Oblak Kaktusa

Meni

Tag: obrazovanje

  • Nacionalna pretnja: Heklanje ili kad se nacija uplaši konca


    Heklana dekoracija za sto, Kolkata, Zapadni Bengal, Indija
    Heklana dekoracija za sto, Kolkata, Zapadni Bengal, Indija
    Piše: Vladimir Tomić


    Mi smo, po svemu sudeći, odabrani da poslužimo kao ogledno eksperimentalno igralište, jedan skučeni balkanski vivarijum osmišljen nasumično kao dnevna tačka nekog sastanka, vođen isključivo surovim geopolitičkim pragmatizmom i estetikom dostojnom serije „Kuća od karata”, gde globalni akteri iz čiste dosade, deleći flašu skupocenog vina na poluzatvorenom sastanku, sasvim usputno prelaze preko tačke dnevnog reda zvane Srbija. Takav banalan, potpuno uzgredan i krajnje ciničan rasplet predstavlja jedino logično objašnjenje za frapantnu količinu ludila, strmoglavi civilizacijski pad i svečano ustoličenu neobrazovanost koja se na ovim prostorima godinama unazad taloži poput najtvrdokornijeg kamenca u bojleru.


    Politika pritom predstavlja isključivo onaj ogoljeni, javni simptom jedne neuporedivo dublje, sistemske bolesti, suštinskog i opšteg raspada svih preostalih kriterijuma. Govorimo o društvu u kojem je sam koncept obrazovanja doveden do potpunog besmisla, svodeći diplomu isključivo na puku društvenu legitimaciju, na šareni orden od kartona i plastičnu krunu izvađenu pravo iz dečijeg rođendanskog paketa.


    Danas svakodnevno susrećemo ljude okićene masterima, doktoratima i zvučnim akademskim oreolima, koji posle svega dva bazična pitanja iz njihove matične oblasti gledaju kroz sagovornika poput teleta koje zuri u Špenglerovu mehaniku istorije. Pre izvesnog vremena, jedan čovek mojih godina uporno je nastojao da me fascinira svojom titulom mastera psihologije, ističući je kao krunski dokaz sopstvene intelektualne nadmoći. Podstaknut tom teatralnom samouverenošću, odlučio sam da mu postavim par krajnje elementarnih pitanja iz domena socijalne i eksperimentalne psihologije, birajući isključivo one osnove koje svaki student mora usvojiti već tokom prve godine akademskog rada. Iako ja lično nisam studirao psihologiju, već filozofiju koju formalno nikada nisam završio, sa ponosom ističem da svoju običnu gimnaziju nikada ne bih menjao za današnje razne fakultete sumnjivog kvaliteta, jer mi je upravo ona pružila širinu da prepoznam zastrašujuću prazninu u njegovom pogledu. Reagovao je potpunom paralizom, baš onako kako bi izgledao čovek od koga tražite da vam iz glave, u dahu, rekonstruiše Kantovu „Kritiku moći suđenja” na tečnom sanskritu.


    Težina mojih pitanja kretala se u ravni u kojoj se od diplomiranog informatičara očekuje precizna definicija algoritma, ili od svršenog studenta medicine objašnjenje funkcionisanja krvotoka, zahtevajući isključivo demonstraciju najosnovnijih pojmova iz sfere kojom dotični tvrdi da suvereno vlada.


    Taj specifični sagovornik predstavlja tek jedan paradigmatičan primer iz nepregledne galerije naših savremenih akademskih fantoma, služeći isključivo kao ilustracija epidemije ljudi sa titulama lišenim znanja i funkcijama oslobođenim svake sposobnosti. Upravo takvi profili, uredno overeni pečatima, sertifikovani i agresivno društveno promovisani, zauzimaju krucijalne upravljačke pozicije, uzimajući sebi za pravo da nam svakodnevno i odozgo tumače svet, moral, porodične vrednosti, nacionalni identitet, školstvo, kulturu i pravac naše kolektivne budućnosti.


