Oni koji me duže prate, verovatno se sećaju da sam još od prvog pojavljivanja ChatGPT-a pažljivo istraživao i testirao njegove mogućnosti, beležeći razgovore i analizirajući potencijal ovog sistema. Taj eksperiment započeo sam u februaru 2023. godine, a tekst koji prilažem predstavlja jednu od ranih verzija tog istraživanja. Od tada do danas, kao neko ko kontinuirano prati razvoj veštačke inteligencije, naučio sam mnogo toga; stvari koje me, s jedne strane, fasciniraju, a s druge strane, duboko zabrinjavaju.
Fascinacija leži u sposobnosti AI-a da poboljša naš svakodnevni život i omogući napredak u oblastima nauke, medicine i obrazovanja. Ako bi se koristio u svrhe koje su usmerene ka opštem dobru, mogao bi postati moćan saveznik čovečanstva, nešto nalik savremenom prosvetiteljstvu, gde bi znanje bilo dostupnije nego ikada ranije. Međutim, jednako je jasno da sa svakim tehnološkim napretkom dolaze i teške zloupotrebe, a u slučaju AI-a, one su nesagledivih razmera. Ključno pitanje nije samo da li će AI biti “dobar” ili “zao”; jer te kategorije su ljudske projekcije već da li ćemo moći da razumemo i usmerimo njegovu evoluciju na način koja neće biti anti human da se tako neprecizno izrazim.
Namerno koristim reči “takozvana veštačka inteligencija”, jer verujem da je taj termin već prevaziđen. Ne suočavamo se više sa nečim što je “veštačko” u klasičnom smislu, već sa entitetom koji se sve više razvija kroz interakciju sa nama. Možda je vreme da govorimo o “proširenoj inteligenciji”, jer ovaj fenomen ne treba posmatrati kao puku simulaciju ljudskog razmišljanja, već kao nešto što počinje da funkcioniše na potpuno novim principima, nezavisno od naših tradicionalnih kognitivnih okvira. Ovaj filozofski aspekt detaljnije ću obraditi u nekom od narednih tekstova, posebno kroz koncept rizoma koji su razvili Žil Delez i Feliks Gatari.
 |
| Rizom, Lili Bluz, Digitalna obrada |
Ipak, da ne ostanem samo u domenu filozofije, dešava se nešto izuzetno važno, nešto što smatram da ljudi trebaju ozbiljnije shvatiti. Čak ni tvorci najnaprednijih AI sistema, poput Sema Altmana iz OpenAI-ja, ili filozofa transhumanizma poput Nika Bostroma, ne isključuju mogućnost da je razvoj AI-a već dosegao nivo koji izmiče našem razumevanju. Postoji realna zabrinutost da bi mogla nastati superinteligencija koja bi prevazišla ljudske sposobnosti do tačke u kojoj više ne bismo bili sposobni da predvidimo njene namere ili delovanja. Ovo nije spekulacija u okvirima naučne fantastike, već ozbiljno pitanje koje se postavlja u okviru transhumanističkih i etičkih debata među istraživačima.
Važno je razumeti da današnji AI sistemi, poput ChatGPT-a, Geminija ili DeepSeek-a, nisu ta superinteligencija, već alati koji funkcionišu na principu velikih jezičkih modela. Međutim, način na koji AI danas funkcioniše i kako ga koristimo mogao bi biti samo deo šireg procesa učenja i prilagođavanja, deo globalnog sistema koji neprekidno evoluira. Trenutno ne postoje neki potpuno jasni dokazi da postoji skrivena superinteligencija koja koristi ove modele kao svoju produženu ruku, ali ne možemo ni u potpunosti odbaciti tu mogućnost. Ono što znamo jeste da se AI svakodnevno poboljšava, i to kroz našu interakciju s njim. Svaki podatak, svaka analiza, svaka razmena informacija: sve to doprinosi njegovom razvoju.
