Oblak Kaktusa

Meni

Tag: politika

  • Iluzija čvrste ruke: ili kako diktatura uništava državu

    Video link: Quo Vadis, scena sa Neronom na YouTube-u

    Piše: Vladimir Tomić 

    Postoji jedan film o Neronu koji me je, možda baš zbog jedne scene, više nego mnoge velike knjige o vlasti, tiraniji i ljudskom strahu, inspirisao da razmišljam o ovoj temi. Naziv sam, naravno, opet bio zaboravio, kao što često zaboravimo naslov nečega, a zapamtimo samo prizor koji nas je jednom pogodio, ali film je Quo Vadis, onaj stari film sa Peterom Ustinovom kao Neronom. U njemu postoji scena u kojoj svi dvorski savetnici, senatori, ljudi oko cara, moraju da hvale Nerona, odnosno njegovu glupu, patetičnu, samoljubivu poeziju, kao da prisustvuju rađanju nečeg genijalnog. Nije tu reč o poeziji, jer ona je ovde povod. Prava tema je strah, jer ko ne pohvali, ko pogrešno zaćuti, ko ne pogodi izraz lica – lako može završiti pod rukom dželata.

    Jedan od njih, Petronije, ne general, kako mi je ostalo u sećanju, nego čovek ukusa, dvoranin, arbitar elegancije, ipak je dovoljno promućuran da razume kako se istina u blizini tiranina ne sme izgovoriti gola. On u jednom trenutku kaže Neronu da pesma nije dobra, i svi se, naravno, zgranu, jer u takvom prostoru jedna obična estetska primedba može zvučati kao smrtna presuda. Međutim, Petronije odmah okreće stvar. Ne radi se o tome, care, kao da mu kaže, da je vaša pesma loša u običnom smislu, nego ona prosto nije dostojna onoga što vi možete da stvorite, nije dostojna vašeg božanskog dara, vašeg talenta, vašeg mogućeg genija. I Neron se, umesto da ga kazni, usplahiri, oduševi, gotovo razneži, jer je dobio ono što mu je bilo najpotrebnije: laskanje koje se prerušilo u istinu.

    Ta scena je gotovo savršena slika diktature, ali ne zato što pokazuje bukvalno jednog ludog cara koji hoće da bude pesnik, nego zato što pokazuje čitav mehanizam sveta u kojem niko ne sme da kaže da je careva pesma loša. Svi znaju da je loša; svi znaju da svi znaju. Ali znanje ne sme da postane rečenica. Istina mora da se presvuče, da klekne, da stavi na sebe odeću komplimenta, da se pretvara da je divljenje, jer u blizini apsolutne vlasti ni najjednostavnija rečenica ne pripada više jeziku, nego režimu preživljavanja.

    I odatle, zapravo, treba krenuti.

    Diktature se uvek brane time da bi se država raspala da nije njih, da ne bi bila dovoljno snažna i slične stvari. Međutim, to je potpuna zamena teza, besmislica, jer istorija nas uči da upravo diktature slabe državu, i to na duže staze. Čak i kad država privremeno izgleda jako pod nekim diktatorom, to nikad ne traje dugo, nikad ne može da premaši 100 godina, jedan vek, a da se ne preobrazi, ne istruli iznutra ili ne ostavi iza sebe neku vrstu istorijske ruševine. Ima mnogo razloga zašto se diktatori tako brane, ali osnovni je možda najprostiji: oni moraju da sakriju činjenicu da državu ne čuvaju, već je postepeno pretvaraju u produžetak sopstvenog tela.

    Diktator uvek, na ovaj ili onaj način, govori kao da je on poslednji zid pred ponorom. Ako ode, sve će se raspasti…  Ako se vlast promeni, nastaće haos. Ako se pojavi neko drugi, država će izgubiti snagu. Ako ljudi dobiju previše slobode, poješće sami sebe. U toj rečenici ima nečeg duboko uvredljivog. Ona ljudima zapravo kaže: vi niste sposobni da živite kao odrasli ljudi; vi niste društvo, vi ste masa. Vi niste narod, vi ste gomila koju treba držati za vrat. Čvrsta ruka se tako predstavlja kao očinska briga, a u stvari je prezir prema ljudima.

    Džon Vilijam Voterhaus, Miljenici cara Honorija, 1883.

    Slika: Džon Vilijam Voterhaus, Miljenici cara Honorija , 1883.

    Diktatura najpre onesposobi državu, a zatim tu onesposobljenost nudi kao dokaz svoje neophodnosti. Ona razbije nezavisne institucije, obesmisli sudove, ponizi profesore, ukroti medije, ućutka sindikate, kupi elitu, korumpira policiju, preplaši činovnike, pretvori parlament u pozorište, a izbore u ritual. Posle svega toga kaže: pogledajte, bez mene bi nastao haos. Pa naravno da bi nastao haos, jer je upravo ona godinama vadila šrafove iz svake konstrukcije koja je mogla da stoji samostalno.

    To je politički trik star koliko i sama vlast. Najpre poseješ nemoć, zatim se proglasiš za lek protiv nje. Kao što Hana Arent piše (ako je parafraziramo): „Najpre čoveku polomiš noge, zatim mu prodaješ štake kao milost. Najpre zatruješ bunar, zatim deliš flaširanu vodu sa svojim likom na etiketi.”

    Zato diktature spolja često izgledaju snažno. One vole uniformu, simetriju, strojeve, zastave, kongrese, velike sale, aplauze koji traju predugo, govore koji se ne prekidaju, slike vođe na mestima gde bi trebalo da stoji zakon. Sve je pod konac, jer niko ne sme da kaže da je konac istrulio. Sve je stabilno, jer se sve ukočilo. Sve je mirno, jer je strah obavio posao pre nego što je bilo ko podigao glas.

    Ali država nije jaka zato što ćuti. Groblje je takođe mirno.

    Snažna država je ona u kojoj greška može da se vidi, izgovori, ispravi, kazni, razume. U demokratijama ima buke, sujete, gluposti, sporosti, teatralnosti, svađa, odvratnih kompromisa, ali postoji jedan ozbiljan mehanizam – vlast može da ode bez rušenja krova. Diktatura taj mehanizam mrzi, jer on pokazuje da nijedan čovek ili probrana grupa ljudi ne moraju biti sudbina države.

    Najveća slabost diktature prevazilazi nasilje, cenzuru i propagandu. Njena najveća slabost je glupost koju sama proizvodi. Vremenom, oko diktatora ostaju ljudi koji znaju da klimaju glavom. Najpre nestaju hrabri, zatim pametni, zatim dostojanstveni, zatim i oni prosečno sposobni. Na kraju ostaju najprilagodljiviji, najbrži u saginjanju, najspretniji u pogađanju tuđe volje. Takvi ljudi mogu da čuvaju fotelju, ali ne mogu da čuvaju državu.

