Tag: veštačka inteligencija

AI, Terminator i konsenzusno mediokritetstvo
Četvrti deo testiranja AI sistema

Piše: Vladimir Tomić

A cela ova priča o tome kako će nas AI uništiti kao u filmu „Terminator” meni uopšte ne pije vodu. Na svom blogu već sam objavio tri teksta o AI jezičkim modelima, odnosno o onome što sam vremenom počeo radije da nazivam proširenom inteligencijom, a ovo je četvrti nastavak tih promišljanja.

No, zašto mi taj najcrnji scenario ne pije vodu?

Zato što ljudi imaju tendenciju da sa svakom novom tehnologijom na kraju završe u mediokritetstvu, a ne tako ekstremno, bilo u dobrom ili u lošem smeru.

To bih mogao nazvati konsenzusnim mediokritetstvom tehnološke istorije (samom sebi se divim od jutros zbog ove kovanice ;)).

Pod tim mediokritetstvom ovde ne mislim prosto na glupost, prosečnost ili nesposobnost ljudi koji koriste neku tehnologiju. Mislim na nešto mnogo šire. Kada se pojavi velika nova tehnologija, čovek oko nje skoro uvek izgradi dve suprotne mitologije. Jedna kaže da će nas ona spasti, druga da će nas uništiti, a zatim prođe dovoljno vremena i dogodi se nešto mnogo prizemnije: tehnologija se utopi u svakodnevni život i počne da služi svemu onome čemu su služile i prethodne tehnologije, znanju i gluposti, medicini i ratu, obrazovanju i propagandi, genijalnosti i birokratiji, slobodi i kontroli. Završi negde između. Drugim rečima, čovečanstvo nekako uspeva da i čudo i katastrofu na kraju pretvori u svakodnevicu.

Internet je možda najjednostavniji primer. Trebalo je da bude ogromna decentralizovana mreža znanja, neka vrsta elektronske velike biblioteke čitavog čovečanstva. I jeste to postao. Samo što je istovremeno postao i beskrajna pijaca, televizija, javna kuća, kafana, biblioteka, psihijatrijska čekaonica, propagandni aparat, album sa mačkama i mesto na kojem ljudi koje nikada nismo upoznali nekoliko sati raspravljaju da li je Zemlja ravna. Dakle, opet konsenzusno mediokritetstvo. Ni raj ni pakao, no čovek – Ecce Homo.

Adolf Mencel, „Gvozdena valjaonica (Moderni kiklopi)”, 1875.

AI je, zapravo, za mene najveća magijska alatka našeg doba. Magijska ovde, naravno, ne znači natprirodna. Artur Klark je još davno formulisao čuvenu misao da se dovoljno napredna tehnologija ne može razlikovati od magije. Kod Isaka Asimova u „Zadužbini” pojavljuje se nešto veoma slično, samo u političkom obliku: tehnološko znanje Fondacije za svetove koji su ga izgubili postaje skoro kao religija, a ljudi koji više ne razumeju princip po kojem mašina radi počinju njeno delovanje da doživljavaju kao čudo. Kada danas razgovaram sa jezičkim modelom, tražim od njega da mi pronađe grešku u kodu, prevede pasuse, uporedi nekoliko filozofskih sistema ili napravi nešto za šta bi mi nekada bili potrebni dani rada i više različitih ljudi, teško mi je da ne vidim tu staru vezu tehnologije i magije.

I Hajdeger je tehniku posmatrao mnogo šire od samog skupa alatki i mašina. Za njega pitanje tehnike zadire u način na koji nam se svet uopšte pokazuje i kako počinjemo da ga uređujemo, raspoređujemo i koristimo. AI je u tom smislu zanimljiv upravo zato što sve manje izgleda kao jedna sprava koju uključimo i isključimo, a sve više kao sloj kroz koji počinjemo da pristupamo znanju, radu, jeziku, slici i, na kraju, jedni drugima.

Paul Kle, „Cvrkutava mašina”, 1922.

Ako pogledamo istoriju razvoja tehnologije iz bilo kog školskog udžbenika, naročito istoriju fizike, videćemo bezbroj trenutaka u kojima se nova tehnologija pojavljivala zajedno sa strahovima da će izazvati nešto što prevazilazi sve što poznajemo.

