Tag: mistika

Johfra Bosschart’s painting of Aquarius

Doba Vodolije, kosmička epoha u koju ljudsko čovečanstvo polako ulazi, izaziva raznovrsne interpretacije – od onih koje ga slave kao vreme prosvetljenja i univerzalne harmonije, do onih koji, poput Bele Hamvaša u svojim esejima, ukazuju na tamnije aspekte ovog prelaza. Hamvaš u svojoj viziji ne deli optimistički entuzijazam koji često prati diskurse o Vodoliji; naprotiv, on ovo doba vidi kao potencijalnu prekretnicu koja ne obećava nužno napredak, već pre ispit ljudske unutrašnje ravnoteže. Prema Hamvašu, ključna karakteristika prelaska iz Doba Riba u Doba Vodolije jeste unutrašnji potop, fenomen u kojem „nesvesno izranja, a svesno tone“(1). To je epoha kada ono što je skriveno u dubinama ljudske psihe izbija na površinu, preplavljujući um i svetlost.

Astrološka precesija, na čijim zakonima Hamvaš gradi svoju analizu, simbolično predstavlja kružno kretanje epoha koje oblikuju sudbinu čovečanstva. Dok je Doba Riba, kako tvrdi, bilo obeleženo hrišćanskom verom, empatijom i individualnom duhovnošću, Vodolija donosi jednu sasvim drugačiju dinamiku. Ovo nije tranzicija bez posledica; Hamvaš nas upozorava da prelazak iz jedne epohe u drugu ne dolazi glatko, već je „uvek propraćen krizama koje iz temelja uzdrmaju čovečanstvo“ (2). Ovo vreme, kako ga on vidi, nije apokalipsa u tradicionalnom smislu reči, već unutrašnji kolaps reda i harmonije unutar ljudske duše.

Noćna Mora, Fuseli, izvor slike wikimedia commons.

Hamvaš često govori o “vertikalnom varvarstvu” – terminu kojim objašnjava proces u kojem nesvesno, simbolizovano haosom, impulsima i masom, zauzima mesto svesti, reda i intelekta. „Masa“, kaže Hamvaš, „nikada ne misli, nikada ne vrednuje. Ona ne sudi, ne odlučuje. Masa samo reaguje. (3)“ Pojedinci se gube u kolektivnom vrtlogu nagona, a ono što je nekada bilo uzvišeno i plemenito zamenjuje banalnost, primitivizam i puki materijalizam. Ova „nesvesna delatnost mase“, kako je naziva, u potpunosti pomračuje svetlost individualne svesti i pretvara čoveka u otpadni talog epohe – ono što Hamvaš naziva mikropsiha, nasuprot makropsihi celovite i harmonične duše. Masa, tvrdi on, nije samo varvarska, već demonska: „Ako anđeo potone, on se pretvara u đavola. Ako vo zauzme presto, on postaje neman.“ (4) 

Pad anđela, Kabanel, izvor slike wikimedia commons

Ova slika unutrašnjeg potopa, vode koja preplavljuje svest i gasi svetlost uma, duboko podseća na arhetipske teme potopa u mitologiji i religiji. Dok je Nojev potop u Bibliji bio spoljašnji događaj, Hamvaš tvrdi da danas doživljavamo njegovu unutrašnju verziju. Voda – arhetipski simbol nesvesnog – preplavljuje sve aspekte ljudskog života, brišući granice između razuma i haosa. Rudolf Štajner, osnivač antropozofije- upozoravao je na sličan proces „spiritualnog materijalizma“, gde se duhovne vrednosti gube u korist trivijalnih i utilitarnih ciljeva. Prema Štajneru, čovek koji se odrekne duhovne perspektive postaje zarobljenik „ahrimanskog impulsa“ – sila koje ga vuku u puko materijalno i destruktivno.

