Meni

Tag: srpska književnost

  • Unikat i miris budućnosti: Nad knjigom Milorada Pavića


    Milorad Pavić Unikat korice

    Slika korica Deretinog izdanja knjige

    Piše: Vladimir Tomić

    Pre skoro deset godina jedna drugarica iz mog rodnog mesta dala mi je Unikat uz kratko objašnjenje koje pamtim bolje od pola tuđih ozbiljnih književnih preporuka: njoj se taj roman dopada zato što je zanimljiv, uzbudljiv i brz, za razliku od mnogih starijih knjiga koje umeju da potonu u opisivanje soba, kreveta, zavesa i nameštaja kao da čitalac ulazi u popisnu komisiju, a ne u priču. Bila je u pravu. Kod Pavića se od prve stranice ulazi u svet koji miriše, menja oblik, vara oko i vuče napred. Nema razvlačenja. Nema tromog zaleta. Na nekoliko prvih strana već stoji androgino biće, već se presvlači identitet, već radi ogledalo, već kreće ucena. To je jedan od onih romana koji odmah pokazuju zube.

    Tome treba dodati još jednu stvar kao ključ za sam naslov romana. U uputstvu na početku knjige Pavić kaže da se Unikat ne završava isto za svakog čitaoca: postoji sto različitih završetaka, roman je numerisan od 1 do 100, i svaki primerak nosi svoj rasplet. U tom smislu naslov knjige je odlična dosetka. Ovaj roman je doslovno zamišljen kao unikat, kao predmet koji svaki čitalac dobija u jedinstvenoj varijanti. A na samom kraju Pavić ostavlja i mogućnost da čitalac dopiše sopstveni završetak, kao da ni tih sto krajeva nije poslednja granica igre. To je lep i sasvim pavićevski gest: knjiga ne predstavlja zatvoren predmet, nego živu napravu koja se račva.

    Meni je tada prvo u oči upao Aleksa Klozevic, odnosno Sandra Klozevic. Ta figura i danas deluje sveže. Pavić ga uvodi bez premišljanja, skoro hladnokrvno: Aleksandar je androgin, nekima je Aleksa, drugima Sandra. U nekoliko poteza taj lik postaje i telo i maska i trik i neka vrsta hodajuće granice. Dok čitaš, nemaš utisak da je pred tobom ekscentričnost ubačena radi ukrasa. Imaš utisak da je to biće došlo iz sveta koji kasni za nama i istovremeno nas prestiže. U tom smislu Unikat danas na pojedinim mestima deluje savremenije od mnogih novijih romana koji su se svom snagom trudili da budu savremeni. Kod Pavića identitet klizi, presvlači se, menja glas, koristi telo kao instrument, a ogledalo vodi svoj razgovor sa junakom. Tu već počinje prava igra.

    Ono što me i danas privlači u ovom romanu jeste način na koji Pavić odbija da gradi svet preko obične deskripcije. Njega više zanima trag nego katalog. Umesto da nam namešta scenu kao kustos, on pušta da prostor odjekne kroz parfem, komad odeće, predmet, nagli pokret, lice presečeno osmehom, čudan detalj u prolazu. Mnogi odeljci nose nazive parfema, a miris kod njega postaje sredstvo opažanja. Aleksa ljude čita nosom, hvata veze među njima preko slojeva mirisa, otkriva preljube, laži i skrivene dodire preko onoga što ostaje na koži. To je sjajna ideja, jer pokazuje koliko je svet romana sastavljen od površina koje odaju dubinu. Neko drugi bi iz istog materijala napravio puku stilsku egzibiciju. Pavić od toga pravi mehanizam pripovedanja.

    Zbog toga Unikat ima ritam trilera, iako ga zanima mnogo više od zapleta. Tu su ucene, fotografije, ključevi, privatni liftovi, banke, opera, kladionice, psi, revolver, bolest, mrtvi uglovi grada i sve to radi kao dobro podmazan aparat. Čitalac ide napred gotovo telesno, bez zastoja. Pavić tačno zna kada treba dati novi detalj, kada pomeriti fokus, kada ubaciti grotesku, kada erotiku, kada humor. Njegov svet je luksuzan i truo u isto vreme. Ljudi mirišu skupo, govore teatralno, nose brendove kao štitove, a ipak ih iznutra već nagriza nešto mračnije od obične pokvarenosti. U toj smeši ima nečeg istovremeno zabavnog i bolesnog, kao kada gledaš otmeno društvo koje polako klizi ka nervnom slomu.