    Diktature zato nemaju prirodan dodir sa stvarnošću. One stvarnost primaju kroz izveštaje ulepšane iz straha. Svaka loša vest putuje ka vrhu kao bolesnik kroz niz čekaonica, i na kraju stigne našminkana, prekrštena, smanjena, prećutana. Činovnik ne kaže šta se dogodilo, nego šta sme da kaže. Ministar ne javlja šta ne valja, nego šta neće naljutiti vođu. Mediji ne obaveštavaju javnost, nego štite sliku. A slika, kada jednom postane važnija od života, počinje da jede život.

    Tako nastaje čudovišna situacija – što diktator ima više moći, to manje zna; što više kontroliše, to je sleplji, i konačno, što mu više aplaudiraju, to se manje usuđuju da mu kažu istinu. On živi u sobi ogledala, ali misli da gleda kroz prozor. On ne dobija stvarnost, nego verziju stvarnosti koja je prošla kroz niz uplašenih ruku. I tu se scena sa Neronom vraća kao savršena metafora – car ne čuje da je pesma loša, jer više ne postoji svet u kojem se caru može reći da je pesma loša. Postoji samo svet u kojem se čak i kritika mora pretvoriti u dokaz njegovog božanskog dara.

    Diktatura troši institucionalni kapital koji nije sama stvorila. Ona se hrani starim školama, starim znanjem, starim moralom, starim navikama ljudi, starom birokratijom koja još pamti vreme kada pečat nije bio samo partijski znak. Prva generacija pod diktaturom još nekako funkcioniše, jer u njoj ima ostataka prethodnog poretka. Druga već uči da je bolje ćutati. Treća više i ne zna šta znači ne ćutati. Tada država spolja može da ima fasadu, ali iznutra više nema noseće zidove.

    Zato se diktature istorijski ne ruše uvek dramatično, uz velike slike i velike datume. One se najpre rasipaju nevidljivo. Rasipaju se u školi u kojoj nastavnik više ne veruje onome što predaje; u sudnici u kojoj sudija zna presudu pre rasprave; u redakciji u kojoj se istina meri posledicama. U bolnici u kojoj sposobnost manje vredi od veze; u kancelariji u kojoj se zakon čita posle telefonskog poziva, i konačno – u porodici u kojoj roditelji šapatom objašnjavaju deci šta sme da se kaže napolju. Diktatura pada mnogo pre svog zvaničnog pada. Pada svaki put kada čovek proguta rečenicu koju je morao da izgovori.

    Hana Arent je pisala o tome kako totalitarni poredak ne želi bukvalnu poslušnost, već promenu same ljudske spontanosti, tog prostora u čoveku iz kojeg može nastati nepredvidiva sloboda. Modernije studije autoritarizma, od Milana Svolika do Gurieva i Treismana, pokazuju da autokrate opstaju kroz kontrolu informacija, kupovinu lojalnosti, proizvodnju privida i stalno upravljanje strahom. Acemoglu i Robinson su, drugim jezikom, pisali o ekstraktivnim institucijama, o porecima koji ne šire društvenu energiju, već je izvlače, skupljaju, zarobljavaju i troše u korist uskog kruga. Sve se to, na kraju, svodi na istu stvar – diktatura državu tretira kao rudnik, ne kao zajednicu.

    Zato je smešna tvrdnja da diktator čuva državu. On čuva režim koji se zakačio za državu kao bršljan za staru kuću. Iz daljine se možda čini da zelenilo drži zidove, ali ono ih zapravo vlaži, pritiska, širi pukotine, uvlači korenje tamo gde bi trebalo da bude kamen. Kada se jednog dana bršljan skine, vidi se ono što je dugo bilo pokriveno – zid je oštećen baš tamo gde je najduže bio „zaštićen”.

    Diktatorima je potrebna priča o raspadu jer ih samo mogućnost raspada čini neophodnima. Oni ne smeju da dopuste da narod zamisli običnu, dosadnu, radnu, smenjivu vlast. Vlast koja dolazi ujutru na posao, polaže račune, gubi izbore, odlazi kući, odgovara pred sudom ako krade, ne traži pesme o sebi i ne očekuje da joj se narod zahvaljuje što postoji. Za diktaturu je najopasnija upravo ta običnost slobode. Ne revolucija, ne veliki zanos, ne istorijski vatromet, nego mirna pomisao da država može da živi bez jednog lica na svim zidovima.

    Zbog toga se diktature toliko trude da unište poverenje među ljudima. Građanin koji veruje drugom građaninu već je početak društva. Komšija koji ne pristaje da bude doušnik već je početak slobode. Profesor koji ne pristaje da laže pred studentima već je mala institucija. Novinar koji proverava činjenicu, sudija koji se drži zakona, lekar koji odbija poniženje struke, činovnik koji ne izvršava protivzakonit nalog, sve su to mesta na kojima se država vraća sebi.

    Ne radi se o tome da diktaturu smeta opzicija; njemu smeta svaka vertikala savesti koja ne prolazi kroz njega.

    Zato je problem diktature mnogo dublji od same politike. Ona kvari meru, jezik i pogled. Kvari sposobnost ljudi da razlikuju hrabrost od ludosti, oprez od kukavičluka, patriotizam od podaništva, red od straha, stabilnost od mrtvila. Posle dugog života u takvom poretku, čovek počinje da se stidi svoje potrebe za slobodom, kao da je sloboda detinjasta želja, luksuz, pitanje mode, poetska slabost, a ne osnovna stvar ljudskog dostojanstva.

    Diktature najviše vole reč „opstanak”. Sve je uvek zbog opstanka. Zbog opstanka se ćuti, trpi, glasa, potpisuje, odustaje, pristaje, okreće glava. Ali kakav je to opstanak ako se u njemu izgubi ono zbog čega vredi opstati? Država koja preživi tako što se pretvori u zatvor svojih građana daleko je od spasenja. Ona je samo odložila priznanje poraza.

    I zato, kada diktator kaže da bi se država raspala bez njega, treba ga pažljivo slušati. U toj rečenici ima nehotične istine. On možda zaista zna da je sve postalo krhko. Zna da institucije ne stoje, nego glume da stoje. Zna da lojalnost nije ljubav, nego interes i strah. Zna da se mnogi klanjaju dok čekaju trenutak da se usprave. Zna da je zemlju vezao za sebe kao bolesnika za aparat, ali prećutkuje da je bolest upravo on godinama proizvodio.

    Diktature ne traju duže od jednog veka zato što ne umeju da obnove život. One mogu da zamrznu društvo, da ga disciplinuju, uplaše, pokriju parolama, umore propagandom, podele privilegijama, ali ne mogu neprekidno da stvaraju poverenje, smisao, znanje i odgovornost. A država bez toga postaje velika zgrada sa svečanim ulazom i praznim sobama.

    Na kraju, svaka diktatura dođe do istog pitanja – šta ostaje kada nestane strah?

    Ako je odgovor – ništa, onda diktator nikada nije ni čuvao državu. Samo je dugo stajao ispred ruševine koju je sam pravio, ubeđujući prolaznike da je on jedini razlog što se ona još nije srušila.

