Usisivač u uglu –
pravi je simbol otuđenja.
On gleda, ja gledam.
Nećemo se sresti danas.
Kuvanje me ne vređa:
paradajz baca svoje seme na zvezde,
kao što misli bacaju senke.
Oni kažu: čistoća je pola zdravlja.
Ja kažem:
misli nisu ni trećina podova.
Tegle?
Dignem ih kao što se reči dižu u stihu.
Ali prašina –
prašina je tišina koja se uvlači,
ne traži mesto, samo je tu,
kao pitanje bez kraja.
Ruka što briše stolove
razbija ogledala,
zato ih ne brišem.
Odbijam sjaj.
Želim haos:
podovi kao električni okeani
gde brodovi misli nestaju.
Knjiga u ruci, šolja kafe,
kuhinja blista dok pogled luta.
I dalje stojim ispred usisivača.
Gleda, gledam.
Sutra ćemo možda razgovarati.