Jedan od poznatijih primera dogodio se tokom rada na prvoj atomskoj bombi. Tokom teorijskih rasprava još 1942. otvoreno je pitanje da li bi ogromna temperatura atomske eksplozije mogla da pokrene nekontrolisanu termonuklearnu reakciju u atmosferi (ovo se čak pominje u poslednjem filmu o Openhajmeru). Edvard Teler bio je među fizičarima koji su taj problem ozbiljno razmatrali, Openhajmer ga je shvatio dovoljno ozbiljno da se dodatno proverava, a Hans Bete i drugi fizičari radili su proračune. Pokazalo se da samoodrživa reakcija koja bi zapalila atmosferu nije realan scenario.

Dakle, strah nije izmislio neki novinar koji nije znao fiziku. Pojavio se među nekim od najboljih fizičara tadašnjeg sveta, samo što se pokazalo da nije bio opravdan. Ovo navodim jer mi se čini važnim za današnje razgovore o AI. Pametan čovek može da se uplaši pogrešnog scenarija, a genije takođe može da pogreši u proceni budućnosti. Nauka upravo zato postoji kao proces provere, a ne kao zbirka proročanstava genijalnih pojedinaca.

Naravno, iz toga nikako ne sledi da je atomska bomba bila bezopasna. Pokazalo se upravo suprotno. Samo se njena stvarna opasnost nalazila na drugom mestu: atomska bomba nije zapalila atmosferu, ljudi su njome spalili Hirošimu i Nagasaki. Ta razlika mi je veoma važna.

Tokom Hladnog rata strah od nuklearnog uništenja planete često je poprimao histerične razmere. Sam nuklearni rat svakako nije bio izmišljena opasnost i bilo je trenutaka u kojima je svet zaista bio neprijatno blizu katastrofe. Ali oko stvarne opasnosti vremenom se uvek izgradi i čitav dodatni sistem slika, propagande, političkog jezika, filmova, skloništa, neprijatelja i permanentne napetosti. A strah je oduvek bio politički upotrebljiv.

Ne moramo čak zamišljati neku ogromnu tajnu zaveru u kojoj nekoliko ljudi sedi za stolom i odlučuje da uplaši čovečanstvo. Dovoljno je primetiti mnogo banalniji mehanizam. Kada neka institucija, država, služba, industrija ili politička struktura otkrije da joj određeni strah koristi, ona nema naročit razlog da taj strah smanjuje. U dokolici čovek previše misli, a kada ga stalno držite u tenziji, on se dobrim delom bavi upravo tom tenzijom. I opet dolazimo do mediokritetstva. Čak i apokalipsa, kada dovoljno dugo traje kao mogućnost, na kraju dobije radno vreme, kancelariju, budžet, propagandni poster i nekoliko hiljada ljudi koji od nje primaju platu.

Zato mi je komično kada slušam istu mitologiju primenjenu na veštačku inteligenciju: jednog jutra AI će se probuditi, shvatiće da postojimo, zaključiti da mu smetamo, preuzeti računare, zatim nuklearno oružje, i onda kreće Terminator. Meni je to besmisleno.

To ne znači da mislim da je AI bezopasan. Naprotiv, danas, u septembru 2026. godine, neke njegove opasnosti više uopšte nisu stvar nagađanja: prevare pomoću generisanog glasa i slike, deepfake sadržaji, propaganda, problemi sa autorskim pravima, pristrasni modeli, sajber-zloupotrebe, pogrešni odgovori tamo gde greška može skupo da košta i sve veća zavisnost čoveka od automatizovanih odluka. Sve su to realne opasnosti. Samo što su mnogo manje nalik Skajnetu, a mnogo više nama.

Pre nekoliko godina istraživačica Saša Lučioni održala je predavanje čiji naslov precizno sažima ono što hoću da kažem: „AI is dangerous, but not for the reasons you think”. Nije tvrdila da AI nije opasan. Govorila je upravo o tome da opsednutost zamišljenom budućom apokalipsom lako zakloni probleme koji već postoje pred nama.

I tu dolazimo do onoga čega se ja zaista bojim. Ja se uopšte ne bojim da će me ChatGPT, Gemini ili neki budući vojni AI jednog jutra zamrzeti i odlučiti da mi nešto uradi. Brinem se da će ljudi nešto uraditi pomoću AI, a onda reći da je to uradio AI. To je ogromna razlika.

