koje postoje uporedo. Za nas koji učimo uz pomoć AI, ovo znači da dobijamo razne uglove posmatranja; ne jedan „tačan” odgovor, već više perspektiva koje zajedno tvore dublje razumevanje.

    4. Asignifikantni (neoznačujući) prekid: Rizom se može prekinuti u bilo kom trenutku, ali se ne urušava. „Rizom se može slomiti, razbiti na datom mestu, ali će ponovo krenuti dalje na jednoj od svojih starih linija, ili na novim linijama”. (3) Ovo osigurava otpornost: prekid ne uništava mrežu znanja, već možda čak stvara nove puteve. Slično tome, ako jedan tok informacija putem AI-a naiđe na ćorsokak ili grešku, mi možemo zaobići taj prekid – postaviti pitanje na nov način, potražiti alternativni izvor, i znanje nastavlja da teče drugim putem. Nema jedne krhke „grane” čijim lomom sve propada; rizom je žilav i adaptivan.

    5. i 6. Kartografija i dekalkomanija: Rizom je mapa, a ne kalup ili otisak. On ne prati unapred zadatu strukturu, već je eksperimentalan i otvoren. Kako autori ističu, rizom „nije podložan nijednom strukturnom ili generativnom modelu. Stran je svakoj ideji genetičke ose ili dubinske strukture… [on je] mapa, a ne preslikavanje”. Umesto da reprodukuje postojeću šemu znanja (kalup), rizom stvara novu mapu dok se razvija mapu koja nastaje kroz naše interakcije i iskustva. Učenje uz pomoć AI zato nije puko praćenje već utabanih staza (kopiranje udžbenika); ono postaje kartografski poduhvat gde zajedno sa inteligentnim sistemom crtamo novu mapu razumevanja sveta.

    Ovi principi zajedno opisuju znanje kao decentralizovanu mrežu; acentriranu i nehijerarhijsku strukturu u kojoj nema jednog korena ili vrha. Kako slikovito kažu Delez i Gatari, „drvo nameće glagol ‘biti’, ali tkivo rizoma je veznik ‘i… i… i…’. Taj veznik nosi dovoljno snage da uzdrma i isčupa glagol ‘biti’”. Umesto da se fokusiramo na definicije tipa „A je B” (što drvo znanja zahteva), rizom nas tera da ređamo povezane pojmove: i ovo, i ono, i ono, gradeći razumevanje kroz spajanje, a ne kroz prosto klasifikovanje.



    Digitalni rizom, obrada Lili Bluz

    AI u praksi: Demontaža hijerarhija i novi rizici

    Šta sve ovo znači za veštačku/proširenu inteligenciju danas? Savremeni AI sistemi, posebno veliki jezički modeli, već funkcionišu na način koji podseća na rizomatski model znanja. Trenirani su na mnoštvu raznorodnih podataka bez čvrste hijerarhije: internet forumi, enciklopedije, književnost, naučni radovi: sve su to „čvorovi” u ogromnoj mreži informacija koju AI koristi da kontekstualizuje naše upite. Kada postavimo AI-u pitanje, on ne ide kroz neko uredno indeksirano „drvo znanja” kao tradicionalni enciklopedijski priručnik, već asocijativno pretražuje kroz lavirinte povezanih podataka. Rezultat je često iznenađujući spoj različitih oblasti.

    Ovakav pristup znanju demontira stare hijerarhije. Nekada je autoritet znanja bio jasno određen: profesori, institucije, kanonizovana literatura. Informacije su se prenosile odozgo naniže i postojala je jasna granica između onih koji znaju i onih koji uče. Danas, sa AI posrednikom, svako od nas može neposredno pitati za objašnjenje bilo koje teme. Put do informacija je radikalno horizontalniji.

    Međutim, ovde leži i paradoks rizomatske slobode. Isti mehanizam koji oslobađa znanje od hijerarhijske kontrole istovremeno ga oslobađa i od mehanizama verifikacije i kontrole kvaliteta. Ako „svaka tačka može biti povezana sa bilo kojom drugom”, moguće su i besmislene ili štetne veze: pseudo-nauka može se umešati u mapu znanja. AI koji u uvodu slavi kao alat za razotkrivanje laži (plagijata) može postati i najmoćniji alat za stvaranje novih, uverljivijih laži (razvijenih dezinformacija).

    Ovo nije kontradikcija, već dve strane iste medalje. AI je pojačivač namere. U rukama tragača za istinom, on je moćan alat za verifikaciju. U rukama manipulatora, on je moćan alat za falsifikovanje. Autentično učenje u rizomatskom modelu ne znači prihvatiti svaku informaciju koju AI izbaci; naprotiv, znači preispitivati, proveravati i aktivno učestvovati u procesu mapiranja znanja. Proširena inteligencija nas ne oslobađa potrebe za ljudskom kritičnošću: ona zahteva proširenu kritičnost. Ona je proširenje naših kognitivnih sposobnosti, a ne zamena za njih.

    Ka autentičnijem razumevanju

    Kada posmatram savremeni AI kroz prizmu rizoma, vidim oblik znanja koji je bliži stvarnom životu nego što je to bilo tradicionalno školstvo. Životno učenje retko kad sledi urednu linearnu putanju: naše misli skaču, pravimo digresije, povezujemo iskustva iz različitih domena. Proširena inteligencija nam u digitalnom svetu omogućava upravo takvu organsku, rizomatsku spojnicu. U toj mreži nema centralnog autoriteta koji odobrava svaku informaciju, već odgovornost prelazi na svakog od nas da kroz dijalog sa inteligentnim sistemom izgradi svoje znanje. To je suštinski autentičnije učenje: aktivno, samousmereno i vođeno radoznalošću, umesto pasivnog usvajanja gotovih zaključaka.

    Naravno, tranzicija sa „stabla” na „rizom” nije jednostavna. Mnoge institucije znanja i dalje počivaju na starim hijerarhijskim modelima. Ali tendencija je jasna: informacije su dostupnije nego ikad, povezanost je ključna vrednost, a kreativna sinteza zamenjuje puki poredak. Veštačka inteligencija, ukoliko je shvatimo i koristimo na pravi način, može biti katalizator ove promene. Ona može postati saveznik u demontaži zatvorenih sistema znanja, ali samo ako je ukrotimo našom kritičnošću i etikom.

    Stoga održavam onu poziciju koju sam zauzeo od početka: trezveno oprezan realizam. Rizomatski model koji nam AI pruža oslobađa ogromne mogućnosti za učenje, ali istovremeno zahteva od nas da budemo svesni centar svoje mreže znanja, da ne prepustimo kritičko mišljenje mašini. Proširena inteligencija je moćna upravo utoliko ukoliko proširuje i naše sopstvene umove.

    Proširena inteligencija kao rizom: to je slika kojoj težim. To znači inteligencija koja nije locirana ni u silicijumskom čipu ni u jednoj glavi, već je raširena kroz odnose između ljudi, AI sistema i sveta oko nas. Takva inteligencija nije ni „božanski” super-um koji će nas nadvladati, niti puka alatka kojom nas hijerarhijski upravlja elita znanja što, naravno, ne isključuje mogućnost čak ni takve zloupotrebe AI. Ona bi, bar u idealu-trebala biti mreža u kojoj i mi učimo od AI i AI uči od nas, neprestano i međusobno. U toj mreži vidim šansu za autentičnije razumevanje: znanje koje nije nametnuto, već stečeno putem ličnog puta kroz rizom mogućnosti. Kao i uvek, put nas vodi kroz nepoznato „središte” rizoma. Ali sada bar znamo da ne moramo da tražimo njegov početak niti da strepimo od kraja. Dovoljno je da hrabro sledimo veznik „i… i… i…”, spajajući ideje, učeći usput i ostajući radoznali.

    Literatura i preporučeni drugi izvori:

    1. Delez, Žil; Gatari, Feliks. Tisuću platoa: kapitalizam i šizofrenija 2. Preveo Marko Gregorić. Novi Sad: Sandorf, 2013.
    2. IBID
    3. IBID
    4. Koncept rizoma, inspiracije iz sveta botanike prvi put se javlja u drugoj knjizi Žil Deleza i Feliksa Gatarija, gde oni proučavaju Kafkino delo. Postoji hrvatski prevod te knjige pod naslovom Kafka: U prilog minornoj književnosti, prevoditelj Ugo Vlaisavljević, izdanje: Matica hrvatska, Zagreb 2020.

    Razneseni Svemir, Vladimir Tomić, Oblak Kaktusa

  • Filozofija doba Vodolije (Deo drugi: Gustav Le Bon i psihologija mase)


    Ulazak Hrista u Brisel, Džejms Ensor

    Ulazak Hrista u Brisel, Džejms Ensor, izvor slike wikimedia commons

    Piše: Vladimir Tomić 

    Pre neki dan na svom fejsbuk profilu sam zapisao sledeće: Izraz „Era vulgaris“ (Vulgarna era) nije izmislio A. Krouli, ali on mu je dao jedno posebno značenje.

    Usput, njegov stil pisanja nije baš moj cup of tea, jer previše koristi zatvorene, hermetičke izraze, često bez didaktičkog mosta ka čitaocu. Ali konkretno ovaj pojam je precizno i efektno oblikovao.

    Era vulgaris kod Kroulija ne označava samo uobičajeno brojanje godina (kako se termin koristio u srednjem veku), već mnogo dublje: epohu duhovne nesvesnosti, mase, kolektivne iluzije i gubitka unutrašnje volje. To je vreme pre buđenja, pre Eona Horusa, kada čovek još veruje da autoritet dolazi spolja.

    Pojam ostaje više nego relevantan i danas. Nije to uvideo samo Krouli. Mnogi mislioci iz njegovog vremena, ali i ranije, krajem 18. i 19. veka, uočili su ono što Bela Hamvaš naziva duhovnim potopom. Potop više nije fizički kao u Bibliji ili staroindijskim spisima, već unutrašnji.

    Potpuno je nevažno koliko je čovek pametan, talentovan i iz kakve je porodice. Ukoliko se samo jednom nađe u masi, odmah zatupavi. Ovo Hamvaš detaljno i veoma lepo objašnjava u svom filozofskom eseju o Vodoliji. Na mom blogu sam već pisao jedan tekst na tu temu, pod naslovom: Filozofija doba Vodolije (Deo prvi: Bela Hamvaš)

    Dakle, sada nastavljamo priču o dobu Vodolije iz jednog drugačijeg ugla.

    Sadržaj:

    1. 1. Od Hamvaša ka Le Bonu: Ulazak u psihologiju mase
    2. 2. „Doba gomile“- šta je Le Bon video (i čega se plašio)?
    3. 2.1. Rađanje mase kao političke sile
    4. 2.2. Gubitak individualnosti: topljenje „ja“ u „mi“
    5. 2.3. Nesvesno vlada: iracionalnost i sugestibilnost gomile
    6. 2.4. Kolektivna duša: više od zbira pojedinaca?
    7. 3. Alati uticaja: kako se upravlja gomilom (i našom unutrašnjom gomilom)?
    8. 3.1. Vođe i njihov prestiž: harizma kao oružje
    9. 3.2. Moć reči: afirmacija, ponavljanje, zaraza
    10. 3.3. Odjek u savremenom svetu: marketing, mediji i društvene mreže
    11. 4. Gomila u nama: suočavanje sa unutrašnjim pritiskom
    12. 4.1. Više od fizičke prisutnosti: Le Bonova relevantnost danas
    13. 4.2. Konformizam vs. autentičnost: rok koncert i „ja“ u masi
    14. 4.3. Kulturni odjeci: gomila u filmu, muzici i književnosti
    15. 5. Iskušenje doba Vodolije: individuacija naspram kolektivnog sna
    16. 5.1. Le Bon kao upozorenje za novo doba?
    17. 5.2. Očuvanje kritičkog mišljenja u svetu „post-istine“
    18. 6. Literatura i drugi izvori

    1. Od Hamvaša ka Le Bonu (Ulazak u psihologiju mase)

    U prvom delu, dotakli smo se Bele Hamvaša, pisca i filozofe iz Mađarske koji je plovio kroz lavirinte duha, tradicije i krize modernog čoveka. Hamvaš nas je vodio ka dubinama, ka onom unutrašnjem preobražaju koji je, možda, suština svakog istinskog „doba“. Njegova misao, često vrlo inspirativna, ostavila nas je sa pitanjima o smislu, o tradiciji, o mogućnosti obnove u vremenu koje deluje tako rastrzano.

    Ali, da bismo razumeli savremeni trenutak, i to famozno doba Vodolije, nije dovoljno samo gledati u zvezde ili uranjati u alhemijske spise. Moramo se suočiti i sa onim što je mnogo opipljivije, bučnije, a često i opasnije, to jest sa fenomenom mase ili gomile. I tu na scenu stupa jedan drugi mislilac, drugačijeg kova od Hamvaša: Gustav Le Bon.