    Kao direktnu posledicu takvog ambijenta, juče posmatram histeričnu polarizaciju javnosti oko najobičnijeg video-snimka dečaka koji hekla. Svedočimo vrhunskoj civilizacijskoj tragikomediji: društvo voljno da znanje u svakom trenutku kompenzuje titulom, moral zameni partijskom knjižicom, a kulturu uguši estradnom bukom, odjednom pokazuje frapantan nivo zabrinutosti pred pukom činjenicom da jedno dete poseduje veštinu da sopstvenim rukama stvori nešto opipljivo i lepo. Razlog za ovu kolektivnu paniku leži isključivo u samom činu heklanja, apsurdno ignorišući sve vrline tog deteta i fokusirajući se na taj mirni, kreativni proces kao na vrhunsku nacionalnu jeres.


    Oj, palanko pod šljivama, dečak naoružan heklicom postao je nova dežurna nacionalna pretnja i krunski dokaz koliko je zapravo krhak taj naš balkanikus, čiji prenapregnuti identitet preti da se raspe u paramparčad istog trena kada muško dete umesto teške sekire u šake uzme pamučni konac.


    Gospoda branioci tradicionalne muškosti morali bi bar jednom zaviriti dalje od zadimljenih izloga lokalne kladionice i prašnjavog mitološkog špajza iz kog svakodnevno izvlače svoje redukovane predstave o svetu, kako bi shvatili koliko je istorija ručnog rada bogata, kompleksna i isprepletena sa najvećim ljudskim dostignućima. Naučnik Džordž Vašington Karver strastveno je heklao, dok je veteran Burskog rata Džabez Vilijam Ridžvel upravo tu veštinu izučavao kao ključni deo svoje rehabilitacije nakon teškog ranjavanja, dokazujući svima da su sveštenici, okoreli vojnici, vizionarski umetnici, vrhunske zanatlije i genijalni naučnici kroz čitavu istoriju posvećeno praktikovali ono što današnji samoproglašeni čuvari muškosti histerično proglašavaju prvorazrednom opasnošću po opstanak nacije.


    Prepoznavanje takvih suptilnih istorijskih nijansi zahteva temeljno znanje, a ono kod nas već veoma dugo predstavlja samo jedan izrazito neprijatan i teretan višak. Beskrajno je lakše mahati praznom diplomom umesto negovanja suštinskog obrazovanja, zauzimati agresivan stav umesto formulisanja artikulisane misli i urlati parole o tradiciji umesto sticanja istinskog uvida u njene prave dubine.


    Dečak koji mirno hekla predstavlja, zapravo, jedan od retkih potpuno normalnih, ohrabrujućih prizora u ovoj zemlji hronično neurotičnih odraslih ljudi. Pravi izvor ove društvene patologije leži u onim pojedincima koji su od jedne sasvim obične heklice uspeli da konstruišu novi Kosovski boj, najavljujući propast porodice, slom kompletne civilizacije i proglašavajući permanentno vanredno stanje u sopstvenim glavama.


    Kada društvo izgubi svaki kapacitet da razlikuje autentično znanje od komada papira, istinsku muškost od sirove agresije, bogatu tradiciju od brutalne neukosti, i nedužno dete od konstruisanog ideološkog neprijatelja, onda dijagnozu moramo tražiti u samom kolektivu. Suočeni smo sa društvom koje je toliko radikalno intelektualno osiromašilo i atrofiralo, da ga u stanje paničnog terora može dovesti i jedan najobičniji komad obojenog konca.

  • Zašto me briga za vaše fakultete i sve druge diplome
    Slika, Pink Floyd, The Wall

    Mnogo puta sam se susreo s ljudima koji veruju da ih fakultetska diploma automatski čini obrazovanima. Oni često dolaze s osećajem superiornosti, čvrsto uvereni da je formalna potvrda krunski dokaz njihove ljudske vrednosti i znanja. Ono što je ironično, a često i frustrirajuće, jeste to što ti isti ljudi projektuju da i ja imam taj njihov poriv:  potrebu da se merim, rangiram i dokazujem papirom. Uzalud sam pokušavao da im objasnim da ne delim njihovo viđenje sveta, niti njihov “kantar” za merenje obrazovanja.