    Preporučena literatura i izvori

    1. Quo Vadis, režija: Mervyn LeRoy, 1951.
      Filmski povod za uvodnu scenu sa Neronom, Petronijem i dvorom koji mora da hvali carevu poeziju.
      IMDb: https://www.imdb.com/title/tt0043949/

    2. Henrik Sjenkjevič, Quo Vadis.
      Roman prema kojem je film nastao; dostupan je u raznim prevodima.

    3. Hana Arent, Izvori totalitarizma.
      Klasično delo o totalitarizmu, masama, ideologiji, teroru i uništavanju političke spontanosti.

    4. Daron Aćemoglu i Džejms A. Robinson, Zašto narodi propadaju.
      Knjiga o institucijama, ekstraktivnim porecima i dugoročnom slabljenju društava u kojima moć ostaje zarobljena u rukama uskog kruga.

  • Ko nam govori istinu o vazduhu: Razgovor sa meteorologom Milenkom Jovanovićem

    Ko nam govori istinu o vazduhu?

    Kako se meri zagađenje, ko odlučuje o indeksima i zašto vizuelni prikaz može da promeni javnu percepciju bez menjanja brojki.

    Ko je Milenko Jovanović

    Milenko Jovanović je meteorolog i dugogodišnji stručnjak za monitoring kvaliteta vazduha u Srbiji. Šira javnost ga je upoznala nakon što je upozorio na izmene načina prikaza i ocenjivanja kvaliteta vazduha na zvaničnim platformama, tvrdeći da takve izmene mogu da stvore blažu sliku stvarnog stanja. O tom sporu izveštavali su N1 i Insajder, uključujući navode da su kriterijumi i parametri prikaza menjani više puta i da je Jovanović nakon toga ostao bez posla.

    Razgovarao: Vladimir Tomić  |  Odgovara: Milenko Jovanović

    1. Kada kažete „kvalitet vazduha”, šta je to u najstrožem stručnom smislu: koje veličine i koje supstance su ključne, a koje javnost često pogrešno uzima kao jedini kriterijum?

    Standardni, osnovni set zagađujućih materija koji se prate su: SO2, NO2, CO, O3, PM10 i PM2.5 čestice. Vrlo često je potrebno detektovati i prisustvo teških metala i specifičnih organskih toksičnih jedinjenja u PM česticama, poput benzo(a)pirena i policikličnih aromatičnih ugljovodonika (PAH). Zakonska regulativa predviđa ocenjivanje kvaliteta prema merenim parametrima, ali u praksi je to svedeno na najznačajnije. Nikada u Boru nije koncentracija najopasnijeg teškog metala, arsena, korišćena za ocenu, iako su merene godišnje koncentracije i do 50 puta veće od dozvoljene. PM čestice jesu najčešći uzrok aerozagađenja, ali ne i jedini.

    1. Šta meteorologija radi u priči o zagađenju: na koji način vreme i struktura atmosfere „pojačavaju” ili „razblažuju” posledice emisija?

    Meteorološki parametri nisu izvor niti ponor aerozagađenja, ali su katalizator smanjenja ili povećanja koncentracija emitovanih polutanata. U zimskim mesecima, odnosno u sezoni grejanja, pojave tzv. temperaturnih inverzija (anomalije rasporeda temperature sa visinom – raste umesto da opada), što je uvek uz odsustvo prizemnog vetra, dovode do nagomilavanja zagađujućih materija. To sprečava njihov transport u horizontalnom i vertikalnom smeru, što bi inače smanjilo koncentraciju u posmatranoj zapremini vazduha. Sa druge strane, pojačan vetar i padavine (kiša, sneg) višestruko bi smanjile aerozagađenje „ispiranjem” svega što je u vazduhu i deponovanjem na tle, kao i transportom u svim pravcima u mnogo veću zapreminu vazduha.





    Foto: Milenko Jovanović
    1. Koji su tipični meteorološki uslovi u Srbiji koji prave najgore epizode zagađenja zimi i kako biste to objasnili čoveku bez stručne pozadine?

    Glavni uzrok aerozagađenja su nesmanjene emisije polutanata, koji se u zimskim mesecima (grejnoj sezoni) često kumulativno nagomilavaju danima kada se formiraju uobičajene temperaturne inverzije. To su istovremeno i dani bez vetra ili sa izuzetno slabim vetrom, uz odsustvo padavina. Inverziona raspodela temperature sprečava vertikalna kretanja vazduha. Logičko objašnjenje za bilo koga je da je daleko veća koncentracija duvanskog dima ako u prostoriji puši 10 ljudi i zatvoreni su prozori, ili kad se napravi tzv. promaja. Što se tiče odsustva padavina, jasno je da će nam automobil biti čistiji i leti ako povremeno pada kiša.

    1. Šta je razlika između koncentracije polutanta i indeksa kvaliteta vazduha, i gde je najlakše da se javnost zavede bez direktnog falsifikovanja brojki?

    Indeks kvaliteta vazduha je samo način prikaza (brojem ili bojom) najšireg spektra mogućih koncentracija radi jednostavnog informisanja građana koji nisu, niti treba da budu, stručnjaci za problem aerozagađenja. Najjednostavnije je preko različitih boja sa asocijacijom da su koncentracije prikazane svetlim bojama prihvatljive, a najtamnije opasne po zdravlje. Iako zakon ne predviđa obavezan izgled indeksa, potrebno je da bude razumljiv i vremenski nepromenljiv da bi bio usvojen. Pogrešan izbor vizuelizacije vrednosti koncentracija (namerno ili zbog nestručnosti) može dati lažnu sliku stanja – na primer, da najveće vrednosti koncentracija budu prikazane atipično svetlom bojom.

    1. Ako uzmemo čestice (PM), koje su ključne razlike između PM10 i PM2.5 u smislu zdravstvenog rizika i merne prakse?

    Suspendovane čestice PM10 su veličine do 10 mikrona, a PM2.5 su do 2.5 mikrona. One su dokazano najopasnije jer zbog veličine uspešno prolaze sve zaštitne barijere našeg sistema za disanje i direktno ulaze u alveole, zatim u krv i stižu do svih organa uzrokujući najširi spektar oboljenja. Jedino što se menja u zdravstvenim saznanjima i preporukama je da su istraživanja dokazala da su sve koncentracije PM2.5 preko 5 mikrograma po kubnom metru rizične po zdravlje ljudi (ranije je granica bila 10 mikrograma).

    1. Koji instrumenti se koriste u državnim stanicama za merenje čestica i gasova, i koje su njihove realne slabosti u svakodnevnom radu?

    Sve stanice u okviru državnog i lokalnih monitoringa opremljene su kvalitetnim analizatorima koji uz pravilnu instalaciju, korišćenje i održavanje obezbeđuju tačne podatke. Nestanak struje ili interneta može nakratko uzrokovati nedostupnost kontinuiranih merenja, ali to nije manipulacija. Kvarovi su mogući i rešavaju se, ali zbog vremena potrebnog za otklanjanje ozbiljnijih grešaka, potrebno je imati tzv. zamenske analizatore iste vrste koji će omogućiti kontinuitet, što često nedostaje.

    1. Šta znači „kvalitet podataka” u monitoringu: kalibracija, validacija, održavanje? Gde najčešće puca lanac?

