Meni

Tag: Srbija

  • Nacionalna pretnja: Heklanje ili kad se nacija uplaši konca


    Heklana dekoracija za sto, Kolkata, Zapadni Bengal, Indija
    Heklana dekoracija za sto, Kolkata, Zapadni Bengal, Indija
    Piše: Vladimir Tomić


    Mi smo, po svemu sudeći, odabrani da poslužimo kao ogledno eksperimentalno igralište, jedan skučeni balkanski vivarijum osmišljen nasumično kao dnevna tačka nekog sastanka, vođen isključivo surovim geopolitičkim pragmatizmom i estetikom dostojnom serije „Kuća od karata”, gde globalni akteri iz čiste dosade, deleći flašu skupocenog vina na poluzatvorenom sastanku, sasvim usputno prelaze preko tačke dnevnog reda zvane Srbija. Takav banalan, potpuno uzgredan i krajnje ciničan rasplet predstavlja jedino logično objašnjenje za frapantnu količinu ludila, strmoglavi civilizacijski pad i svečano ustoličenu neobrazovanost koja se na ovim prostorima godinama unazad taloži poput najtvrdokornijeg kamenca u bojleru.


    Politika pritom predstavlja isključivo onaj ogoljeni, javni simptom jedne neuporedivo dublje, sistemske bolesti, suštinskog i opšteg raspada svih preostalih kriterijuma. Govorimo o društvu u kojem je sam koncept obrazovanja doveden do potpunog besmisla, svodeći diplomu isključivo na puku društvenu legitimaciju, na šareni orden od kartona i plastičnu krunu izvađenu pravo iz dečijeg rođendanskog paketa.


    Danas svakodnevno susrećemo ljude okićene masterima, doktoratima i zvučnim akademskim oreolima, koji posle svega dva bazična pitanja iz njihove matične oblasti gledaju kroz sagovornika poput teleta koje zuri u Špenglerovu mehaniku istorije. Pre izvesnog vremena, jedan čovek mojih godina uporno je nastojao da me fascinira svojom titulom mastera psihologije, ističući je kao krunski dokaz sopstvene intelektualne nadmoći. Podstaknut tom teatralnom samouverenošću, odlučio sam da mu postavim par krajnje elementarnih pitanja iz domena socijalne i eksperimentalne psihologije, birajući isključivo one osnove koje svaki student mora usvojiti već tokom prve godine akademskog rada. Iako ja lično nisam studirao psihologiju, već filozofiju koju formalno nikada nisam završio, sa ponosom ističem da svoju običnu gimnaziju nikada ne bih menjao za današnje razne fakultete sumnjivog kvaliteta, jer mi je upravo ona pružila širinu da prepoznam zastrašujuću prazninu u njegovom pogledu. Reagovao je potpunom paralizom, baš onako kako bi izgledao čovek od koga tražite da vam iz glave, u dahu, rekonstruiše Kantovu „Kritiku moći suđenja” na tečnom sanskritu.


    Težina mojih pitanja kretala se u ravni u kojoj se od diplomiranog informatičara očekuje precizna definicija algoritma, ili od svršenog studenta medicine objašnjenje funkcionisanja krvotoka, zahtevajući isključivo demonstraciju najosnovnijih pojmova iz sfere kojom dotični tvrdi da suvereno vlada.


    Taj specifični sagovornik predstavlja tek jedan paradigmatičan primer iz nepregledne galerije naših savremenih akademskih fantoma, služeći isključivo kao ilustracija epidemije ljudi sa titulama lišenim znanja i funkcijama oslobođenim svake sposobnosti. Upravo takvi profili, uredno overeni pečatima, sertifikovani i agresivno društveno promovisani, zauzimaju krucijalne upravljačke pozicije, uzimajući sebi za pravo da nam svakodnevno i odozgo tumače svet, moral, porodične vrednosti, nacionalni identitet, školstvo, kulturu i pravac naše kolektivne budućnosti.


