Meni

Tag: simulakrum

  • Iluzija multipolarnog sveta i personalizovani pseudo – suverenizam

    Hijeronim Boš, Vrt zemaljskih uživanja
    Vrt zemaljskih uživanja, Hijeronim Boš, izvor slike: wikimedia commons


    Mnogi današnji antiglobalisti često previđaju jednu ključnu stvar: globalizam nije savremeni izum. On nije nastao sa internetom, neoliberalizmom, Evropskom unijom ili Silicijumskom dolinom. Naprotiv, globalizam je istorijski fenomen koji se razvija već hiljadama godina, kroz trgovinu, razmenu ideja i tehnologija, širenje religijskih doktrina, migracije i vojna osvajanja. Težnja ka povezivanju, ali i nadzoru i dominaciji, oduvek je pratila razvoj civilizacija.

    Od najranijih trgovačkih mreža između Mesopotamije i doline Inda, preko Persijskog i Rimskog carstva, srednjovekovne islamske trgovine, Puta svile, pomorske ekspanzije evropskih imperija, pa sve do industrijskog kapitalizma, globalizam se menjao u mehanizmima, ali ne i u svojoj suštini. Njegova logika ostaje postojana: povezivanje kroz strukturu moći.

    Upravo zato je naivno verovati da ideja multipolarnog sveta označava kraj globalizma. Ona je, u svom aktuelnom obliku, pre svega rebrendirani globalizam, sa starim ciljevima i novim narativima. Umesto jedne imperije, imamo prividno više centara moći. Umesto jedne valute, više rezervnih alternativa. Umesto jedne tehnološke dominacije, višestruke platforme nadzora i kontrole. Ali osnovna logika ostaje ista: održavanje svetskog poretka u rukama transnacionalnih struktura koje deluju van nezavisnog, slobodnog nadzora.

    U 18. i 19. veku, prosvetitelji kao što su Kant, Gete, Šiler, pa i Dositej Obradović, promovisali su viziju sveta zasnovanu na univerzalnim principima: razumu, miru, obrazovanju, bratstvu među narodima i međukulturnom razumevanju. Njihov globalizam nije bio tržišni ni imperijalni, već prožet moralnim idealizmom. Kant u svom eseju „Večni mir“ zamišlja svet u kojem nacije, uz poštovanje suverenosti, formiraju zajednicu zasnovanu na pravu i uzajamnom poštovanju. Njegova vizija počiva na ideji da se suverenost meri sposobnošću da se svet uredi razumno, a ne silom.

    U kulturnoj sferi, Johan Volfgang fon Gete i Fridrih Šiler razvijaju slične kosmopolitske vizije. Geteov pojam svetske književnosti nije zamišljen kao kulturna dominacija jednog naroda nad drugima, već kao uzajamna razmena kroz koju se prepoznaje zajednička ljudska supstanca. Poezija, govorio je, pripada čovečanstvu. Šiler je to dopunio idejom estetskog vaspitanja čoveka, verujući da se politički i moralni napredak događa kroz umetnost, ne kroz rat. Njihova vizija nije bila globalistička u ekonomskom smislu, već kosmopolitska u ljudskom.

    Ali već početkom 20. veka, javljaju se autori koji izražavaju sumnju u modernitet i njegovu univerzalističku pretencioznost. Knut Hamsun, na primer, piše o životu duboko ukorenjenom u prirodu, pejzaž i zajednicu. Njegovi romani ne zagovaraju izolaciju, ali ukazuju na gubitak unutrašnje orijentacije u svetu ubrzanih razmena. Hamsunova kritika moderniteta nije bila nužno protiv globalne povezanosti, već protiv načina na koji ona guta sve razlike i pretvara svet u tržišni katalog.

    Ipak, ta linija kritike, danas, često se banalizuje. Savremeni protivnici globalizma ne polaze od razumevanja njegovih istorijskih korena, već ga redukuju na savremene zapadne institucije, tehnologije i političke figure. Tako se stvara površna dihotomija: zapadni globalizam naspram alternativne, navodno oslobađajuće, multipolarnosti. U stvarnosti, mnoge od tih „alternativa“ samo preuzimaju istu infrastrukturu moći, istu logiku nadzora i isti finansijski jezik. Umesto da donesu novu viziju sveta, one proizvode novi spektakl globalne preraspodele, uz retorički naglasak na suverenitet i tradicionalne vrednosti.

    U tom kontekstu postaje jasnije zašto multipolarnost ne znači oslobađanje od globalne dominacije, već često njenu konsolidaciju pod drugim simbolima. Odnosi moći se ne ukidaju, već premrežuju. Kontrola se više ne ostvaruje vidljivim kolonijalnim sredstvima, već mnogo razvijenijim i progresivnijim instrumentima: digitalnom infrastrukturom, algoritamskim profilisanjem, energetskom zavisnošću, dugovima i informacijama. A sve to pod velom „povratka nacionalne suverenosti“.