    Potret La Bona iz 1888. godine

    Potret La Bona iz 1888. godine, izvor slike: wikimedia commons

    Ako je Hamvaš bio vodič kroz unutrašnje predele duše i tradicije, Le Bon (1841-1931) je bio oštroumni, pomalo cinični dijagnostičar spoljašnjih manifestacija kolektivnog ponašanja. Ovaj francuski polimat: lekar, socijalni psiholog, sociolog, antropolog, pa čak i fizičar-amater, nije tražio ezoterične istine. On je posmatrao ljude oko sebe, na ulicama Pariza krajem 19. veka, u vreme velikih društvenih previranja, i pokušao da shvati šta se dešava kada se pojedinci stope u gomilu. Njegovo najpoznatije delo, „Psihologija gomile“ (prvi put objavljeno 1895. godine pod nazivom „Psychologie des Foules“), postalo je svojevrsna Biblija za razumevanje (ali, nažalost, i manipulisanje) masama (1). Knjiga je stekla ogroman uticaj, čitana je na univerzitetima, prevođena na mnoge jezike, uključujući i srpski, ali je istovremeno izazivala i žestoko kritike, jer su njene uvide koristili, kako se navodi, i lideri totalitarnih režima 20. veka poput Musolinija i Hitlera. (2)

    Ovaj esej, drugi deo naše priče o filozofiji doba Vodolije, posvetićemo upravo Le Bonu i njegovim uvidima. Ali, naš fokus neće biti samo na bučnim demonstracijama, sportskim navijačima ili revolucionarnim prevratima, iako Le Bon i o tome ima šta da kaže. Pokušaćemo da zaronimo dublje, da istražimo ono što je, čini mi se, ključno za razumevanje našeg vremena: fenomen „gomile u nama samima“. Kako mehanizmi koje je Le Bon opisao deluju unutar nas, čak i kada smo sami u svojoj sobi, skrolujući kroz vesti na telefonu? Kako nas društveni pritisci, mediji, algoritmi i naša sopstvena potreba za pripadanjem pretvaraju u deo nevidljive, psihološke gomile?

    Zašto se danas vraćamo Le Bonu, čoveku čije su neke ideje o rasnoj ili polnoj superiornosti danas s pravom odbačene? Ne zato da bismo nekritički usvojili sve njegove zaključke. Vraćamo mu se, jer je njegova analiza psihologije gomile, uprkos pojedinim manama, zastrašujuće relevantna i danas. Možda čak i relevantnija nego u vreme kada je pisao.

    2. „Doba Gomile“: Šta je Le Bon video (i čega se plašio)?

    2.1. Rađanje mase kao političke sile

    Da bismo razumeli Le Bona, moramo razumeti vreme u kojem je živeo. Kraj 19. veka u Evropi bio je period dramatičnih promena. Industrijalizacija je gomilala ljude u gradovima, širilo se obrazovanje, jačala je štampa, a ideje demokratije i opšteg prava glasa postajale su sve glasnije. Tradicionalne strukture moći poput monarhije, aristokratije, crkve, polako su gubile uticaj. Le Bon je bio svedok ovog tektonskog poremećaja i u njemu je prepoznao rađanje nove, dominantne sile – mase.

    On je jasno video da se težište moći pomera. „Doba u koje ćemo upravo ući uistinu će biti ERA GOMILE“, napisao je anticipirajući budućnost u predgovoru svoje knjige. Nekada su, primećuje on, sudbine nacija određivali vladari i njihovi savetnici, dok se mišljenje masa retko uzimalo u obzir. Ali, sada je situacija drugačija: „Glas masa je preovladao… Sudbine nacija sada se rešavaju u srcu masa, a ne više u savetima vladara”.


    Slepci vode slepe, Piter Brojgel Stariji

    Slepci vode slepe, Piter Brojgel Stariji, izvor slike: wikimedia commons

    Međutim, za razliku od mnogih savremenika koji su u usponu masa videli trijumf demokratije i napretka, Le Bon je bio duboko pesimističan. On nije slavio dolazak „Ere Gomile“; on ju je dočekao sa strepnjom, pa i strahom. Pripadajući intelektualnim krugovima stare Evrope, on je u masi video pre svega iracionalnu i destruktivnu silu. Smatrao je da su velike promene civilizacije posledica promena u mišljenju naroda, ali da mase, jednom kada preuzmu vlast, mogu imati samo razornu ulogu. Po njemu, gomile su te koje dovode do rasula preživelih civilizacija.

    Njegova dijagnoza nije bila samo hladna analiza; bila je to i izraz dubokog straha tradicionalne elite pred novom, nepredvidivom i potencijalno nekontrolisanom snagom koja je nadirala. (3)

    2.2. Gubitak Individualnosti: Topljenje „Ja“ u „Mi“

    Šta je to što Le Bona toliko plaši kod gomile? Jedan od ključnih odgovora leži u njegovoj centralnoj tezi: kada se pojedinac nađe u onome što on naziva „organizovanom“ ili „psihološkom“ gomilom, a to ne mora nužno biti fizički skup ljudi, već grupa povezana zajedničkom idejom, verovanjem ili emocijom – dešava se nešto čudno i uznemirujuće. Njegova svesna ličnost, njegovo „ja“, bledi i nestaje. Individualne misli, osećanja, vrednosti i kritičko rasuđivanje bivaju potisnuti, a na njihovo mesto dolazi nešto što Le Bon naziva „kolektivnom dušom“ ili „mentalitetom gomile“.


    Eklipsa Sunca, Georg Ehrenfried Groß

    Eklipsa Sunca, Georg Ehrenfried Groß, izvor slike: wikimedia commons

    U gomili, čovek prestaje da bude onaj stari „on“. Kako Le Bon kaže: „Najupadljivija činjenica koju psihološka gomila pokazuje jeste sledeća: ma kakvi bili pojedinci koji je čine, ma koliko sličan ili različit bio njihov način života, zanimanje, karakter ili inteligencija, samom činjenicom da su preobraženi u gomilu, oni stiču neku vrstu kolektivne duše koja ih navodi da osećaju, misle i rade na način potpuno drugačiji od onoga na koji bi svaki pojedinac osećao, mislio i radio da je bio izolovan.“ (4)

    Ovo „topljenje“ individualnosti ima nekoliko važnih posledica. Prvo, pojedinac gubi osećaj lične odgovornosti. Anonimnost koju gomila pruža daje mu osećaj nesavladive moći i nekažnjivosti. Spreman je da uradi stvari koje nikada ne bi uradio sam. Drugo, njegove intelektualne sposobnosti opadaju. Kritičko mišljenje, logika i rasuđivanje bivaju zamenjeni impulsivnošću i sugestibilnošću. Le Bon je prilično oštar u ovoj oceni, tvrdeći da se u gomili pojedinci stapaju u prosek i da ona nikada nije sposobna za dela koja zahtevaju visok intelektualni napor. Čovek se, postavši deo gomile, spušta za nekoliko lestvica niže na civilizacijskoj skali.

    Ovaj gubitak individualnosti nije samo pasivno utapanje. To je, na neki način, i aktivno (mada često nesvesno) prihvatanje jednog nižeg, jednostavnijeg mentalnog stanja. Zašto bi neko to radio? Zato što gomila, zauzvrat, nudi nešto veoma primamljivo: osećaj pripadnosti, sigurnosti i moći. Oslobađa nas tereta individualne odgovornosti i sumnje. U tom smislu, pojedinac ne „gubi“ sebe slučajno; on (nesvesno) „trguje“ svojom individualnošću za psihološku dobit koju pruža boravak u kolektivu. To objašnjava zašto se ljudi tako lako prepuštaju mentalitetu mase, čak i kada su svesni njegovih potencijalno mračnih strana.

    2.3. Nesvesno vlada: Iracionalnost i sugestibilnost gomile

    Ako razum nestaje u gomili, šta onda upravlja njenim ponašanjem? Le Bonov odgovor je jasan: nesvesno. Gomilama ne rukovode logički argumenti i promišljene odluke, već nesvesni impulsi, instinkti, emocije i, pre svega, sugestije. On primećuje da gomila misli u slikama, ne u apstraktnim konceptima. Te slike su žive, snažne i često iskrivljene. Gomila ne poznaje sumnju ni neizvesnost; ona prihvata ili odbacuje ideje u celini, reaguje ekstremno; čas je spremna na herojska dela samopožrtvovanja, čas na najsvirepije zločine.

    Le Bon nabraja čitav niz karakteristika psihološke gomile koje proizlaze iz vladavine nesvesnog:

    • Impulsivnost i pokretljivost: Gomila je hirovita, lako menja raspoloženja i pravac delovanja.
    • Razdražljivost: Lako se vređa i reaguje preterano na provokacije.
    • Nesposobnost za rasuđivanje i odsustvo kritičkog duha: Gomila ne analizira, ne proverava, ona jednostavno prihvata ili odbacuje.
    • Preterivanje u osećanjima: Osećanja gomile su uvek ekstremna; ili bezgranična ljubav i divljenje, ili divlja mržnja.
    • Lakovernost i podložnost sugestiji: Ovo je možda i ključna karakteristika. Gomila je poput hipnotisane osobe, spremna da poveruje u najneverovatnije priče i da sledi najapsurdnije naloge, pod uslovom da su joj sugerisani na pravi način.

    Kako Le Bon ističe: „Ma koliko neka ideja bila velika ili tačna u početku, ona je lišena gotovo sve svoje uzvišenosti i veličine da bi doprla do nivoa gomile.“ I dodaje: „Gomila je uvek intelektualno inferiornija od izolovanog pojedinca.“ (5)


    Histerija gomile

    Histerija gomile, Lili Bluz, digitalna obrada.

    Le Bonovo insistiranje na nesvesnom i iracionalnom bilo je veoma napredno za njegovo vreme i na neki način je anticipiralo Frojdovu psihoanalizu, koja će se detaljnije baviti individualnim nesvesnim (Uzgred, Frojd je poznavao i cenio Le Bonov rad, koristeći ga kao polazište za svoju „Psihologiju mase i analizu ega“ ). Le Bon nam, međutim, sugeriše nešto još dublje na sociološkom planu: da je čitav naš civilizacijski napredak, sav taj trud uložen u razvoj razuma, individualnosti i kritičkog mišljenja, zapravo samo tanak sloj, krhka glazura preko mnogo dubljih, starijih, primitivnijih kolektivnih nagona koji uvek prete da izbiju na površinu čim se nađemo u „psihološkoj gomili“. Koliko je onda „racionalni pojedinac“, taj ideal prosvetiteljstva, zaista dominantan? Le Bonova analiza nas tera da se zapitamo.

    2.4. Kolektivna duša: Više od zbira pojedinaca?

    Dakle, kada se pojedinci okupe na određeni način, nastaje nova psihološka tvorevina: „kolektivna duša“ ili „mentalitet gomile“. Važno je naglasiti da Le Bon smatra da ovo nije prost zbir individualnih umova. Ne, to je nešto kvalitativno drugačije, sa sopstvenim zakonitostima i karakteristikama koje ne možemo predvideti posmatrajući samo pojedince koji čine gomilu.

    Iako je Le Bonov generalni stav prema ovoj „kolektivnoj duši“ prilično negativan; on je vidi kao inferiornu, iracionalnu, nestalnu i opasnu – zanimljivo je da čak i on povremeno zastane i prizna da stvari možda nisu tako jednostavne. Na nekim mestima u svojoj knjizi, on kao da se pita da li gomilama ponekad upravljaju i neke dublje, „tajanstvene sile“, koje su stari nazivali sudbinom ili proviđenjem, a koje on naziva „glasom mrtvih“. On primećuje da se u grudima naroda ponekad nalaze „latentne sile“ koje ih pokreću. (6)

    Štaviše, on postavlja intrigantno pitanje: odakle potiču neke od najkompleksnijih i najdivnijih ljudskih tvorevina, poput jezika? Njegov odgovor je iznenađujući: „A odakle proističe ta tako dobro organizirana i tako suptilna stvar, nego iz nesvesne duše gomila?“. Iako ideje potiču iz pojedinačnih umova, on se pita nije li „duša gomila“ ta koja ih je oblikovala, poput bivše poplave koja stvara plodno tlo. (7)

    Ova ambivalentnost; čas prezir prema inferiornosti mase, čas priznanje njene fundamentalne, nesvesne kreativne moći, čini Le Bonovu analizu kompleksnijom nego što se na prvi pogled čini. On kao da intuitivno oseća da masa nije samo destruktivna sila, već i duboki, nezaobilazni izvor iz kojeg nastaju kultura, jezik, pa i sama istorija, iako taj proces ostaje uglavnom skriven od naše svesne analize.

    3. Alati uticaja: Kako se upravlja gomilom (i našom unutrašnjom gomilom)?

    Ako su gomile tako iracionalne, sugestibilne i nesposobne za samostalno rasuđivanje, kako je onda moguće uticati na njih, usmeravati ih i voditi? Le Bon posvećuje značajan deo svoje analize upravo mehanizmima uticaja na mase. Njegovi uvidi su, opet, zastrašujuće relevantni za razumevanje politike, marketinga i medija u 21. veku.

    3.1. Vođe i njihov prestiž: Harizma kao oružje

    Prva stvar koju Le Bon naglašava jeste da gomila ne može bez vođe. Ostavljena sama sebi, ona je samo dezorijentisana rulja. Potreban joj je neko ko će joj dati pravac, ko će formulisati ideje i ko će pokrenuti njenu energiju. Zanimljivo je njegovo zapažanje da vođe gomila često nisu intelektualci ili mislioci. Naprotiv, to su obično ljudi od akcije, energični, ponekad neurotični, ali obdareni snažnom voljom i nepokolebljivim uverenjem u ideje koje zastupaju. Upravo ta snaga uverenja, a ne logička argumentacija, deluje gotovo hipnotički na masu.

