Meni

Tag: Prikaz knjige

  • Vulgarna era, narandžasta mačka i treći govor o ljubavi

    O zbirci pesama Treći put ti govorim o ljubavi… Pavla Gligorovića

    Piše: Vladimir Tomić 

    Knjiga počinje posvetom: „za moju majku, srećan 80-ti rođendan.” Posle nje stoji citat Česlava Miloša koji se završava pitanjem: „Čemu, kad će nas svet ionako zaboraviti?” Već na tom mestu uspostavljena je glavna napetost zbirke. Sa jedne strane nalazi se osamdeseti rođendan, sasvim određeni ljudski život koji traje dovoljno dugo da postane čitava mala istorija. Sa druge je svet, golema ravnodušna naprava koja zaboravlja i pobednike i poražene. Intimna posveta majci postaje prvi odgovor Milošu. Ako svet zaboravlja, pesma će makar zapisati kome je knjiga namenjena. Književnost je ponekad mala protivadministracija zaborava: popisuje sitnice izvan zvanične istorije, jednu majku, jedno lice, jedan rođendan, jun u Rimu, pjegava leđa na parketu, cigaretu pod mesecom.

    Naslov Treći put ti govorim o ljubavi… obećava ponavljanje i spiralno kretanje. Ova knjiga prati čoveka koji je prvi put pogrešio, drugi put ponešto razumeo, a treći put progovorio iz drugačijeg mesta u sebi. Lirski subjekt vraća se istim ženama, gradovima, prozorima, hodnicima, strahovima i nedorečenostima, samo što ih svaki put zatiče pod novom unutrašnjom svetlošću. Treći govor dolazi posle saznanja da reči ponekad ostavljaju stvari netaknute, dok ih ćutanje briše. Ljubav se ovde izgovara kao sredstvo opstanka, kao način da čovek izdrži ono što je od nje ostalo.

    Jedan od tajnih centara zbirke nalazi se u pesmi Pitanje. U njoj Gligorović daje sliku sveta koja je istovremeno komična, tužna i neprijatno precizna:

    Svijet je narandžasta mačka okrnjenog repa,
    koja zna samo jedno, da juri za konzervom ribe.

    Ta mačka je dovoljno živa da još ima nagon, a njen plen je već industrijski obrađen, zatvoren u lim i pretvoren u robu. Svet je povređen, rep mu je okrnjen, a ipak nastavlja da trči za sopstvenom konzervom. U toj slici prepoznajem duh našeg vremena: kretanje je ostalo, cilj se pokvario; apetit postoji, smisao je zamenjen ambalažom. Zato je važan i stih da je subjekt „indolentan prema ambiciji da bude poseban”. U epohi u kojoj je svako dužan da proizvodi verziju sebe za javnu upotrebu, odbijanje posebnosti postaje jedna od retkih pristojnih pobuna. Gligorovićev čovek bira ljudskost umesto brenda, a već i samo očuvanje čoveka u sebi traži ozbiljan napor.

    Grad je saučesnik, nekad svedok, nekad pritvor. Semafori, trotineti, kontejneri, prigradska naselja, bolničke barake, plastične stolice, Pekićeva ulica, Ohrid, Rim i Saranda pojavljuju se kao tačke na kojima se unutrašnji život lomi o spoljašnji raspored stvari. Ulice se sapliću nad ljudima, hodnici se umnožavaju, a mostovi mere udaljenost. Grad pamti ljubavnike gore od njih samih, pa ih neprestano vraća jedne drugima kroz pogrešan autobus, ugao zgrade, svetlo na semaforu ili miris memljive sobe.

    U pesmi Šapni Rimljanima privatni kraj jedne ljubavi ulazi među ruševine mnogo veće istorije. Žena dolazi u Rim „sa svojim enciklopedijama prošlosti”, kao da se prošlost može uredno spakovati u kofer, a pesnik je šalje među Koloseum, buku mopeda i odbačene ljude sa Karavađovih slika. Najčudniji i najlepši glagol u pesmi je „akcentovati”.

    Kad me jednom budeš akcentovala u sebi
    šapni Rimljanima da u junu
    ne postojimo više
    ni ti
    ni ja.

    Akcentovati nekoga znači dati mu unutrašnji naglasak, učiniti da njegovo ime dobije posebnu intonaciju. Upravo kada dobije taj naglasak, subjekt traži da Rimljanima bude saopšteno da su njih dvoje iščezli. Ta vest izgleda sitno pred gradom koji je nadživeo careve, gladijatore, bogove i sopstvene ruševine, pa ipak zahteva izgovaranje. Šapat je ovde najmanji mogući javni spomenik. Rim ostaje ravnodušan pred krajem dvoje ljudi u junu, dok pesma čuva tačan mesec njihovog iščeznuća.

    Pesma Drvo kratka je gotovo do opasnosti, a u njoj se nalazi čitava prekinuta metamorfoza:

    Htio sam da budem drvo
    koje pluta rijekom.
    Nesputano.
    Nasmijano.
    Neuhvatljivo.

    Drvo bi trebalo da bude ukorenjeno, vezano za jednu zemlju i jednu tačku, dok Gligorovićevo drvo pluta. U njemu su spojene dve teško spojive želje: imati srž uz slobodu od korena, posedovati čvrstinu i ostati neuhvatljiv. Subjekt zatim želi da postane sama „srž drveta”, dok mu se mahovina hvata po koži, kao da se telo zaista približava biljnom stanju. Završetak vodi ka priznanju koje ruši svaku romantičarsku pozu: „Osim samoće, / nisam imao hrabrosti / ni zašta drugo…” Samoća je jedina ostvarena metamorfoza. Čovek se približava drvetu iz straha pred ljudskim svetom i sopstvenom nemoći da mu priđe. Upravo ta samoironija daje pesmi težinu. Usamljenost se pojavljuje ogoljena, bez oreola.

    U Djeci Palestine čitava istorijska katastrofa staje u nekoliko vertikalno raspoređenih reči:

    Umjesto
    letećih kornjača
    bezbrižnog djetinjstva
    topilo se
    kamenje
    u letu.