    Oto Diks Portret novinarke Silvije fon Harden

    Oto Diks, Portret novinarke Silvije fon Harden, 1926.

    Posebno mi je zanimljivo to što Pavić u središte priče uvodi trgovinu snovima, odnosno trgovinu isečcima budućnosti. Jedan broj telefona vodi do takozvanog prodavca budućnosti, do figure koja može da premesti delove sutrašnjice u današnji dan, da proda san unapred, da skrati razdaljinu između onoga što će tek doći i onoga što već izjeda čoveka. Tu roman dobija dodatnu dubinu. Odjednom više nismo samo u svetu maski i zločina. Ulazimo u prostor u kojem su vreme, slutnja i strah roba. Disteli kupuje san koji je trebalo da usni kasnije, pokušava da sazna nešto o svom kraju, a uz to mu se telo već raspada pod bolešću. Taj motiv mi deluje kao jedno od najjačih mesta romana. Tu Pavić dotiče opsesiju savremenog čoveka: da unapred zna, unapred preduhitri, unapred kontroliše ono što mu izmiče.

    Disteli je zbog toga važan koliko i Aleksa. Opera, Puškin, Musorgski, snovi, bolest, strah od smrti, đavo koji se priziva pitanjem, sve se to u njegovoj liniji skuplja u gust čvor. Pavić tu dostiže naročit tonalitet, spoj visoke kulture, kiča, groteske i metafizičke nelagode. Neki pisci bi se na tom mestu raspali pod teretom sopstvene učenosti. Kod Pavića to ipak ostaje živo, jer on ume da prevede i erudiciju u dramski napon. Kad Disteli govori o kupljenom snu, a Lempicka pokušava da razume kakva se tajna iza toga krije, roman prestaje da bude puka igra i počinje da peče. Čitalac oseti da je pitanje smrti ušlo u sobu i da više nema gde da se skloni. Pri tom je važno i to da Distelijeva bolest ne predstavlja tek neodređenu poetsku senku: roman je vezuje za telo, glas, jednjak i stomak, pa zato metafizička jeza nikada nije odvojena od fizičke propasti.

    Naravno, Unikat nije knjiga za svakoga. Ima čitalaca koje će odbiti njegova teatralnost, njegova sklonost ka preterivanju, njegovo namerno poigravanje kemp estetikom i luksuznom površinom. Meni je baš to deo njegovog šarma. Pavić je znao da književnost povremeno treba da se usudi na elegantnu drskost. U ovom romanu on bira da bude brz, čudan, mirisan, razuzdan i svestan sopstvene artificijelnosti. Zbog toga Unikat ne ostavlja utisak prašnjave književne relikvije, već predmeta koji i dalje čudno svetluca.

    A možda je upravo tu i razlog zbog kojeg mi je ostao u pamćenju toliko dugo. U vremenu kada mnogo proze zvuči kao uredno složen izveštaj o tuđim tegobama, Unikat deluje kao roman koji veruje u zavodljivost pripovedanja. Veruje u masku, u tempo, u čulnost, u opasnost, u predmet, u san. Veruje da književnost još može da bude i igra i zamka. I veruje, što je možda najlepše, da jedna knjiga ne mora biti ista za sve. Zato ga se i danas sećam po tom prvom utisku: kao knjige kroz koju je prošlo neko čudno, buduće biće, ostavljajući za sobom trag parfema, ironije i blage jeze.

  • Intervju: Zoran Jelinek o romanu „MODILJANIJEVA KOB“

    Fotografija uz intervju sa Zoranom Jelinekom o romanu Modiljanijeva kob

    Razgovarao: Vladimir Tomić  |  Odgovara: Zoran Jelinek


    1. Vaš roman nosi naslov „    Modiljanijeva kob“, ali se čini da je Modiljani ovde više od istorijske ličnosti – on je simbol umetnika raspetog između boemštine i bede. Zašto ste odabrali baš njega kao centralnu figuru? Da li je presudila njegova tragična biografija, specifična estetika njegovih portreta sa očima bez zenica ili činjenica da je njegova umetnost posthumno postala jedna od najskupljih valuta na tržištu?