    Apsurdno je koliko ljudi ne razumeju suštinsku razliku između formalnog školovanja i stvarnog, unutrašnjeg obrazovanja duha. Još apsurdnije je što često koriste reč „kompleks“, a da pojma nemaju šta ona zapravo znači. Karl Gustav Jung je pojam kompleksa razradio kao koristan alat za opisivanje nesvesnih, emocionalno nabijenih čvorova iskustva. To su misli, osećaji i uverenja koja se aktiviraju mimo naše volje; oni preuzimaju kontrolu, a mi tek naknadno pokušavamo da racionalizujemo šta nam se dogodilo. Kompleks je stanje u kojem “autopilot” iz prošlosti preuzima volan, dok mi ubeđujemo sebe da i dalje upravljamo vozilom.

    I tu dolazimo do zanimljivog obrta: vrhunska je ironija kada mi neko, čije čitavo samopouzdanje počiva na spoljnim priznanjima, prebacuje da ja imam „kompleks“. Jer, i diploma može postati kompleks. Ona tada nije potvrda znanja, već psihološka štaka; ne disciplina, već alibi za neznanje; ne put ka razvoju, već završna stanica okačena na zid da skuplja prašinu i divljenje.



    Pink Floyd, The Wall

    Da li nas zaista čine obrazovanima institucije koje posećujemo i titule kojima se kitimo? Ili je suština obrazovanja nešto što se ne može uokviriti? Ako već govorimo o zidu – postoji zid institucije, zid ega, zid straha od sopstvenih rupa u znanju. Pitanje nije da li zid postoji, nego da li kroz njega prolazi svetlost.

    Istorija nas uči da mnogi izuzetni umovi nisu imali uredan, klasičan akademski put, a ipak su oblikovali svet svojim idejama, delima i otkrićima. To, naravno, ne znači da je škola beskorisna; to samo znači da diploma nije garancija genijalnosti, kao što ni njen izostanak nije presuda za prosečnost.

    Majkl Faradej, jedan od očeva moderne elektromagnetike, poticao je iz izuzetno skromnih okolnosti i nije prošao tipičnu univerzitetsku formaciju. Njegova radoznalost je rasla kroz čitanje, praksu i uporan eksperimentalni rad – a ne kroz zid ukrašen pečatiranim papirima.

    Vinsent van Gog je u velikoj meri bio samouk. Formirao se mimo strogih akademskih šablona, iako je povremeno pokušavao i formalnije oblike učenja. Ono što ga je učinilo besmrtnim nije bio pečat likovne akademije, već unutrašnja, gotovo bolna nužda da svet vidi drugačije i prevede ga u boju, potez i ranjivost.

    Mark Tven je rano napustio školovanje, a njegov književni dar je izrastao iz sirovog iskustva, jezika ulice, ironije i preciznog sluha za društvene nepravde. Rej Bredberi, autor kultnog „Farenhajta 451“, otvoreno je govorio da su mu biblioteke bile pravo obrazovanje. Njihovi primeri ne ruše vrednost škole; oni ruše iluziju da je škola kraj učenja.

    Slično je i sa Fridom Kalo. Ona nije bila „akademski proizvod“. Njena umetnost nije rezultat poštovanja pravila kompozicije, već rezultat unutrašnje borbe, fizičkog bola i iskrenosti koja se ne može naučiti napamet iz udžbenika; ona se može samo proživeti.



    Frida Kalo, autoportret, izvor slike: Wikimedia Commons

    Džek London, autor „Zova divljine“, pohađao je univerzitet samo nakratko, ali su njegova dela proistekla iz surovih ličnih avantura. Vilijam Fokner takođe nije završio fakultet; njegov put je bio isprekidan i nepravilan, ali je njegov književni zahvat bio toliko snažan da je zauvek promenio tok moderne proze. Poenta nije u tome da škola „ne treba“, već da ne postoji papir koji može da zameni unutrašnji rad na sebi.