    Tako dolazimo do pojma koji predlažem (jer ne znam da li ga je neko već predložio) – personalizovanog suverenizma. On označava specifično stanje savremenog sveta u kojem se narodu i pojedincima daje osećaj da imaju kontrolu, dok se ključne odluke donose izvan bilo kakvog demokratskog okvira. To je iluzija autonomije koja se proizvodi kroz tehnologiju, medije i političke narative. Građanima se nudi spektakl izbora: da komentarišu, lajkuju, glasaju, protestuju, identifikuju se s nacionalnim simbolima. Ali se ne dozvoljava pristup odlučivanju o monetarnim tokovima, digitalnoj infrastrukturi, zdravstvu, energetici, obrazovnom sistemu. Iluzija slobode postaje maska za algoritamski strukturisanu kontrolu.

    U tom svetu ne trebaju više tenkovi. Potrebna je samo vešto dizajnirana personalizacija sadržaja. Nije neophodno ugušiti glas, već ga usmeriti. Nije nužno ućutkati opoziciju, već je učiniti funkcionalnim delom zabavnog i bezopasnog političkog spektakla. Lažni suverenizam se prodaje kao povratak nacionalnog dostojanstva, dok realnu moć imaju entiteti koje niko ne bira: korporacije, platforme, banke, informacione mreže.

    U multipolarnom svetu, sve strane se takmiče za uticaj, ali nijedna ne dovodi u pitanje osnovne stubove postojećeg poretka: kapital, tehnologiju, infrastrukturu i podatke. Zapad, Istok, globalni Jug: svi koriste istu logiku moći, samo je jezički i simbolički preoblikuju. Sve strane govore jezikom „naroda“, ali deluju u interesu transnacionalnog sistema.

    U takvom poretku, kritika prestaje da bude delotvorna. Otpor se pretvara u ritual. Sve izgleda kao da je dozvoljeno, osim stvarne promene.



    Drugi blog tekstovi povezani sa temom: 


    Razneseni Svemir, Vladimir Tomić, Oblak Kaktusa

  • Vlast, cenzura i simulakrum: Kako se kreira iluzija

    Mim sa američkim domorocima koji došljacima poručuju da se vrate kući


    Ponekad je dovoljno pogledati mim da bismo shvatili sav apsurd sveta u kojem živimo. Jedan takav mim pokazuje američke domorodce koji ironično govore došljacima da „idu kući“, na isti način na koji Donald Tramp danas poziva migrante da napuste Ameriku. Na površini, ovo izgleda kao jednostavna šala, ali kada se malo dublje zaroni, postaje jasnije da se ovde ne radi samo o ironiji, već o nečemu mnogo fundamentalnijem, o pitanju vlasništva, identiteta i iluzija o tome kome zapravo pripada određena zemlja.

    Jedna od najvećih obmana ljudske civilizacije jeste uverenje da posedujemo zemlju, da imamo neko „pravo“ na nju, kao da nam je priroda garantovala tapiju na određeni deo planete. To je posebno paradoksalno u društvima koja su nastala na kolonizaciji, poput SAD-a, gde su nekadašnji došljaci sada ti koji određuju ko sme da dođe, a ko ne.

    Razlika između nas i ptica je u tome što su ptice mudrije. Nemaju iluziju da je baš njihovo gnezdo nešto trajno i nepromenljivo. Instinktivno razumeju da je ono samo privremeno boravište. Ljudi, s druge strane, imaju potrebu da veruju u trajnost svojih domova, država i civilizacija, iako su kroz istoriju te stvari uvek bile podložne promenama.

    Trampove parole o „Americi Amerikancima“ potpuno ignoriše istorijsku činjenicu da su njegovi preci, kao i preci velike većine današnjih Amerikanaca, upravo oni koji su došli niotkuda i stvorili naciju kroz ekspanziju i osvajanje. Ako bi se princip „vratite se odakle ste došli“ primenjivao dosledno, cela Severna Amerika bi ostala u rukama starosedelaca.

    Ali ovo nije samo američka priča. Svaka nacija ima svoj mit o „iskonskom pravu“ na teritoriju, a istorija pokazuje da su granice uvek bile fluidne. Vojske su se kretale, narodi su se mešali, osvajali i gubili tlo pod nogama. To se može videti i na Balkanu, gde su granice pomerane na svakih nekoliko decenija, a narodi često koristili iste argumente kao Tramp danas, samo iz različitih perspektiva.

    No, u savremenom svetu, pitanje teritorijalne pripadnosti više nije samo pitanje nacija, već i pitanje moći. Danas nisu države te koje poseduju svet, svetom upravljaju korporacije i pojedinci čije bogatstvo prevazilazi budžete čitavih zemalja.