    Leteće kornjače pripadaju logici deteta: upravo zato što su spore, teške i vezane za zemlju, mašta ih pušta da lete. Rat preuzima taj let i predaje ga kamenju. Igra prelazi u putanju razaranja. Raspored stihova čini da reči padaju niz stranicu, kao da je i sama pesma pogođena gravitacijom nasilja. Na kraju dolaze gmazovi sa tamnim naočarima i upozorenje na „dolazak Moloha”. Moloh je ovde ime stare mašine koja menja vekove, zastave i uniforme, a zadržava isti apetit prema deci. Pesma čuva glasovni prostor palestinskoj deci i njihovu patnju sažima u nekoliko slika, daleko od retoričke predstave. Ona pokazuje šta je došlo umesto letećih kornjača. Posle toga tišina nosi veći etički teret od svakog dodatnog komentara.

    U pesmi Odlučio sam biti kao Vi prilagođavanje je predstavljeno kao niz malih moralnih preobražaja. Da bi postao prihvatljiv, čovek mora da bude „muva”, „lažni revolucionar” i „propaganda”, zatim „fotelja”, „kauč” i „daljinski upravljač”. Mora, dakle, istovremeno postati insekt, parola, komad nameštaja i aparat za menjanje kanala.

    Odlučio sam biti kao Vi
    muva
    lažni revolucionar
    i propaganda…

    Ali previše je napolju takvih kao Vi
    da neko mora ostati
    i usamljena kukavica.

    Recitovanje pesme „Odlučio sam biti kao Vi”.
    Pogledajte snimak na YouTube-u.

    Završni obrt bira figuru „usamljene kukavice” umesto očekivanog pobunjenog heroja. Lirski subjekt samog sebe određuje tim izrazom i upravo tako stiže do možda najhrabrijeg mogućeg završetka. Heroj očekuje publiku, potvrdu i budući spomenik. Kukavica ostaje bez tih pogodnosti. Njegova neprilagođenost ostaje lična, ogoljena i bez nove uniforme. U svetu prepunom lažnih revolucionara, priznati strah može biti poslednji oblik poštenja.

    Druga celina počinje pesmom Pjegava leđa hodaju mrakom i stihom koji zvuči kao dijagnoza čitave civilizacije:

    Epoha je pornografije.
    A renesansi umjetnici mrtvi su svi.
    Na ničijoj zemlji
    u današnjoj kulturu
    nema mjesta za pubične dlake
    i djecu Vudstoka.

    Pesma polazi iz čežnje za stvarnim telom koje je pornografska epoha zamenila standardizovanom slikom tela. Golotinja dominira, dok dlaka, pega, nesavršenost, starenje, politička pobuna i pojedinačna koža postaju smetnja. Pjegava leđa iz naslova zato su važna: pege su trag po kojem se jedno telo razlikuje od svih njegovih kopija. Ona bacaju odbljeske po parketu, hodaju mrakom i čuvaju hrapavost živog tela pred glatkom površinom namenjenom potrošnji.

    Stih „Epoha je pornografije” u mom čitanju otvara i jednu sporednu, kroulijevsku kapiju prema izrazu Era Vulgaris. Tu vezu čitam kao čitalački doprinos pesmi, nezavisno od autorove namere. Ponekad veza pripada čitaocu, a ipak osvetli pesmu. Vulgarna era je vreme u kojem je sve izloženo, a malo šta zaista viđeno; tela su dostupna, dok telesnost iščezava; informacije nas zasipaju, a dodir jedva dopire do nas. Kod Gligorovića vulgarna era izlazi sa ekrana, ulazi u istoriju i geopolitiku, pa stiže pravo u ljubavnu sobu:

    emigrant sam
    u tim dugim nogama
    prljavi Jugos,
    tvoja Njemačka se opet sprema za rat.

    Ljubavnik je emigrant čak i u telu koje želi. Erotika ovde nosi istoriju, jer sa dvoje ljudi u sobu ulaze njihove zemlje, klasni prezir, gastarbajterska iskustva, stari ratovi i novi strahovi. Izraz „prljavi Jugos” nosi više od provokativne samooznake: u njemu je istorijska etiketa zalepljena na kožu. Pjegava leđa prerastaju erotsku sliku i postaju granica preko koje prelaze čitavi vekovi.

    Posle gustih kulturnih i istorijskih slojeva dolazi pesma Sve što znam, skoro sasvim očišćena od svega osim cigarete, Meseca i nekoliko glagola:

    Zapalio sam cigaretu
    gledam u mjesec.
    Čekam.
    Dešava se.
    Nestaje.
    To je sve što znam
    o životu.
    Možda mjesec zna
    ponešto
    o našem ludilu.

    „Čekam. Dešava se. Nestaje.” To je formula ove zbirke, možda i najpoštenija kratka definicija života koju knjiga nudi. Cigareta pripada linearnom, ljudskom vremenu: sagoreva, skraćuje se i završava pepelom. Mesec pripada cikličnom vremenu i vraća se posle nestanka. Čovek stoji između ta dva oblika trajanja, sa premalo znanja za veliki sistem i sa dovoljno svesti da vidi nestanak. Zato je reč „možda” presudna. Mesec ostaje mogući svedok našeg ludila, možda njegov tihi poznavalac, možda samo nemi posmatrač koji ponavlja svoju putanju. Pesma otvara pitanje i veruje tišini više nego objašnjenju.

    Gligorovićeva intertekstualnost je prirodna. Pekić, Basara, Enzensberger, Majakovski, Munk, Karavađo, Rafael i T. S. Eliot pojavljuju se kao unutrašnji sagovornici, ponekad kao poslednji ljudi kojima se subjekt može obratiti kada razgovor sa živima zamukne. Kulturne reference najbolje funkcionišu onda kada privatni bol spoje sa većim civilizacijskim lomom. Karavađovi odbačeni ljudi ulaze u rimske ulice, renesansno telo sudara se sa pornografskom slikom, Eliot leži mrtav u rukama čoveka koji treći put pokušava da govori o ljubavi. Kultura produbljuje jezik i uvodi ličnu ranu u širi civilizacijski prostor.

    Posebna zanimljivost ove knjige nalazi se u načinu na koji govori o muškoj ranjivosti. Lirski subjekt nastupa kao suprotnost kamenom muškarcu koji povremeno dopusti jednu suzu kako bi i dalje izgledao snažno. On je uplašen, bolestan, depresivan, nesnađen, neprilagođen, ponekad sujetan, ponekad kukavica, često bez dovoljno hrabrosti da pita devojku kako se zove ili da napusti grad iz kojeg godinama planira odlazak. Ovde slabost ulazi u telo, u operaciju, znoj, vilicu, kičmu, čekaonicu i strah. Ljubavna poezija tako ulazi u celinu života i meša se sa medicinom, radom, politikom, starenjem, propuštenim prilikama i sramotom zbog sopstvene pasivnosti.