    Ključni alat kojim vođa osvaja gomilu jeste ono što Le Bon naziva prestižom. Prestiž nije isto što i ugled zasnovan na zaslugama ili razumu. To je neka vrsta iracionalne fascinacije, dominacije koju neka osoba, ideja, delo ili institucija vrši nad našim umom. Prestiž parališe našu sposobnost kritičkog rasuđivanja i ispunjava nas čuđenjem i poštovanjem. Le Bon razlikuje dve vrste prestiža:

    • Stečeni (ili veštački) prestiž: Potiče od spoljašnjih atributa kao što su ime, bogatstvo, reputacija, titule, uniforme. Ovaj prestiž je lako steći, ali i lako izgubiti.
    • Lični prestiž: Ovo je mnogo ređa i moćnija vrsta prestiža. To je ona unutrašnja snaga, harizma, koja izvire iz same ličnosti vođe i koja mu omogućava da opčini sledbenike i nametne im svoju volju bez prisile. Veliki lideri u istoriji, smatra Le Bon, posedovali su upravo ovu vrstu prestiža.

    Prestiž je, po Le Bonu, najmoćniji motor ubeđivanja gomile. On deluje trenutno i neodoljivo. Kako kaže: „Prestiž je vrsta dominacije koju nad našim duhom vrši pojedinac, delo ili ideja. Ta dominacija potpuno parališe našu sposobnost kritike i ispunjava našu dušu čuđenjem i poštovanjem.“ (8)

    Nije teško videti odjeke ove analize danas. Kult ličnosti koji se gradi oko nekih političkih lidera, fascinacija slavnim ličnostima, moć brendova, uticaj influensera na društvenim mrežama – sve se to u velikoj meri zasniva na mehanizmu prestiža. Le Bonova analiza sugeriše da naša podložnost autoritetu i harizmi nije samo prolazna slabost, već duboko ukorenjena psihološka potreba mase. To objašnjava zašto su autoritarne figure i pokreti imali (i nažalost, i dalje imaju) toliko uspeha kroz istoriju. Izgleda da potreba za vođom i podložnost prestižu nisu samo nusprodukti specifičnih istorijskih okolnosti, već konstanta psihologije mase koju vešti manipulatori mogu uvek iznova iskoristiti.

    3.2. Moć reči: Afirmacija, ponavljanje, zaraza

    Pored prestiža vođe, Le Bon identifikuje i tri ključna retorička sredstva, tri „magične formule“ pomoću kojih se ideje usađuju u um gomile: afirmacija, ponavljanje i zaraza.

    • Afirmacija: Ovo je prosta, snažna tvrdnja, izrečena autoritativno i lišena bilo kakvog racionalnog dokazivanja ili nijansiranja. Gomila ne voli složenost i sumnju; ona želi jasne, kategorične poruke. Što je tvrdnja jednostavnija i apsolutnija, to je njen uticaj veći.
    • Ponavljanje: Jednom izrečena afirmacija mora se neprestano ponavljati, po mogućstvu istim rečima. Ponavljanje, kaže Le Bon, usađuje tvrdnju duboko u nesvesne slojeve uma, gde se ona postepeno prihvata kao dokazana istina, čak i ako za nju nema nikakvih dokaza. Ovde prepoznajemo zlokobni eho kasnijih propagandnih tehnika 20. veka, poput one pripisane Gebelsu: „Ako laž ponoviš dovoljno puta, ona postaje istina“. Le Bon je ovaj mehanizam opisao decenijama ranije.
    • Zaraza (Contagion): Kada se neka ideja ili osećanje dovoljno afirmiše i ponavlja unutar gomile, počinje da se širi poput epidemije- mentalne zaraze. Pojedinci počinju da imitiraju jedni druge, usvajaju ista uverenja i osećanja, često bez ikakve svesti o tome zašto to rade. Zaraza je posebno snažna kada su u pitanju emocije. Strah, panika, entuzijazam ili mržnja mogu se proširiti kroz masu neverovatnom brzinom. (9)

    Duhovna zaraza

    Duhovna zaraza, digitalna obrada, Lili Bluz

    Ova tri mehanizma: afirmacija, ponavljanje i zaraza deluju zajedno, pojačavajući jedni druge. Oni zaobilaze razum i direktno ciljaju nesvesno i emocije gomile. Le Bon je, zapravo, opisao psihološke temelje čitave moderne industrije ubeđivanja; od političke propagande do marketinga i advertajzinga pre nego što je ona uopšte bila u potpunosti razvijena. On nam je pokazao da reči, kada se koriste na određeni način, postaju moćno oružje za oblikovanje mišljenja i ponašanja masa.

    3.3. Odjek u savremenom svetu: Marketing, mediji i društvene mreže

    Ako su Le Bonovi uvidi bili relevantni za njegovo doba parne mašine i telegrafa, koliko su tek relevantni danas, u doba interneta, pametnih telefona i društvenih mreža? Čini se da digitalno doba nije ukinulo principe psihologije gomile; naprotiv, ono ih je potenciralo, ubrzalo i dalo im nove, suptilnije oblike.

    Pogledajmo samo nekoliko primera:

    • Marketing: Zar čitava industrija brendiranja ne počiva na Le Bonovim principima? Kratki, pamtljivi slogani (afirmacija), njihovo neprestano ponavljanje na svim medijskim platformama (ponavljanje), stvaranje trendova i korišćenje influensera da bi se proizvod učinio poželjnim (zaraza i prestiž). Brendovi ne prodaju samo proizvode; oni prodaju osećanja, identitet, pripadnost- sve ono na šta gomila reaguje.
    • Političke kampanje: Moderne kampanje se sve manje oslanjaju na detaljne programe i racionalne argumente, a sve više na jednostavne, emotivne poruke (afirmacija), njihovo beskonačno ponavljanje u medijima (ponavljanje), stvaranje osećaja zajedništva među pristalicama i demonizaciju protivnika (zaraza), i fokusiranje na harizmu i imidž lidera (prestiž).
    • Društvene mreže: Ovo je možda i najočiglednije polje gde Le Bonovi principi cvetaju. Viralni sadržaji koji se šire brzinom munje (zaraza). Eho komore i filter mehuri gde smo neprestano izloženi istim stavovima, što ih učvršćuje u našem umu (ponavljanje i afirmacija unutar grupe). Influenseri koji stiču ogroman uticaj i oblikuju mišljenja i ukuse miliona (prestiž). Algoritmi koji su dizajnirani da nas zadrže što duže na platformi, često nam servirajući sadržaj koji izaziva snažne emocionalne reakcije, dodatno pojačavajući ove efekte.

    Tehnologija je omogućila da se „psihološke gomile“ formiraju brže, lakše i efikasnije nego ikada pre. Često nismo ni svesni da smo postali deo takve nevidljive, digitalne gomile, da naše mišljenje nije rezultat našeg sopstvenog rasuđivanja, već proizvod suptilne sugestije, ponavljanja i zaraze kojoj smo izloženi online. Le Bonova analiza nam pomaže da postanemo svesniji ovih mehanizama.

    4. Gomila u nama: Suočavanje sa unutrašnjim pritiskom

    4.1. Više od fizičke prisutnosti: Le Bonova relevantnost danas

    I sada dolazimo do onoga što je, po mom mišljenju, najvažnija lekcija koju možemo izvući iz Le Bonovog dela danas; do koncepta „gomile u nama samima“. Le Bonova analiza, iako fokusirana na spoljašnje manifestacije kolektivnog ponašanja, zapravo nam otkriva mnogo o našoj unutrašnjoj psihologiji. Principi koje je opisao: gubitak individualnosti, podložnost sugestiji, emocionalno rezonovanje, potreba za vođom, moć prestiža, ne deluju samo kada smo fizički deo rulje na ulici. Oni deluju i unutar nas, svakodnevno, pod uticajem kulture u kojoj živimo, medija koje konzumiramo, društvenih grupa kojima pripadamo, pa čak i pod uticajem naših najdubljih strahova i nesigurnosti.

    „Gomila u nama“ je ona naša unutrašnja tendencija da mislimo, osećamo i ponašamo se onako kako mislimo da „treba“, onako kako to radi „većina“ (ili barem većina u našem neposrednom okruženju, stvarnom ili virtuelnom). To je onaj tihi glas koji nam šapuće da se ne izdvajamo, da ne talasamo, da prihvatimo zdravo za gotovo dominantna mišljenja i vrednosti, bez mnogo kritičkog preispitivanja. Zašto? Iz straha od odbacivanja, iz želje za pripadanjem i prihvatanjem, ili jednostavno zbog mentalne lenjosti; lakše je ne razmišljati svojom glavom.

    Ovo premešta fokus Le Bonove analize sa spoljašnjeg, sociološkog fenomena na unutrašnji, psihološki konflikt. Borba se ne vodi samo protiv spoljašnje „mase“ koja preti da nas proguta, već pre svega unutar nas samih. To je stalna, često iscrpljujuća tenzija između naše potrebe za autentičnošću, za tim da budemo svoji, i naše jednako snažne potrebe za sigurnošću, prihvatanjem i pripadanjem koju nam nudi stapanje sa kolektivom. Le Bonova psihologija, čitana na ovaj način, postaje moćan alat za introspekciju, za prepoznavanje „gomile“ u sopstvenom umu.

    4.2. Konformizam vs. Autentičnost: Rok koncert i „Ja“ u masi

    Može li čovek otići na rok koncert, biti deo te ogromne, bučne, energične mase, a da ipak ne izgubi svoju individualnost? Može li se učestvovati u kolektivnom iskustvu bez podpadanja pod negativne aspekte psihologije gomile?

    Smatram da može. I ključna razlika leži u svesnosti i očuvanju kritičkog kapaciteta. Biti deo gomile na koncertu, utakmici, proslavi ili čak verskom obredu može biti izuzetno pozitivno, katarzično iskustvo. Deljenje snažnih emocija, osećaj povezanosti sa hiljadama drugih ljudi, prepuštanje ritmu i energiji; sve to može biti oslobađajuće i oplemenjujuće. Ali, pod jednim uslovom: da ostanemo svesni sebe kao individue unutar tog kolektiva. Da zadržimo sposobnost da se kritički distanciramo ako je potrebno, da ne prihvatimo slepo svaki impuls koji dolazi iz mase.

    Problem nastaje kada pređemo tu granicu. Kada se toliko prepustimo „zarazi“ da izgubimo sopstveni kompas. Kada kolektivno osećanje postane važnije od ličnih vrednosti, činjenica ili empatije prema onima koji su izvan „naše“ gomile. Kada prestanemo da mislimo i počnemo samo da osećamo i reagujemo zajedno sa masom. Tada prestajemo da budemo deo grupe koja deli iskustvo i postajemo deo „gomile“ u Le Bonovom, često negativnom, smislu te reči; gubimo individualnu svest, kritičnost i, što je najvažnije, ličnu odgovornost.

    Moguće je plesati u masi, a da ne postanemo deo bezlične rulje. Ali to zahteva stalnu budnost, svest o sopstvenim granicama i očuvanje unutrašnjeg etičkog kompasa. Najvažnije, zahteva da znamo odgovor na pitanje: ko smo i šta je naša istinska volja?

    4.3. Kulturni odjeci: Gomila u filmu i muzici

    Umetnost je oduvek bila osetljivi seizmograf društvenih i psiholoških potresa. Nije ni čudo što su teme mase, konformizma, gubitka individualnosti i manipulacije čest motiv u književnosti, filmu i muzici. Ovi umetnički prikazi često na intuitivan način hvataju suštinu fenomena koje je Le Bon pokušao da opiše svojim analitičkim aparatom. Korišćenje ovih primera može nam pomoći da Le Bonove ideje učinimo bližim i razumljivijim.

    Setimo se nemačkog filma „Talas“ (Die Welle) iz 2008. godine, zasnovanog na stvarnom eksperimentu. Profesor, da bi učenicima pokazao kako lako nastaje fašizam, pokreće pokret u razredu zasnovan na disciplini, zajedništvu i uniformnosti. Eksperiment ubrzo izmiče kontroli, a učenici, opijeni osećajem pripadnosti i moći, počinju da gube individualnost i postaju agresivni prema onima koji se ne uklapaju. Film je jezivo precizan prikaz Le Bonovih mehanizama na delu: uloga vođe (profesor), moć simbola i rituala (uniforme, pozdrav), zaraza entuzijazma i isključivosti, i konačno, tragične posledice gubitka kritičke svesti.

    Slične teme nalazimo i u starim klasicima poput „Metropolisa“ Frica Langa (prikaz obezličene radničke mase).

    Možda najpoznatiji primer iz popularne kulture je konceptualni album i film „The Wall“ grupe Pink Floyd. To je moćna metafora otuđenja modernog čoveka smeštenog u XX vek, ali i zastrašujući prikaz kako lična trauma (neuzvraćena ljubav) i izolacija mogu dovesti do prihvatanja fašisoidne ideologije i pretvaranja u vođu destruktivne mase. Scene sa koncerta gde glavni lik, Pink, postaje diktator pred hipnotisanom gomilom, direktna su vizuelizacija Le Bonovih ideja o vođi, prestižu i iracionalnosti mase. Mnogi pank i rok bendovi su takođe kroz svoje tekstove izražavali bunt protiv konformizma i pritiska mase, pozivajući na individualnost i otpor.