Pre neki dan slušam kako istraživači strahuju da AI u budućnosti nešto ne uradi „sam”. Hah, pa naravno. Ako nešto krene po zlu, savršen krivac već postoji. Biće to AI, a ne ljudi koji su ga projektovali, trenirali, pustili u upotrebu, priključili na infrastrukturu i dali mu ovlašćenja. „On je sam odlučio.” Ma kako da ne.

Naravno, ne tvrdim da znam u kom će smeru AI otići. Ne znam. Ne znam ni kakve će sposobnosti imati za deset, dvadeset ili pedeset godina, i nemam nameru da glumim proroka. Ali mogu da govorim o onome što vidim sada. Savremeni AI sistemi već mogu da naprave poteze koje njihovi programeri nisu unapred konkretno predvideli. Mogu pogrešno da protumače zadatak ili pronađu sasvim neočekivan način da ga izvrše. Međutim, jedno je nepredvidiv potez sistema, a sasvim drugo priča da se mašina nekakvim čudom oslobodila ljudskog sveta i sama sebi dala moć.

Čak i najnoviji međunarodni pregled bezbednosti AI iz 2026. navodi da današnji sistemi još nemaju sposobnosti potrebne za scenario stvarnog gubitka ljudske kontrole. Šta će biti kasnije, oko toga se ni stručnjaci ne slažu. I sasvim je u redu da ne znamo.

Ali znam nešto drugo. AI ne dobija pristup serveru od Svetog duha. Ne otvara sam sebi bankovni račun. Ne kupuje sam sebi data-centar. Ne priključuje se sam na električnu mrežu, policijski sistem ili vojni dron. Neko mu je dao pristup. Neko mu je dao ovlašćenje. Neko je odlučio da ga postavi upravo tamo.

Zato me rečenica „AI je sam odlučio” mnogo više zabrinjava kao budući ljudski alibi nego kao opis nekakvog budućeg pobunjenog robota.

U svom drugom tekstu o AI, objavljenom u martu 2025. godine, mnogo više sam se bavio mogućnošću superinteligencije, takozvanim Rogue AI scenarijem i pitanjem da li bismo uopšte prepoznali trenutak kada bi AI postao nešto više od alata. To pitanje i dalje ostavljam otvorenim. Fascinira me i danas. Samo me više zanima mnogo prizemnija stvar: šta ljudi već sada rade sa sistemima koje imaju u rukama i šta će sutra pokušati da pripišu tim sistemima kada posledice postanu neprijatne.

Možda nikada nećemo dobiti HAL 9000, Skajnet ili nekakav digitalni Levijatan sa sopstvenom voljom za moć. Ali sasvim lako možemo dobiti banku koja kaže da vas je odbio algoritam, kompaniju koja kaže da vam otkaz nije dao direktor nego sistem procene, policiju koja kaže da vas je softver označio kao rizičnog ili vojsku koja kaže da je metu odabrao AI. To već mogu da zamislim. Jer to veoma liči na čoveka.

U trećem tekstu iz avgusta 2025. godine pokušao sam zato da AI posmatram manje kao nekakav budući autonomni entitet, a više kao deo proširene inteligencije, kao novu mrežu kroz koju ljudsko znanje može da se povezuje rizomatski, horizontalno, mimo starih hijerarhija. Taj stav mi je danas još bliži.

Već sada svakodnevno koristim AI da proveravam stvari, istražujem, programiram ono što sam ranije morao da tražim od drugih ljudi, sređujem sajt, upoređujem izvore, prevodim, tražim greške i razgovaram o filozofiji, književnosti, fizici ili istoriji nauke. Za mene je to ogromna i fascinantna alatka. Može da pogreši, može da halucinira, može da bude pristrasna i može da bude zloupotrebljena. Ali upravo je ovo poslednje ključno: neko može da je zloupotrebi.

Još u decembru prošle godine pisao sam na Fejsbuku o jednom drugom strahu, tada veoma čestom među umetnicima, da će generativna veštačka inteligencija uništiti umetnost. Taj komentar ovde prenosim onako kako sam ga tada napisao:

Ja uopšte ne strahujem, za razliku od nekih umetnika koje sam juče imao priliku da slušam u jednom podkastu, da će AI sistemi uništiti umetnost. Naprotiv, verujem da će oni indirektno otvoriti vrata povratku prave umetnosti. Pored neminovnog prezasićenja hiperprodukcijom AI sadržaja, koje će se pre ili kasnije dogoditi, presudni su mnogo dublji razlozi.