    Svaki sofisticiran sistem zahteva adekvatno održavanje u toku operativnog rada. To znači stručan redovan servis, kontinuirano daljinsko praćenje stanja uređaja i radne sredine i periodično kalibrisanje (poređenje sa etalonom). Vrlo je bitno da ne dolazi do sukoba interesa – onaj ko održava stanicu ne sme sam sebe da proverava. Dešavalo se da kasni nabavka sertifikovanih gasnih smeša za kalibraciju, što može dovesti u pitanje potpunu pouzdanost rezultata.

    1. Koliko je lokacija stanice presudna i može li pogrešan izbor lokacije da napravi „legalnu laž”?

    Izuzetno je bitno izabrati adekvatnu lokaciju. Kao neko ko je postavio skoro 40 stanica širom Srbije, znam da je lokacija uvek kompromis između stručnog zahteva i urbanističkih mogućnosti. Pogrešna lokacija može dati bolju sliku od objektivne (ako je previše udaljena od izvora) ili goru (ako je uz sam dimnjak). Takođe, mora se pratiti da li ima promena u mikro-okruženju (novi objekti koji sprečavaju cirkulaciju vazduha) kako bi se stanica premestila.

    1. Kada stanica prestane da šalje podatke ili ima rupe u merenju, koji su normalni razlozi, a šta bi za vas bila crvena zastavica?

    Razlozi su pre svega nestanak struje, prekid interneta ili kvarovi. Nedopustivo bi bilo namerno isključiti rad uređaja u slučaju visokih koncentracija, što do sada nisam sreo u praksi.

    1. Šta su „sirovi podaci”, a šta su „obrađeni podaci”? Da li građani treba da imaju uvid u sirove vrednosti?

    Na sajtu Agencije i u aplikacijama prikazani su ti sirovi podaci u realnom vremenu. Eventualna nepouzdanost se utvrđuje naknadno i takvi „sumnjivi” podaci se tada eliminišu. Građani ne treba da prate status instrumenata ili metode merenja, analogno tome što 99,99% vozača ne zna princip rada motora, ali zna da vozi.

    1. U vašem slučaju, šta je bila suština spora? Šta se tačno desilo na nivou procedure?

    Suština problema je bila nestručnost i nesigurnost menadžmenta. Moje primedbe o menjanju prikaza rezultata (indeksa kvaliteta vazduha) shvaćene su kao pritisak na partijsko vođenje institucije. Radilo se o ublažavanju kriterijuma na početku grejne sezone, dajući vizuelno lažnu sliku korisnicima. Sve je to urađeno tendenciozno pod uticajem GZZJZ Beograd. Za neverovati je da je taj lažni indeks bio zvaničan na sajtu Agencije 5 godina, do jeseni 2025. Još je neshvatljivije da je Vlada Srbije donela zaključak o uvođenju evropskog indeksa u maju 2023, a da je ta odluka sprovedena dve godine i pet meseci kasnije.

    1. Ko bi, u uređenom sistemu, smeo da menja metodologiju ocenjivanja vazduha i na osnovu čega?

    Metodologija treba uvek da bude predmet stručnih konsultacija i predviđena podzakonskim aktom. Ovde to zavisi od političke volje. Zato je aplikacija xEco Dejana Lekića za tri koplja ispred ostalih, jer već 3 godine primenjuje EU indeks i preporuke SZO.

    1. Kako se u praksi razlikuje stručna greška od institucionalne manipulacije?

    Sami rezultati monitoringa su veoma pouzdani, osnovna manipulacija je u interpretaciji i vizuelizaciji. Ekstremne epizode zagađenja se ne ističu u izveštajima, niti postoji procedura za alarm. Mnogo je opasnije da se satima udiše toksična količina zagađujućih materija nego pokisnuti, a ipak redovno dobijamo SMS upozorenja na pljuskove i vetar.

    1. U kojoj meri su „low-cost” građanski senzori korisni, a gde su opasni?

    Građanski senzori su izuzetno korisni kao dopuna zvaničnim merenjima. Iako nemaju zakonsku težinu, pokazali su se kao jak argument pritiska na institucije da uvedu ili prošire monitoring.

    1. Ako biste morali da napišete tri pravila za građane koji prate mape zagađenja, koja bi to bila?

    S obzirom da institucije ne rade dobro posao, potrebno je: 1) Pre izlaska dece napolje rutinski pogledati aplikacije (xEco) i prema tome se ponašati. 2) Zahtevati pismenim putem od lokalne samouprave da se uspostavi alert sistem za škole i vrtiće. 3) Tražiti pismenim putem od lokalne samouprave izveštaj o tome koje mere su preduzeli i sa kojim efektom.

    1. Koji izvori zagađenja u Srbiji daju najveći doprinos lošem vazduhu?

    Dokazano je da su najveći uzroci ložišta i manje toplane (oko 2/3 doprinosa), industrija i saobraćaj (10-15%). Ložišta su primarni problem u celoj Srbiji. Industrija je tipičan izvor u Boru, Smederevu, Surdulici, Šapcu, dok je doprinos saobraćaja veći u velikim gradovima (Beograd) i može dostići i preko 20%.

    1. Kada govorimo o merama: šta je najefikasnije „po uloženom dinaru”?

    Razvijene zemlje su odavno shvatile da je ulaganje u bolji kvalitet vazduha jeftinije od troškova lečenja posledica (prevremene smrti, bolovanja). Neophodno je odmah uložiti sve kapacitete u smanjenje emisija najvećih izvora (ložišta, industrija, saobraćaj) sa oročenim rokom od 5 godina da se emisije smanje za minimalno 30%.

    1. Koliko je realno prognozirati epizode zagađenja unapred?

    Metode za prognozu postoje i softveri su besplatni, ali zahtevaju ulazne podatke o emisijama koje Srbija nema. Umesto toga, Grad Beograd je platio milion evra za taj softver za predikciju zasnovan na veštačkoj inteligenciji koji nikada nije proradio. Potrebno je da država počne da radi ozbiljan posao, a ne „sizifovski” partijski posao.

    Za početak je dovoljno u medijima najaviti meteorološku situaciju (uobičajen produkt numeričkih meteoroloških modela) tokom zimskih meseci koja će trajati bar dan-dva sa odsustvom vetra, padavina i formiranjem prizemnih temperaturnih inverzija, što se inače u prognozi najavljuje kao maglovit dan. Na to treba dodati tumačenje stručnjaka da se očekuje epizoda od nekoliko dana povećanih koncentracija polutanata, posebno u jutarnjim i večernjim satima. Sama vrednost koncentracije nije najbitnija, nego da će biti značajno viša u odnosu na početno stanje. U svim vestima uz vremensku prognozu je vrlo jednostavno tu informaciju dati građanima, jer aerozagađenje daleko više ugrožava pre svega osetljive kategorije od obilne kiše, snega ili vetra.