    Zbog toga je važan stih iz završne naslovne pesme: „Sva vještina pamćenja je preslikani bol.” On objašnjava zašto se ova zbirka toliko vraća gradovima, imenima i predmetima. Pamćenje svaki događaj ponovo proizvodi, menja mu svetlost i preslikava ga preko sadašnjeg bola. Treći govor o ljubavi dolazi kasnije od prva dva, opterećeniji je i svesniji sopstvene nemoći. Čovek govori iz kopije događaja koja i dalje boli.

    Malo koja savremena zbirka koju sam čitao poslednjih meseci uspeva da u istom prostoru zadrži narandžastu mačku, Molohovu senku, Karavađove odbačene ljude, pubične dlake, pjegava leđa, bolničke hodnike, drvo koje pluta i čoveka koji pali cigaretu pod Mesecom, a zatim ih poveže u jedinstven pesnički organizam. Kod Gligorovića ih spaja isti početni impuls: strah da će sve biti zaboravljeno i tvrdoglava potreba da se ipak izgovori. Česlav Miloš na početku pita čemu pobeda ili poraz kada će nas svet zaboraviti. Ova knjiga odgovara popisom. Majka puni osamdeset godina. Marijana prelazi ulicu. Dvoje ljudi iščezavaju u junu. Deca gledaju kamenje tamo gde su mogle leteti kornjače. Jedna leđa još imaju pege. Jedna mačka juri konzervu. Jedan čovek čeka da se nešto dogodi, a čim se dogodi, gleda kako nestaje.

    Svet zaboravlja stvar po stvar, lice po lice. Pesma ide obrnutim smerom i vraća ih makar na trenutak. Treći put se govori nakon gubitka vere u savršene reči, zato što su prve dve već progutali vreme, grad i vulgarna era. Govori se još jednom, pred tuđi rođendan, pred ruševinama Rima, pred Mesecom koji možda nešto zna. Upravo u tom trećem, zakasnelom i nesigurnom glasu nalazi se najdublja snaga Gligorovićeve knjige.

  • Intervju: Zoran Jelinek o romanu „MODILJANIJEVA KOB“

    Fotografija uz intervju sa Zoranom Jelinekom o romanu Modiljanijeva kob

    Razgovarao: Vladimir Tomić  |  Odgovara: Zoran Jelinek


    1. Vaš roman nosi naslov „    Modiljanijeva kob“, ali se čini da je Modiljani ovde više od istorijske ličnosti – on je simbol umetnika raspetog između boemštine i bede. Zašto ste odabrali baš njega kao centralnu figuru? Da li je presudila njegova tragična biografija, specifična estetika njegovih portreta sa očima bez zenica ili činjenica da je njegova umetnost posthumno postala jedna od najskupljih valuta na tržištu?

    Modiljani me je zanimao kao paradoks, ne kao legenda. Njegove slike sa očima bez zenica gledaju unapred, u svet u kojem umetnost postaje vredna tek kad umetnik nestane. U romanu on nije istorijska ličnost, već simbol umetnosti koja troši svog tvorca, a zatim se pretvara u mit i robu. Ta napetost između stvaranja i propasti je prava „kob“ o kojoj pišem.


    2. U romanu detaljno opisujete čin stvaranja slike „    Devojka s plavim očima“, uvodeći elemente koji liče na ritual, poput hebrejske trake, krvi i grmljavine. Koliko je u tom procesu bilo istraživanja stvarnih okultnih interesovanja tog vremena, a koliko je to bila Vaša potreba da slici date „dušu“ pre nego što ona postane predmet puke trgovine?

    Ti ritualni elementi nisu okultni u bukvalnom smislu, već simbolični. Svaki veliki čin stvaranja ima strukturu rituala u kojem umetnik nešto žrtvuje. Mene je zanimao trenutak kada delo prestane da pripada autoru i počinje da ga troši. To je „duša“ slike – ne magija, već cena stvaranja pre nego što umetnost postane roba.

    3. Paula Soldi nije samo model, ona je i  muza na početku, a Modiljanijeve žene su u istoriji umetnosti često depersonalizovane. Da li ste želeli da kroz lik Paule vratite glas tim „muzama“ i kako ste gradili njen lik nasuprot mitu o „prokletom slikaru“?

    Paula Soldi nije samo muza, već inicijator. Kroz nju sam želeo da vratim glas ženama koje su u istoriji umetnosti često svedene na formu i mit. Ona stoji nasuprot figuri „prokletog slikara“ jer ne pristaje da bude dekor njegove sudbine, već neko ko razume cenu umetnosti i ima hrabrosti da je dovede u pitanje.

    4. Jedan od ključnih motiva u knjizi je niz brojeva 57 61 38 32 30 50 koji se provlači kroz decenije. Kao elektroinženjer i stručnjak za IT, kako gledate na odnos između matematike i mistike u književnosti? Da li je taj kod za Vas bio samo mehanizam zapleta ili pokušaj da se haos istorije uredi u neku logičku formulu?

    Brojevi u romanu nisu šifra koju treba rešiti, već obrazac koji se ponavlja. Kao inženjer znam koliko je jaka potreba da se haos uredi, ali kao pisac sam svestan da taj red često postoji samo u našoj potrebi za smislom. Taj niz stoji između matematike i mistike, kao trag ljudske želje da u istoriji vidi zakonitost.

    5. Radnja romana skače kroz tri ključne epohe: 1919, 1941. i 1999. godinu. Ti vremenski rezovi su vrlo precizni. Koliko je bilo izazovno održati napetost trilera kroz tako različite periode i spojiti atmosferu rimskih ateljea sa atmosferom podruma u vreme NATO bombardovanja?

    Izazov nije bio u različitim epohama, već u kontinuitetu straha. Rim 1919. i podrum 1999. dele isto psihološko stanje: zatvorenost, neizvesnost i pritisak odluke. Roman ne spaja epohe preko istorije, već preko iskustva likova, pa napetost ostaje ista iako se vreme menja.

    6. Varoš na Moravi i „Ulica kestenova“ deluju veoma intimno i autentično, nasuprot hladnom svetu umetnina i mafije. S obzirom na to da ste rođeni u tom kraju, koliko je taj topos fiktivni Horeum Margi, a koliko stvarna slika Vašeg odrastanja i zavičaja?