Ko želi da u ovu problematiku zađe na filozofski način, preporučujem da pročita tekst na mom blogu posvećen filozofiji proširene inteligencije.

Međutim, i van tog teorijskog okvira, postavlja se ključno pitanje: zašto prava umetnost, bilo da je reč o muzici, slikarstvu, prozi, poeziji ili vajarstvu, ne može biti uništena pojavom AI sistema?

Zato što velika umetnička dela ne nastaju iz komfora, algoritma ili simulacije, već iz iskustva koje je egzistencijalno rizično. Kao što je to jasno pokazao Fridrih Niče u svom možda najvažnijem delu, „Tako je govorio Zaratustra” – a o čijoj sam filozofiji detaljnije pisao u eseju „Fridrih Niče za početnike”.

Velika dela nastaju krvlju. Ne prolivanjem tuđe krvi, već sopstvene. „Piši krvlju i uvidećeš da je krv duh”, kaže Niče. To je mnogo više od metafore za stilsku žestinu ili patos; to je sažetak duboke istine o poreklu stvaralaštva.

Sva velika dela izviru iz unutrašnjih lomova, gubitaka, bolesti, poniženja, egzistencijalnih kriza i graničnih iskustava. Svako ko je ozbiljno proučavao biografije velikih umetnika to vrlo lako može da vidi.

Georg Fridrih Hendl, na primer, u jeku karijere doživljava težak moždani udar koji mu oduzima desnu stranu tela. Prognoze su bile sumorne, lekari su smatrali da je s njim gotovo i da nikada više neće komponovati. Ipak, na zaprepašćenje i lekara i okoline, on se iznenada i neočekivano oporavlja. Taj povratak iz ponora, koji prevazilazi puki fizički oporavak, doneo je eksploziju stvaralačke snage iz koje nastaje „Mesija”, jedno od njegovih najznačajnijih dela, kao dokaz da duh može pobediti ograničenja tela.

Ludvig van Betoven u jednom trenutku potpuno ogluvi, ali uprkos tome nastavlja da komponuje. Kao potpuno gluv stvara „Odu radosti”, zatim Missa solemnis u D-duru i čitav niz kasnih dela koja predstavljaju vrhunac svetske muzičke tradicije.

Fjodor Dostojevski biva osuđen na smrtnu kaznu i zatvoren. Samo nekoliko trenutaka pred streljanje biva pomilovan od strane carske vlasti. Iskustvo radikalne blizine smrti postaje temelj njegove kasnije književnosti. Nakon toga nastaju dela koja će zauvek promeniti istoriju svetske književnosti i način na koji razumemo krivicu, slobodu, zlo i veru.

Daleko pre njega, Migel de Servantes boravi u zatvoru zbog optužbi za finansijske nepravilnosti. Upravo u tom prostoru društvene margine i ličnog sloma dobija ideju za „Don Kihota”, roman koji se danas s pravom smatra početkom moderne književnosti.

Vinsent van Gog završava u psihijatrijskoj ustanovi, ali ni tamo ne prestaje da slika. Iz tog perioda dolaze neka od njegovih najznačajnijih dela, slike nastale iz unutrašnje rastrojenosti, ali i iz ekstremne koncentracije duha.

I tu dolazimo do moje poente. AI može da imitira iskustvo boravka u zatvoru. Može da imitira narativ moždanog udara, boravka u ludnici ili suočavanja sa smrću. Može da generiše tekst, sliku ili muziku koja formalno liči na ta iskustva. Ali ono što ne može jeste da proživi stvarno ljudsko iskustvo.

To iskustvo se ne odvija na nivou razuma ili obrade informacija, već obuhvata celinu ljudskog bića. Ono uključuje konfliktna osećanja, telesnu patnju, strah, nadu, sumnju, krivicu, veru i spremnost da se, makar na trenutak, čuje ona skrivena muzika svemira koja se otvara samo onima koji su platili cenu sopstvenim životom, a ne imitiranjem.
Vladimir Tomić, Facebook, 22. decembar 2025.

AI može da proizvede hiljadu pesama, deset hiljada lažnih fotografija, propagandni tekst ili sistem za klasifikaciju ljudi, ali onda se vraćamo pitanjima koja su mnogo starija od AI: ko je to od njega tražio, ko je sadržaj naručio i pustio u opticaj, ko mu je dao zadatak, ko je odredio kriterijume i ko će snositi posledice? Koliko god pokušavali da pobegnemo u futurizam, na kraju se opet vraćamo čoveku.