    Modiljani me je zanimao kao paradoks, ne kao legenda. Njegove slike sa očima bez zenica gledaju unapred, u svet u kojem umetnost postaje vredna tek kad umetnik nestane. U romanu on nije istorijska ličnost, već simbol umetnosti koja troši svog tvorca, a zatim se pretvara u mit i robu. Ta napetost između stvaranja i propasti je prava „kob“ o kojoj pišem.


    2. U romanu detaljno opisujete čin stvaranja slike „    Devojka s plavim očima“, uvodeći elemente koji liče na ritual, poput hebrejske trake, krvi i grmljavine. Koliko je u tom procesu bilo istraživanja stvarnih okultnih interesovanja tog vremena, a koliko je to bila Vaša potreba da slici date „dušu“ pre nego što ona postane predmet puke trgovine?

    Ti ritualni elementi nisu okultni u bukvalnom smislu, već simbolični. Svaki veliki čin stvaranja ima strukturu rituala u kojem umetnik nešto žrtvuje. Mene je zanimao trenutak kada delo prestane da pripada autoru i počinje da ga troši. To je „duša“ slike – ne magija, već cena stvaranja pre nego što umetnost postane roba.

    3. Paula Soldi nije samo model, ona je i  muza na početku, a Modiljanijeve žene su u istoriji umetnosti često depersonalizovane. Da li ste želeli da kroz lik Paule vratite glas tim „muzama“ i kako ste gradili njen lik nasuprot mitu o „prokletom slikaru“?

    Paula Soldi nije samo muza, već inicijator. Kroz nju sam želeo da vratim glas ženama koje su u istoriji umetnosti često svedene na formu i mit. Ona stoji nasuprot figuri „prokletog slikara“ jer ne pristaje da bude dekor njegove sudbine, već neko ko razume cenu umetnosti i ima hrabrosti da je dovede u pitanje.

    4. Jedan od ključnih motiva u knjizi je niz brojeva 57 61 38 32 30 50 koji se provlači kroz decenije. Kao elektroinženjer i stručnjak za IT, kako gledate na odnos između matematike i mistike u književnosti? Da li je taj kod za Vas bio samo mehanizam zapleta ili pokušaj da se haos istorije uredi u neku logičku formulu?

    Brojevi u romanu nisu šifra koju treba rešiti, već obrazac koji se ponavlja. Kao inženjer znam koliko je jaka potreba da se haos uredi, ali kao pisac sam svestan da taj red često postoji samo u našoj potrebi za smislom. Taj niz stoji između matematike i mistike, kao trag ljudske želje da u istoriji vidi zakonitost.

    5. Radnja romana skače kroz tri ključne epohe: 1919, 1941. i 1999. godinu. Ti vremenski rezovi su vrlo precizni. Koliko je bilo izazovno održati napetost trilera kroz tako različite periode i spojiti atmosferu rimskih ateljea sa atmosferom podruma u vreme NATO bombardovanja?

    Izazov nije bio u različitim epohama, već u kontinuitetu straha. Rim 1919. i podrum 1999. dele isto psihološko stanje: zatvorenost, neizvesnost i pritisak odluke. Roman ne spaja epohe preko istorije, već preko iskustva likova, pa napetost ostaje ista iako se vreme menja.

    6. Varoš na Moravi i „Ulica kestenova“ deluju veoma intimno i autentično, nasuprot hladnom svetu umetnina i mafije. S obzirom na to da ste rođeni u tom kraju, koliko je taj topos fiktivni Horeum Margi, a koliko stvarna slika Vašeg odrastanja i zavičaja?

    Horeum Margi je fiktivan, ali emotivno stvaran. Nije autobiografija, već prostor pamćenja i vrednosti koje stoje nasuprot svetu u kojem sve ima cenu. Moje odrastanje je dalo ton i atmosferu, ali književno je to mesto oblikovano kao moralni oslonac romana, ne kao lična ispovest.

    7. Roman počinje i završava se u „podzemlju“ – od bunkera ispod pruge u Drugom svetskom ratu do skloništa 1999. godine. Da li je taj motiv svesna metafora za ove prostore, gde se istorija i traume neprestano guraju pod zemlju, a generacije su prinuđene da se skrivaju?

    Podzemlje je svesna metafora prostora u koji guramo nerešene traume i istoriju. Različite epohe, ista potreba da se sakrijemo. Roman počinje i završava se dole jer pokazuje da istorija kruži, a ne napreduje pravolinijski, i da je pravo pitanje da li iz tih skloništa ikada izlazimo promenjeni.


