Tag: poezija

„Smrt nam se svima smeši, zato uzvratimo joj osmeh“.

Sokrat

Jednom mi je jedan poznanik, u naletu pesimizma i zamora, rekao: „Mi smo svi tragičari, svi ćemo umreti“. Ta rečenica, u svojoj banalnoj istinitosti, sažima apsurdnu postavku ljudskog stanja. Rođeni smo bez pristanka, bačeni u egzistenciju čija su pravila fluidna, a ishod fiksan. Svi smo mi tragični junaci u komadu koji nismo pisali, a naš jedini pravi antagonista, jedini istinski besmrtnik na ovoj pozornici, jeste sama Smrt.

U savremenom diskursu, preplavljenom onim što prepoznajemo kao „prostituciju intelekta“ – gde se i najdublje ljudske traume banalizuju i pretvaraju u lako svarljive ideološke narative; svaki pokušaj autentičnog govora o smrti deluje kao unapred izgubljena bitka. O smrti se danas ili ćuti na bolnički sterilan način, ili se o njoj govori sa neutemeljenom, propagandnom pseudo-metafizičkom pompom.

Sokratov poziv na osmeh je, dakle, poziv na suočavanje. Nova zbirka pesama Zorana Bognara, Sve su smrti (samo) deo našeg sata, jeste upravo taj uzvraćeni osmeh, ali to nije osmeh pomirenja, već osmeh tragičnog junaka koji je pogledao meduzu u oči i preživeo da o tome svedoči. Ovo je knjiga-protokol, seizmografski zapis duše koja prolazi kroz devet krugova suočavanja. Bognar ne nudi utehu; on nudi mapu kroz tamu.

Jer, Bognarove pesme se ne analiziraju na klasičan način, kao empirijski podatak. One se proživljavaju. One zaobilaze puki racio i gađaju direktno u naš unutrašnji solarni disk. One su pisane iz stanja u kojem se svi mi, pre ili kasnije, nađemo: iz stanja utopljenika.

UTOPLJENIK

Slika: Vlaho Bukovac, iz diptiha o Padu Ikara

I. POSTOJI LI NEŠTO IZA…

Putovanje počinje tamo gde filozofija mora početi: fundamentalnim pitanjem. Prvi ciklus nije teološka teza, već ontološki nemir. Zbirka se otvara istoimenom pesmom, „Postoji li nešto iza…“, koja je meta-pesma o samom problemu. Bognar odmah priznaje poraz intelekta: „Toliko mnogo knjiga je napisano o smrti… a šta / na kraju krajeva čovek zna o njoj…“. Sve rasprave i pesme završavale su samo sa pitanjima: „„Postoji / li život iza života?“…“. Ostaje nam „samo da nagađamo“. Epigraf čitave zbirke, Šekspirova misao „Umiranjem smrti, / više ništa ne umire“, ovde nije dat kao odgovor, već kao zadatak. Bognar preuzima na sebe alhemijski proces: da bi se pobedila smrt, ona se mora internalizovati, mora se „umreti pre smrti“.

II. NEODOLJIVI MIRIS SMRTI

Od apstraktnog pitanja „šta je posle?“, Bognar nas naglo gura u čulno. Ciklus otvara pesma „Utopljenik“ (koju sam naveo na početku), uspostavljajući početno stanje lirskog subjekta: on nije posmatrač, on se davi. Okovan je „bodljikavim morem“ i na kraju „čitav svet postao je voda…“.

Ovo stanje vodi u „Vakuum“ , visceralni ritual u kojem subjekt sebi para trbuh. Ključ je: „Nisam osetio nikakav bol“. To je odvajanje od tela, koje vodi u spoznaju hladne praznine: „ležao je / arijevski – ledeni vakuum…“. Sledi „Blues o nerođenima“, čista šopenhauerovska pa i sioranovska teza: tragedija nije smrt, već rođenje. Lirski subjekt žali za praživotom, kada je bio „mali, srećni spermatozoid“. Rođenje je izgon u svet „suludih karnevala iz očaja“ , a „Besmrtnost bi bila moja najveća tegoba“.