    1. Kako izgleda profesionalna etika u instituciji kada se od vas traži da prećutite ili ublažite poruku?

    Dozvolio sam da se menadžment promoviše preko mog rada dok su prihvatali sugestije. Kada su umislili da su naučili nešto i kada su počele kritike zbog realnog prikaza lošeg stanja, krenule su opstrukcije i pretnje. To me nije uzbuđivalo jer sam bio 100% u pravu, ali u sistemu gde se priznaje samo sud partije, to je problem.

    1. Šta biste danas savetovali mladim ljudima koji ulaze u struku?

    Istina i samo stručna istina su najjače oružje protiv manipulacija. Pristajanje da odluku umesto njih donese neko ko je nestručan je isto kao da sednete u avion koji će da vozi neko ko to nikada nije radio.

    1. Kada biste imali mogućnost da „resetujete” sistem monitoringa u Srbiji, koje tri strukturne promene biste uradili prvo?

    Mernih stanica ima dovoljno, ali su neracionalno raspoređene. Beograd ima nepotrebno 35 stanica, dok gradovi poput Surdulice, Priboja, Prijepolja, Raške nemaju merenja. Preraspodelom bi, bez novih investicija, svi gradovi bili pokriveni.

    1. Koje pitanje vam niko ne postavlja, a trebalo bi, jer je ključno za razumevanje kvaliteta vazduha?

    To je pitanje KO je razlog ovakvog lošeg stanja kvaliteta vazduha, a ne ŠTA je razlog. Posle 15 godina monitoringa nema tajni u dijagnozi. Nedostaje terapija, odnosno mere za smanjenje emisija, a za to su odgovorne institucije koje ne sprovode zakone zbog nedostatka volje. Ali i ja bih postavio jedno pitanje vrhu vlasti: Zašto do sada nije bilo ni jedne sednice Vlade ili vanrednog obraćanja najviših lidera o ovoj temi zbog koje pre vremena svake godine umre oko 15.000 građana?

  • Pišanje sa vrha sveta: Dubaji kao anti-grad
    Maksa i Pišač, LB, digitalna obrada

    Piše: Vladimir Tomić

    Ako postoji poslednji grad na svetu u koji bih otišao čak i kao milioner, to je Dubaji. Ne zato što mrzim sunce, more ili luksuz, nego zato što me od tog mesta hvata ona specifična, fizička odvratnost prema „civilizaciji” koja se, kad se predozira novcem, pretvara u plastičnu masku sa savršenim zubima i trulim dahom.

    Jedini način da me neko natera da kročim u tu paradu kiča, taj vele-kretenizam ljudske gluposti kosmičkih razmera, bio bi da mi dodeli status neke rupe u sistemu, neku vrstu diplomatskog imuniteta nad razumom. Pa da mogu da se popnem na najvišu uber-kulu koja postoji u Dubajiju, na najviši prozor, i da tamo, sasvim otvoreno, uriniram. Da, baš to: uriniranje. Ne „metaforički”, ne „u prenesenom smislu”, nego kao jedini iskreni, organski komentar na grad koji je sam po sebi jedna ogromna, preskupa uvreda za sve što je ljudsko. I da me posle toga hapse, i da mi mere kaznu u godinama, ja bih se smeškao onim ponosnim osmehom čoveka koji je bar jednom uradio nešto savršeno primereno objektu. Jer Dubaji je svet koji se razume samo kad mu odgovoriš istim jezikom, jezikom bahatosti, samo sa tačnom metom.

    „Zašto?”, pitaš me. Uh. Odakle da počnem: od istorije tog grada i načina na koji je građen? Od činjenice da taj skyline nije izrastao iz rada, nego iz iscrpljivanja; ne iz zanata, nego iz sistema koji tuđe telo troši kao potrošnu robu, pa je posle baca iza kulisa, kao otpatke posle vatrometa. Znam odmah šta će se reći, uvek ista relativizatorska pesma: „Pa i kod nas je tako, pogledaj Beograd na vodi”, „Pogledaj kako se gradila Amerika”, „Pogledaj Evropu”. To obično pričaju ljudi koji nikada u životu nisu ni videli gradilište, kamoli radili u njemu, koji ne znaju razliku između „teško je” i „nečovečno je”. Ja znam, jer sam u dosadašnjem životu prošao takve poslove gde je znoj valuta. I zato znam i ovo: građevinskim radnicima je svuda teško, ali nisu svuda iste razmere ponora, ista temperatura koja jede čoveka iznutra, isti režim ćutanja, ista logika da si broj koji treba da izdrži još jednu smenu pre nego što ga zamene.



    Brojgel, Vavilonska Kula

    Dubaji bi neki nazvali savremenom Kulom Vavilonskom, ali to je uvreda za Vavilon. Jer čak je i ta biblijska kula, ona sa Brojgelovih platna, iako simbol ljudske oholosti, imala neku tragičnu umetničku težinu, neku arhitektonsku dramu. Ovi ovde ne zidaju da bi prkosili onom starozavetnom Bogu. Ne, njihove kule su antene za jedno sasvim drugo božanstvo.

    Oni pokušavaju da dosegnu ono što u jednoj književnoj priči nazivam bogom Ružičaste Patke. Oni grade hram Bogu iz „Pink Flamingosa”. To je božanstvo apsolutnog kiča, bog fluorescentne plastike i jeftinog sjaja, bog koji ne traži molitvu ni strahopoštovanje, već samo da bude primećen po svaku cenu. To nije civilizacija koja se takmiči sa nebesima; to je civilizacija koja se takmiči sa cirkusom, gde je vrhunac prosvetljenja kad ti zlatna slavina zaslepi rožnjaču. Nije to Vavilon. To je vertikalni spomenik ljudskoj banalnosti. Da se dosegne ekran. Da se dosegne tuđi pogled. Da se dosegne ono strašno siromaštvo duha koje i dalje misli da je civilizacija zbir staklenih šiljaka koji se takmiče ko je viši, sjajniji i skuplji. U suštini, to je takmičenje taštine u disciplini „ko će skuplje da vrišti”.



    Kadar iz filma Pink Flamingos (1972)

    U moralnom smislu, to je grad-izlog. Sve je uglačano. Sve je glatko. Sve je bez istorije, bez patine, bez greške, bez prljavštine koja je normalna za život. Kao lice koje je previše puta peglano, pa više ne ume da se nasmeje a da ne pukne. I zato reći za to mesto da je „grad” jeste uvreda za samu reč grad. Grad je zajednica, sloj, protivrečnost, habanje i sećanje. Grad je i ružno i lepo, i bogato i siromašno, i staro i novo, ali živo. Dubaji je uglavnom mrtav, samo je LED osvetljen.

    I pre nego što neko, po navici današnjeg brzopoteznog moralizma, pokuša da od ovoga napravi priču kako ja „imam nešto protiv Arapa”, grdno se vara. Moja meta nije narod. Nije jezik. Nije kultura. Nije „Istok” kao stereotip iz loših udžbenika. Moja meta je sistem i njegova scenografija, estetika novca koja se prodaje kao napredak, i taj pusti teatar moći u kome se čovek meri time koliko je sjaja nabio na fasadu. Štaviše, upravo zato što poštujem arapsku književnost i arapsko iskustvo, imam dodatni prezir prema tome kako se ogromna kultura svodi na razglednicu za bogate i na pozadinu za samoreklamu.