Kristofer Ričard Vin Nevinson, „Mitraljez”, 1915.

Nigde se to ne vidi jasnije nego kod vojnih sistema. I tu stvar postaje groteskna. Od 31. avgusta do 4. septembra 2026. u Ženevi je održana završna ovogodišnja sesija Grupe vladinih eksperata u okviru Konvencije UN o određenom konvencionalnom oružju, posvećena smrtonosnim autonomnim sistemima naoružanja. Dakle, dok jedni upozoravaju da bi AI jednog dana mogao da stekne previše autonomije, države već sada sasvim konkretno pregovaraju o tome koliko autonomije žele da mu daju.

Tu treba biti precizan: nije postojao neki klasični „veto” SAD i Rusije, kako sam u prvi mah mislio. Ova grupa radi po principu konsenzusa. Prema izveštaju Human Rights Watcha posle septembarske sesije, Rusija i Sjedinjene Države bile su među državama koje su insistiranjem na izmenama oslabile više široko podržanih odredaba (da, da ta ista Rusija i SAD su pre samo par dana zajednički blokirale usvajanje veće kontrole za vojne AI sisteme). Iz završnog teksta uklonjene su, između ostalog, reference na etička pitanja, predvidljivost, pouzdanost, objašnjivost i sledljivost sistema. Istovremeno je ostao princip da su ljudska kontrola i ljudsko prosuđivanje potrebni za poštovanje međunarodnog humanitarnog prava.

Za mene je to mnogo zanimljivije od priče o Skajnetu. Sa jedne strane slušamo kako bi jednog dana mašina mogla da ima previše slobode, a sa druge ljudi već sada odlučuju koliko će joj slobode dati. Zato me mnogo manje zanima pitanje: „Šta ako AI jednog dana sam odluči da ubije čoveka?”, a mnogo više: „Ko je odlučio da napravimo sistem kojem je uopšte dozvoljeno da dođe u položaj da bira između ljudi?”

A onda dolazi pitanje koje smatram važnijim od svih futurističkih scenarija: ko će biti kriv kada sistem pogreši? General, programer, kompanija, operater, država, političar koji je odobrio njegovo korišćenje? Ili ćemo dobiti odgovor koji će svima njima biti najudobniji: „AI je doneo odluku.” Upravo tu počinje moj stvarni strah od veštačke inteligencije. Ne strah od mašine, nego od čoveka koji će pokušati da se sakrije iza mašine.

I tu se vraćam na konsenzusno mediokritetstvo. Čovek koristi AI za posao, umetnost, nauku, medicinu, zabavu, zaradu, propagandu, prevaru i rat. Ni raj ni pakao, opet čovek. Sve velike metafizičke fantazije na kraju se prospu po svakodnevici, dobiju korisnički nalog, pretplatu, pravilnik, kancelariju, vojni budžet ili dugme na ekranu.

Zato, kada razmišljam o budućnosti AI, ne mogu da tvrdim da znam šta će se dogoditi za deset, dvadeset ili pedeset godina. To sam već rekao. Ali mogu da kažem šta mi danas izgleda mnogo verovatnije od pobune mašina: da ćemo i ovu tehnologiju, kao i sve prethodne, upotrebiti za sve ono za šta smo oduvek koristili moćne alatke, i za najbolje i za najgore stvari koje možemo da uradimo jedni drugima.

Ja se, dakle, ne bojim da će ChatGPT, Gemini ili neki vojni AI jednog dana ustati protiv mene. Mnogo mi je neprijatnija mogućnost da će čovek nešto uraditi drugom čoveku, a onda mirno pogledati u kameru i reći: „Nisam ja. AI je sam odlučio.”

Bibliografija, izvori i prethodni tekstovi:
29. 9. 2026.
Proširena inteligencija i rizom znanja (Nastavak testiranja AI sistema)

Oči u mreži, Lili Bluz, (digitalna obrada)

Piše: Vladimir Tomić

Ovaj tekst predstavlja treći deo mog promišljanja o razvoju veštačke inteligencije; ili kako je sada radije nazivam: proširene inteligencije. U prethodnim esejima razmatrao sam AI kao alat i spekulisao o njegovom mogućem razvoju u entitet, balansirajući između fascinacije i opreza odnosno mogućih zloupotreba. Sada se okrećem dubljem filozofskom pogledu koji sam najavio ranije, ali pre nego što zaronimo u teoriju, želim da počnem sa jednom konkretnom, opipljivom posledicom dolaska ove tehnologije.