Rubensova slika lova na zveri, izvor slike: wikimedia commons

Hamvaševa filozofska dijagnoza modernog sveta jasno prepoznaje ovaj pad. „Primitivac nije drevni čovek“, piše on, „već degenerisani otpadak epohe, produkt katastrofa koje su ga srozale na nivo postistorijskog stanja.“ (5) Mikropsiha, ili mala duša, gubi sposobnost da prepozna kosmičku harmoniju, a umesto nje u ljudsku svest ulazi haos idola, fetiša i praznih simbola. Hamvašov pojam “totemizma” ukazuje na kolektivne simbole mase – himne, zastave, proizvode i idole – koji zamagljuju suštinsku ljudsku svrhu. Kao što Pareto govori o „reziduumima“ ili iracionalnim talozima strasti koji upravljaju masom, Hamvaš nas upozorava da je moderni čovek, iako okružen tehnologijom i znanjem, zapravo civilizovani varvarin, sposoban za destrukciju, ali nesposoban za stvaranje.

Charles Demut, izvor slike wikimedia commons

Materijalizam, u Hamvaševim očima, nije samo filozofska zabluda, već egzistencijalna opasnost. „Materija nije supstancija“ (6), piše on, „nego smetlište slomljene prirode.“ (7) Čovek koji se veže za materiju postaje deo tog smeća, bivajući, kako kaže Franc Bader, „deo kosmičke zbrke, izgubljen u neredu sveta“ (8). Ova sudbina nije rezervisana samo za nesvesne mase; ona preti svakom ko odbija da preuzme odgovornost za svoje unutrašnje biće i ne uspostavi vezu sa višim, kosmičkim poretkom.

Ipak, Hamvaš ne ostavlja čovečanstvo bez nade. Njegova vizija šeste rase – ljudi koji su uspeli da integrišu nesvesno i prežive unutrašnji potop; pruža model za mogući izlaz iz haosa. Ova nova rasa, kako piše, sastavljena je od onih koji su uspeli da „asimiliraju evestrum“, tamnu silu materije, i preoblikuju je kroz svetlost svesti. U tom procesu, kako bi rekao Štajner, čovek postaje istinski slobodno biće, sposoban da samostalno donosi odluke u skladu sa kosmičkim zakonima. „Pripadnost ovoj rasi“, piše Hamvaš, „nije određena znanjem, talentom ili čak genijalnošću. To je stvar unutrašnjeg izbora, sposobnosti da se podigneš iznad mase i prepoznaš suštinsku harmoniju sveta.“ (9) 

Divllji Ohridi, Demuth, izvor slike: wikimedia commons.

Doba Vodolije, u ovoj interpretaciji, nije unapred određeno da bude ni epoha svetlosti ni epoha tame. To je vreme ambivalentnosti, vreme ogromnih opasnosti, ali i mogućnosti za unutrašnju metamorfozu. „Čoveče“, piše Hamvaš, „budi budan i jak!“ (10) Sudbina ove epohe leži u sposobnosti svakog pojedinca da prepozna sopstveni unutrašnji potop i pronađe snagu da pliva kroz njega. Vodonoša, figura ovog doba, nije samo nosilac vode, već i simbol odgovornosti – krčag se može napuniti svetlom samo ako čovek nauči kako da spoji intelekt s intuicijom, racionalno s duhovnim.

Znak Vodolije, izvor slike wikimedia commons

Na kraju, filozofija Doba Vodolije poziva nas na lično suočavanje sa sopstvenim nesvesnim dubinama. Kao što Hamvaš kaže: „Čovek nove rase mora da proživi potop i sudeluje u utapanju, ali se osnažen i sa punom svešću vraća u svetlost.“ (11) Ovo doba nije ni spasenje ni propast; ono je doba u kojem se čovečanstvo mora suočiti sa sopstvenom senkom, ali i s mogućnošću ponovnog rođenja. 

Literatura:

(1-11) Hamvaš Bela, Esej o Vodoliji, odlomke moguće pročitati u sledećem linku: https://www.scribd.com/document/241714884/Bela-Hamvas-Vodolija

Razneseni Svemir, Vladimir Tomić, Oblak Kaktusa