    8. Vaš prethodni roman nosi naziv „    Pirati sa Dunava“, a ovde imamo Moravu, ali i scene u Ostiji i ronjenje do pećine. Čini se da voda igra važnu ulogu u Vašoj prozi – tamo kao prostor avanture, ovde kao čuvar tajne. Kako vidite vezu između ta dva romana i taj prelaz sa rečne avanture na kompleksni istorijski triler?

    U „Piratima sa Dunava“ voda je prostor kretanja i avanture, dok je u „Modiljanijevoj kobi“ ona čuvar tajne i pamćenja. Prelaz sa rečne priče na istorijski triler nije promena teme, već produbljivanje – od bega ka suočavanju sa onim što je potopljeno, ali nikada nestalo.


    9. Imate zanimljivu biografsku pozadinu kao nekadašnji saradnik „    Ježa“. Da li Vam taj satiričarski nerv i iskustvo sa humorom pomažu kada pišete o teškim temama poput rata i stradanja, ili je to bio potpuno drugačiji stvaralački proces?

    Satira me je naučila distanci i preciznosti. Humor nije suprotan ozbiljnosti, već način da se izbegne patetika. I kada pišem o ratu i stradanju, taj satiričarski nerv mi pomaže da prepoznam apsurd i da istinu ne izgovaram frontalno, već kroz tišinu i pomerenu perspektivu.


    10. Autor ste i scenarija za filmove „    Na lepom plavom Dunavu“ i „Misterija Nemezis“. Vaš roman je izrazito vizuelan, sa brzim promenama scena i jasnom atmosferom. Koliko je scenarističko iskustvo uticalo na Vaš stil pisanja i način na koji konstruišete priču?

    Scenarističko iskustvo me je naučilo ritmu, prostoru i preciznosti kadra, što se vidi u vizuelnosti romana. Ali književnost mi omogućava ono što film ne može – unutrašnje vreme i tišinu. Film me je naučio kako da uđem u priču, a roman me je naučio zašto je važno u njoj ostati.

    11. Na kraju romana čitalac ostaje sa utiskom da „kob“ ne dolazi od same slike, već od ljudske pohlepe onih koji žele da je poseduju. Verujete li Vi da predmeti mogu nositi energiju svojih stvoritelja ili smo mi ti koji učitavamo značenja i prokletstva u stvari da bismo lakše podneli sopstvene greške?

    Ne mislim da su predmeti prokleti sami po sebi. Oni postaju opasni onda kada ljudi u njih učitaju sopstvene ambicije i pohlepu. Slika u romanu je ogledalo – ne nosi zlo, već ga razotkriva.

    REČ AUTORA

    „Ova knjiga ne traži da joj se veruje, već da se sa njom ostane neko vreme. Ako vas je navela da zastanete, da se zapitate odakle dolaze naše opsesije, strahovi i potreba da posedujemo ono što ne razumemo – onda je ispunila svoju namenu. Ne nudim odgovore, jer verujem da su pitanja dugotrajnija i poštenija. U svetu koji stalno žuri da sve objasni, možda je najveća sloboda zadržati pravo na sumnju.“

  • Pesma će izabrati nas

     


    (Omaž Branku Miljkoviću)

    Neće pesma biti samo reč

    ni dah što zapinje u grlu sveta.
    Jednom će se svet probuditi,
    i svaka će senka želeti da govori.

    Neće biti zidova između ruku,

    ni vremena koje vuče srce unazad.
    Istina neće stajati u knjigama,
    već u travi koja izranja iz pepela.

    Jednom, neće biti pesnika.

    Poezija će sići s visokih brda,
    kao vetar, kao petrihor posle kiše.
    Knjige će biti zemlja,
    a zemlja samo ime za dom.

    Pevaće svi,

    oni koji su ćutali vekovima,
    oni koji su gradili zidove
    i oni što su ih rušili.
    Pesma će živeti u rukama,
    u brazdama, u očima koje vide sunce.

    Ali kad glas postane plima,

    i reči poteknu iz svakog kamena,
    ko će se setiti tišine?
    Ko će pričati o nemosti sveta
    koji nije znao da govori?

    Pesma neće tražiti ljubav.

    Pesma neće tražiti slobodu.
    Pesma će biti ljubav.
    Pesma će biti sloboda.

    I neće više postojati pitanje,
    da li smo je zaslužili.
    Biće tu,
    da izgovori naše ćutanje.

    Razneseni Svemir, Vladimir Tomić,Oblak Kaktusa