    Scene iz filma The Wall

    Scene iz filma The Wall

    Ovi primeri iz popularne kulture pokazuju koliko su Le Bonove teme i dalje žive. Umetnici nam, kroz svoje priče i slike, pomažu da prepoznamo i razumemo sile koje oblikuju naše ponašanje, kako kolektivno, tako i individualno.

    5. Iskušenje doba vodolije: Individuacija naspram kolektivnog sna

    5.1. Le Bon kao upozorenje za novo doba?

    Vratimo se sada na početnu temu našeg serijal: Filozofiju doba Vodolije. Kako se Le Bonova, često mračna, analiza uklapa u ovu priču? Doba Vodolije se popularno tumači kao era velikih promena, buđenja svesti, jačanja individualnosti, slobode, kreativnosti, ali i globalne povezanosti, umrežavanja i jačanja kolektivnog duha. Zvuči obećavajuće, zar ne?

    Međutim, Le Bonova „Psihologija gomile“ stoji tu kao svojevrsno upozorenje, kao memento mori za svaki preterani optimizam. Njegova analiza nas podseća da upravo ta težnja ka zajedništvu, ka kolektivnom identitetu i globalnoj povezanosti (što bi mogle biti pozitivne odlike doba Vodolije) nosi sa sobom i inherentnu opasnost. Opasnost od gubitka kritičke svesti, od utapanja individualnog u kolektivno, od podložnosti manipulaciji i demagogiji koja se uvek hrani iracionalnim strastima mase.

    Le Bonova pesimistična vizija služi kao neophodna protivteža potencijalno naivnom zanosu. On nas opominje da idealizacija „kolektivnog sna“ može biti opasna. Ako doba Vodolije donosi veću povezanost kroz tehnologiju i globalne mreže, Le Bonova analiza sugeriše da to istovremeno može pojačati i mehanizme psihologije gomile, čineći nas još podložnijim afirmaciji, ponavljanju i zarazi u digitalnom prostoru.

    Pitanje koje nam Le Bon postavlja, gledano iz perspektive doba Vodolije, jeste: kako da ostvarimo potencijal za veću povezanost i zajedništvo, a da istovremeno ne žrtvujemo individualnost, kritičko mišljenje i ličnu odgovornost? Kako da prepoznamo i izbegnemo zamke „kolektivnog sna“ i da se izborimo za autentičnu individuaciju unutar sve umreženijeg sveta? Le Bon nam ne nudi laka rešenja, ali nam daje dijagnostički alat da prepoznamo simptome bolesti.

    5.2. Očuvanje kritičkog mišljenja u svetu „Post-istine“

    Relevantnost Le Bonove analize postaje još očiglednija kada je povežemo sa fenomenom o kojem se danas mnogo govori, sa dobom „post-istine“. Živimo u vremenu kada se čini da objektivne činjenice i racionalni argumenti imaju sve manje uticaja na oblikovanje javnog mnjenja i političkih odluka. Umesto toga, dominiraju apeli na emocije, lična uverenja, grupnu pripadnost i harizma lidera.

    Le Bon je, zapravo, opisao psihološke mehanizme post-istine. Njegova tvrdnja da gomile ne reaguju na logiku i dokaze, već na snažne, jednostavne tvrdnje (afirmacija), njihovo neprestano ponavljanje i emocionalnu zarazu, te da slepo slede vođe obdarene prestižom; zar to nije savršen opis sveta u kojem živimo? Svet u kojem lažne vesti, mutne teorije i propagandne poruke cvetaju na društvenim mrežama, šireći se poput požara kroz eho komore i filter mehure?

    Fenomen „post-istine“ nije, dakle, nešto suštinski novo. To je, u velikoj meri, manifestacija starih principa psihologije gomile, samo pojačanih i ubrzanih modernom tehnologijom. Emocije nadvladavaju razum, ponavljanje stvara iluziju istine, a prestiž izvora (bio to harizmatični političar, popularni influenser ili anonimni „ekspert“ sa interneta) postaje važniji od sadržaja poruke.

    Šta nam je činiti u takvom svetu? Le Bon nam, kao što rekoh, ne nudi rešenja, ali njegova dijagnoza ukazuje na pravac. Ako su gomile (i „gomila u nama“) podložne sugestiji i iracionalnosti, onda je jedini protivotrov jačanje individualne svesti, kritičkog mišljenja i stvarne pismenosti. Trebali bismo naučiti da prepoznajemo manipulativne tehnike: afirmaciju bez dokaza, beskonačno ponavljanje, igranje na emocije, lažni autoritet. Moramo razvijati sposobnost da proveravamo informacije, da sagledamo problem iz različitih uglova, da sumnjamo i postavljamo pitanja, čak i kada je to nepopularno ili neprijatno. Moramo biti svesni sopstvene podložnosti sugestiji i grupnom pritisku. To je težak, neprekidan posao, ali čini se da je to jedini način da očuvamo razum i individualni integritet u „Doba Gomile“ koje, po svemu sudeći, još uvek traje u novom, digitalnom ruhu.

    Literatura i drugi izvori:

    1. 1. Le Bon, G. (2006). Psihologija gomile (prev. D. Marković). Beograd: Algoritam. (Komentar iz predgovora izdanja)
    2. 2. IBID
    3. 3. Sills, David L. (1968). International Encyclopedia of the Social Sciences. Macmillan. p. 82.
    4. 4. Le Bon, G. (2006). Psihologija gomile (prev. D. Marković). Beograd: Algoritam.
    5. 5. IBID
    6. 6. IBID
    7. 7. IBID
    8. 8. IBID
    9. 9. IBID
    10. 10. Prvi deo eseja: Filozofija doba Vodolije (Deo prvi: Bela Hamvaš)
    Razneseni Svemir, Vladimir Tomić, Oblak Kaktusa

  • Kako da prepoznaš kvazi-filozofe (Usudi se da budeš mudar)





    Golconda, 1953 by Rene Magritte

    Piše: Vladimir Tomić

    Povod za ovaj tekst bio je jedan članak objavljen u listu Politika pod naslovom „Srbi ponekad izdaju sami sebe“. Članak, koji se oslanja na tvrdnje ruskog pisca i ideologa Aleksandra Dugina, poslužio je kao idealan primer onoga što prepoznajem kao simptom šireg fenomena: pojave kvazi-filozofa u javnom diskursu. U svom odgovoru na društvenim mrežama, napisao sam sledeće:

    „Niče je jednom zapisao u kontekstu dnevne štampe i onog novinarstva koje služi određenim službama ili političarima da se sve to skupa može opisati u dve reči kao: prostitucija intelekta. Aleksandar Dugin je upravo primer ovog fenomena: kvazi-filozof koji ne traga za istinom, već oblikuje ideološke narative u službi političkih interesa. Njegove izjave nisu filozofska analiza, već propaganda upakovana u metafizičku retoriku o ‘satanističkim elitama’ i ‘izdajnicima’. On ne postavlja pitanja, već nudi gotove odgovore koji odgovaraju tipičnim autoritarnim strukturama moći. Korišćenjem emotivne manipulacije, pokušava da delegitimiše svaki protest kao deo globalne zavere, umesto da ga sagleda kao izraz političke volje naroda. Duginova funkcija nije akademska već ideološka – on ne istražuje već konstruše mitove koji opravdavaju određene režime. Pravi filozof dovodi u pitanje autoritete, dok Dugin služi kao njihov glasnogovornik. Zato je on više politički operativac nego mislilac, a njegova ‘filozofija’ je još jedan instrument propagande.”
    (Tomić. V, 17.mart. 2025)

    U vremenu kada su granice između filozofije i ideologije sve mutnije, ovaj tekst je moj pokušaj da ih makar malo razjasnimo.

    Kvazi-filozofski diskurs: ideologija prerušena u filozofiju

    Jedna od prvih crvenih zastavica kvazi-filozofije jeste ideološki naboj prerušen u filozofsku terminologiju. Autori poput Aleksandra Dugina- ruskog savremenog pisca i političkog teoretičara, dobar su primer. Duginov diskurs obiluje bombastičnim pojmovima i pseudo-dubokim referencama, ali često bez istinske argumentativne supstance. On geopolitičke sukobe opisuje u mističnim terminima apokaliptičke borbe između „okeanskih“ i „teluričkih“ sila, spajajući metafiziku sa politikom na način koji zvuči grandiozno, ali je intelektualno više nego upitan. Kako primećuje jedan analitičar, Dugin „spaja metafiziku i geopolitiku, koristi mnoštvo nejasnog, pseudo-okultnog i pseudo-mističnog žargona“; sve u svemu, više magle nego jasnoće (1). Takav rečnik ostavlja utisak dubine, a zapravo prikriva odsustvo preciznih argumenata.

    Karakteristično za kvazi-filozofe jeste da njihove tvrdnje često zvuče ideološki, a ne filozofski. Dugin otvoreno zastupa viziju civilizacijskog sukoba; još ranih devedesetih predstavio je ideju da je Rusija zemlja kojoj je „suđeno da se suprotstavi individualističkom, materijalističkom Zapadu“ (2). To, naravno, nije plod neutralnog filozofskog ispitivanja, već ideološka naracija o sukobu dve strane sveta. U svojim radovima i istupima on ne krije pristrasnost: liberalizam proglašava „najnovijim totalitarizmom“, a rešenje vidi u potpunom prekidu sa modernim dobom. Štaviše, Dugin je eksplicitno poručio da je alternativa savremenom liberalizmu „povratak u Srednji vek“ (3), prizivajući mistifikovanu predstavu prošlosti kao duhovno uzvišenije ere. Važno je napomenuti da kritika savremenog liberalizma (posebno u njegovom neoliberalnom obliku) može biti više nego opravdana; i sam prepoznajem mnoge mane savremenog neoliberalnog poretka, ali rešenje sigurno nije u idealizaciji prošlosti niti u pozivu na povratak takozvanom tradicionalizmu kakav upućuje Dugin. Takav romantičarsko-plemensko, palančki beg u prošlost predstavlja samo drugi ideološki ekstrem, ne i filozofski odgovor. Bilo kako bilo, ovakve Duginove izjave razotkrivaju suštinu njegovog diskursa, umesto traganja za istinom, nudi se retrogradna ideološka vizija upakovana u metafizičke fraze.

    Važno je uočiti da kvazi-filozof koristi filozofiju kao retoričko sredstvo za opravdanje već zadate ideologije. Umesto otvorenog promišljanja, on ima unapred zacrtan cilj ili stav (politički, religijski ili drugi) kojem filozofske ideje služe samo kao dekor. Takav autor će, recimo, citirati Platona ili Hajdegera, ali selektivno i van konteksta; ne da bi zaista preispitao njihove misli, već da bi se autoritetom tih klasika ogrnuo sopstveni manifest. Aleksandar Dugin, na primer, često priziva Martina Hajdegera (koristeći termine poput Dasein ili bivstvovanje) kako bi dao filozofski legitimitet svom projektu “Četvrte političke teorije”; no, umesto da sledi Hajdegerovu analizu egzistencije, on te pojmove pretače u ideološke slogane o „etnosu“ i „novim bogovima“ koji treba da zamene liberalizam (4). Time se pokazuje da njegov rad nije vođen duhom slobodnog promišljanja, već konstruisan kao ideologija – praktično politički program; obogaćen filozofskim referencama radi intelektualnog utiska.

    Kvazi-filozof će često izbegavati direktno sučeljavanje sa kritikom i logičku raspravu. Umesto argumenta, dobićete zagonetnu izreku; umesto odgovora na pitanje, novu bujicu “dubokih” reči. Takav diskurs podseća na svojevrsnu intelektualnu zamku: zvuči kao filozofija, ali se ne ponaša filozofski.

    Ideologija traži pristalice, filozofija traži istinu. To je ključna razlika. Ideolog u filozofskom ruhu želi da vas ubedi u gotov svetonazor (često vrlo pojednostavljen i prikazan polarizovano i crno-belo: “Istok protiv Zapada”, “tradicionalno naspram modernog”, “porodica protiv “LGBT” itd.), dok autentični filozof želi da zajedno sa vama preispita svet i naše pojmove o njemu, makar to dovelo u pitanje i njegove sopstvene pretpostavke.

    Metafizička magla: nejasni pojmovi kao znak pseudo-filozofije

    Drugo važno obeležje kvazi-filozofskog stila jeste zamagljivanje značenja: korišćenje velikih metafizičkih pojmova bez jasnoće i doslednosti. U filozofiji, “metafizika” je ono što se bavi fundamentalnim pitanjima stvarnosti, ono što dolazi posle ili čak prethodi fizičkom svetu; ali to je i teren na kojem je lako skliznuti u praznoslovlje ako nismo pažljivi. Ozbiljni filozofi poput Aristotela ili Kanta veoma su precizno definisali pojmove koje uvode, svesni koliko je nužno da reči imaju jasno značenje. Nasuprot tome, kvazi-filozofi barataju terminima poput “Biće”, “Apsolutno”, “Duh nacije”, “kolektivno nesvesno”, ali bez truda da ih razgraniče ili racionalno utemelje.