    Kao direktnu posledicu takvog ambijenta, juče posmatram histeričnu polarizaciju javnosti oko najobičnijeg video-snimka dečaka koji hekla. Svedočimo vrhunskoj civilizacijskoj tragikomediji: društvo voljno da znanje u svakom trenutku kompenzuje titulom, moral zameni partijskom knjižicom, a kulturu uguši estradnom bukom, odjednom pokazuje frapantan nivo zabrinutosti pred pukom činjenicom da jedno dete poseduje veštinu da sopstvenim rukama stvori nešto opipljivo i lepo. Razlog za ovu kolektivnu paniku leži isključivo u samom činu heklanja, apsurdno ignorišući sve vrline tog deteta i fokusirajući se na taj mirni, kreativni proces kao na vrhunsku nacionalnu jeres.


    Oj, palanko pod šljivama, dečak naoružan heklicom postao je nova dežurna nacionalna pretnja i krunski dokaz koliko je zapravo krhak taj naš balkanikus, čiji prenapregnuti identitet preti da se raspe u paramparčad istog trena kada muško dete umesto teške sekire u šake uzme pamučni konac.


    Gospoda branioci tradicionalne muškosti morali bi bar jednom zaviriti dalje od zadimljenih izloga lokalne kladionice i prašnjavog mitološkog špajza iz kog svakodnevno izvlače svoje redukovane predstave o svetu, kako bi shvatili koliko je istorija ručnog rada bogata, kompleksna i isprepletena sa najvećim ljudskim dostignućima. Naučnik Džordž Vašington Karver strastveno je heklao, dok je veteran Burskog rata Džabez Vilijam Ridžvel upravo tu veštinu izučavao kao ključni deo svoje rehabilitacije nakon teškog ranjavanja, dokazujući svima da su sveštenici, okoreli vojnici, vizionarski umetnici, vrhunske zanatlije i genijalni naučnici kroz čitavu istoriju posvećeno praktikovali ono što današnji samoproglašeni čuvari muškosti histerično proglašavaju prvorazrednom opasnošću po opstanak nacije.


    Prepoznavanje takvih suptilnih istorijskih nijansi zahteva temeljno znanje, a ono kod nas već veoma dugo predstavlja samo jedan izrazito neprijatan i teretan višak. Beskrajno je lakše mahati praznom diplomom umesto negovanja suštinskog obrazovanja, zauzimati agresivan stav umesto formulisanja artikulisane misli i urlati parole o tradiciji umesto sticanja istinskog uvida u njene prave dubine.


    Dečak koji mirno hekla predstavlja, zapravo, jedan od retkih potpuno normalnih, ohrabrujućih prizora u ovoj zemlji hronično neurotičnih odraslih ljudi. Pravi izvor ove društvene patologije leži u onim pojedincima koji su od jedne sasvim obične heklice uspeli da konstruišu novi Kosovski boj, najavljujući propast porodice, slom kompletne civilizacije i proglašavajući permanentno vanredno stanje u sopstvenim glavama.


    Kada društvo izgubi svaki kapacitet da razlikuje autentično znanje od komada papira, istinsku muškost od sirove agresije, bogatu tradiciju od brutalne neukosti, i nedužno dete od konstruisanog ideološkog neprijatelja, onda dijagnozu moramo tražiti u samom kolektivu. Suočeni smo sa društvom koje je toliko radikalno intelektualno osiromašilo i atrofiralo, da ga u stanje paničnog terora može dovesti i jedan najobičniji komad obojenog konca.

  • Rodoljublje vs Nacionalizam, Deo Prvi

    Uroš Predić, Vesela braća, 1887.

    Vesela Braća, Uroš Predić, 1887.


      Biti patriota ili rodoljub, kao što je Momo Kapor zapisao: „nije ideologija, to je stvar kućnog vaspitanja. To te nauči baba.” Iako sam potpuno saglasan sa Kaporom u vezi ove teme, kod nas je, nažalost, kao i u mnogim drugim zemljama, oduvek bilo puno pojedinaca i grupacija, koji su sebe, pred drugima, predstavljali kao patriote, a u stvarnosti su bili mračni prevaranti: gladni moći i puni mržnje ka skoro svemu što se ne uklapa u njihovu viziju sveta. U eseju, koji je Džordž Orvel napisao pod nazivom: „Beleške o nacionalizmu”, on podvlači bitnu razliku između pojmova patriotizma i nacionalizma. Orvel piše da patriotizam podrazumeva ljubav ka sopstvenoj zemlji dok nacionalizam, s druge strane, jeste drugačiji i ekstreman, jer u sebi uključuje volju za dominacijom nad drugima i mržnju prema ostalim nacijama.