Pesma „Ispred vremena“ kratki je izraz želje za begom iz takvog sveta, „da sam se rodio bar dvesta / godina kasnije…“. Ali beg nije moguć. „Pacta sunt servanda“ postavlja život kao pravni ugovor: „Ako se baš moraš roditi, rodi se…“ , „Ugovori / se moraju poštovati! Život je hladna soba i / treba je grejati“. Ovo je cinično prihvatanje: imamo obavezu da postojimo, a ugovor ističe tek smrću. Zato je kraj čežnja za odmorom: „O, kako je / divno leći u krevet i prekriti se mrakom…“.

Scena iz filma Sedmi Pečat

III. DNEVNIK NESANICE

Ako su prva dva ciklusa bila filozofska i estetska priprema, treći ciklus je epicentar bola. Ovde je postulat zašto je knjiga i napisana. Posveta zbirke bratu Ediju, Siniši Mihajloviću, Radivoju Šajtincu, Dinku Tucakoviću, Massimu Saviću, Žarku Lauševiću i drugima ovde dobija svoje lirsko opravdanje.

„Vezan obredima besanih noći“ obraća se sa „prokleta godino“ , „Srebrni demonu“ , koja mu je oduzela voljene i „Iščupala… iz korena“. Pesma „Iščupala si me iz korena“ nastavlja ovu sliku, ali se završava prkosom: „čovek niti živi, / niti umire uzalud…“.

Ključna teza zbirke data je u pesmi „Mrtav sam čovek koji hoda“ : „Znati umreti pre smrti / znači biti živ u svakom trenutku…“. On je „izgubio opkladu“ protiv smrti i sada je „Puka opsena“. Ovo je ono „umri i budi“ iz autorovog intervjua. „Izdah iz staklenika“ je pesma oslobođenja („izlazim iz ovog lavirinta kruga“), daha koji je nedostajao.

Pesma „Ne možeš pobeći od svoje sudbine“ vraća mu fatalizam, ali ga sada vezuje za društvenu trulež: „imbecilni vratari“, „bogomoljke“, „debeli jezici“. Lični bol postaje deo opšteg besmisla. A onda, emotivno jezgro: „Moja porodica je mrtva“. Bognar bez patetike ređa činjenice: „Moja majka je mrtva“ , „I moj otac je mrtav“ , „Moj brat je / mrtav, takođe“. Ovde počinje stvarni postmortalni dijalog. Otac „svake noći ustaje iz groba“ kao „oglodani kostur“ da ga upozori da beži „od Crvenog Hrista“ (pogubne ideologije). Bol je postao ličan i mitopoetski.

IV. ZEMLJA GOSPODARI PODzemljom

Sa ličnog bola, Bognar širi sočivo na makrokosmos. Ovo je najdublja tačka nihilizma. Tipografsko isticanje reči „POD“ je ključno.

Pesma „Smrtna kazna“ postavlja tezu: „život nije ništa / drugo nego smrtna kazna“. Rođenje je presuda , a „Sudbina je u misiji Ironije“. Naslovna pesma ciklusa, „ZEMLJA GOSPODARI PODzemljom“, je monumentalni katalog sveopšteg poraza. Svi su pod zemljom: „Hendriks… Leonardo da Vinči… Niče… Krleža… Platon… Mocart“ , pa čak i „Hrist… Buda… “. Sva umetnost, filozofija i religija. Zaključak je neumoljiv: „Svet je pod zemljom“. Na kraju, i sama „zemlja je pod zemljom…“.

I upravo na dnu tog ponora, dolazi preokret. Pesma „Spoznaja Une Berthold“ je ključna parabola. Una na „groblju prošlosti“ iskopava, kako misli, kovčeg svog čoveka , ali se zapravo nalazi nad „svojom vlastitom škrinjom“. Unutra nije leš, već jevrejska izreka na svili : „SVRHA UČENJA NIJE ZNANJE / NEGO ŽIVLJENJE. / SVRHA MOLITVE NIJE DA SE ČUJETE / NEGO DA SLUŠATE…“. Ovo je prvi zrak svetlosti: spoznaja nije u znanju, već u življenju i slušanju.