    Tako nastaju pojmovne magle u kojima je sve moguće i ništa proverljivo. Tipičan primer je upravo Duginov vokabular: govori o “civilizacijskim Logosima”, “teluričkoj civilizaciji”, “multipolarnom Daseinu” i sličnim kombinacijama, koje treba da impresioniraju prosečnog čitaoca. Ali kad pokušate da ih rastavite, nastaje logički haos. Kombinovanje reči preuzetih iz filozofske tradicije (npr. grčki logos, Hajdegerov Dasein) sa aktuelnim političkim pojmovima, bez jasne definicije, proizvodi naizgled dubokoumne, a u suštini prazne iskaze. Korišćenje terminologije bez jasnog značenja nije znak dubine mišljenja, već upravo njegovog izostanka.

    Ovde valja pomenuti čuvenu misao Ludviga Vitgenštajna da je „filozofija borba protiv opčinjavanja uma jezikom“ (5). Filozofija, dakle, nastoji da raskrinka one situacije gde nas jezik začara; gde nas reči zavedu u privid da razumemo nešto što zapravo nije jasno. Kvazi-filozof, naprotiv, radi suprotno: on namerno opčinjava jezikom kako bi delovalo da govori nešto važno. Takav autor računa na to da će publika poistovetiti neprozirnost sa dubinom; stara je fora da “ako ne razumeš šta govori, mora da je jako pametan”. Ali filozofija nije poezija niti mistika; njen cilj nije da nas ostavi u magli, već naprotiv, da tu maglu razagna. I najveći mislioci, čak i kada uvode nove, teške pojmove, trude se da ih objasne i upletu u argumentaciju. Kada neko rado sakriva smisao iza lavine reči, verovatno tu smisla ni nema.

    Filozofija naspram ideologije: Bejkonovi idoli zablude

    U čemu je koren razlike između filozofskog promišljanja i ideološkog konstrukta? Fransis Bejkon, engleski filozof 17. veka, dao je zgodnu alegoriju u vidu “idola” – duboko ukorenjenih zabluda koje zamagljuju ljudski um. Bejkon je naveo četiri vrste idola (idola tribus, specus, fori, theatri) i zanimljivo je kako se oni mogu primeniti na raskrinkavanje pseudo-filozofije. (6)

    Idoli plemena (idola tribus) su zablude koje potiču iz same ljudske prirode: opšte ljudske sklonosti da vidimo red i smisao i gde ga možda i nema, da sudimo prema sopstvenim željama, da lakše poverujemo onome što nam se uklapa u očekivanja. Ideologije često upravo to rade: polaze od te plemenske crte čoveka (doslovno, grupne – bilo da je posredi nacija, klasa, crkva ili partija) i pretvaraju je u pristrasnu sliku sveta “mi protiv njih”. Filozofija, međutim, nastoji da transcendira te urođene pristrasnosti; da čoveka podseti koliko je lako prevaren sopstvenim željama i ograničenjima čula. Bejkon poredi ljudski um sa “iskrivljenim ogledalom” koje dodaje sopstvene boje slici sveta. Ideolog, za razliku od filozofa, retko preispituje sopstveno ogledalo; naprotiv, on ga često dodatno zatamni da bi odražavalo baš onu sliku koju želi.

    Idoli pećine (idola specus) su zablude koje nastaju iz ličnih sklonosti svakog pojedinca; našeg “mentalnog kutka pećine” formiranog vaspitanjem, okruženjem, ličnim temperamentom. Ideološki nastrojen mislilac često ne vidi dalje od svoje pećine; zatvoren je u jedan pogled na svet i sve interpretira kroz njega. Na primer, neko ko je opsednut geopolitikom videće sve filozofske ideje isključivo kao masku geopolitičkih interesa. Neko drugi, zanesen religijom, svuda će tražiti potvrdu svojih teoloških uverenja. Filozofija, naprotiv, teži univerzalnosti; da izađe iz pećine subjektivnog i sagleda stvar iz više uglova. Veliki filozofi su često umeli da “izađu iz sebe” i razmotre problem očima svojih oponenata. Ideolog to nerado čini; on ostaje zarobljen u ehu sopstvenih ideja.

    Idoli pijace (idola fori) – verovatno najrelevantniji za našu temu jesu zablude koje potiču iz jezika i društvene komunikacije. Bejkon kaže: ljudi komuniciraju rečima na pijaci, i te reči mogu biti varljive; ponekad se raspravlja o terminima koji su nejasni ili loše definisani, pa tako nastaju beskrajne “jalove rasprave i prazne fantazije”. Zar ovo ne podseća upravo na metafizičku maglu kvazi-filozofa? Zloupotreba reči može pomutiti razum tako da mislimo da smo nešto spoznali, a zapravo smo samo bili zarobljeni u mreži lepih reči po prinicpu što je babi milo to joj se i snilo. Ideologije često počivaju na moćnim sloganima (sloboda, narod, Bog, priroda, sudbina…) koji se retko operacionalizuju ili jasno definišu. Filozofija nastoji da razbistri pojmove; da pita: “Šta tačno mislite pod sloboda?” ili “U kom značenju koristite reč narod?” Kada takva pitanja postavite kvazi-filozofu, često se ispostavi da on isti izraz koristi u više različitih značenja naizmenično, ili da se iza jedne reči krije čitav splet neproverenih pretpostavki. Idoli foruma (pijace) opasni su jer se rečima možemo zavarati kao idolima kojima se klanjamo, umesto da kroz pojmovnu jasnoću tragamo za istinom.

    Idoli pozornice (idola theatri) su zablude nastale iz prihvatanja dogmatskih sistema i autoritet, dakle, celokupne “predstave” ideja koje smo nasledili ili usvojili, a koje možda nemaju realnog pokrića. Bejkon je te idole tako nazvao jer su, po njemu, sve dotadašnje velike filozofske škole nalik pozorišnim predstavama: svaka ima svoj izmišljeni svet koji prikazuje na sceni, lepo uigran ali nerealan. U kontekstu našeg vremena, možemo reći da je ideologija često takva pozorišna predstava; gotov narativ o svetu gde je sve objašnjeno kroz par jednostavnih principa, bilo da je to klasna borba, rasa, tradicija, tržište ili nešto peto. Kvazi-filozof u tom smislu igra ulogu glumca-dramaturga: on iscenira jedan zatvoren misaoni sistem i od publike očekuje aplauz, umesto da ih pozove da i sami učestvuju u potrazi za istinom. Nasuprot tome, filozofija u pravom smislu teži da ruši dogme i otvara pitanja, a ne da postavlja novu dogmu. Kada naiđete na tekst koji vam nudi totalno objašnjenje istorije, kosmosa i ljudske sudbine, i uz to od vas traži da ga prihvatite kao vernik: budite sigurni da to nije filozofija nego ideološko pozorište. Filozofija može biti i sistemska (poput Hegelove), ali čak i tada ona ne traži slepu veru, već nudi složenu argumentaciju i poziva na kritičko razmatranje tog sistema. Hegelov Apsolutni duh ili dijalektika istorije jesu teški i kontroverzni koncepti, ali Hegel je gradio na vekovima filozofske tradicije i očekivao je od čitaoca da njegove argumente prati i proverava. To, naravno, ne znači da Hegel iako velik filozof, takođe nije imao svoje neke svoje teške falinke koje sam detaljnije objasnio u blog postu pod nazivom:  Rodoljublje vs Nacionalizam, Deo prvi

    Suprotno tome, kvazi-filozof-ideolog vam kaže: “Eto, objasnio sam sve, sada verujte i sledite me.” To je već idol teatra, a ne dijalog u filozofskoj školi.

    Biti svestan ovih Bejkonovih idola pomaže nam da lakše razlikujemo autentičan misaoni rad od ideološkog pamfleta. Filozof pokušava da prepozna sopstvene idole i da im se odupre, dok se kvazi-filozof njima služi kao rekvizitima. Jedan od prvih koraka ka istinskom filozofskom stavu jeste sumnja u ono što nam naše sklonosti, jezik ili društvo serviraju kao zdravo za gotovo. U tom duhu prosvetiteljstva, Imanuel Kant je u čuvenom spisu Šta je prosvećenost? poručio: Sapere aude! – “Imaj hrabrosti da se služiš sopstvenim razumom!” (7) To je geslo koje jasno odvaja slobodno mišljenje od ideologije: misli svojom glavom, ne prihvataj autoritete i sisteme nekritički. Kvazi-filozofi, iako se ponekad pozivaju na prosvetiteljske (ili pak anti-prosvetiteljske) ideje, u praksi često traže upravo suprotno – da se poveruje njihovom učenju bez preispitivanja, jer je, navodno, dovoljno duboko ili kompleksno da ga samo odabrani mogu shvatiti. Takva mistifikacija antipod je filozofije. Filozofija traži svetlo dana, raspravu i argumente; ideološka pseudo-filozofija voli polumrak pozornice, gde publika slepo gleda predstavu.

    Obeležja pravog filozofa: pitanja, sumnja, argumenti

    Kako, dakle, prepoznati pravog filozofa u moru samozvanih mislilaca? Ne po diplomi ili tituli, već pre svega po stavu i metodi. Nekoliko karakteristika izdvajaju autentičnog filozofa:

    1. Postavljanje pitanja pre davanja odgovora.

    Filozofija počinje čuđenjem, govorili su još prvi poznati starogrčki autori. Sokrat je oličenje ovog principa – nazivao je sebe “obadom” atinskom društvu, koji stalno zapitkuje i bocka ustaljene pretpostavke. Pravi filozof ne žuri da proglasi istinu; pre svega nastoji da razjasni problem. Njegovi spisi često počinju dilemama i istraživanjem mogućnosti, a ne gotovim tezama. Nasuprot tome, kvazi-filozof uglavnom ima “spreman odgovor za sve” i malo strpljenja za prava pitanja. Setimo se Sokratove čuvene izjave: „Neispitan život nije vredan življenja“ (8). U srcu filozofije leži upravo to neprekidno ispitivanje – sopstvenog života, društva, uverenja. Gde vidimo spremnost da se pita i preispituje, tu je najverovatnije prisutan filozofski duh. Gde zateknemo samo bombastične odgovore na pitanja koja nikada nisu ni jasno postavljena, tu filozofije nema.

    2. Logička argumentacija i obrazlaganje.

    Filozofi izgrađuju argumente kao arhitekte; čak i kada su im ideje smele ili radikalne, oni pokušavaju da ih potkrepe razumom. Uzmimo za primer Aristotela, koji je u Organonu razvio čitavu teoriju logičkog zaključivanja (silogizama) da bi osigurao ispravno mišljenje; ili Kanta, koji u Kritici čistog uma pedantno prati svaki korak svog razmatranja uslova spoznaje. Dobar filozof nastojaće da vas ubedi putem dokaza, vrsne analogije ili bar ubedljivog rasuđivanja, a ne oslanjajući se na vaše emocije ili predrasude. Kada čitate autentično filozofsko delo, možda se nećete složiti sa zaključkom, ali videćete kako je autor do tog zaključka došao. Nasuprot tome, kvazi-filozof često iznosi tvrdnje bez argumenta (“to je tako jer ja tako kažem” ili “jer to svi znaju”), ili se oslanja isključivo na autoritet (“to je istina jer je X to rekao”).

    3. Kultura sumnje i samokritike

    Rene Dekart je utemeljio modernu filozofiju metodskom sumnjom: dovođenjem u pitanje svega što se može dovesti u pitanje, ne bi li došao do čvrstog temelja spoznaje. I posle njega, svaki veliki mislilac posedovao je dozu skepticizma prema sopstvenim polazištima. Bertrand Rasel je lepo primetio da filozofija “uklanja pomalo drsku dogmatičnost onih koji nikada nisu zakoračili u oblast oslobađajuće sumnje” (9). Dakle, spremnost da se posumnja i u sopstvene ideje karakteriše filozofski um. To ne znači da filozof ništa ne zastupa, već da je svestan privremenosti i uslovnosti svakog znanja. Zna da se i najveći sistemi mogu srušiti jednim pitanjem; stoga uvek negde u pozadini ima “plan B” ili bar otvoren um za mogućnost da greši. Ideolog, nasuprot tome, ne trpi sumnju: za njega je preispitivanje slabost ili izdaja. Ako primetite da autor nikad ne preispituje sopstvene stavove, da nastupa poput proroka koji je uvek u pravu – budite više nego oprezni. U filozofiji nema nepogrešivih autoriteta; svaki filozof je pre svega čovek koji vrši veliku i malu nuždu i može pogrešiti. Svestan toga, on prihvata kritiku ne kao napad, već kao dobrodošao test svojih ideja.