      Koncept nacionalizma i nacionalnih država je, relativno, nov koncept, jer se razvio tek krajem osamnaestog veka u Evropi, a njegovom razvoju pretežno su kumovali nemački autori tog doba, mada ne samo oni. U tom periodu, područije Nemačke bilo je podeljeno na više manjih država i teritorija, koje su često imale svoje jezike, kulturu i tradiciju. Ovu društvenu situaciju su razni tadašnji autori, videli kao prepreku da Nemci razviju jedinistveni nacionalni identitet. Među njim su Johan Gotfrid fon Herder, Johan Gotlib Fihte, Ernst Moric Arnt, Fridrih Ludvig Jan, Georg Vilhelm Fridrih Hegel i mnogi drugi.

      Pomenuti Fridrih Ludvig Jan, rođen 1778. godine, bio je poznati nemački učitelj gimnastike i nacionalista čija pisanja se smatraju temeljem nemačkog gimnastičkog pokreta. Jan je verovao da je fizičko vaspitanje neophodna komponenta nacionalnog razvoja i video je gimnastiku kao način za stvaranje jakih, disciplinovanih i patriotskih pojedinaca koji mogu da služe svojoj zemlji.

    Ilustracija konja sa hvataljkama iz priručnika o gimnastici, 1828.

    Ilustracija konja sa hvataljakma, 1828.

     Verovao je da kroz fizičku obuku Nemci mogu, ne samo da postanu zdraviji, već i da neguju moralne vrline kao što su hrabrost, disciplina i samopožrtvovanje. Jan je takođe video gimnastiku kao način za negovanje nacionalnog ponosa i jedinstva, i podsticao je upotrebu nacionalnih simbola kao što su zastave i patriotske pesme u gimnastičkim vežbama. U knjizi “Nemačka umetnost gimnastike” , on piše sledeće: „Nemačka mora biti jaka da bi bila slobodna. Jedinstvo nacije ne može se postići bez fizičkog treninga, a fizička obuka se ne može postići bez ujedinjene nacije.”

    Hitlerova omladina

    Hitlerova omladina, izvor slike: https://www.planet-wissen.de/


     Mnogo kasnije, Janove ideje preuzela je Nacional-socijalistička partija, koja je nastojala da iskoristi gimnastiku i fizičko vaspitanje kao sredstva za stvaranje fizički sposobne i moralno ispravne nemačke populacije. Nacistički režim je ugradio gimnastiku u svoje omladinske organizacije, kao što su Hitlerjugend i Liga nemačkih devojaka, i promovisao Jana kao model nemačkog nacionalizma iako meni nije poznato, da je Fridrih Ludvig Jan bio istomišljenik sa kasnijim nacistima po pitanju rasizma i odnosa ka drugim narodima.

    Hegel sa berlinskim studentima

    Hegel sa svojim berlinskim studentima u skeču iz 1828. godine autora Franca Teodora Kuglera


      Poznati nemački filozof, Hegel, govoreći o svojim pogledima na nemačku filozofiju i kulturu, piše sledeće:

    – „Nemački duh je duh sveta“. (Hegel, Predavanja o filozofiji svetske istorije, 1822-1830.)
    – „U nemačkom duhu, duh je dostigao svoj najviši nivo, svoju najpotpuniju svest i najbogatiju manifestaciju. (Hegel, Predavanja o estetici, 1835-1838.)
    – „Nemački duh je taj koji je predodređen da obrazuje svet. (Hegel, Predavanja o filozofiji svetske istorije, 1822-1830.)
    – „Nemački narod je narod budućnosti, a budućnost pripada slobodi. (Hegel, Predavanja o filozofiji svetske istorije, 1822-1830.)
    – „U nemačkom karakteru nalazimo pravi osećaj slobode, koja je najviše dobro čovečanstva. (Hegel, Predavanja o filozofiji istorije, 1837-1838.)