    Kada se Elon Mask meša u geopolitiku ili kada Bil Gejts oblikuje globalne zdravstvene politike, postaje jasno da nacionalne granice više nemaju istu funkciju. Oni koji kritikuju globalizam često propuštaju da vide ovu dimenziju. Nacionalni suverenitet nije ugrožen migracijom radnika ili kulturnim promenama, već činjenicom da korporativni interesi danas imaju veću težinu od političkih institucija.

    Ironično, Tramp i njemu slični, koji se zalažu za „suverenitet“, isti su oni koji podržavaju ekonomski model u kojem korporacije imaju moć nad zakonima, banke diktiraju sudbinu država, a digitalne platforme postavljaju pravila igre.

    Naravno, ne gledam stvari crno-belo. Tramp i Mask su imali i nekoliko poteza koji su išli u korist slobode izražavanja, poput suzbijanja savremene cenzure na Fejsbuku i drugim platformama, koja se sama naziva „proverom činjenica“. Cenzure inače vole da se maskiraju pod takvim nazivima. Naravno da ne kažu otvoreno: „Mi smo cenzura.“



    Ines Doujak, Not Dressed for Conquering, MACBA, 2015.

    Not Dressed for Conquering”, Inés Doujak, izložena u Muzeju savremene umetnosti u Barseloni (MACBA), 2015.




    Međutim, bitno je napomenuti da ovo nije deo nikakvih teorija zavere. Ne tvrdim da postoji neka tajna zavera elita, već jednostavno ukazujem na lako proverljive činjenice. Moć se uvek koncentriše u rukama onih koji imaju resurse. Nekada su to bili kraljevi i crkveni velikodostojnici, danas su to milijarderi i korporacije.

    U ovom kontekstu, dolazimo do pitanja kontrole informacija. Već sada, ono što znamo o svetu zavisi od toga ko nam plasira informacije i ko ih kontroliše.

    Ako danas pokušate da pronađete informacije o kontroverznim temama, poput uticaja vakcina na zdravlje ili geopolitičkih pozadina određenih sukoba, prvo što će vam pretraga izbaciti jesu tekstovi tzv. „proveravača činjenica“. Na prvi pogled, to deluje kao neutralna, korisna funkcija. Ali kada malo dublje pogledate, shvatićete da ti „proveravači“ nisu nezavisni arbitri istine, već deo sistemske propagande koja oblikuje javno mnjenje.

    Ovo ne znači da svaka informacija na internetu treba da bude prihvaćena bez provere. Naprotiv, kritičko mišljenje podrazumeva preispitivanje svih izvora, ali ne kroz monopol jednog narativa, već kroz otvorenu debatu. Problem nastaje kada monopol nad istinom preuzmu oni koji odlučuju šta je „dozvoljeno“ mišljenje, a šta nije.

    Kao što su kroz istoriju zvanične istine često bile pogrešne, tako i danas postoji realna opasnost od dogmatizacije nauke i politike. Nekada su naučnici tvrdili da je lobotomija rešenje za mentalne bolesti, da je margarin zdraviji od putera, ili da pušenje nije štetno. Kritičko mišljenje znači biti otvoren za mogućnost greške i stalno preispitivati, umesto slepo verovati određenim autoritetima.

    Društvene mreže i digitalne platforme ne cenzurišu nužno direktno, ali kreiraju algoritme koji favorizuju određene informacije i guše druge. Nije neophodno zabraniti govor da bi on postao nevidljiv.


    Lili Bluz, Motivi cenzure, digitalna obrada
    Motivi cenzure, Lili Bluz, Digitalna obrada


    Danas, ako neko iznese mišljenje koje odstupa od mainstream narativa, neće ga nužno uhapsiti ili blokirati, ali će mu smanjiti domet, učiniti ga nevidljivim u pretragama, označiti ga kao „kontroverznog“. Ljudi će se samocenzurisati, pazeći šta govore, ne zato što se plaše zatvora, već zato što se plaše društvene diskreditacije.

    Mim sa domorocima koji govore doseljenicima „Idite kući“ nije samo duhovit. On je simbol šire iluzije u kojoj živimo.

    Ljudima se prodaje mit o teritorijalnoj pripadnosti, dok moć pripada onima koji ne poznaju granice. Proklamuje se ideja slobode mišljenja, dok se informacije filtriraju tako da određene istine postanu nevidljive.

    U takvom svetu, jedino što ostaje jeste kritičko mišljenje. Ne slepa vera ni u jednu stranu, ni u jedan narativ, ni u jednu ideologiju. Svet u kojem živimo sastavljen je od simulakruma, slika koje imitiraju stvarnost, ali je ne odražavaju u potpunosti.

    Ako ništa drugo, možda je vreme da prepoznamo taj mehanizam i prestanemo da igramo po njegovim pravilima.


    Razneseni Svemir, Vladimir Tomić, Oblak Kaktusa