    Naslovne korice „Buke i besa“, V. Foknera, izvor: Wikimedia Commons

    Ni nauka nije imuna na ove priče. Bendžamin Frenklin, jedan od osnivača SAD-a, bio je polihistor koji je učio kroz praksu. Antoni van Levenhuk, pionir mikrobiologije, nije imao klasičnu akademsku karijeru; do svojih epohalnih otkrića došao je zanatskom preciznošću, strpljenjem i opsesivnom pažnjom prema detalju. Njihovi doprinosi nisu bili „proizvod titule“, već proizvod unutrašnje discipline.



    Bendžamin Frenklin, portret, izvor: Wikimedia Commons

    Posebno su inspirativne žene poput Karoline Heršel (koja je otkrila nekoliko kometa) i Marije Aning (pionirke paleontologije). One nisu imale stabilan, institucionalno obezbeđen obrazovni put kakav je bio dostupan privilegovanim muškarcima tog doba. Njihova dostignuća nisu bila zasnovana na diplomama koje im društvo nije ni nudilo, već na neumornom radu i fanatičnoj ljubavi prema nauci. Čak ni Leonardo da Vinči, univerzalni genije, nije bio proizvod formalnog sistema; njegov život je dokaz da stvarna širina dolazi iz hrabrosti da se uči van propisanih šina.



    Karolina Heršel sa bratom, izvor slike: Wikimedia Commons

    Kada pogledamo ova imena, postaje jasnije da pravo obrazovanje nije zatvoreno u zidovima učionica. Ono je unutrašnji proces – potraga za smislom, lepotom i istinom. Ali da se razumemo: formalno obrazovanje ima svoju ozbiljnu vrednost. Ono donosi metod, mentore, jezik struke, laboratoriju i zajednicu. Problem nastaje kada diploma postane mera svih stvari – kada neko poveruje da je završetkom studija završio i sa učenjem.

    Obrazovan čovek, po mom mišljenju, nije onaj koji maše diplomom, već onaj koji zna da postavlja pitanja od kojih mu nije udobno. Onaj koji preispituje, istražuje i neprestano širi svoje vidike. Takav čovek je obrazovan čak i ako nikada nije kročio u učionicu; isto kao što neko može imati sve papire ovog sveta, a ostati trajno zatvoren za razumevanje.

    Zato me diplome, same po sebi, ne impresioniraju. Ne dodiruju me, samo mi ne znače mnogo bez “ostatka priče”. Ono što me zanima jeste: šta radite sa onim što znate? Kako se odnosite prema sebi, prema drugima, prema svetu? Ako imate diplomu, a ne pokazujete širinu duha ili sposobnost za kritičko razmišljanje, šta vam onda ta diploma zaista znači?

    Neka ovo bude poziv na preispitivanje. Preispitajte svoje motive, svoje vrednosti, svoje razumevanje obrazovanja. Ne dozvolite da znanje bude samo sredstvo za dokazivanje drugima, već neka postane alat za stvaranje lepote, smisla i istine u vašem životu. A diploma? Ona će zauvek ostati papir, dobar kao početak, ali loš kao kraj.

    Dodatna literatura:

    Razneseni Svemir, Vladimir Tomić, Oblak Kaktusa

  • Obrazovanje: Umesto takmičenja – potraga za lepotom



    Reč obrazovanje u srpskom jeziku priziva formiranje, oblikovanje nečega što nije samo spoljašnje, već duboko unutrašnje. Radi se o procesu u kojem se razvija karakter, misao, lično shvatanje morala umesto onog morala stada, i sposobnosti pojedinca. Ipak, današnji obrazovni sistemi zaboravljaju ovu suštinsku dimenziju. Umesto da nas vode ka vrlini i lepoti, oni nas guraju u okvire kompeticije, ocenjivanja i birokratskih formi. Da li je to obrazovanje? Ili je to samo struktura koja sputava potencijal ljudskog duha?

    Formalno obrazovanje, onako kako ga danas poznajemo, pretvorilo se u trku za ocenama, sertifikatima i diplomama. Albert Ajnštajn otvoreno je kritikovao ovaj sistem, nazivajući ga ubistvom kreativnosti. Nikola Tesla jasno je isticao kako su ocene i formalna struktura škole bile samo prepreka njegovoj radoznalosti i unutrašnjem istraživačkom porivu. Da li su takvi ljudi, čiji je doprinos čovečanstvu nemerljiv, mogli procvetati unutar sistema koji vrednuje uniformnost više od originalnosti?