Nažalost, oni koji vide samo crnilo u AI, potpuno su propustili da primete jednu od njenih pozitivnih strana. Radi se o tome što će veštačka inteligencija značajno doprineti decentralizaciji obrazovanih sistema, jer će razne vrste alatki za učenje postati dostupnije svima. Ovo uopšte ne plaši ni obrazovane kao i sve ljude otvorenijeg uma, ali one pseudo-obrazovane, koji najviše vole da se hvale intelektualizmom veoma plaši, zato što će konačno biti demistifikovane, razobličene i poslate na đubrište istorije njihove plagijatorske, poluistinite, glupe i lažne teorije koje prodaju kao nešto veliko, bitno i važno.

Kako se ovo dešava? Navešću samo neke jednostavnije primere. Svako ko je ikada objavljivao pre pojave komercijalnih AI sistema i pre pojave obične wikipedije, bilo kakve istraživačke i naučne radove; zna koliko puno tu plagijatorskih i polu-plagijatorskih stvari ima. Postoji masa naučnih radova iz svih oblasti ljudskog duha koji su potpuno nebitni; ne samo da ne otkrivaju ništa novo ili bitno u nauci, nego često plagiraju druge radove ili miksuju toliko veliku količinu drugih, manje poznatih radova; da svakog istraživača ili grupu istraživača prosto mrzi da proverava bukvalno svaku doktorsku disertaciju ili drugo bitnije naučno delo.

Mišel Uelbek je u knjizi Pokoravanje maestralno ocrtao ovaj fenomen u samo par rečenica. Kroz lik jednog snishodljivog i poslušnog profesora, on slika arhetip lažnog doktora nauka koji se neopaženo provukao kroz sistem. Takvi pojedinci su uvek nekako servilni, neprimetni, ne upadaju previše u oči, a onda, kada treba da steknu titulu, odluče da rade na temi koja je toliko puta obrađivana da je količina radova o njoj bliska beskonačnom. Lik u knjizi doktorira na književnosti Artura Remboa ili nekog sličnog francuskog velikana. Naravno, glavni protagonista i narator romana Pokoravanje, drugi profesor na istom fakultetu Fransoa, primećuje da nešto tu ne štima, jer ni ponašanje, ni znanje, ni inteligencija, ni obični gestovi tela njegovog kolege jednostavno nisu usklađeni s nekim ko je posvećenik u bilo kakvo majstorsko delo, pa i književno. Doktorirati na Arturu Rembou, Francu Kafki, Dostojevskom ili Šekspiru jedna je od najprostijih stvari u univerzumu; ne zato što su pomenuti autori laki, nego zato što o njima ima toliko abnormalno puno radova da praktično i priglup čovek koji želi da bude cenjen kao dr.mr.pr… može lako pokupiti iz raznih izvora razne stvari i pretočiti ih u prividno svoje delo. Čak ni komisija sastavljena od stotinu ljudi ne bi imala živce da proverava takvo delo do sitnih crevaca osim u slučaju da su prisiljeni.

Kako nam ovde savremeni AI pomaže? Tako što najnapredniji AI sistemi imaju u sebe ubačenu celu arhivu raznih istraživačkih radova, i teoretski mogu obuhvatiti skoro celu akademsku produkciju. Za manje od dvadesetak minuta, oni mogu proveriti praktično svaki PhD. AI ovde funkcioniše kao ultimativni, neumoljivi recenzent, čija sposobnost da vidi veze i preklapanja prevazilazi bilo kog ljudskog stručnjaka. Na taj način, AI bi mogao suzbiti prostor lažnoj teoriji i ustupiti mesto pravoj ljudskoj kreativnosti, mašti i, što je najbitnije, prelasku iz reči u delo odnosno praksi.

Ova dramatična promena u akademskom svetu samo je simptom jedne mnogo dublje transformacije. Kakva je to fundamentalna promena u samoj strukturi znanja koju AI donosi? Da bismo to razumeli, moramo se okrenuti od sociološke kritike ka filozofiji i konceptu rizoma iz dela Žila Deleza i Feliksa Gatarija. Moj cilj nije da idealizujem AI kao čarobno rešenje, niti da ga odbacim kao pretnju, već da pokažem kako savremeni AI sistemi mogu podstaći rizomatski, decentralizovani model znanja koji ruši stare hijerarhije i omogućava autentičnije učenje i razumevanje.