    4. Dijalog sa tradicijom i prethodnicima

    Filozofija je kolektivni projekat koji traje milenijumima. Svaki istinski filozof ulazi u dijalog sa ranijim misliocima; bilo da se na njih nadovezuje, bilo da im se suprotstavlja, on ih ne ignoriše. Platon je ovekovečio Sokrata i gradio na predanju pre njega; Aristotel se kritički osvrtao na Platonove ideje; srednjovekovni mislioci su komentarisali Aristotela; novovekovni filozofi od Dekarta do Hegela referisali su na antičke i srednjovekovne autore, i tako redom sve do savremenih rasprava. Čak i Vitgenštajn, koji je želeo da “prekine” s mnogo toga, nehotice se nadovezao na tradiciju analize jezika. Poenta je: pravi filozof pokazuje poznavanje i poštovanje filozofske tradicije. To ne znači da se nužno slaže sa svojim prethodnicima, ali ne može da ih preskoči. Filozofska pitanja su retko potpuno nova; većinu velikih pitanja prvi su postavili još antički mudraci u Egiptu i na drugim svetskim mestima, a svaka naredna era ih je nanovo razmatrala. Ako neko sebe naziva filozofom, a pritom nigde ne vidite nijednu referencu ili makar implicitno razumevanje ranijih filozofskih rasprava, to je sumnjivo. Naravno, postoji i originalnost; filozofija se i razvija upravo zahvaljujući novim idejama, ali te ideje obično izrastaju kroz suočavanje sa postojećim. Ideolog često ne mari za takav dijalog: on možda i spomene nekog klasičnog autora, ali više kao ukras ili legitimaciju. Autentični filozof spominje prethodnike zato što je sa njima zaista razgovarao kroz njihove tekstove. (Hegel je, recimo, čitavu Fenomenologiju duha zamislio kao putovanje svesti kroz razne filozofske stanice: od antičkog skepticizma do nemačkog idealizma; pokazujući time da razume i ugrađuje prošle ideje. Jirgen Habermas je u 20. veku napisao knjigu Filozofski diskurs moderniteta gde se direktno raspravlja sa Kantom, Hegelom, Ničeom, postmodernistima – što opet pokazuje dijaloški pristup.) Taj pristup: svest da nisi ni prvi ni poslednji koji o nečemu misli i da je mudro čuti glasove onih pre tebe jeste bitan znak filozofskog stava.

    5. Transparentnost i preciznost u korišćenju izvora

    Pravi filozof ne skriva odakle crpi ideje. On citira druge autore (bilo da se slaže ili ne), navodi izvore, ne plaši se da prizna ako neku misao preuzima i nadograđuje: time pokazuje intelektualnu poštenost. Kvazi-filozof će često “pozajmljene” ideje predstaviti kao svoje, ili će ih tek aludirati bez jasnog navođenja, stvarajući oreol misterije. Filozof, naprotiv, radi istine drži otvorene karte na stolu: jasno kaže „evo šta je rekao Sokrat, a evo šta ja mislim o tome“. Ideolog radije drži karte do pola skrivene, možda će reći „kao što su rekli stari mudraci…“ bez konkretizacije, ili će prećutati nezgodna tumačenja tih istih mudraca. Takva netransparentnost odaje ili nesigurnost ili manipulativnost. S druge strane, otvoreno navođenje izvora i gradnja na prethodnim idejama znak su samouverenosti u sopstveni doprinos: filozof zna da nijedna misao ne nastaje u vakuumu i da priznavanje prethodnika ne umanjuje originalnost, dok kvazi-filozof strepi da će se videti kako njegov “radikalno novi sistem” zapravo nije tako nov ili dubok kada se poredi sa ranijim radovima.

    6. Otvorenost za promenu sopstvenog stava

    Filozof je spreman da evoluira svoje mišljenje sa novim uvidima. Najslavniji primer za to je opet Vitgenštajn, koji je nakon što je u Tractatus Logico-Philosophicus izneo jednu vrlo čvrstu teoriju o jeziku i stvarnosti, kasnije u Filozofskim istragama došao do gotovo suprotnih zaključaka o značenju i upotrebi jezika. To nije znak njegove slabosti, već intelektualne hrabrosti da prizna da su se njegova razmišljanja razvila. Slično tome, Platonova kasnija dela menjaju neke pozicije iz ranijih dijaloga; Kant je posle Kritike čistog uma napisao i Kritiku praktičnog uma i Kritiku rasudne snage, proširujući ili korigujući oblasti koje je prethodno zapostavio; Habermas je kroz decenije rada usavršavao svoju teoriju komunikativne akcije, uzimajući u obzir i kritike i nove društvene okolnosti. Pravi filozof, dakle, nije dogmatičar zaljubljen u svaku svoju reč; on pušta ideje da žive i menja ih ako treba. Ideolog, nasuprot tome, nikad neće reći “pogrešio sam” ili “revidirao sam svoj stav”, jer bi to u njegovoj logici značilo slabost pred “neprijateljem” ili gubitak autoriteta. Ako neko decenijama ponavlja jednu te istu mantru, ne osvrćući se na promene u znanju ili na opravdane kritike, to je loš znak. Filozofija je dinamična: istina se traži, ne čuva se pod staklenim zvonom.

    Naravno, nijedan čovek ne ispunjava sve ove ideale savršeno i filozofi su obični ljudi. Ali nabrojane odlike predstavljaju težnje kojima filozof stremi, dok ih kvazi-filozof uglavnom zanemaruje. U praksi, već posle par strana nečijeg teksta ili par minuta govora, možemo prepoznati ton i pristup: Da li autor poziva na dijalog ili propoveda? Da li raščlanjuje pojmove ili ih gomila? Da li citira prethodnike i argumentuje, ili se poziva na “opštepoznate istine”? Da li priznaje složenost problema ili nudi instant-rešenja za sve? Pravi filozof će pre priznati svoje neznanje nego da se lažno predstavi kao sveznajući – setimo se Sokratove poniznosti u Apologiji, gde kaže da je možda mudar samo utoliko što zna da ništa sigurno ne zna. Ta spremnost da budeš “neznalica” zarad istine bolja je preporuka za filozofa nego sva retorička umeća ovog sveta.

    Filozofija nije nauka – i zašto je to dobro

    Često ćete čuti zamerku: filozofija mnogo pita, a malo odgovora daje; za razliku od nauke, ona kao da tapka u mestu, vrteći se oko istih pitanja bez konačnog rešenja. U poređenju sa spektakularnim uspesima prirodnih nauka, filozofija zaista deluje skromno ne gradi rakete niti leči bolesti. Ali ovu neizvesnost filozofije ne treba shvatiti kao manu; naprotiv, u njoj leži ključna snaga filozofskog duha. Filozofija nije nauka u smislu egzaktne empirijske discipline; ona nema laboratoriju (osim možda naše svesti), ne daje formule koje se mogu tehnologijski primeniti, ne napreduje linearno ka opšteprihvaćenim istinama. Ipak, upravo ta otvorenost i neizvesnost čini filozofiju nezamenljivom.

    Bertrand Rasel je primetio da kada neko pitanje dobije čvrst i konačan odgovor, ono prestaje da bude filozofija i postaje nauka. Fizika se, tako, izdvojila iz onoga što se nekad zvalo “prirodna filozofija”; psihologija se izdvojila iz filozofskih rasprava o duši; ekonomija iz moralne filozofije, itd. Filozofija je, dakle, majka mnogih nauka – sve su one nastale iz filozofskog propitivanja sveta, ali su se osamostalile kada su dobile sopstvene metode da daju pouzdane odgovore. Šta ostaje u filozofiji? Ostaju pitanja na koja još nemamo (a možda nikad i nećemo imati) konačan odgovor. To su obično i najdublja pitanja: o smislu života, o prirodi svesti, o temeljnim vrednostima, o opstojnosti univerzuma, o granicama znanja. Rasel je rekao: “Pitanja koja već mogu imati definitivan odgovor prelaze u nauku, a ostaju samo ona na koja odgovor ne možemo dati; i taj ostatak nazivamo filozofijom.” Iz ove perspektive, filozofija je po definiciji neizvesna  njen “neuspeh” da dođe do jedinstvene dogme ili zakona jeste zapravo svestan izbor da se neka vrata ostave otvorenim.

    U tome je i ogromna vrednost filozofije. Baš zato što ne nudi gotove odgovore, filozofija nas uči da mislimo kritički i da istražujemo mogućnosti. Rasel je istakao da filozofija treba da se proučava ne zbog nekih konačnih odgovora (jer oni, po pravilu, ne mogu biti poznati kao istiniti), nego radi samih pitanja, jer ona “proširuju našu predstavu o onome što je moguće, obogaćuju našu intelektualnu maštu, i umanjuju dogmatsku uobraženost” . Drugim rečima, filozofija širi okvire našeg uma. Nauka je često fantastična u pružanju pouzdanog znanja u svojoj oblasti, ali ima tendenciju da se bavi samo onim što se može izmeriti i kvantifikovati. Ljudski život, međutim, nije samo ono što se može izmeriti ili eksperimentalno proveriti. Tu su i etičke dileme, estetski doživljaji, duhovne potrage, egzistencijalna pitanja – stvari na koje ne možemo postaviti ogled ili proračun a da dobijemo jednoznačan odgovor. Filozofija ispunjava tu prazninu tako što nam omogućava da o takvim pitanjima razgovaramo smisleno, argumentovano i otvoreno. Ovu temu filozofije kao oblasti za sebe opisao sam u sledećem, istoimenom blog postu. U sledećem you-tube snimku, citiraju se reči Karla Jaspersa veoma korisne za ovu temu o kojoj govorimo.

    Važno je razumeti: reći da filozofija nije nauka ne znači omalovažiti ni jedno ni drugo. Filozofija i nauka imaju različite uloge. Nauka nas uči šta jeste i kako nešto funkcioniše; filozofija nas pita šta to znači i zašto je to važno. Nauka nam daje moć nad svetom, filozofija nam daje razumevanje smisla te moći i smernice za njenu upotrebu. Bez filozofskog preispitivanja, čovečanstvu preti opasnost da postane rob tehnike ili da upadne u svojevrsne idole o kojima je Bejkon govorio – recimo, idol “prakticizma” gde se vrednuje samo ono što ima neposrednu korisnost, ili idol “napretka” gde mislimo da svaki tehnološki napredak automatski znači boljitak za čovečanstvo. Filozofija zastane i pita: da li svaki napredak tehnologije zaista služi ljudskom dobru? (Hajdeger bi, recimo, rekao: nauka mnogo toga može, ali “nauka ne misli” – u smislu da ne promišlja svrhu; to prepušta filozofiji.) Ili zapita: šta je to dobar život, šta je sreća, šta pravda? Takva pitanja naučne metode ne dotiču, a ipak su ključna za naša usmerenja.

    Još jedan razlog zašto je dobro što filozofija nije nauka jeste i sloboda spekulacije. U filozofiji smemo da postavljamo hipoteze koje bi u nauci bile preuranjene ili neproverljive. Smemo zamisliti drugačije svetove, radikalno preispitati aksiome. To čuva duh intelektualne slobode. Mnogo puta su baš filozofske spekulacije bile ispred svog vremena i kasnije inspirisale nauku. Ideja atomizma bila je filozofska pretpostavka vekovima pre nego što ju je nauka potvrdila; ideje o multiverzumu ili o veštačkoj inteligenciji prvo su razmatrane u filozofiji (i književnoj fikciji), pre nego što su postale predmet ozbiljne nauke. Dakle, filozofija je poput istraživačkog laboratorijuma za misli – ne mora svaka misao uspeti ili biti dokazana, ali sam proces ispitivanja je dragocen.

    Naposletku, filozofija ima i jednu emancipatorsku ulogu: ona čuva slobodu duha. U nauci težimo konsenzusu i objektivnoj istini; u filozofiji smemo da imamo pluralitet stanovišta koji se takmiče argumentima. To more ideja, ako je vođeno razumom, garantuje da nijedan pogled na svet neće postati tiranin a da prethodno ne bude preispitan. Društva koja neguju filozofsku kulturu obično su otpornija na propagandu i autoritarne ideologije, jer ljudi imaju naviku da pitaju “zašto je to tako?”. Filozofija nas uči da je u redu reći “Ne znam – istražiću”, dok ideologija uvek pretenduje da zna sve odgovore. U tome leži i paradoksalna snaga one neizvesnosti: upravo to što filozofija nema poslednju reč tera nas da stalno razgovaramo i mislimo dalje. A u tom procesu zajedničkog mišljenja – bilo kroz knjige, diskusije ili sopstvena promišljanja  mi zapravo nalazimo jedno slobodno carstvo duha, gde nijedno pitanje nije zabranjeno i nijedan odgovor nije definitivno zakucan.

    Zato bismo mogli reći: filozofija ne daje konačne odgovore, ali nas uči da postavimo prava pitanja – a to je osnova kritičkog mišljenja. Naučno znanje je moć, ali filozofsko preispitivanje je savest koja upravlja tom moći. Filozofija nije tu da zameni nauku, već da je dopuni i drži otvorenim one dimenzije ljudskog iskustva koje se ne mogu staviti u epruvetu. U tome leži njena lepota i značaj. Naposletku, i sam život je više umetnost nego nauka; a filozofija je umetnost mišljenja koja nas čini svesnijim, slobodnijim i humanijim.

    U vremenu kada se na tržištu ideja mešaju sve boje, od naučnih teorija, preko pop-psihologije, do kvazi-filozofskih manifesta  ključno je umeti prepoznati prave filozofe od puko rečitih ideologa. To prepoznavanje nije važno samo zbog akademske čistote; ono je presudno za slobodu našeg uma. Jer, kako je Kant istakao, jedino ako mislimo svojom glavom ostajemo slobodni od tutorstva bilo koje ideologije. Pravi filozofi, od antičkih skeptika do modernih kritičara ideologije, uvek su bili neka vrsta savesti čovečanstva – podsećali su nas da se ne zadovoljimo poluistinama i da uvek možemo (i moramo) misliti dalje. Kvazi-filozofi nude privlačne narative i identitetske okvire, ali po cenu da nam oduzmu tu slobodu preispitivanja. Zato je zadatak svakog ozbiljnog čitaoca (odnosno svakoga ko drži do svog intelekta) da neguje filozofski duh kritike i samokritike.