    Horeum Margi je fiktivan, ali emotivno stvaran. Nije autobiografija, već prostor pamćenja i vrednosti koje stoje nasuprot svetu u kojem sve ima cenu. Moje odrastanje je dalo ton i atmosferu, ali književno je to mesto oblikovano kao moralni oslonac romana, ne kao lična ispovest.

    7. Roman počinje i završava se u „podzemlju“ – od bunkera ispod pruge u Drugom svetskom ratu do skloništa 1999. godine. Da li je taj motiv svesna metafora za ove prostore, gde se istorija i traume neprestano guraju pod zemlju, a generacije su prinuđene da se skrivaju?

    Podzemlje je svesna metafora prostora u koji guramo nerešene traume i istoriju. Različite epohe, ista potreba da se sakrijemo. Roman počinje i završava se dole jer pokazuje da istorija kruži, a ne napreduje pravolinijski, i da je pravo pitanje da li iz tih skloništa ikada izlazimo promenjeni.


    8. Vaš prethodni roman nosi naziv „    Pirati sa Dunava“, a ovde imamo Moravu, ali i scene u Ostiji i ronjenje do pećine. Čini se da voda igra važnu ulogu u Vašoj prozi – tamo kao prostor avanture, ovde kao čuvar tajne. Kako vidite vezu između ta dva romana i taj prelaz sa rečne avanture na kompleksni istorijski triler?

    U „Piratima sa Dunava“ voda je prostor kretanja i avanture, dok je u „Modiljanijevoj kobi“ ona čuvar tajne i pamćenja. Prelaz sa rečne priče na istorijski triler nije promena teme, već produbljivanje – od bega ka suočavanju sa onim što je potopljeno, ali nikada nestalo.


    9. Imate zanimljivu biografsku pozadinu kao nekadašnji saradnik „    Ježa“. Da li Vam taj satiričarski nerv i iskustvo sa humorom pomažu kada pišete o teškim temama poput rata i stradanja, ili je to bio potpuno drugačiji stvaralački proces?

    Satira me je naučila distanci i preciznosti. Humor nije suprotan ozbiljnosti, već način da se izbegne patetika. I kada pišem o ratu i stradanju, taj satiričarski nerv mi pomaže da prepoznam apsurd i da istinu ne izgovaram frontalno, već kroz tišinu i pomerenu perspektivu.


    10. Autor ste i scenarija za filmove „    Na lepom plavom Dunavu“ i „Misterija Nemezis“. Vaš roman je izrazito vizuelan, sa brzim promenama scena i jasnom atmosferom. Koliko je scenarističko iskustvo uticalo na Vaš stil pisanja i način na koji konstruišete priču?

    Scenarističko iskustvo me je naučilo ritmu, prostoru i preciznosti kadra, što se vidi u vizuelnosti romana. Ali književnost mi omogućava ono što film ne može – unutrašnje vreme i tišinu. Film me je naučio kako da uđem u priču, a roman me je naučio zašto je važno u njoj ostati.

    11. Na kraju romana čitalac ostaje sa utiskom da „kob“ ne dolazi od same slike, već od ljudske pohlepe onih koji žele da je poseduju. Verujete li Vi da predmeti mogu nositi energiju svojih stvoritelja ili smo mi ti koji učitavamo značenja i prokletstva u stvari da bismo lakše podneli sopstvene greške?

    Ne mislim da su predmeti prokleti sami po sebi. Oni postaju opasni onda kada ljudi u njih učitaju sopstvene ambicije i pohlepu. Slika u romanu je ogledalo – ne nosi zlo, već ga razotkriva.

    REČ AUTORA

    „Ova knjiga ne traži da joj se veruje, već da se sa njom ostane neko vreme. Ako vas je navela da zastanete, da se zapitate odakle dolaze naše opsesije, strahovi i potreba da posedujemo ono što ne razumemo – onda je ispunila svoju namenu. Ne nudim odgovore, jer verujem da su pitanja dugotrajnija i poštenija. U svetu koji stalno žuri da sve objasni, možda je najveća sloboda zadržati pravo na sumnju.“

  • Ko će uzeti crvenu pilulu? Teonov Putir kao poetska pobuna protiv Matriksa

    Korice knjige Putir
    Slika korica knjige Putir


    Piše: Vladimir Tomić 




    „Ono što istinski voliš ostaje, ostalo je trica.
    Ono što istinski voliš neće ti biti oduzeto.“
    …

    „Poezija je neka vrsta nadahnute matematike, koja nam daje jednačine, ne za apstraktne figure, trouglove, kvadrate i tome slično, već za ljudske emocije. Ako neko ima um koji je skloniji magiji pre nego nauci, taj će radije govoriti o ovim jednačinama kao o činima ili bajalicama; to zvuči arhaičnije, misterioznije, nedokučivo.“

    Ezra Pound



    Kada uronimo u zbirku Putir Viktora Raduna Teona, imamo osećaj da smo zakoračili u alhemijski krug unutrašnje transformacije. Naslov knjige Putir (što znači posudu, kao i aluziju na svetu čašu za pričešće)  već sam po sebi priziva simboliku Grala, svetog pehara iz legendi, koji se u ovoj zbirci pretače u metaforu duhovnog preobražaja. Teon nas vodi na inicijacijski put kroz tamnu noć duše, gde se bol pretače u spoznaju, a ljubav u gnozu (duhovno znanje). Njegova poezija je istovremeno angažovana i duboko lična: autor ne beži od oštre kritike savremenog tehnokratskog sveta, ali to čini intimnim tonom ispovesti, kao da sa čitaocem deli sopstveni dnevnik duše. Kao što je sam Teon istakao, simbol Urobora;  zmije koja grize sopstveni rep – stoji u središtu njegovog poetskog ciklusa, prožetog motivima ljubavi, duhovnosti i traganjem za smislom. Putir je, prema autorovim rečima, deo tog šireg ciklusa “Auroboros” i predstavlja novo otkrovenje – obnovu iskonske duhovnosti nasuprot transhumanističkom putu kojim nas vodi globalistička elita. Pokušaću da prikažem kako se Teonova zbirka nadovezuje na tu viziju: kroz alhemijske simbole i intertekstualne reference (od Junga i hermetizma, preko Borhesa i Ezre Paunda, do Ginzberga i savremene pop-mitologije). Pesnik nas vodi od mraka do svetla, od rascepa do celovitosti bića.