    Sistem ocenjivanja ne meri znanje, već prilagođavanje pravilima. Kompeticija među učenicima ne vodi ka uzajamnoj inspiraciji, već ka osećaju inferiornosti kod jednih i lažne superiornosti kod drugih. Umesto da podstiče saradnju i razmenu ideja, obrazovni sistem često favorizuje egoizam i strah od neuspeha. Takav model ne samo da ograničava pojedinca, već i blokira osnovnu svrhu obrazovanja – potragu za smislom, stvaranjem i vrlinom.

    U starogrčkom shvatanju, obrazovanje nije bilo ograničeno na akademske ili društvene elite. Vrlina (arete), kao ključni pojam u starogrčkoj filozofiji, nije zavisila od formalnog statusa. Čak je i neškolovani rob mogao posedovati arete – veštine i moralne vrednosti koje ga čine velikim stvaraocem ili čak uzorom. Na isti način, danas je moguće da neko ko nema formalno obrazovanje bude daleko “obrazovaniji” u duhovnom, moralnom i kreativnom smislu od mnogih koji imaju zavidne diplome. Zar se obrazovanje ne bi trebalo meriti time šta činimo sa svojim znanjem, a ne formalnim priznanjima?

    Filozofija, kao potraga za mudrošću, nas uči da se ne zadovoljavamo površnim vrednovanjem. Obrazovanje bi trebalo da probudi u nama unutrašnju snagu i osećaj za pravdu, da nas nauči kako da mislimo, a ne šta da mislimo. Sistem takmičenja, međutim, podstiče suprotnost – konformizam, gde je važno dobiti potvrdu spolja, umesto razviti vrednosti iznutra. Takmičenje ubija radoznalost, jer nas tera da znanje posmatramo kao sredstvo za pobedu, a ne kao vrednost samu po sebi.

    Pravo obrazovanje je revolucionarno odnosno apokaliptičko – ono ruši granice i postavlja pitanja. Može li nas ocena naučiti da budemo bolji ljudi? Može li diploma oblikovati našu dušu? Ili je pravo obrazovanje, zapravo, uvek bilo individualno putovanje, nezavisno od institucija i sistema? Sokrat, koji je verovao da znanje dolazi iz preispitivanja, bio bi danas osuđen kao neko ko „ne poštuje pravila“. Njegova majeutika – umetnost rađanja ideja kroz dijalog – bila bi prepoznata kao „gubitak vremena“ u sistemu koji zahteva „prolazne ocene“.

    Moramo priznati da obrazovanje nije luksuz, niti privilegija. To je suštinska potreba svakog ljudskog bića, bez obzira na formalno školovanje. Pojedinac koji se posveti nekoj veštini, koji neprestano preispituje sebe i svet oko sebe, može biti „obrazovaniji“ od nekog s titulom, ali bez dublje spoznaje o svrsi tog znanja. Robijaš u zatvoru koji pronađe unutrašnju snagu kroz umetnost, zanat ili razmišljanje, može postati simbol ljudske kreativnosti, dok akademik bez vrlina ostaje tek zbirka tuđih ideja. Stoga, ne čudi da je jedan mudar dirigent iz latinskih delova Amerike, okupio bivše osuđenike, naučio ih da sviraju bar 1 instrument i s njima izveo spektakl odabranih dela klasične muzike. Malo je takvih ljudi na ovom svetu, takvih pravih Hristosa i „ličnih spasioca” kako to se to peva u jednoj pesmi benda Depeche Mode. 

    Obrazovanje, kada se oslobodi okova kompeticije, postaje proces unutrašnje izgradnje – potraga za smislom, slobodom i vrlinom. To je proces koji traje ceo život i ne završava se diplomom. Možda je vreme da preispitamo šta podrazumevamo pod obrazovanjem i zapitamo se: da li stvaramo ljude sposobne da misle, ili samo one koji znaju kako da zadovolje sistem?

    Razneseni Svemir, Vladimir Tomić, Oblak Kaktusa