    Posle zemljotresa u Siriji i Turskoj 2023. godine preveo sam i prepevao na srpski jezik pesmu Muhameda Al-Maguta, sirijskog pesnika, kao mali znak solidarnosti i poštovanja. Poezija je ono što ostaje kad se sruše i kuće i propagande. Link do te pesme je ovde.

    A sad, ukusi. Jer čak i kad bismo na trenutak preskočili sve političko i socijalno, ostaje ono očigledno: Dubaji je estetski zločin sa dobrim budžetom. Nema tu stila; tu ima samo ambicije koja glumi stil. Arhitektura kao drečavi brend, ne kao misao. „Wow-efekat” kao religija, a „wow” je najkraća emocija na svetu, traje kraće nego baterija na telefonu.

    Pogledaj samo njihove oltare i razgledničke idole, te spomenike savremenom neukusu koji sebe naziva „budućnošću”:

    Burj Khalifa, vertikalna terapija za globalni ego, dokaz da se kompleks inferiornosti može obložiti staklom i prodati kao „ponos čovečanstva”. Burj Al Arab, „jedro” koje nikad nije imalo more kao iskustvo, nego more kao pozadinu za reklamu. Atlantis na Palmi, tematski park prerušen u hotel, kič koji se ne stidi, jer mu se ne isplati da se stidi. Palm Jumeirah i „The World”, geografska plastična hirurgija, priroda kao plastelin, ekologija kao kolateralna šteta sujete. Dubai Frame, monumentalni ram bez slike, zato što si slika ti i tvoj dokaz da si bio „na pravom mestu”. Ski Dubai, skijalište u pustinji (hej, pročitaj još jednom SKIJALIŠTE u geografskoj pustinji), luksuz koji više liči na dijagnozu nego na uživanje. Dubai Mall, hram potrošnje koji glumi čudo, a zapravo je samo skupa buka. I sve te „trik” kule koje se uvijaju, lome, krive i poziraju, kao da se i same podsvesno stide onoga što predstavljaju, ali ne, to je „ikonografija”, to je „dizajn”, to je „brend”.



    Dubajski ram

    Nagledao sam se ljudi koji se vraćaju odatle sa identičnim rečenicama: „Brate, to mora da se vidi”, „Ne možeš da veruješ”, „Sve je ogromno”, „Sve je luksuz”. Da, ogromno je, kao bilbord. Ali bilbord nije život. Vrhunac mi je bio kad mi se kolega, još pre 10 godina, hvalio da ide tamo na medeni mesec. Medeni mesec u mestu koje izgleda kao da je projektovano za brak novca i praznine. Romantika na klimatski kontrolisanoj scenografiji, gde čak i vetar i veštačka kiša deluju kao da rade u smeni.

    Najperverznije je što se sve to prodaje kao civilizacijski uspeh, kao „napredak”, kao „budućnost”. Ne. To je skyline-fetišizam, ideja da je civilizacija zbir staklenih šiljaka. Prava kultura ne raste iz visine, nego iz dubine: iz biblioteke, iz slobode govora, iz radničkih prava, iz umetnosti koja sme da bude i čudna i kritična, iz grada koji ne skriva svoje pukotine nego ih pretvara u priču.

    Dubaji, naprotiv, pukotine prekriva hromom. Zato mi je ta „selendra”, da, selendra, jer duhovno možeš biti selendra i sa tri miliona stanovnika, savršen simbol anticivilizacije: civilizacije koja je zamenila etiku brendom, a estetiku veličinom.

    Jer postoje mesta koja su toliko skupa da na kraju shvatiš da je jedina stvar koju tamo stvarno kupuješ jeste pravo na slepilo. Kupuješ luksuz da ne vidiš na čemu stojiš. A to je najskuplja laž na svetu. I ujedno najodvratnija.

  • Iluzija mira (Deo prvi: Kratak istorijski pregled)

    Personifikacija Aresa, digitalna obrada, Lili Blues



    „Sva ratna taktika zasniva se na obmani. Stoga, kada možemo da napadnemo, treba da izgledamo kao da ne možemo; kada koristimo svoje snage, treba da delujemo kao da smo neaktivni; kada smo blizu, moramo uveriti neprijatelja da smo daleko; kada smo daleko, moramo ga uveriti da smo blizu.“
    ― Sun Cu, Umeće ratovanja

    „Neka tvoji planovi budu tamni i neprobojni kao noć, a kada se pokreneš, udari kao grom.“
    ― Sun Cu, Umeće ratovanja

    „Vrhovna veština ratovanja je pokoriti neprijatelja bez borbe.“
    ― Sun Cu, Umeće ratovanja




    Istorija, koja nas nažalost skoro nikad ništa ne nauči- govori nam da mir, često veličan kao najuzvišeniji ideal, ume da bude savršen instrument manipulacije. Vladari i političke elite nebrojeno puta su koristili retoriku mira kako bi prikrili svoje prave namere, pripremili teren za ratove ili stvorili iluziju stabilnosti. Ovaj obrazac, koji se ponavlja vekovima, imao je razorne posledice i oblikovao sudbine čitavih naroda.


    Povratak Alkibijada u Atinu, izvro slike: wikimedia commons


    Tokom Peloponeskog rata, potpisan je takozvani Tridesetogodišnji mir, sporazum čiji je cilj bio da okonča sukobe između dve velike sile antičke Grčke – Sparte i Atine. Iako je formalno predviđeno trideset godina mira, on je trajao svega 14 godina. Za to vreme, obe strane su se pripremale za nove sukobe, jačajući vojne kapacitete i šireći saveze. Na kraju, sukobi su se nastavili s još većom žestinom, što je dovelo do konačne devastacije Atine i slabljenja cele Grčke. Reči o miru bile su samo maska za strateške pripreme rata. (1)



    Opsada Carigrada, izvor slike wimiedia commons


    Sličan obrazac vidljiv je tokom opsade Carigrada 1453. godine, kada su Osmanlije, predvođene Mehmedom II Osvajačem, koristile pregovore o miru kako bi oslabile otpor Vizantije. Mehmed je slao miroljubive poruke vizantijskom caru Konstantinu XI Paleologu, obećavajući mir u zamenu za danak i ustupke. Istovremeno, neumorno je gradio vojsku, konstruisao gigantske topove i pripremao opsadu koja je završena padom Carigrada. Pregovori nisu imali za cilj postizanje trajnog mira, već stvaranje lažnog osećaja sigurnosti dok se Osmanlije nisu potpuno pripremile za odlučujući napad. (2) 


    Napoleonov pohod na Rusiju. izvor slike wikimedia commons


    Napoleon Bonaparta je još jedan primer majstora manipulacije mirom. Tokom Tilzitskog sporazuma 1807. godine, Napoleon je postigao prividni mir sa Rusijom i Pruskom, koristeći ga da konsoliduje svoju vlast i pripremi naredne vojne kampanje. Njegova retorika mira često je služila kao maska za ekspanzionističke ambicije. Dok je obećavao stabilnost, neumorno je širio svoje carstvo, planirajući invazije na Španiju i Rusiju, što je na kraju dovelo do njegovog pada. (3)