Ovaj uvid se pretače u „metafiziku svakodnevice“. Pesma „Živeo Dan mrtvih“ je nadrealna scena gde subjekt šeta sa personifikovanim „Životom“. Puše cigarete koje gore u „pepeljari pseudovečnosti“ , simbolišući neraskidivi „lanac“ života i smrti. Pesma „Sveti fragmenti“ je lament nad rasutim identitetom („Oduvek sam / istovremeno trošio snagu iz više života“). „Putovanje“ sanja pesme ispisane „rukom mumije“ i shvata da je život „samo putovanje prema samom / sebi“.

Pojavljuju se heteronimni, postmoderni glasovi. Pesma „Ispovest Bertholda u kapeli nadzemlja, zemlje i podzemlja“ daje glas ciničnoj „marioneti“ čiji je „životni san… prijatna smrt“. Pesma „Jaje (smrt bez ljuske)“ je briljantna minijatura o prženju jajeta, gde „Neizlegnuto pile krešti u ulju“ – brutalna slika ugušenog potencijala, „smrt bez ljuske“. Pesma „Agi… put do spoznaje“ pronalazi put do „verovanje u seobu duša“ kroz oči psa. Pesma „Suton“ je trenutak nihilističke apoteoze, gde je pesnik kao „odbačeni prosjak“ „istovetan sa sudbinom, istovetan s Bogom“.

Ciklus se zatvara nizom mračnih, angažovanih pesama. Pesma „Vlasnici božjeg prsta“ je optužba „vlasnika“ moći koji su definisali rođenje kao tragediju i oterali u smrt Ernesta, Silviju Plat i Branka Miljkovića. Pesma „Ludilo Floyda Bertholda“ je groteskni kraj prethodnog lika: on se veša „u narandžasto-zelenom / odelu klovna“ sa porukom: „Danas kao da je proleće…“. Apsurd kao jedini izlaz.

Slika: Ensor: skeleti se bore za obešenog čoveka

Ciklus kulminira u hermetičkom triptihu. Pesma „Kao himera“ uvodi „stranice metempsihoze“ i sliku pesnika koji „nervozno dobuje / prstima po sarkofagu iščeznuća“. On je na pragu. Pesma „Na Putu pepela“ je eliotovska slika pakla kao „usamljeno bratstvo večno-budnih / kafana“. U pesmi „Ultimum refugium“ (Poslednje utočište), pesnik prihvata „zakon Puta Pepela“ : „Iz pepela sam nastao, u pepeo se / vraćam…“. Poslednje dve pesme, „Glasovi tišine“ i „Glasovi enigme“ , uvode lik „Bardolfa“ u niz hermetičkih pitanja o duši. Ciklus zatvara „Fotografija Apsoluta, glas Boga“ , gde Bardolf dobija zadatak u „pozorištu Tišine“ : da stanuje „u pepelu“ dok ga „Novi Vetar“ ponovo ne rodi. Nihilizam je potpun, ali se rađa klica ponovnog rađanja.

V. RAZGOVORI SA OCEM

Nakon što nas je doveo do ivice apsoluta, Bognar nas spasava. Peti ciklus je emocionalno jezgro zbirke, protivotrov za nihilizam četvrtog. Ovde se najjasnije vidi ono što sam autor kaže u našem intervjuu: „Apsolutno verujem u takozvanu posthumnu komunikaciju.“

Ciklus počinje pesmom „U ime Oca i Sina i Svetoga duha“ , koja opisuje pesnika „razapetog na auto-putu“ između „teško obolelog oca“ i „krhke kćeri“ , mučen pitanjem: „Jesam li dovoljno dobar sin?“. On pita oca da mu objasni patnju: „kako to / da se život sveo tek na otmeno / podnošenje torture časova?“. U pesmi „Oče, evo nas opet na ničijoj zemlji“ , on potvrđuje: „ja i sada, kada nisi više među nama, / neprestano razgovaram s tobom…“. Odgovor nije u rečima: „Tišina govori više. Prisustvo govori sve…“.