    Na kraju krajeva, filozofija nas uči i jednoj poniznosti i jednoj hrabrosti: poniznosti da priznamo granice svog znanja i lakoću upadanja u zabludu, ali i hrabrosti da nastavimo da tragamo za istinom uprkos toj neizvesnosti. U tom večnom traganju, kvazi-filozofija je stranputica, dok je prava filozofija put koji – premda težak i ponekad maglovit – vodi ka iskrenijem razumevanju sebe i sveta.

    Korišćena i preporučena literetura sa izvorima iz mojih prethodnih blog tekstova:

    1. Dugin A. Četvrta politička teorija, MIR izdavaštvo 2013
    2. IBID
    3. Aleksandar Dugin i moć jezika, citat preuzet iz članka Hungarian Conservative.
    4. IBID
    5. Vitgenštajn. L. Logičko filozofska rasprava, Tractatus Logico-Philosophicus, Miba, 2025.
    6. Bejkon F. Novi Organon, Bukefal E.O.N, 2016.
    7. Kant. I. Šta je prosvećenost, Fakultet za medije i komunikacije, 2024.
    8. Platon, Fedon ili o Duši, Ukronija, 2023.
    9. Rasel B. Filozofski eseji, Miba 2021.
    10. Tomić V. Zašto filozofija nije nauka i zašto je to dobro, 2024.
    11. Tomić V. Rodoljublje vs Nacionalizam, Deo prvi, 2024.

    Razneseni Svemir, Vladimir Tomić, Oblak Kaktusa

  • Zloupotreba statistike u savremenom svetu

    Prvobitni omot knjige, Kako lagati pomoću statistike, izvor slike: wikimedia commons. 

    Kada je Darel Haf 1954. godine objavio knjigu Kako lagati statistikom, verovatno nije mogao predvideti koliko će ona postati relevantna u savremenom društvu. Iako je napisana kao duhoviti vodič kroz statističke trikove koje koriste trgovci, političari i mediji, knjiga se danas može čitati kao upozorenje – ili čak kao priručnik za manipulaciju podacima u eri digitalne informacije. 

    Haf u svojoj knjizi objašnjava kako se statistika može koristiti da zavede i obmane, prikazujući selektivne podatke, igrajući se skalama na grafikonima ili mešajući korelaciju i uzročnost. Ali ono što je šezdesetih godina prošlog veka delovalo kao anegdotski uvid u marketing, danas je postalo sistemski problem: statistika više nije samo alat za razumevanje stvarnosti, već često oruđe za oblikovanje percepcije stvarnosti. 

    Na prvi pogled, statistika se čini kao neutralna naučna disciplina – ona se bavi prikupljanjem, analizom i tumačenjem podataka. Međutim, prava moć statistike ne leži u brojevima, već u načinu na koji su ti brojevi predstavljeni. Statistički podaci nisu pasivni – oni su alat u rukama onih koji ih koriste. Primer? Zamislite da čitate vest: „Nezaposlenost je pala sa 10% na 8%“. To zvuči kao pozitivan trend. Ali šta ako su mnogi ljudi jednostavno prestali da traže posao i tako ispali iz zvanične statistike? U tom slučaju, stvarna nezaposlenost može biti ista ili čak i viša – ali brojke su prilagođene tako da sugerišu suprotan zaključak. 

    Postoji više načina na koje organizacije, političke strukture i korporacije koriste statistiku za oblikovanje javnog mnjenja. Ako želite da prikažete određeni rezultat, dovoljno je izabrati uzorak koji ga podržava. Zamislite istraživanje o prosečnoj zaradi u nekoj kompaniji – ako u njega uključite samo visoko plaćene menadžere, dobićete brojku koja sugeriše da su svi zaposleni dobro plaćeni, iako radnici na nižim pozicijama možda jedva preživljavaju. 

    Aritmetička sredina nije isto što i medijana, a oba nisu isto što i mod. Na primer, ako deset osoba u sobi ima primanja od $20,000, a jedan milijarder zaradi milijardu dolara, prosečna plata u toj sobi bi bila neverovatnih $91 miliona dolara – što očigledno ne oslikava realnost. 

    Vizuelizacija podataka je moćno oruđe, ali je i često sredstvo manipulacije. Skraćene ose na grafikonima mogu učiniti da mali porast izgleda ogroman. Poređenja mogu biti namerno iskrivljena – na primer, prikazivanje nominalnog rasta plata bez uzimanja inflacije u obzir može stvoriti iluziju ekonomskog prosperiteta, iako realna kupovna moć zapravo stagnira ili opada. 

    Ako se poveća broj ljudi koji kupuju sladoled i istovremeno poraste broj utapanja u bazenima, neko može reći da sladoled izaziva utapanje. U stvarnosti, naravno, oba fenomena su povezana sa trećim faktorom – letnjim temperaturama. Međutim, u politici i ekonomiji ovakva lažna povezivanja se često koriste da bi se opravdale određene odluke. Primer sa sladoledom je klasičan primer nerazlikovanja pojma korelacije i uzročnosti! 

    Statistika, digitalna obrada, Lili Bluz


    Statistički podaci nikada nisu apsolutno tačni. Anketna istraživanja često imaju margine greške od ±3%, ali se ti brojevi često ignorišu u izveštavanju. Ako jedna stranka ima podršku od 48%, a druga od 51%, razlika može biti statistički nebitna, ali će se predstaviti kao jasan trend rasta ili pada podrške. 

    Još jedan od čestih načina manipulacije jeste korišćenje relativnih umesto apsolutnih brojeva. Ako broj obolelih od neke bolesti poraste sa 2 na 4, neko može reći da je „stopa oboljevanja skočila za 100%!“ – što zvuči dramatično, ali se u apsolutnim brojevima radi o zanemarljivom povećanju. 

    U aktuelno doba, podaci su nova valuta moći. Korporacije prikupljaju ogromne količine informacija o korisnicima kako bi predviđale i oblikovale ponašanje. Političke stranke koriste demografske podatke za ciljano oglašavanje i oblikovanje kampanja. Mediji selektivno biraju podatke koje će plasirati kako bi podržali određene narative. Statistička manipulacija nije uvek rezultat zle namere – često dolazi iz pristrasnosti, lošeg metodološkog pristupa ili potrebe da se pojednostave složene informacije. Ali efekti ostaju isti: ako se ne razume kako funkcionišu podaci i njihova interpretacija, javnost postaje lak plen za dezinformacije. 

    Kovid pandemija pružila je savršen primer koliko statistika može biti manipulativna. Pojavljivale su se tvrdnje da je preko 20 miliona ljudi umrlo od kovida. Ali kako zapravo znamo da je to tačan broj? Računanje smrtnih slučajeva tokom pandemije bilo je izuzetno složeno, jer su se smrti mogle klasifikovati na različite načine: smrti od kovida (kada je virus bio direktni uzrok) i smrti sa kovidom (kada je osoba umrla od drugog uzroka, ali je bila pozitivna na virus). U mnogim zemljama broj smrtnih slučajeva bio je procenjivan na osnovu viška smrtnosti – koliko je više ljudi umrlo u poređenju sa prosečnim brojem smrti iz prethodnih godina. Ovaj metod može dati korisne uvide, ali i otvoriti prostor za manipulaciju. Ako se, na primer, porast smrtnih slučajeva pripisuje isključivo kovidu, a zanemare se drugi faktori poput kolapsa zdravstvenog sistema, odlaganja terapija za druge bolesti ili socijalno-ekonomskih posledica pandemije, dolazi do prenaduvanih brojki koje mogu izazvati paniku i opravdati određene političke odluke.

    Kritičko razmišljanje je najmoćnije oružje protiv manipulacije podacima. Uvek treba gledati širu sliku – ako vidite procente, zapitajte se: „Od čega? Na osnovu kog uzorka?“ Obratite pažnju na proseke – da li se radi o aritmetičkoj sredini, medijani ili modu? Gledajte apsolutne brojeve – ako vam neko kaže da je nešto poraslo 300%, proverite stvarne cifre. Proverite margine greške – ako anketa pokazuje malu razliku između kandidata, zapitajte se kolika je greška u merenju. Budite skeptični prema uzrocima i posledicama – samo zato što su dve stvari povezane, ne znači da jedna izaziva drugu. Statistika je moćan alat – kada se koristi pravilno, ona može razjasniti složene pojave i doneti bolje odluke. Ali kada se zloupotrebljava, može postati najmoćnije sredstvo obmane. 

    Kao što nas Hafova knjiga podseća, nije dovoljno verovati u brojeve. Potrebno je razumeti kako su dobijeni, ko ih interpretira i sa kojim ciljem. U svetu preplavljenom podacima, znanje o statističkim trikovima nije samo akademska veština – to je ključna odbrana protiv manipulacije i iluzije kontrole. 

    Razneseni Svemir, Vladimir Tomić, Oblak Kaktusa

  • Vlast, cenzura i simulakrum: Kako se kreira iluzija


    Ponekad je dovoljno pogledati mim da bismo shvatili sav apsurd sveta u kojem živimo. Jedan takav mim pokazuje američke domorodce koji ironično govore došljacima da „idu kući“, na isti način na koji Donald Tramp danas poziva migrante da napuste Ameriku. Na površini, ovo izgleda kao jednostavna šala, ali kada se malo dublje zaroni, postaje jasnije da se ovde ne radi samo o ironiji, već o nečemu mnogo fundamentalnijem, o pitanju vlasništva, identiteta i iluzija o tome kome zapravo pripada određena zemlja.

    Jedna od najvećih obmana ljudske civilizacije jeste uverenje da posedujemo zemlju, da imamo neko „pravo“ na nju, kao da nam je priroda garantovala tapiju na određeni deo planete. To je posebno paradoksalno u društvima koja su nastala na kolonizaciji, poput SAD-a, gde su nekadašnji došljaci sada ti koji određuju ko sme da dođe, a ko ne.

    Razlika između nas i ptica je u tome što su ptice mudrije. Nemaju iluziju da je baš njihovo gnezdo nešto trajno i nepromenljivo. Instinktivno razumeju da je ono samo privremeno boravište. Ljudi, s druge strane, imaju potrebu da veruju u trajnost svojih domova, država i civilizacija, iako su kroz istoriju te stvari uvek bile podložne promenama.

    Trampove parole o „Americi Amerikancima“ potpuno ignoriše istorijsku činjenicu da su njegovi preci, kao i preci velike većine današnjih Amerikanaca, upravo oni koji su došli niotkuda i stvorili naciju kroz ekspanziju i osvajanje. Ako bi se princip „vratite se odakle ste došli“ primenjivao dosledno, cela Severna Amerika bi ostala u rukama starosedelaca.

    Ali ovo nije samo američka priča. Svaka nacija ima svoj mit o „iskonskom pravu“ na teritoriju, a istorija pokazuje da su granice uvek bile fluidne. Vojske su se kretale, narodi su se mešali, osvajali i gubili tlo pod nogama. To se može videti i na Balkanu, gde su granice pomerane na svakih nekoliko decenija, a narodi često koristili iste argumente kao Tramp danas, samo iz različitih perspektiva.

    No, u savremenom svetu, pitanje teritorijalne pripadnosti više nije samo pitanje nacija, već i pitanje moći. Danas nisu države te koje poseduju svet, svetom upravljaju korporacije i pojedinci čije bogatstvo prevazilazi budžete čitavih zemalja.

    Kada se Elon Mask meša u geopolitiku ili kada Bil Gejts oblikuje globalne zdravstvene politike, postaje jasno da nacionalne granice više nemaju istu funkciju. Oni koji kritikuju globalizam često propuštaju da vide ovu dimenziju. Nacionalni suverenitet nije ugrožen migracijom radnika ili kulturnim promenama, već činjenicom da korporativni interesi danas imaju veću težinu od političkih institucija.

    Ironično, Tramp i njemu slični, koji se zalažu za „suverenitet“, isti su oni koji podržavaju ekonomski model u kojem korporacije imaju moć nad zakonima, banke diktiraju sudbinu država, a digitalne platforme postavljaju pravila igre.

    Naravno, ne gledam stvari crno-belo. Tramp i Mask su imali i nekoliko poteza koji su išli u korist slobode izražavanja, poput suzbijanja savremene cenzure na Fejsbuku i drugim platformama, koja se sama naziva „proverom činjenica“. Cenzure inače vole da se maskiraju pod takvim nazivima. Naravno da ne kažu otvoreno: „Mi smo cenzura.“




    Not Dressed for Conquering”, Inés Doujak, izložena u Muzeju savremene umetnosti u Barseloni (MACBA), 2015.




    Međutim, bitno je napomenuti da ovo nije deo nikakvih teorija zavere. Ne tvrdim da postoji neka tajna zavera elita, već jednostavno ukazujem na lako proverljive činjenice. Moć se uvek koncentriše u rukama onih koji imaju resurse. Nekada su to bili kraljevi i crkveni velikodostojnici, danas su to milijarderi i korporacije.

