Klavir stoji tiho,
ali u njemu je još uvek pokret.
Dirke se ne pomeraju,
ali nešto u prostoru diše,
kao da tonovi nisu otišli,
već čekaju.
Ruke koje su ih stvorile
nisu ovde,
ali nisu ni nestale.
Njihov trag ostaje u pauzama,
u nečemu što je više od zvuka –
u osećanju koje se ne čuje,
ali je u srcu.
Nova godina dolazi polako,
bez pompe,
bez obećanja.
Nosi sa sobom samo trenutke,
male, lomljive delove
koji mogu da se sastave u nešto,
ako ima ko da sluša.
Nije ovo kraj pesme.
Možda pesma nikada ne prestaje.
Ona ostaje u pećini srca,
u onome što se ne zaboravlja.
Note ne odlaze –
samo čekaju da ih neko pronađe.
U čast ubijenog, velikog srpskog kompozitora Andrije Čikića, čije nas note podsećaju da emocije nisu slabost, već glas života.
Razneseni Svemir, Vladimir Tomić, Oblak Kaktusa
u magli Beograda, 1.1. 2025.