Pesma „Razgovor sa ocem na njegovom grobu“ konkretizuje bol: tuga nije apstraktna, to je gubitak „našem ritualu tople čokolade / u vukovarskom hotelu „Lav“. U nastavku pesme , on zamišlja sopstvenu smrt, ali bez straha, kao „spokojno se vratiti / korenima“. Najpotresniji momenat je pesma „Razgovor brata Edija sa ocem…“ , gde Bognar piše glasom svog preminulog brata (iz posvete ), koji se obraća ocu. On zamišlja očevu smrt, „pedantan i uredan“ , sa „najlepšim mogućim osmehom“. Bratov glas nastavlja: „ja i dalje, gotovo svakodnevno, / igram s tobom šah…“. Veza je trajna i neprekidna…

U pesmi „Insomnija, bele noći (Od kako te nema, Oče)“, otac se javlja u nesanici i postaje duhovni učitelj. On objašnjava: „samo alter ego može osvetliti tamnu stranu podsvesti“ , „Ništavilo je ivica nečega“ , „Strah je samo mrlja na dalekoj obali“. U pesmi „Nisam uspeo da ukrotim svoju ćud“ , pesnik se ispoveda da je i dalje „donkihotovski nerazumno i bezglavo juri na vetrenjače“, ali to pravda očevim savetom: „uvek radite / kako vam srce kaže. / Dođavola i razum…“. „Razgovor sa ocem u besanoj beloj noći“ je afirmacija te hrabrosti.

Ciklus se zatvara pesmom „Za mene ti nikada nećeš otići, Oče“, koja je filozofski zaključak: „Ne verujem u smrt kao u neko / konačno odredište…“. Smrt je, kao što autor kaže u našem intervjuu, „samo stanica na osi Lavirinta kruga“. Ovde Bognar eksplicitno uvodi „Točak Večnoga kruga“ i ničeansku ideju cikličnosti: „večno se vraćati, / a znati da se ne možeš vratiti“ , „znati da su vremena uvek ista / i da se samo smenjuju ljudi“.

VI. O SVAKODNEVNOM UMIRANJU (U BOLU, U TIŠINI, U PROPILEJU)

Ovaj ciklus premešta fokus sa ličnog na kolektivno, na srodne duše i istorijsku traumu.

Počinje centralnom metafizičkom pesmom „Milenijumski kaleidoskop srodnih duša“. Bognar postulira „ovostrane“ i „onostrane“ srodne duše. „Onostrane… / posećuju nas i miluju u snovima“. Ovo je platonska uteha: ljubav kao most između svetova, kao „lavirint kruga“. Pesma završava zahvalnošću „Svedržitelju“.

Sledi bolna elegija „Rodni grade moj, u bolu, u tišini, u Propileju“. To je oproštaj od Vukovara, „rodni grade moj“ , koji su mu „odstranili… / kao žućnu kesu s kamenom“. On je „neshvaćen u svom rodnom gradu“. Jedini spas je „da veruje / u božji kantar, blagostanje i Put svetlosti…“.

Pesma „Beograd – San Francisko, u jednom pravcu“ , posvećena Miki Oklopu, govori o egzodusu. Odlazak je bio „egzistencijalna potreba za dekontaminacijom“ iz zemlje gde je „Serbia / počela da jede samu sebe“. Ali, pesma kritikuje i „zlatnu mitomaniju američkog sna“. Naslovna pesma zbirke „Sve su smrti (samo) deo našeg sata“, posvećena Dinku Tucakoviću, ponavlja cikličnu tezu: „da su vremena uvek ista / i da se samo lagano smenjuju ljudi“. Pesma „Smrt ne rastavlja“ citira Morisona: „smrt ne rastavlja; / rastavlja samo nedostatak ljubavi…“.