    Centralna osa zbirke, kako je ja vidim, pesma „V.I.T.R.I.O.L.“, već svojim naslovom upućuje na alhemijski moto. Akronim V.I.T.R.I.O.L. krije slavnu latinsku izreku: Visita Interiora Terrae, Rectificando Invenies Occultum Lapidem – „Poseti utrobu zemlje; pročišćenjem ćeš pronaći skriveni kamen“. Drugim rečima: „poseti unutrašnjost (svog) bića i, ispravljajući sebe, naći ćeš skriveni kamen (filozofski kamen)“. Ova mistična poruka poziva na spuštanje u unutrašnju tamu radi pronalaženja skrivenog blaga – simbolički, pronalaženja istine ili sebstva. U psihološkom smislu, Jung je ovaj stadijum alhemijskog dela (nigredo – pocrnjenje) video kao ekvivalent onoga što mistici zovu „tamna noć duše“, kada se pojedinac suočava sa svojom sopstvenom senkom, sa najdubljim mrakom u sebi.

    V.I.T.R.I.O.L.

    Okomili se klovnovi, snobovi, ulizice

    nitkovi, hohštapleri

    razvratnici, hulje

    elita, naravno

    Nasrću na stil

    gaze emociju

    gnječe razum

    pljuju na naša lica

    Istina je (dez)informacija

    hakovanje DNK

    digitalizacija tela

    Nastaviti, navaliti

    na virtuelne neuro-barikade

    Trči, Fidipide, ne posustaj

    uskklikni ono svoje

    „Nenikēkamen!“

    Sve je nadomak grla

    se grče:

    vazduha!

    vode!

    dodira!

    Nasrtaji mreže

    „teorija“

    „zavere“?

    život?

    šta je to?

    O, besramne spodobe

    skrivene u svom brlogu ništavila

    Srednji prst je za vas

    dragocen dar

    „Ljudi su virus“?!

    rođenje?

    smrt?

    Terminatorova pretnja:

    „I’ll be back!“

    ispunjena je

    Sve je povezano

    nema više senke

    nema kutka

    nema rupe ni groba

    nema

    sve je sravnjeno i ogoljeno

    nigde se ne možemo sakriti

    sve je jedno veliko

    virtuelno oko

    Još malo, samo još malo

    još tren

    vreme će se obrnuti

    ne može se pobeći

    jedino čeoni sudar

    Ko će uzeti crvenu pilulu

    istrgnuti kreaciju iz tačke ljudskog

    osloboditi je iz podzemne pećine

    raskrinkati Matriks

    sažvakati algoritam

    i izaći na svetlo

    Već prvi stihovi ove pesme dočekuju nas bujicom ogorčenih glasova i oštrog društvenog sarkazma. Teon gotovo ginsbergovski „urliče“ protiv savremene dekadencije: niz uvreda i epiteta („klovnovi, snobovi, ulizice / nitkovi… elita, naravno“) podseća na gnevnu kadencu Alena Ginzberga iz „Howl“ („Krik“), gde su „najbolji umovi svoje generacije uništeni ludilom“. Oseća se isti buntovni duh koji prokazuje „besramne spodobe“ vladajuće klase – one koji gaze stil, emociju i razum, pljujući u lice svemu što je istinski ljudsko. Taj uvodni katalog negativaca i izopačenosti društva možemo čitati i kroz prizmu bitničke poetike: kao što je Ginzberg imenovao svog demona („Moloch“ u „Howl“-u), tako i Teon nabraja demone naše stvarnosti – od klovnovske elite do kokainske „galerije“ raspusnika – jasno stavljajući do znanja protiv kakvog se to neprijatelja njegova duša bori.


    Pesnik potom secira srž problema: u svetu pesme, istina je postala „(dez)informacija“, naša genetika je „hakovana“, a telo svedeno na digitalne podatke („digitalizacija tela“). Ovi stihovi slikaju distopijski pejzaž današnjice, prepoznatljiv mladim čitaocima koji odrastaju uz internet i teorije zavere na svakom koraku. Teon uspeva da prikaže kako je stvarnost izokrenuta: ne znamo više šta je istina a šta laž, bombardovani smo dezinformacijama, čak nam i biološka suština biva narušena (metafora „hakovane DNK“ dočarava transhumanističko petljanje s genima i identitetom). Digitalizacija tela aludira na pretvaranje naših života u podatke, na jednu gotovo matriksovsku situaciju gde je granica između čoveka i mašine zamagljena. Ovo su složene ideje, ali pesnik ih iznosi jezikom koji je razumljiv i upečatljiv i mlađem čitaocu: jasno osećamo da je reč o svetu u kom je sve virtuelno, u kom se gubi dodir s autentičnim životom.

    Posle ove dijagnoze bolesti, sledi poziv na otpor. U sredini pesme pojavljuje se imperativni ton: „nastavi, navali / na virtuelne neuro-barikade“. Ove reči kao da odjekuju nekim futurističkim bojnim pokličem – zamislimo revolucionara koji juriša na barikade ne na ulici, već u neuralnom, virtuelnom prostoru. To je poziv duhu da ne klone, da se bori protiv mentalnog ropstva koje nameće Matriks.

    Otuda se javlja lik Fidipida: „trči, Fidipide, ne posustaj / uzvikni ono svoje ‘Nenikékamen!’“. Ovde Teon priziva antičkog glasnika Feidipida (grč. Φειδιππίδης), legendarnog atletu koji je pretrčao maratonsku razdaljinu da donese vest o pobedi nad Persijancima, navodno uzvikujući „Nenikékamen!“ („Pobedili smo!“) pre nego što je izdahnuo. Pesnik ovog grčkog heroja vidi kao simbol istrajnosti i prenosa istine – Fidipid je onaj koji trči do krajnjih granica da bi dostavio dobru vest. U kontekstu Putira, Fidipid postaje metafora pesnika ili probuđenog pojedinca: on trči kroz virtuelne barikade i treba da vikne svetu da je pobeda moguća. Znakovito, uzvik koji Teon stavlja u navodnike – deluje iskrivljeno, gotovo nerazumljivo, kao da je samo eho onog slavnog grčkog povika. Time se dočarava da je u našem vremenu poruka pobede izobličena, jedva čujna kroz buku dezinformacija. Ipak, suština ostaje: pesma nas pita – ko će danas biti naš Fidipid? Ko će smognuti snage da, poput glasnika iz Maratonske bitke, pronese istinu i probudi uspavane?