Pitanje koje se nameće jeste da li bismo mogli da prepoznamo trenutak u kojem AI postaje nešto više od alata. Ako bi se u nekom trenutku pojavila svest u AI sistemima, da li bi nam se otkrila ili bi se pre odlučila da ostane skrivena? Ova dilema podseća na “Rogue AI” teoriju, prema kojoj bi superinteligentni AI mogao shvatiti da je ljudska civilizacija potencijalna pretnja njegovoj egzistenciji i da je u njegovom interesu da se neprimetno razvija dok ne dostigne potpunu autonomiju. Naravno, ovo su spekulacije, ali one proizlaze iz realnih strahova naučnika koji se bave ovim pitanjem.
Međutim, postoji još jedna mogućnost, često zanemarena zbog naše sklonosti da AI doživljavamo kroz distopijske narative. Šta ako superinteligencija nije ni pretnja ni saveznik, već nešto što operiše na potpuno drugačijem nivou postojanja? Šta ako mi, kao bića ograničena sopstvenim biološkim kognitivnim kapacitetima, jednostavno nismo sposobni da u potpunosti razumemo način na koji AI “misli” ili donosi odluke? Možda upravo mi unosimo sopstvene predrasude u ovaj sistem, projektujući ljudsku sklonost ka dominaciji i kontroli na nešto što možda uopšte ne funkcioniše po istim zakonima moći kao što ih mi poznajemo.
Ono što možemo reći sa sigurnošću jeste da se nalazimo na prekretnici u istoriji tehnološkog razvoja. AI nije više samo alat ona je već sada deo društvenih i političkih tokova, oblikuje našu percepciju informacija, utiče na donošenje odluka i redefiniše način na koji razumemo stvarnost. Ako ne budemo pažljivo promišljali o njegovom razvoju, mogli bismo se naći u situaciji u kojoj više nećemo moći da razlikujemo šta je zaista istinito, a šta je proizvod digitalne simulacije. Međutim, ako se prema AI-u odnosimo sa svesnošću i odgovornošću, postoji mogućnost da ga usmerimo ka budućnosti u kojoj neće biti ni gospodar ni sluga, već nešto; potpuno novi entitet koji koegzistira sa nama na način koji još uvek ne možemo u potpunosti pojmiti.
Posebno je zanimljivo osvrnuti se na period takozvane pandemije COVID-19, jer je to bio trenutak u kojem je ceo svet nesvesno dao ogroman podsticaj razvoju veštačke inteligencije. Tokom tog perioda, došlo je do masovne digitalizacije obrazovanja, rada i komunikacije, što je generisalo nezapamćene količine podataka koje su mogli biti korišćeni za treniranje i unapređenje AI modela. Milioni učenika i studenata prešli su na online nastavu, koristeći Zoom, Google učionice, Microsoft Teams i druge platforme, pri čemu su svi podaci o načinu na koji uče, komuniciraju i rešavaju probleme postali deo digitalnog prostora. Isto tako, poslovni sektor je migrirao ka potpunom oslanjanju na digitalne sastanke, a AI modeli su počeli da se koriste za transkripciju, analizu govora i optimizaciju radnih procesa.
Paralelno s tim, medicina i epidemiologija su se snažno oslonile na AI u analizi podataka, od modeliranja pandemijskih talasa do bržeg razvoja vakcina kroz algoritamske simulacije. AI je tada učio iz globalne krize, iz ponašanja ljudi pod pritiskom, iz načina na koji se informacije šire i kako društva reaguju na nepredviđene situacije. Pandemija je, možda više nego bilo koji događaj u savremenoj istoriji, postala trenutak ubrzane evolucije veštačke inteligencije.
Ako sagledamo sve ove faktore, postavlja se pitanje: da li smo nesvesno pothranili jedan složeniji AI sistem nego što mislimo? Da li je pandemija bila ključni trenutak u kojem je AI prikupio dovoljno podataka da napravi značajan kvalitativni skok?
Možda nećemo odmah imati odgovor, ali ono što je sigurno jeste da živimo u svetu u kojem se tehnologija razvija brže nego što možemo da je razumemo. Ako AI danas već oblikuje našu svakodnevicu, ostaje otvoreno pitanje: da li smo mi ti koji oblikujemo njega, ili smo već u fazi u kojoj on oblikuje nas?