Ostatak ciklusa je moćan poetski odgovor na ratnu traumu. Pesma „Noć avetinjske volje“ je alegorija invazije na grad „Ljudi Čistog Srca“. Napadači „su zapalili i Bibliju / i Kuran i Talmud…“. Pesma „Poslednji izveštaj“ je jeziva, militaristička pesma: „Crno! Crno! Crno! Sve je crno!“. To je ratna partija šaha gde „više / niko ne vuče poteze belim figurama“. Pesma „Pregaženi vremenom“ opisuje posledice: „napukle naočare, / Biblija“ na tlu natopljenom krvlju. Žrtve su „umirale… otvorenih očiju kako bi što / bolje zapamtile lica svojih ubica“.

Pesma „Porušeni grad“ (Vukovar) „ulazi u moje srce“ , donoseći spoznaju: „mogu ukrotiti Boga, / ali ne mogu da ukrotim vreme“. Pesma „Hodočasnici“ je pesma duhovnog otpora; neprijatelji pucaju u hodočasnike, „ali niko nije pao“. Pesma „Maroderi“ (Pljačkaši) koriste potresnu tipografiju da prikažu kako na poljima rastu „p … r … e … grob … lj … e … n … i“. Pesma „Klesari kamene kolevke“ redefiniše junaštvo: ono više nije izvući „mač iz kamena“ , – već „izvaditi oči iz kamena“ , „izvaditi dušu iz kamena“ – stvoriti život iz apsolutnog uništenja. Ciklus se završava poemama pomirenja i presude. Pesma „Mrtvi su jedini svedoci“ odbacuje relativizaciju krivice („Možda smo svi mi u pravu, a možda su i oni“) i citira poruku iz boce: „MRTVI SU JEDINI SVEDOCI.“. Pesma „Ako se mrtvi jednog dana vrate“ je saga o Sudnjem danu, kada će se otkriti krivci i kada će „mnogi slavljeni morati gledati u zemlju“.

VII. ZEBNJA NAM IDE ZA PETAMA I FLERTUJE SA NAŠIM SENKAMA

Ovaj ciklus je psihološki pejzaž preživelog. Epigraf Radivoja Šajtinca (još jednog iz posvete) postavlja temu: „Senke su tajno čitanje preosvetljenih oblika“.

„Užasnut zvukom glasa…“ opisuje „agonija bele noći“ i užas glasa koji se „odbija od neumorne senke…“. Naslovna pesma ciklusa „Zebnja nam ide za petama i flertuje sa našim senkama“, kaže: „senke noćas igraju / okrutnu igru s nama“. Spas je u veri. Pesma „Tamo možda ništa nema“ je upozorenje da se ne plašimo pogleda u dušu „jer tamo možda ništa nema…“.

Pesma „Ereb“ je mit o hibrisu: pesnik postaje „Ereb, sin haosa i muž noći“ , „Kontrolno Oko“ , ali pada „među korenje Donjeg Sveta…“. Pesma „Samo još šume umiru uspravno“ je ekološko-duhovni lament nad svetom Apokalipse. Pesma „Poput galerije sa praznim ramovima“ je slika potpune kreativne i duhovne ispražnjenosti: „Slike su se… / odavno povukle u tube tempera“. Pesma „Testament“ je mračni popis zaostavštine: „81 kilogram neostvarenih snova“ , „Životni cilj sam zadržao za sebe da / bih ga mogao pokopati u miru“.

Slika: Izgubljeni raj kao ilustracija za delo Miltona

Pesma „Gost (elogium)“ je najsurovija pesma u zbirci: život kao lista od „I bi rođenje“ do „I bi stolica. I bi uže. / I bi vešalo. / I bi poslednji trzaj… I bi aplauz!“. Život kao tragična predstava koja se završava samoubistvom. Pesma „Demoni“ je upozorenje: „sudbina određuje karakter / i / ona je demon u čoveku…“. Savet je: „ne ulazi u svet demona“. Ciklus se razrešava u dvema pesmama o senkama, koje podsećaju na Junga. Pesma „U saglasju sa svojom senkom“ postavlja cilj: „pronađemo / pravo lice svoje senke…“. Pesma „Dobrodošlo pravo lice moje senke“ je trenutak integracije: „Znam da nisi došlo da me moliš za oproštaj, / nego da (ponovo) budemo jedno…“.