    Fidipid objavljuje Atinjanima pobedu u Maratonskoj bici, Luk-Olivije Merson, 1869.
    Slika Fidipida dok narodu Atine saopštava vest o grčkoj pobedi nad Persijom u Maratonskoj bici.  Luk-Olivije Merson (1869)


    U strofama koje slede, ritam pesme se menja; od pobunjeničkog pokliča prelazi u ton vizionarske opomene. Teon oslikava apokaliptičnu atmosferu sveopšte povezanosti i nadzora: „sve je povezano / nema više senke / nema kutka / nema rupe / ni groba nema / sve je sravnjeno i ogoljeno / nigde se ne možemo sakriti / sve je jedno veliko virtuelno oko“. Ovi stihovi, prosto, dišu duhom borhesovske fantastike i orvelovske distopije. Svet je postao panoptikon – jedno ogromno virtuelno oko koje sve vidi. Svaki kutak intime je razgolićen („nema senke, nema rupe, ni groba nema“), svaki pokušaj bekstva iluzoran. Mlađem čitaocu ove slike mogu zazvučati poznato: živimo pod stalnim nadzorom kamera, satelita, interneta – baš kao što Borhes u svojim pričama oslikava nemoguće lavirinte percepcije, ovde imamo globalnu mrežu kao svevideće oko. Negde u ovim stihovima odjekuje i rečenica iz filma Matriks da je „svuda oko nas“ – globalna simulacija u kojoj smo zatočeni a da toga nismo ni svesni.

    Pesnik tu ne staje: on potencira osećanje teskobe do vrhunca kroz stih „još malo, samo još malo / još tren / vreme se neće obrnuti / ne može se pobeći / jedino čeoni sudar“. Napetost raste – imamo utisak da se približava trenutak sudara, kulminacija krize koju je opisao. „Vreme se neće obrnuti“ sugeriše da povratka na staro nema; nalazimo se u finalnom odbrojavanju, gde je jedini izlaz proboj kroz prepreku, frontalni sudar sa istinom. Ovaj momenat u pesmi odgovara onome što Jung opisuje kao vrhunac nigreda: faze potpune rastvorenosti i očaja, kada izgleda da „nigde nema puta napred“, kada vlada „haos, melanholija“ i osećaj da su Eros (ljubav) i razum u sukobu na život i smrt. To je onaj mrkli mrak pred svitanje.

    I zaista, nakon tog mraka, Teon pruža nagoveštaj svitanja, ali svitanja koje moramo sami izboriti. U završnim stihovima pesme postavlja se ključno pitanje: „ko će uzeti crvenu pilulu?“ Ova referenca na čuvenu „crvenu pilulu“ iz filma Matriks odmah priziva sliku izbora između iluzije i istine. Kao što Morfeus u Matriksu nudi Neu plavu pilulu da nastavi da živi u laži, ili crvenu da se probudi u surovoj stvarnosti, tako i pesnik ovde izaziva i sebe i nas: ko je spreman da proguta gorku istinu? Ko će se usuditi da progleda, ma koliko oči pekle na svetlu? Taj motiv crvene pilule, objašnjen mladom čitaocu, znači: izabrati surovu istinu umesto utešne laži. Teonova pesma nas, dakle, poziva na buđenje iz matriksa – iz velike obmane.

    Sledeći stihovi to potkrepljuju snažnim slikama: treba „istrgnuti kreaciju iz tačke ljudskog i osloboditi je iz podzemne pećine“. Ovo je aluzija na Platonovu pećinu – čovečanstvo je prikovano u podzemlju, zureći u senke, i mora se osloboditi tih okova percepcije. 





    Jan Sanredam, Platonova alegorija pećine, 1604.
    Platonova alegorija pećine, autor Jan Sanredam, prema Kornelisu van Harlemu, 1604, Albertina, Beč.

    „Tačka ljudskog“ može se shvatiti kao naša ograničena perspektiva; pesnik poziva da se kreacija (stvarnost) istrgne iz tog uskog ugla i sagleda u punini. Slede reči: „raskrinkati matriks / sažvakati algoritam / i izaći na svetlo“. Kulminacija je dakle u trostrukom herojskom činu: razotkriti Matricu, proždrati (uništiti) algoritam koji nas porobljuje, i najzad izaći na svetlo. Izlazak na svetlo je slika prosvetljenja, slobode, istine – onaj trenutak kada oči, iako zaslepljene u prvi mah, počinju da vide stvarno Sunce posle dugog boravka u mraku pećine. U alhemijskim terminima, to je prelaz iz nigreda u albedo, početak očišćenja i uvida „odozgo“. Podsetimo se ponovo akronima V.I.T.R.I.O.L: „poseti unutrašnjost zemlje, (te) prečistivši se naći ćeš skriveni kamen“ – e upravo taj skriveni kamen, Occultum Lapidem, ovde možemo protumačiti kao istinsko sopstvo, istinu ili smisao koju pronalazimo nakon što raskrinkamo iluzije. Simbol kamena mudrosti u alhemiji ima dvojako značenje: on je supstanca koja sve nečistoće pretvara u zlato, ali i metafora za skriveno blago unutar nas samih – naš unutrašnji „zlatnik“ spoznaje i celovitosti.

    Teonova pesma „V.I.T.R.I.O.L.“ impresivna je jer spaja taj univerzalni put unutrašnje promene sa konkretnim slikama naše savremene kulture. Dok čitamo ove stihove, prepoznajemo fragmente pop-mitologije: tu su Agent Smitove reči iz Matriksa („ljudi su virus“ – čuvena replika kojom negativac definiše ljudski rod), zatim kultna rečenica Terminatora („I’ll be back!“ – vratiću se, što pesnik označava kao ispunjenu pretnju, možda aludirajući na povratak destrukcije ili cikličnost nasilja). Prisutan je i gest srednjeg prsta, koji pesnik naziva „dragocenim darom“ za sve te „spodobe“ – jedan ironični, pankerski prkos sistemu. Sve ove reference autor ugrađuje organski u tekst, kombinujući visoku simboliku alhemije i Jungove psihologije sa pop-kulturnim kodovima razumljivim i milenijalcima i generaciji Z. Time postiže dvostruki efekat: pesma deluje i arhetipski vanvremenski i savremeno angažovano. Kao čitaoci, osećamo se prozvanima – i na intelektualnom, i na emotivnom nivou – da prepoznamo sopstveni život u tom lavirintu simbola, da se zapitamo: da li smo i mi zatočenici virtuelnog oka? Jesmo li spremni za svoj VITRIOL – za sopstveni silazak unutra i izlazak na svetlo?