    Potpisivanje Minhenskog sporazuma


    Primer manipulacije retorikom mira može se pronaći i u modernoj evropskoj istoriji. Godine 1938, nakon Minhenske konferencije, britanski premijer Nevil Čemberlen izjavio je da donosi „mir za naše vreme“, verujući da je Hitler obuzdan dogovorom koji je dozvoljavao Nemačkoj da anektira Sudetsku oblast u tadašnjoj Čehoslovačkoj. Iza ove fasade mirovnih pregovora, Adolf Hitler je nastavio da jača svoj vojni potencijal i ubrzano pripremao agresivno širenje Nemačke. Minhenski sporazum bio je samo taktička pauza koja je Nemačkoj omogućila da ojača pre nego što je pokrenula Drugi svetski rat. (4)

    Berlinski zid iz perioda 1986.m godine, izvor slike: wikimedia commons


    Tokom Hladnog rata, retorika detanta – smanjenja tenzija između Sjedinjenih Američkih Država i Sovjetskog Saveza – korišćena je kao simbol napora ka očuvanju globalnog mira. Međutim, iza zavese razgovora o miru, oba bloka su nastavila intenzivnu trku u naoružanju, uključujući razvoj nuklearnog arsenala, i učestvovala u posredničkim ratovima u zemljama trećeg sveta. Detant nije bio ništa više od privida koji je omogućavao obe strane da kupuju vreme i nastavljaju svoje geopolitičke igre. (5)

    Svi ovi primeri pokazuju kako mir skoro nikada nije bio stvaran cilj, već sredstvo za ostvarivanje moći. Vladari i političke elite kroz istoriju su shvatili da retorika mira smiruje narod, omogućava mobilizaciju resursa i pruža vreme za stratešku pripremu. Reči o miru retko su praćene delima – češće su služile kao uvod u sledeći sukob.

    Danas, u vremenu kada se mirovni pregovori često prenose uživo, a ratne strategije osmišljavaju iza zatvorenih vrata, ključno je zapitati se: da li je mir samo oruđe u igri moći? U svetu gde se rat vodi dronovima, algoritmima i propagandom, reči o miru često postaju maska za geopolitičke interese i ekonomske kalkulacije. Da li smo spremni da prepoznamo tu manipulaciju i odbijemo da budemo njeni saučesnici? Ili ćemo, poput generacija pre nas, dopustiti da budemo uvučeni u beskrajni ciklus obećanja, prevara i sukoba? Možda prava dilema našeg doba nije samo kako postići mir, već kako osloboditi mir od onih koji ga koriste kao još jedno oružje u svojim rukama.



    Izvori i literatura: 

    1. “Peloponeski rat”
    2. “Pad Carigrada”
    3. “Minhenski sporazum”

    4. “Tilzitski mir”
    5. “Hladni rat”

    Razneseni Svemir, Vladimir Tomić, Oblak Kaktusa

  • Poltronstvo kao način života (Srbija pred katarzom)


    FB-stranica Danas-a već danima unazad kači ove citate pokojnog Zorana Đinđića. Pre neki dan, okačili su drugi njegov citat koji glasi: „Mogu da prihvatim nedostatak novca, bolest, ali da neko ne može da radi 12-13 sati dnevno jer je umoran, ne mogu da prihvatim, jer znam da to nije tačno.” Da imam opet 17 godina, kao u vreme kada je on bio ubijen, možda, u ovim citatima ne bih video nešto sporno, kao što vidim sada. S jedne strane, i pored sve tadašnje bede, siromaštva, iscrpljenosti celog društva i porodica od onih suludih devedesetih, osećalo se, bar malo u vazduhu, da će se nešto, konačno, malo promeniti ovde u Srbiji, malo pokrenuti. Da će ljudi, konačno, postati bar malo drugačiji, samo malo civilizovaniji i samo malo bolji jedni ka drugima. To bi bilo sasvim dovoljno, nakon svih pređašnjih tragedija i posleratnih užasa. Ne znam za nekog tadašnjeg civilizovanog čoveka, da je tražio bilo šta više od toga. Ali, taj entuzijazam se brzo raspršio, nestao, i sve se vratilo ne samo onako kako je pre bilo, već u pojedinim slučajevima, čak i gore nego što je pre bilo, a zadnjih 10 godina su nas uverile da je dno beskrajno. Kada sada čitam ove citate, ne mogu da se otmem utisku da Đinđić nije razumeo dubinu i razmere bede zemlje u kojoj živi, ili je, možda, to namerno ignorisao, praveći se da ne razume? On, iz ovih citata, zvuči poput nekog ko je odrastao u zapadnom delu Berlina ili Pariza, a ne u Srbiji; kao neko ko uopšte ne poznaje narod u kojem živi, što je pomalo neobično obzirom da ima poreklo koje ga vezuje sa južnom Srbijom, Toplicom po očevoj strani, o čemu govori njegova zvanična biografija. Uz to, rodio se u Bosanskom Šamcu, gde mu je otac službovao, pa se tek kasnije porodica preselila u prestonicu. Kada on govori o radu, on kao da zaboravlja, da u tom trenutku živi u zemlji, gde su sve tadašnje državne firme toliko bile propale, da su, na primer, unutar autobusa tadašnjeg gradskog i opštinskog, javnog prevoza širom zemlje kuljali smrdljivi dimovi, koje smo mi, deca, tada udisali na putu od kuće do škole, zajedno sa ostalim putnicima. Svuda oko nas gledali smo smrknuta, umorna, izgužvana lica starijih radnika, žena i muškaraca, koji su se svakog jutra vozili istim tim busevima s nama do škole. Ni kondukteri, ni vozači nisu izgledali išta bolje. Zamislite da vozaču takvog autobusa dođete i citirate da treba da radi 12, 13 sati dnevno u onoj dimčini, ili da isto to kažete bilo kom rudaru ili građevinskom radniku u Srbiji, u tom periodu s kraja devedesetih i početka novog milenijuma. U najboljem slučaju bi vas iskulirao, a u najgorem bi dobili po njušsci. Razumem da, možda, novinarima Danas-a sve to zvuče kao dosadni, glupi poslovi, ili kako to već njima deluje, ali su to poslovi koji međusobno povezuju sve nas: od transporta do izgradnje mesta za život, pa do resursa iz rudnika koji se pretvaraju i u energiju. Ovo je, razume se, trivijalna, jasna stvar, ali te obične, svakodnevne stvari su one koje najviše iscrpljuju, ubedače čoveka; uvode ga u krug rutine i ponavljanja. Svakome je ovo dosadno, posebno dok je mlad, ali to postoji; i ne možeš se pretvarati da tako nešto ne postoji, i da ljudima, koji su izgledali kao hodajući mrtvaci, umorni i od smrti i od života tek tako dođeš i kažeš: „ Pa nije ti ništa, zdrav si, idi da radiš još 4 sata pored ovih tvojih 8.” Ili da mu kažeš kako treba da ustaje s osećanjem izuzetnog istorijskog trenutka, i da treba da se oseća kao da se nešto veliko i izvanredno dešava. Ajde što mi, koji smo bili klinci u tom trenutku, možda nismo najbolje shvatali da nam je celo društvo veoma bolesno, ali Đinđić je bio odrasla osoba, na mestu premijera, i morao je biti svestan ove bolesti. Jasno je da on u ovim citatima, a tako je često i nastupao po raznim televizijama, pokušava da bude optimističan, da deluje vitalistički; da animira ljude; ali, suštinski, nije postojala neka ideja vodilja, nekakav zajednički cilj, koji sve nas kao narod ujedinjuje, nego smo i tada bili duboko podeljeno društvo. Ona jeste postojala u užem krugu okupljenih pojedinaca, ali ne kao nešto što se odnosi na ceo narod. Da bi se neko budio sa osećanjem izuzetnog istorijskog trenutka u svojoj zemlji, morala bi da postoji mnogo veća društvena sloga među ljudima, u celom narodu: nešto što nas sve ujedinjuje, i iza čega bismo kao velika većina stali. Takva ideja nije postojala. Nikad nisam osetio za sve ove decenije da postoji nešto što nas univerzalno ujedinjuje, a da se tiče takvih polititičkih i društvenih stvari. Osim opšte narodne radosti, kada su reprezentacije i individualni sportisti pobeđivali druge po svetu, nisam video ni u čemu drugom neki zajednički poduhvat koji se tiče celog naroda, a da smo se saglasili oko istog- većinski. Da nije to možda bio najvažniji razlog zašto se nismo budili s osećanjem nečeg velikog i izvanrednog u smislu istorijskog trenutka, u ovoj podeljenosti?