    Kadar iz filma Evropa, Zentropa, 1991.
    Insert iz filma Evropa, Zentropa, ( 1991), Lars von Trier 



      Kao što vidimo, ovi Hegelovi citati prevazilaze pojam rodoljublja ili patriotizma, u smislu ljubavi prema svom rodu, zavičaju, narodu. U ovim citatima, prisutno je nešto drugo, nešto ekstremno nacionalističko, etnocentrističko (ja bih rekao: ekstremno ludačko), što pokušava da germanski narod ne samo uzdigne iznad svih ostalih, već da implicira time i potrebu za njegovom dominacijom nad drugim narodima. Ali, ono što vidimo, u širem smislu, i što je važnije jeste to da nemački nacizam nije tek tako „pao s neba”, i nije nešto što se pojavilo u dvadesetom veku, već se radi o fenomenu, koji ima duboke idejne korene, u delima raznih nemačkih autora i intelektualaca, bez obzira što oni sami nisu bili nekakavi nacisti, i, bez obzira, na to što mnogo njih, možda, ne bi ni podržalo ono što se dešavalo Hitlerovoj državi.
    Daleko od toga da je samo u nemačkom narodu i među nemačkim autorima, postojalo ovakvo fanatično uverenje u izabranost i superiornost nad drugima. Naprotiv, etnocentrizam i verovanja u izuzetnost vlastite nacije u odnosu na sve ostale, javljalo se kod raznih autora i državnika raznih naroda: od Izraela, drevne rabinske literature, pa sve do Indije, Japana, Turske, Italije, Velike Britanije i Sjedinjenih Američkih Država, Rusije itd. 

      Ali, da se vratimo „našem” slučaju, slučaju: Srbije. Ovo što pišem u vezi ove teme, sada će postati mnogo više subjektivno, i sadržaće mnogo manje činjenica, ili egzaktnih citata, kao u slučaju prethodno izloženog, zato što ono želim da izrazim, tiče više jedne impresije života u Srbiji, iz ugla mene kao posmatrača i neke vrste istraživača, a mnogo manje nečeg: „činjeničnog” , „objektivnog” ili „naučnog”. Za ovih 37. godina, koliko sam u Srbiji, od svog rođenja; upoznao sam veoma malo ljudi koji iskreno vole svoju zemlju, ali sam zato upoznao puno ljudi koji odustaju i dižu ruke od svoje zemlje, kao što sam upoznao i mnogo nacionalista, koji su lažne patriote, i kojima nacionalizam služi kao specifična vrsta plemenskog, sigurnog utočišta u kojem se kriju, dok njihove prave namere, nemaju nikakve veze sa ljubavlju ka svom rodu i domovini. Ni prvi, ni drugi ne znaju za jednu zemlju, zemlju, koja se nalazi „ispod”, duboko ispod ove površinske zemlje, što je državom Srbijom nazivamo, isto kao što ne znaju ni za jedan tajni grad i tajno selo, ispod i u dubini svakog našeg grada i svakog sela.  Da, dobro ste pročitali: postoji tajna Srbija (ne ona „druga Srbija” kako mediji to vole da zovu, ili neka „treća” Srbija, ili neka „seljačka”, „građanska”, „intelektualna” ili „neintelektualna”. Vrata ove tajne zemlje, ne otvaraju se svakome, a ponajmanje onima, koji bi hteli da svojom fanatičnom mržnjom ili bilo kojim fanatičnim ubeđenjem, kao i drugim vrstama fanatizma, zaraze jedan specifični svet unutar sveta. Prisustvo ove tajne zemlje ponekad se čuje, oseća, uviđa,  ali svaki put do iste, nevidljiv je slepima, odnosno onima koji još misle da mi: „gledamo očima”. Ova tajna zemlja nije država, nije nacija, nije uređena po onim tipičnim ljudskim predstavama političke države, republike ili kakve monarhije, ili nekog religijskog uređenja. Ona je deo naše potisnute svesti (o svetu, svetskom, osvešćenom znanju), deo koji smo jednom znali i poznavali, ali ga zaboravili. Čitavo uređenje ove zemlje, počiva na najvišem civilizacijskom načelu i zakonu, zakonu prija-teljstva! Prijatelj je onaj s kojim ti je prijatno, ali koji se istovremeno o tebi stara, i ti o njemu u smislu da mu je stalo do toga da budeš dobro i da budeš veliki čovek, kao što je tebi do istog stalo. Ko nije imao sreću, da bude rođen u porodici gde su mu majka i otac prijetelji, on će prijatelje tražiti na drugom mestu, i u tome nema ničeg lošeg. Jedina prava domovina koju imamo, jeste tamo gde su naši prijatelji, a ono za čime žudimo oduvek je bilo prijateljsko sjedinjenje bez obzira na boju kože, rasu ili neku promašenu ideologiju.