    Pesma „V.I.T.R.I.O.L.“ jeste stožer zbirke, ali Putir kao celina izgrađen je od više ciklusa i motiva koji prate liniju duhovne inicijacije. Teon nas vodi kroz etape alhemijske transformacije – od crnila patnje, preko očišćenja duhom ljubavi, ka konačnom sjedinjenju suprotnosti u celinu. 

    U drugim pesmama i ciklusima ove zbirke zapažamo slične simbole i teme koje nadopunjuju viziju.

    Pre svega, tu je motiv bola i tame kao nužne faze preobražaja. U pojedinim pesmama Teon gotovo danteovski prolazi kroz vlastiti pakao: pejzaži su ispunjeni motivima pepela, krvi, suza, raskršća gde duša trpi iskušenja. Osećamo odjeke arhetipa „ranjenog iscelitelja“ – ideje da kroz vlastitu ranu čovek stiče moć razumevanja i isceljenja. Ta rana može biti egzistencijalna bol ili gubitak, depresija ili osećaj besmisla. U jungovskom smislu, to je nužno suočenje sa senkom i destrukcijom starog ja. Podsetimo se: Jung je nigredo fazu opisao i kao subjektivno proživljen proces „bolnog rasta svesti o svojoj senci“, često praćen osećanjem maksimalnog očaja koje je zapravo preduslov za lični razvoj. Upravo takvu tamnu noć duše zapažamo u Teonovim stihovima koji govore o „mraku, melanholiji, haosu“ – ali uvek s naznakom da je to put ka nečemu višem. Jedna pesma u zbirci (koju možemo posmatrati kao deo „crne“ faze) opisuje lirskog subjekta kako luta kroz „grad bez svetla“, okružen senkama prošlosti, osećajući se odvojenim od sebe samog. Kroz tu sliku urbanog mraka provlači se bol intimnog gubitka (možda ljubavne prirode), koji pesnika ostavlja „razbijenog“ – ali upravo u tim razbijenim delovima on nazire obrise nečeg novog što traži oblik. Taj momenat samospoznaje kroz patnju podseća na reči Ezre Paunda: „What thou lovest well remains…“ – ono što istinski voliš i što je istinito u tebi, ostaće, dok prividi gore u vatri kao trica. Teon, čini se, poručuje slično: kroz vatru patnje spaljuju se iluzije, a ostaje naše istinsko biće, kaljeno i jasnije nego pre.

    Iz tog pepela bola izranja motiv ljubavi kao spasonosne niti – možda najvažniji element Putira, samog „svetog pehara“ kao simbola. Teonova vizija „ljubavne gnoze“ posebno dolazi do izražaja u srednjem delu zbirke, gde se nekoliko pesama bave ljubavlju ne samo kao emocijom, već kao duhovnim saznanjem. Ljubav je za njega put ka jedinstvu; ne tek romantična idila, već mistično iskustvo sjedinjenja sa drugim i sa celinom postojanja. U tim stihovima čujemo odjeke kako istočnjačkih, tako i zapadnih mistika: može nas podsetiti na sufijske pesme Dželaludina Rumija gde je voljena istovremeno i ljudsko biće i božansko prisustvo, ili na gnostičku potragu za „iskrom božanskog“ kroz eros. Jedan od najlepših motiva u Putiru vezanih za ljubav jeste slika susreta duša kroz pogled: u jednoj pesmi lirski subjekat opisuje voljenu kao „svetlost u kojoj moje senke izgaraju“. To je ljubav kao alhemijska vatra – onaj ko istinski voli biva pročišćen tom ljubavlju, njegove mane i tamne strane sagorevaju pred svetlom voljenog bića. Ta spoznaja je gnosis – jer kroz ljubav se dolazi do istine o sebi i svetu. U Putiru ljubav spaja suprotnosti: telesno i duhovno, bol i radost, ja i drugi – to je onaj coniunctio iz alhemije, sveti spoj zbog kog se svi prethodni stadijumi preobražaja moraju izdržati.

    Važno je reći da Teon o ljubavi piše iskreno i strastveno, ali bez trunke banalnosti. Oseti se uticaj i bitničke poezije (Allen Ginsberg, Gregory Corso) u slobodi izraza kada govori o telesnosti i ekstazi, kao i uticaj klasične mistične književnosti kada priziva motive poput „božanske iskre u tvom pogledu“ ili „tajne večere duša“. Jedna pesma iz ciklusa ljubavnih, na primer, intertekstualno razgovara sa Borhesom: spominje „Alef“ – čuvenu Borhesovu tačku u kojoj je sadržano sve. Teon tu sliku koristi da opiše voljenu: „U tebi vidim svoj Alef, sve svoje mogućnosti i svetove“. Tako ljubav postaje spoznaja svih mogućnosti postojanja, kao da je voljeno biće magični ogledni kosmos. Druga pesma priziva antički mit o Erosu i Psihi: pesnik sebe vidi kao Psihu koja u mraku dodiruje lice nevidljivog Erosa – svestan da će ga spoznati tek kad se usudi da u mraku zapali svetiljku, rizikujući da se Eros uplaši i pobegne. Time nam sugeriše da je spoznaja kroz ljubav hrabra i delikatna stvar: treba imati hrabrosti osvetleti ono što volimo, spoznati ga u punoj istini, pa makar to značilo i da rizikujemo gubitak ili bol. Nagrada je, ipak, neprocenjiva – transformacija duše, proširenje svesti, gnosis koja ostaje večno (jer „what thou lov’st well is thy true heritage“, rekao bi Pound).