    Kako sam ja kao tadašnji sedamnaestogdišnjak video društvenu podeljnost, iako nisam razmišljao o tome kao nekom političkom pojmu? U to vreme, pohađao sam gimnaziju na jugu zemlje u kojoj je sve bilo podeljeno, ali baš sve; počevši od imovinskog i socijalnog statusa učenika, tj. njihovih roditelja, pa sve do širih pogleda pojedinaca na život i svet. Ova podela je postojala i među profesorima, i stalno se osećala i kod njih. Nisu je oni bacali pred nama, ali smo je osećali. Podele postoje svuda u Evropi, svuda u svetu, ali u našem slučaju ovo je bilo ekstremno, i nije uopšte bilo važno da li se ponašaš kao kreten ili ne, da li si ovakav ili onakav, već je najvažnije bilo kog su socijalnog statusa i imovinskog stanja tvoji roditelji. Uz malobrojne izuzetke, bavljenje politikom u Srbiji je i tada, i pre toga, a i posle toga u stvari bilo eufemizam za bavljenje kapitalom i pozicijama, odnosno način kako da neko postane imućan, ili da bude uglavljen na nekoj poziciji koja to omogućuje. Nije ovakva situacija karakteristična samo za Srbiju tog perioda; ona je postojala i u Jugoslaviji. U nekom istorijskom trenutku poltronstvo, ne kao iskustvo pojedinca već kao masovni oblik ponašanja, postao je preovladavajući način ponašanja u našem društvu posebno kada su u pitanju zvanične institucije, političke partije, raznorazna preduzeća i firme. Istoimeni jugoslovenski film, koji ovo opisuje nalazi se ovde.

    Reč poltron potiče iz staroitalijanskog jezika sa značenjem: kukavice, da bi kasnije prešao u srednje-francuski, iz kojeg ga, zatim, preuzimaju Englezi. Poltronstvo je specifičan način življenja koji je podanički, udvorički, požudni, plašljivi, ulizički i dvoličan. To je način nesigurnosti, neodlučnosti i lažljivosti koja nužno prati poltrona. U kranjoj instanci, uloga poltrona je služenje bilo kog gospodara, jer pravi poltron nikada nema samo jednog mastera. Lako menja gospodare, čim se za to ukaže adekvatna prilika. Služeći svakog, on, zapravo, ne služi nikog! Ono što dozvoljava njegovo postojanje nije neka određena ideologija ili društveno uređenje; pošto je prisutan u svim, već sam sistem u kojem postoji bilo koja vrsta vladavine nad drugima, odnos vlasti i onih nad kojima se vlada. On žudi za vlašću, za upravljanjem drugima, ali pošto za tako nešto sam nije sposoban, ulizuje se onima koji to mogu. Jedan odličan primer ovakvog poltrona opisan je kroz lik Percy Alleline-a iz knjige i filma istog naziva: Tinker Tailor Soldier Spy , koji je upravo takvo stvorenje, koje samo ide od gospodara do gospodara; ne znajući šta taj gospodar radi, jer ga to i ne zanima.


    slika iz filma: Tinker Tailor Soldier Spy

    Karakteristično je za poltrone da budu osobe koje se ne usuđuju da javno kažu svoje mišljenje, ili da izraze svoje neslaganje čak i kada se ne slažu s drugima. Uvek izbegavaju odgovornost za svoje postpuke ili odluke prebacivajući, pritom, odgovornost na druge ljude ili okolnosti za svoje greške. Povlače se iz svega što im deluje konfliktno i pridružuju se organizaciji, ili nekoj grupi samo iz želje da u istoj budu prihvaćeni, čak i kada se ne slažu sa stavovima i mišljenjima te grupe, jer za njih je najteže da budu odbačeni. Kod političara i vođa se prepoznaju tako što se uvek radi o liderima, koji se okreću onako kako dune vetar, odnosno prilagođavaju se popularnom mišljenju i javnom mnjenju, umesto da slede svoja uverenja. Smatram da nema potrebe da objašnjavam koji aktuelni vođa ima ovu poslednju osobinu. Međutim, nije on taj koji je stvorio populističku i poltronsku društvenu klimu; on je samo makijavelistički iskoristio, politički artikulisao uz vrlo dobro poznavanje slabih tačaka svojih protivnika, kao, i dobrog poznavanja slabosti u mentalitetu ovog naroda.
    Poltroni su već bili tu kao što jasno prikazuje sledeći video snimak, koji u širem smislu, simbolički pokazuje svu propast tadašnje Demokratske partije uz najavu njenog strmoglavog pada, koji je sama izabrala :

    Pametnom nema razloga objašnjavati zašto se kasnije dogodilo ovo, i zašto je nazad postalo napred:


     

    Oba priložena video snimka sada već imaju kultni karakter, jer su simptomatična, ilustrativna; ne samo što oni realistički prikazuju društvo u kojem živimo, već su skoro proročki nagoveštavala njegov dubok pad. Tako je, možda, moralo biti. Svakom uspinjanju prethodi pad; svakom, novom stvaranju- pročišćenje. Ovo, srećom, nijedan političar, a ni bilo koji drugi čovek, ne može da promeni!


                                  Razneseni Svemir, Vladimir Tomić, Oblak Kaktusa

    13. 3. 2023