      

      
    napisano 3.6. 2023 i objavljeno 21. 1. 2024.
                                                                   Razneseni Svemir, Vladimir Tomić, Oblak Kaktusa

  • Poltronstvo kao način života (Srbija pred katarzom)

    Objava sa citatom Zorana Đinđića na Fejsbuk stranici Danasa

    FB-stranica Danas-a već danima unazad kači ove citate pokojnog Zorana Đinđića. Pre neki dan, okačili su drugi njegov citat koji glasi: „Mogu da prihvatim nedostatak novca, bolest, ali da neko ne može da radi 12-13 sati dnevno jer je umoran, ne mogu da prihvatim, jer znam da to nije tačno.” Da imam opet 17 godina, kao u vreme kada je on bio ubijen, možda, u ovim citatima ne bih video nešto sporno, kao što vidim sada. S jedne strane, i pored sve tadašnje bede, siromaštva, iscrpljenosti celog društva i porodica od onih suludih devedesetih, osećalo se, bar malo u vazduhu, da će se nešto, konačno, malo promeniti ovde u Srbiji, malo pokrenuti. Da će ljudi, konačno, postati bar malo drugačiji, samo malo civilizovaniji i samo malo bolji jedni ka drugima. To bi bilo sasvim dovoljno, nakon svih pređašnjih tragedija i posleratnih užasa. Ne znam za nekog tadašnjeg civilizovanog čoveka, da je tražio bilo šta više od toga. Ali, taj entuzijazam se brzo raspršio, nestao, i sve se vratilo ne samo onako kako je pre bilo, već u pojedinim slučajevima, čak i gore nego što je pre bilo, a zadnjih 10 godina su nas uverile da je dno beskrajno. Kada sada čitam ove citate, ne mogu da se otmem utisku da Đinđić nije razumeo dubinu i razmere bede zemlje u kojoj živi, ili je, možda, to namerno ignorisao, praveći se da ne razume? On, iz ovih citata, zvuči poput nekog ko je odrastao u zapadnom delu Berlina ili Pariza, a ne u Srbiji; kao neko ko uopšte ne poznaje narod u kojem živi, što je pomalo neobično obzirom da ima poreklo koje ga vezuje sa južnom Srbijom, Toplicom po očevoj strani, o čemu govori njegova zvanična biografija. Uz to, rodio se u Bosanskom Šamcu, gde mu je otac službovao, pa se tek kasnije porodica preselila u prestonicu. Kada on govori o radu, on kao da zaboravlja, da u tom trenutku živi u zemlji, gde su sve tadašnje državne firme toliko bile propale, da su, na primer, unutar autobusa tadašnjeg gradskog i opštinskog, javnog prevoza širom zemlje kuljali smrdljivi dimovi, koje smo mi, deca, tada udisali na putu od kuće do škole, zajedno sa ostalim putnicima. Svuda oko nas gledali smo smrknuta, umorna, izgužvana lica starijih radnika, žena i muškaraca, koji su se svakog jutra vozili istim tim busevima s nama do škole. Ni kondukteri, ni vozači nisu izgledali išta bolje. Zamislite da vozaču takvog autobusa dođete i citirate da treba da radi 12, 13 sati dnevno u onoj dimčini, ili da isto to kažete bilo kom rudaru ili građevinskom radniku u Srbiji, u tom periodu s kraja devedesetih i početka novog milenijuma. U najboljem slučaju bi vas iskulirao, a u najgorem bi dobili po njušsci. Razumem da, možda, novinarima Danas-a sve to zvuče kao dosadni, glupi poslovi, ili kako to već njima deluje, ali su to poslovi koji međusobno povezuju sve nas: od transporta do izgradnje mesta za život, pa do resursa iz rudnika koji se pretvaraju i u energiju. Ovo je, razume se, trivijalna, jasna stvar, ali te obične, svakodnevne stvari su one koje najviše iscrpljuju, ubedače čoveka; uvode ga u krug rutine i ponavljanja. Svakome je ovo dosadno, posebno dok je mlad, ali to postoji; i ne možeš se pretvarati da tako nešto ne postoji, i da ljudima, koji su izgledali kao hodajući mrtvaci, umorni i od smrti i od života tek tako dođeš i kažeš: „ Pa nije ti ništa, zdrav si, idi da radiš još 4 sata pored ovih tvojih 8.” Ili da mu kažeš kako treba da ustaje s osećanjem izuzetnog istorijskog trenutka, i da treba da se oseća kao da se nešto veliko i izvanredno dešava. Ajde što mi, koji smo bili klinci u tom trenutku, možda nismo najbolje shvatali da nam je celo društvo veoma bolesno, ali Đinđić je bio odrasla osoba, na mestu premijera, i morao je biti svestan ove bolesti. Jasno je da on u ovim citatima, a tako je često i nastupao po raznim televizijama, pokušava da bude optimističan, da deluje vitalistički; da animira ljude; ali, suštinski, nije postojala neka ideja vodilja, nekakav zajednički cilj, koji sve nas kao narod ujedinjuje, nego smo i tada bili duboko podeljeno društvo. Ona jeste postojala u užem krugu okupljenih pojedinaca, ali ne kao nešto što se odnosi na ceo narod. Da bi se neko budio sa osećanjem izuzetnog istorijskog trenutka u svojoj zemlji, morala bi da postoji mnogo veća društvena sloga među ljudima, u celom narodu: nešto što nas sve ujedinjuje, i iza čega bismo kao velika većina stali. Takva ideja nije postojala. Nikad nisam osetio za sve ove decenije da postoji nešto što nas univerzalno ujedinjuje, a da se tiče takvih polititičkih i društvenih stvari. Osim opšte narodne radosti, kada su reprezentacije i individualni sportisti pobeđivali druge po svetu, nisam video ni u čemu drugom neki zajednički poduhvat koji se tiče celog naroda, a da smo se saglasili oko istog- većinski. Da nije to možda bio najvažniji razlog zašto se nismo budili s osećanjem nečeg velikog i izvanrednog u smislu istorijskog trenutka, u ovoj podeljenosti?