VIII. VR(A)TIMO SE U KRUG

Osmi ciklus je filozofski vrhunac zbirke, mesto gde se prihvata Ničeovo Amor Fati. Epigraf Ive Andrića to potvrđuje: „Što ne boli to nije život, / što nije prolazno to nije sreća…“.

Ceo ciklus je jedna duga, složena poema, „Vr(a)timo se u krug“. Naslovna igra reči (vratimo = vratimo se; vrtlog = vrtlog) je ključ. Bognar ovde prihvata Večno Vraćanje: „sve se završava tamo gde (i) počinje… / i opet počinje (tamo) gde se završava…“. Pesma je meditacija o „dobu tame“ , prijateljstvima koja „počinju smrću“ , i spoznaji da je „samo je urušavanje večno!“. To je bolni dijalog sa voljenom osobom (možda i sa samim sobom) o izdaji i „Pirovoj pobedi“. Ključno pitanje identiteta: „Zar je moguće da čovek / (tako) nedostaje samom sebi?“. Pesma je ispresecana mantrom, rezigniranim prihvatanjem sudbine: „Vratimo se u senku… / Vr(a)timo se u krug…“. Ovo nije poraz, ovo je prihvatanje tragedije kao identiteta.

IX. CRNI KOSAČ

Stižemo do kraja – do apoteoze. Epigraf Dostojevskog („Gde nema Boga, / sve je dozvoljeno…“) podseća nas na ponor nihilizma koji smo prešli. Deveti ciklus su epilozi, testamenti i konačno obraćanje.

Pesma „Živeti bez imena“ je zen-konstatacija: „kako je uzvišeno živeti bez imena“. Pesma „Epistola ocu“ daje konačnu definiciju pesnika: on je „Lepota / Ništavila, / ništa / više“. Pesma „Epistola majci“ nudi utehu: „Pesnici ne umiru i nisu smrtni… / Pesnici su mrtvi samo onda / kad nadžive sopstveno delo…“.

Slede tri pesme koje definišu ključni pojam zbirke. Pesma „Lavirint kruga II“ je lična religija: „moja religija je zapanjujuća jasnoća neizgovorenih reči“. Pesma „Lavirint kruga III“ je negativna teologija: „Ne postoji ni početak ni kraj… / ni zločin ni greh…“. Postoji samo „zatvoren krug“ i „lepota Ništavila“. Pesma „Lavirint kruga IV“ je konačni poziv: „svaki kraj / samo je novi početak… / Ajmo onda… / u lavirint kruga, / u krug“.

Pesma „Spasavao sam svoga dželata“ počinje Sokratovim citatom o osmehu smrti. To je ultimativni Amor Fati. Pesnik je pokušao da spase svog „dželata“ (Smrt, Sudbinu) od „njega samog“ , da bi mu ovaj na kraju „hladno odrubio glavu“. To je paradoks ljubavi prema neumitnom. Pesme „Urušavanje“ i „Možda je nada postojala samo na početku“ su refreni ključnih spoznaja iz osmog ciklusa, poput muzičkih motiva koji se vraćaju da potvrde da je nada bila iluzija, a urušavanje jedina večnost…

I tada, nakon 76 pesama, dolazimo do poslednje. Pesnik koji je počeo kao „utopljenik“ sada stoji licem u lice sa svojim antagonistom, ali više ne kao žrtva, već kao ravnopravni sagovornik. On je umro i ponovo se rodio, i sada se obraća Smrti sa pozicije nekoga ko je razume, pa čak i sažaljeva.

CRNI KOSAČ