U sumrak ćemo poći
Možda daleko od svih
Sami kroz oblačni odsjaj
Možda i blizu svih onih ljudi što ih nikada videli nismo
A uvek su tu kraj svih onih prozora obojenih čekanjem i slutnjama
Možda ćemo videti srebrne mostove i zlatni grad koji se sakrio duboko ispod maglene planine
Možda ćemo obilaziti oko svih onih kuća u kojima se skrivaju napuštena deca
Igraju žmurke u čast nadolazeće noći
Čupaju žbunje i lišća
I zovu nas “Čudaci”
Svaki autobus postaće bus-čekanja
Na vazda besciljnom putu večitog svetskog kretanja
Razneseni Svemir, Vladimir Tomić, Oblak Kaktusa
 |
Fotografija: Milica More Milovanović
|
22. 2. 2023 |
I
Одлазићемо на мостове
Да посматрамо људе,
И ужурбане
Аутомобиле који одлазе на
Места која се не померају
И не могу побећи-
Крајње бесмислено.
Хиљаду прича
Радничке класе
Коју на овом свету
Може да утеши једино музика
И град под светлом
Младог месеца
Заједно као велики
Хор воде кораке у
Ритам мојих мисли:
II
Утеши ме јер
Постојим.
Удахнула сам
Игле
Небо ме воли
Склапам коцку
Сва поља су исте боје
Путеви су небројени
Правац је прецењен
Утеши ме
Утеши ме!
Не теши ме ланцима
Туга је свеприсутна
Утеши ме или ћу
Ја тебе утешити
Лутањем
III
Данас сам ослободила
Мостове од колотечине
А сутра ћу дуго плакати у кади
А онда људима говорити како је гужва
У саобраћају
И како нисам могла раније
Да дођем
Како су редови вожње
Промењени
Имаћу хиљаду изговора
Да останем
Седам минута дуже
У положају фетуса
Непокретна
Док осећам време
Како се таложи на мојој кожи
Милца Море Миловановић