    Kako sam ja kao tadašnji sedamnaestogdišnjak video društvenu podeljnost, iako nisam razmišljao o tome kao nekom političkom pojmu? U to vreme, pohađao sam gimnaziju na jugu zemlje u kojoj je sve bilo podeljeno, ali baš sve; počevši od imovinskog i socijalnog statusa učenika, tj. njihovih roditelja, pa sve do širih pogleda pojedinaca na život i svet. Ova podela je postojala i među profesorima, i stalno se osećala i kod njih. Nisu je oni bacali pred nama, ali smo je osećali. Podele postoje svuda u Evropi, svuda u svetu, ali u našem slučaju ovo je bilo ekstremno, i nije uopšte bilo važno da li se ponašaš kao kreten ili ne, da li si ovakav ili onakav, već je najvažnije bilo kog su socijalnog statusa i imovinskog stanja tvoji roditelji. Uz malobrojne izuzetke, bavljenje politikom u Srbiji je i tada, i pre toga, a i posle toga u stvari bilo eufemizam za bavljenje kapitalom i pozicijama, odnosno način kako da neko postane imućan, ili da bude uglavljen na nekoj poziciji koja to omogućuje. Nije ovakva situacija karakteristična samo za Srbiju tog perioda; ona je postojala i u Jugoslaviji. U nekom istorijskom trenutku poltronstvo, ne kao iskustvo pojedinca već kao masovni oblik ponašanja, postao je preovladavajući način ponašanja u našem društvu posebno kada su u pitanju zvanične institucije, političke partije, raznorazna preduzeća i firme. Istoimeni jugoslovenski film, koji ovo opisuje nalazi se ovde.