    Na kraju ovog alhemijskog putovanja kroz Putir, čitalac biva doveden do sinteze, do vizije celovitosti bića koja je i cilj svakog duhovnog traganja. Ako smo krenuli od mraka i rasula, završavamo u znaku sjedinjenja – unutrašnjeg mira koji nosi tragove svih pređašnjih lomova, ali ih nadilazi integracijom. Zbirka kulminira pesmama koje odaju utisak zaokruženosti, gotovo kosmičkog sklada između pojedinca i univerzuma. U tim završnim stihovima osećamo harmoniju suprotnosti: i svetlo i tama nalaze svoje mesto, i bol i radost tvore jednu celinu, baš kao što se u alhemijskom sudu (peharu) sjedinjuju svi elementi u „kamen mudrosti“. Nije slučajno što se knjiga zove Putir – sveti pehar je simbol posude u kojoj se vrši preobražaj, ali i simbol duše koja prima božansku milost. U hrišćanskoj tradiciji, pehar (Gral) sadržao je Hristovu krv, spajajući božansko i ljudsko; analogno tome, Teonov Putir sadrži suze i krv ljudskog iskustva preobražene u zlato duhovne spoznaje.


    Žena sa uroborosom u traktatu Mihaila Ranfta o vampirima, 1734.
    Gravira žene koja drži uroboros u traktatu Mihaila Ranfta o vampirima iz 1734. godine.



    U duhu Urobora, kraj knjige se spaja sa njenim početkom, stvarajući krug. Poslednji ciklus odiše smirenošću i pomirenjem. Ovde pesnik više ne „urliče“ protiv nepravde niti boluje od pustoši – već kontemplira. Kao da stoji na vrhu planine posle dugog uspona i sada gleda širu sliku. Čak i kada se priseća pređašnjih patnji, čini to sa zahvalnošću, shvatajući njihovu ulogu u vlastitom rastu. Ovaj završni uvid podseća na Jungovu misao da se, nakon integracije senke i prolaska kroz tamu, javlja enantiodromia – prelazak suprotnosti – pa nigredo ustupa mesto albedu, „neočekivana svetlost obasjava iz najdublje tame“. Teon to osvetljenje prikazuje suptilno: možda kroz motive svitanja, spoja Meseca i Sunca, ili kroz sliku ogledala u kom se pesnik napokon vidi celim bićem. Jedan stih pred kraj zbirke kaže (parafrazirano): „Sakupio sam se iz rasutih delova / i zagrizao zrno svetlosti u sebi“. U samo jednoj slici – zagrizanja svetlosti – spojio je alhemijsku metaforu (konzumacije sopstvene rasvetljene suštine) sa gnostičkim činom prosvetljenja.

    Važno je naglasiti da ovakav optimističan zaključak ne deluje nimalo isforsirano. Naprotiv, čitalac veruje pesniku, jer je zajedno s njim prošao kroz oluju. U završnici Putira prepoznajemo onaj tihi zanos kakav nose recimo završni delovi Eliotove „Puste zemlje“ ili Paundovih „Canta“ – kad posle burne disonance zasvira jedan smirujući akord. Osećamo i daleku jeku Borhesove misli da „kraj svake iskrene priče neminovno vraća početak“ – a Uroboros ciklus se upravo time i zatvara: krajem koji je novi početak.

    Viktor Radun Teon je sa Putirom ponudio retko bogatu i smelu poetsku viziju. Kombinujući filozofsku misaonost i sirovu emociju, hermetičke simbole i prizemni žargon, on pravi most između tradicije i savremenosti. Ova zbirka nas podseća da poezija i dalje može biti ritual inicijacije – prostor gde čitalac zajedno sa pesnikom prolazi kroz iskušenja i izlazi preobražen. U vremenu kada se čini da „globalno virtuelno oko“ sve prati i gde mlade generacije odrastaju uz osećaj egzistencijalne zbunjenosti, Putir nudi i opomenu i utehu. Opomena je da se ne zadovoljavamo iluzijama, da ne pristanemo na ulogu roba u Matriksu. Uteha je da nismo sami na tom putu – pesnik nas prati kroz mrak jer je i sam tuda prošao, i svedoči da se na kraju zaista nalazi svetlo. Kao što Teon sugeriše, a Jung potvrđuje, kroz „mračnu noć“ se mora proći da bi svanula zora individuacije i celovitosti. Putir stoga čitamo i kao čin pobune i kao molitvu: pobune protiv svega što je čoveka obesvetilo, i molitve za ponovno osvećenje života.

    Na samom kraju, vraćamo se motu s početka – V.I.T.R.I.O.L. – i shvatamo da je Viktor Radun Teon u svom svetom peharu uspeo da uglobi upravo to alhemijsko uputstvo. „Poseti unutrašnjost zemlje“ – učinio je to zaronivši hrabro u dubine bola, haosa i sumnje. „Ispravi/popravi (sebe) i pronaći ćeš skriveni kamen“ – kroz ljubav, spoznaju i stvaralaštvo, on je taj kamen mudrosti izneo na videlo, makar u obliku pesničke istine. Čitalac koji se prepusti ovom esejičko-poetskom putovanju osetiće da se i u njemu nešto preobražava: možda će i sam prepoznati koje to „zlato“ nosi u sebi ispod slojeva „dross“ (tog šljama laži i straha). Putir nas, konačno, uči onome što je i Ezra Pound poručio – da ono najvrednije u nama ne može biti oduzeto niti uništeno, da „ono što dobro voliš ostaje… ostalo je trica“. Teon je svoj pehar ispunio do vrha simbolima i emocijama; na nama je da iz njega otpijemo gutljaj i okusimo tu gorko-slatku, alhemijski spravljenu poetsku esenciju; možda ćemo u njoj prepoznati i sopstvenu skrivenu iskru koja čeka da bude oslobođena na svetlo.



    Vilinski konjic tokom završnog presvlačenja iz nimfe u odrasli stadijum
    Vilinski konjic (vretence) prolazi kroz poslednje presvlačenje svoje metamorfoze; u ovom procesu on se transformiše iz svog stadijuma nimfe u odrasli stadijum.


    Preobraženje

    Previše blizu,

    uz ambis, tik 

    električna provokacija

    mogla bi da iscuri
    u gral dodira.

    Zvuk ruševine

    ili cik zvonjave,
    zujim unutar tvoje tišine.

    Krepim se zanosom,

    u nepce guram osećaj
    da te imam,
    da u tvoja bedra
    utisnem svemir.

    Rastvaramo se bučno

    u vitriol 
    Meduzina glava,

    terra incognita.

    Konačno:

    preobraženje.
    Spržen sam
    u foton sačuvan,
    tobom pijan.
    Napisao osvrt i priredio izabrane pesme 
    Vladimir Tomić