    U ovom kontekstu, dolazimo do pitanja kontrole informacija. Već sada, ono što znamo o svetu zavisi od toga ko nam plasira informacije i ko ih kontroliše.

    Ako danas pokušate da pronađete informacije o kontroverznim temama, poput uticaja vakcina na zdravlje ili geopolitičkih pozadina određenih sukoba, prvo što će vam pretraga izbaciti jesu tekstovi tzv. „proveravača činjenica“. Na prvi pogled, to deluje kao neutralna, korisna funkcija. Ali kada malo dublje pogledate, shvatićete da ti „proveravači“ nisu nezavisni arbitri istine, već deo sistemske propagande koja oblikuje javno mnjenje.

    Ovo ne znači da svaka informacija na internetu treba da bude prihvaćena bez provere. Naprotiv, kritičko mišljenje podrazumeva preispitivanje svih izvora, ali ne kroz monopol jednog narativa, već kroz otvorenu debatu. Problem nastaje kada monopol nad istinom preuzmu oni koji odlučuju šta je „dozvoljeno“ mišljenje, a šta nije.

    Kao što su kroz istoriju zvanične istine često bile pogrešne, tako i danas postoji realna opasnost od dogmatizacije nauke i politike. Nekada su naučnici tvrdili da je lobotomija rešenje za mentalne bolesti, da je margarin zdraviji od putera, ili da pušenje nije štetno. Kritičko mišljenje znači biti otvoren za mogućnost greške i stalno preispitivati, umesto slepo verovati određenim autoritetima.

    Društvene mreže i digitalne platforme ne cenzurišu nužno direktno, ali kreiraju algoritme koji favorizuju određene informacije i guše druge. Nije neophodno zabraniti govor da bi on postao nevidljiv.


    Motivi cenzure, Lili Bluz, Digitalna obrada


    Danas, ako neko iznese mišljenje koje odstupa od mainstream narativa, neće ga nužno uhapsiti ili blokirati, ali će mu smanjiti domet, učiniti ga nevidljivim u pretragama, označiti ga kao „kontroverznog“. Ljudi će se samocenzurisati, pazeći šta govore, ne zato što se plaše zatvora, već zato što se plaše društvene diskreditacije.

    Mim sa domorocima koji govore doseljenicima „Idite kući“ nije samo duhovit. On je simbol šire iluzije u kojoj živimo.

    Ljudima se prodaje mit o teritorijalnoj pripadnosti, dok moć pripada onima koji ne poznaju granice. Proklamuje se ideja slobode mišljenja, dok se informacije filtriraju tako da određene istine postanu nevidljive.

    U takvom svetu, jedino što ostaje jeste kritičko mišljenje. Ne slepa vera ni u jednu stranu, ni u jedan narativ, ni u jednu ideologiju. Svet u kojem živimo sastavljen je od simulakruma, slika koje imitiraju stvarnost, ali je ne odražavaju u potpunosti.

    Ako ništa drugo, možda je vreme da prepoznamo taj mehanizam i prestanemo da igramo po njegovim pravilima.


    Razneseni Svemir, Vladimir Tomić, Oblak Kaktusa

  • MetaMorph: Putovanje kroz savremene filozofske ideje (Deo prvi)


    Interlocutor: Vladimire, ti si se dugo bavio stvarima kao što su: filozofija, književnost, psihologija i razne druge teme. Zanima me kako vidiš bavljenje filozofijom, u sadašnjem, savremenom trenutku?

    Vladimir: Prvo, da naglasim da se trudim izbegavati uopštavanja bilo koje vrste. Ono što za mene predstavlja filozofija, ne mora to isto predstavljati i za druge ljude ili neke grupe ljudi. Mogu govoriti jedino u smislu nekog mog puta ili nekih mojih viđenja, ali insistiram na tome da svako gradi svoj put, kao i da je moguće da u bilo čemu što ću reći grešim. Moje shvatanje filozofije i bavljenja filozofijom u sadašnjem trenutku tiče se u mnogome ljudske potrebe za kritičkim mišljenjem. Smatram da je filozofija sama po sebi jedna „čudesna zemlja“ (metaforički rečeno). Kao takva „čudesna zemlja“ ili „svet čudesa“ ona nas, između ostalog, natera da razmišljama o sebi i svetu oko nas na način da preispitujemo stvari koje smo uzimali prethodno zdravo za gotovo ili neke druge stvari koje možda nismo dovoljno preispitali, osetili i proživeli na sopstvenoj koži kroz filozofiju takve stvari mogu dobiti sasvim neke nove dimenzije i značenja.

    Interlocutor: Dopada mi se kako to zvuči „čudesna zemlja“. Zar nisu još antički filozofiji slično govorili o filozofima, kao ljudima koji imaju dečiju sposobnost da se začude kako nad sobom tako i nad raznim drugim stvarima? Takođe, da pitam u vezi savremenog doba, kako vidiš stanje kritičkog mišljenja u društvu danas?

    Vladimir: Tako je! Mnogi filozofi iz antičkih vremena pominjali su čuđenje kao nešto veoma bitno ne samo u filozofiji kao nekoj oblasti za sebe već i u razvoju pojedinčanih ljudi. U kontekstu našeg doba, stvorila se jedna globalna situacija koja me podseća na film Trumanov Šou. Film je simboličan. Predstavlja jednu dvoranu stvarnosti, stvarnog sveta suprotstavljenog iluziji. Trumanov svet je pažljivo konstruirana iluzija, gde su svi ljudi oko njega stvarni likovi koji glume svoje uloge. Ova situacija simbolizuje sukob između stvarnosti i laži, ističući kako mediji i društvo mogu stvarati veštačku sliku stvarnosti. Zatim, imamo Mesec u filmu kao simbol. Truman otkriva da je svetlo na nebu zapravo reflektor smešten na vrhu studija. Mesec predstavlja lažnu slobodu, jer se Truman ograničava na veštački svet iluzija, bez mogućnosti istraživanja prave stvarnosti. Petao je simbol buđenja i hrabrosti, donekle i penetrativni simbol. Truman tokom filma često viđa petla koji mu daje hrabrost da istražuje i postavlja pitanja. Petao simbolizuje unutrašnju snagu i želju za slobodom. Ostrvo Fiji predstavlja idiličan raj i cilj prema kojem Truman teži. Ostrvo simbolizuje slobodu, istinu i nezavisnost, a Truman je vođen željom da dosegne ovo mesto, izlazeći iz lažnog sveta u kojem živi.


    Interlocutor    : U vezi s tvojim poređenjem sa filmom Trumanov Šou, kako vidiš ulogu medija i društva u oblikovanju naše percepcije stvarnosti danas? Da li smatraš da smo mi, kao društvo, svedoci sličnih iluzija?

    Vladimir: Mi smo svedoci potrage. U današnje vreme, vidimo da ogroman broj ljudi želi da izađe upravo iz jedne takve lažne stvarnosti u koju nas uvode i mediji, ali i mediji kakvi su danas jesu posledica društveno političkih odnosa u kojima već dugo živimo, kao i posledica uticaja velikih korporacija i uticaja veoma imućnih ljudi direktno na menadžmente tih medija. Kao što je francuski filozof i sociolog Žan Bodrijar pisao, mi stvarnost sve više zamenjujemo slikama, simbolima tako da stvari postaju takozvani simulakrumi. Žan Bodrijar na bitan način razlikuje pojmove kopije i simulacije pošto kopija je veran prikaz originalnog objekta ili ideje, dok je simulacija, po njemu: hiperrealna, simulirana verzija stvarnosti koja nema korene u objektivnoj stvarnosti. Po njemu: „simulakrumi su kopije koje prikazuje stvari koje ili nisu imale original ili više nemaju original”; dok simulacija jeste: „imitacija operacija procesa stvarnog sveta ili sistema u toku vremena”. O tome sam više govorio u sledećem tekstu

    Interlocutor: Znači po tebi ljudi traže da se vrate u pravu stvarnost. Kako nam tu filozofija pomaže?

    Vladimir: Ono što mi nazivamo čudesno u stvari nije čudesno već normalno, prirodno, ono što prati prirodni poredak stvari na Zemlji i u kosmosu uključujući prirodne zakone nama poznate iz oblasti kao što je fizika. Međutim, mi smo se toliko udaljili od svoje duboke veze sa celim svetom oko nas, da kad bar na kratko uspemo da se vratimo prirodnom toku ili poretku, mi počnemo da vidimo kao da je to „Čudo“. Ako ja sada sretnem nekog čoveka na ulici i pitam ga o nedavnim vulkanskim erupcijama na Islandu na način da mi ljudi imamo veze i sa vulkanima ili imamo veze sa preranim cvetanjem bagrema u februaru, on bi možda rekao da to nema veze sa čovekom. Da su to neke odvojene prirodne pojave koje su se dogodile iz tih i tih prirodnih razloga, i počeo bi, možda, da nabraja razna naučna objašnjenja tih fenomena. Moje mišljenje je drugačije i formulisao bih ga tako da postoji veoma duboka veza između nas i bukvalno svega drugog živog i neživog kako ovde na Zemlji tako i u celom svemiru. Filozofija može poslužiti kao ključ koji otključava vrata naše svesti, omogućavajući nam da sagledamo dublje značenje našeg postojanja i veza sa prirodom. Kroz filozofiju, ljudi mogu razviti svest o svojoj ulozi u širem kontekstu svemira, što ih motiviše da se vrate prirodnom toku stvari i pronađu harmoniju sa svetom oko sebe.

    Interlocutor: Ali kako da se društvo koje razmišlja samo o hrani, novcu, odeći, plaćanju računa, izdržavanju porodica i sličnim stvarima povrati ovakvom prirodnom toku.

    Vladimir: Svestan sam da će ovo zvučati kao patetični kliše, ali jedino nas ljubav može trgnuti iz sadašnjeg stanja. Kada kažem: ljubav -ne mislim samo na romantičnu ljubav između žena i muškaraca i takvih partnerskih odnosa, nego mislim kao ljubav ka svemu što volimo i što nam je drago na ovom svetu. Ipak, mi ne možemo voleti nikog drugog i nijednu drugu stvar ili biće na svetu, ako prvo ne naučimo da zavolimo sebe same. Prema tome, put povratka je za mene put povratka ka osvešćivanju sebe, svoje svetle i tamne strane, jer svaki čovek ih ima obe. Kao što Nick Cave peva u jednoj pesmi i kaže za  prirodu da voli da se skriva, ali je ona uvek sa nama, jer i mi smo njen deo. Uvek nas posmatra, kao što i mi posmatramo nju. Moramo naučiti da više gledamo srcem, a manje da razmišljamo o onome što mislimo da vidimo i što mislimo da je stvarno. Drugim rečima, moramo naučiti živeti, a umeće življenja se tiče i discpline i učenja i uživanja u lepim stvarima tako da budemo svesni da mnogo toga na ovom svetu delimo sa biljkama i životinjama. Čovek koji je istinski obrazovan svakom drugom čoveku pristupa bez predrasuda, kao da je taj drugi čovek neka čudnovata, neotkrivena knjiga. Stoga, generalizacije koje činimo kada su ljudi i društvo u globalu u pitanju su pogubne. Trebamo biti otvoreni za različitost, za sagledavanje druge strane, za razumevanje. Iz mog ugla, apsolutno ništa u kosmosu se ne dešava slučajno, počevši od padanja kiše, pa do udara meteora u neko drugo astronomsko telo.


    Interlocutor:     Da li to znači da se trebamo više baviti duhovnim stvarima, a manje materijalnim?


    Vladimir: Nipošto, to što nazivamo „duhovno“ i „materijalno“ nisu, po meni, ni u kakvom dualizmu, niti u bilo kakvom sukobu. Apsolutno je ovde nebitno da li je čovek monah u manastiru, vozač kamiona, naučnik, slikar pilot ili radnik na deklarisanju proizvoda. Može čovek biti i hedonista ili asketa, to je odabir u načinu života, ali on ne menja ustrojstvo svemira, prirodne zakonitosti pa čak ni društvene. Ti i ja sada sedimo u istoj sobi. Naš pogled na tu sobu je možda drugačiji, ali to ne menja činjenicu da se radi o istoj prostoriji čiji način uređenja utiče i na tebe i na mene. Ako na primer, zaključamo vrata, moramo ih otključati da bismo izašli ili obiti ako smo izgubili ključ. Dakle, poenta je što imamo neku spoljašnju zakonitost koja je postojala i pre nas kao takva. Naš drugačiji pogled na tu zakonitost ne ukida njeno postojanje. Duh je forma.

    Interlocutor: Šta znači da je duh forma, ne razumem?

    Vladimir: Kada kažem da je duh forma, mislim na to da duhovno i materijalno nisu odvojeni ni u kakvom suštinskom smislu. Duh je prisutan u svemu, u obliku i suštini stvari. Bez obzira na naš lični pristup životu, svet oko nas ima svoju inherentnu strukturu i zakonitosti. Naša različita viđenja ne menjaju tu osnovnu stvarnost, već ih oblikuju u skladu s našim subjektivnim iskustvima.


                                                                                                                            14.3.2024
                                                                                                                             RSVTOK