    Reč poltron potiče iz staroitalijanskog jezika sa značenjem: kukavice, da bi kasnije prešao u srednje-francuski, iz kojeg ga, zatim, preuzimaju Englezi. Poltronstvo je specifičan način življenja koji je podanički, udvorički, požudni, plašljivi, ulizički i dvoličan. To je način nesigurnosti, neodlučnosti i lažljivosti koja nužno prati poltrona. U kranjoj instanci, uloga poltrona je služenje bilo kog gospodara, jer pravi poltron nikada nema samo jednog mastera. Lako menja gospodare, čim se za to ukaže adekvatna prilika. Služeći svakog, on, zapravo, ne služi nikog! Ono što dozvoljava njegovo postojanje nije neka određena ideologija ili društveno uređenje; pošto je prisutan u svim, već sam sistem u kojem postoji bilo koja vrsta vladavine nad drugima, odnos vlasti i onih nad kojima se vlada. On žudi za vlašću, za upravljanjem drugima, ali pošto za tako nešto sam nije sposoban, ulizuje se onima koji to mogu. Jedan odličan primer ovakvog poltrona opisan je kroz lik Percy Alleline-a iz knjige i filma istog naziva: Tinker Tailor Soldier Spy , koji je upravo takvo stvorenje, koje samo ide od gospodara do gospodara; ne znajući šta taj gospodar radi, jer ga to i ne zanima.


    Kadar iz filma Tinker Tailor Soldier Spy
    slika iz filma: Tinker Tailor Soldier Spy

    Karakteristično je za poltrone da budu osobe koje se ne usuđuju da javno kažu svoje mišljenje, ili da izraze svoje neslaganje čak i kada se ne slažu s drugima. Uvek izbegavaju odgovornost za svoje postpuke ili odluke prebacivajući, pritom, odgovornost na druge ljude ili okolnosti za svoje greške. Povlače se iz svega što im deluje konfliktno i pridružuju se organizaciji, ili nekoj grupi samo iz želje da u istoj budu prihvaćeni, čak i kada se ne slažu sa stavovima i mišljenjima te grupe, jer za njih je najteže da budu odbačeni. Kod političara i vođa se prepoznaju tako što se uvek radi o liderima, koji se okreću onako kako dune vetar, odnosno prilagođavaju se popularnom mišljenju i javnom mnjenju, umesto da slede svoja uverenja. Smatram da nema potrebe da objašnjavam koji aktuelni vođa ima ovu poslednju osobinu. Međutim, nije on taj koji je stvorio populističku i poltronsku društvenu klimu; on je samo makijavelistički iskoristio, politički artikulisao uz vrlo dobro poznavanje slabih tačaka svojih protivnika, kao, i dobrog poznavanja slabosti u mentalitetu ovog naroda.
    Poltroni su već bili tu kao što jasno prikazuje sledeći video snimak, koji u širem smislu, simbolički pokazuje svu propast tadašnje Demokratske partije uz najavu njenog strmoglavog pada, koji je sama izabrala :

    Pametnom nema razloga objašnjavati zašto se kasnije dogodilo ovo, i zašto je nazad postalo napred:


     

    Oba priložena video snimka sada već imaju kultni karakter, jer su simptomatična, ilustrativna; ne samo što oni realistički prikazuju društvo u kojem živimo, već su skoro proročki nagoveštavala njegov dubok pad. Tako je, možda, moralo biti. Svakom uspinjanju prethodi pad; svakom, novom stvaranju- pročišćenje. Ovo, srećom, nijedan političar, a ni bilo koji drugi čovek, ne može da promeni!


                                  Razneseni Svemir, Vladimir Tomić, Oblak Kaktusa

    13. 3. 2023