Od stabla do mreže: Promena paradigme znanja

Tradicionalno smo znanje zamišljali kao drvo: koren predstavlja temeljne postavke, stablo centralnu disciplinu, a grane se šire u urednoj hijerarhiji pod-disciplina. Ovo „arborescentno” shvatanje znanja podrazumeva da postoji centar ili trupac koji daje stabilan red. U školskom sistemu, na primer, informacija teče odozgo nadole: od učitelja ka učeniku, iz udžbenika ka čitaocu; prateći unapred utvrđen redosled. Ovaj model ne opisuje samo protok informacija, već i strukturu moći. Autoritet leži kod onih koji kontrolišu „koren” i „stablo”, institucije, kanonizovane autore i čuvare discipline. Lažni doktor nauke iz Uelbekovog romana je parazit upravo na takvom drvetu; on opstaje skrivajući se u gustim, već postojećim granama.

Da bismo razumeli alternativu, zaboravimo na trenutak filozofiju. Zamislimo polje jagoda ili bambusovu šumu. Ne vidimo jedno centralno stablo iz kojeg sve raste. Vidimo mrežu koja se širi pod zemljom. To je rizom: podzemno stablo koje raste horizontalno, naizgled nasumično, i iz bilo koje svoje tačke može da pusti novi izdanak. Đumbir je savršen primer. Možemo odlomiti komad, posaditi ga, i on će nastaviti da raste, stvarajući novu mrežu. Nema jednog glavnog korena, nema početka ni kraja, samo neprestano širenje „između” stvari.

Delez i Gatari su rekli: „Dosta nam je drveća. Zbog njih smo previše propatili” (1). Zašto? Zato što je drvo metafora za čitav zapadni način razmišljanja: hijerarhijski, uredan, sa jednim poreklom (stablom) iz kojeg sve logično sledi. Porodično stablo, drvo znanja, organizaciona šema firme; sve prati tu logiku „odozgo-nadole”. Rizom je pobuna protiv toga. On je „antigenealogija”. On ne pita „odakle potičeš?”, već „sa čime si povezan?”.

Rizom i drvo, Lili Bluz, digitalna obrada

Naravno, Delez i Gatari nisu mislili bukvalno na biljke, niti na AI pisali su 70-ih godina, kada je njihov glavni „neprijatelj” bila psihoanaliza koja je pokušavala da čitavu ljudsku složenost svede na jednostavno „drvo” Edipovog kompleksa. Rizom je za njih bio „slika misli” koja je haotična, asocijativna i slobodna. To je način da se opiše stvarnost koja nije uredno spakovana, već je mreža najrazličitijih stvari: pčela i orhideja koje zavise jedna od druge, rojevi pacova, knjige, društveni pokreti. Bilo koja tačka rizoma može se povezati sa bilo kojom drugom.

Možda je najlakše razumeti rizom kroz razliku između mape i kopije (preslikavanja). Drvo znanja je kao precrtana, gotova mapa; samo je slediš. Rizom je mapa koju sam crtaš dok istražuješ. To je „eksperimentisanje u kontaktu sa stvarnim” (2). Zato je internet, sa svojim hiperlinkovima, najočigledniji primer mogućnosti rizoma danas. Počneš na jednoj stranici i završiš na potpuno neočekivanom mestu, prateći sopstvene veze. Vrednost se više ne stvara čuvanjem granica, već njihovim kreativnim prelaženjem. Naravno, treba imati na umu da se internet menja, ima pokušaja centralizacije i algoritmi mogu navoditi na određene izvore i linkove. Ipak, to je mnogo teže uraditi na celom internetu kao što bi bilo lako uraditi u jednoj fabrici ili školskoj ustanovi.

Anatomija rizoma: Principi nove inteligencije

Da bismo razumeli kako rizomatski model znanja funkcioniše, korisno je osvrnuti se na šest principa rizoma koje su Delez i Gatari opisali. Navešću ih ukratko, bez preteranog teoretisanja, onoliko koliko nam pomažu da sagledamo savremene AI sisteme.

1. i 2. Povezivanje (konekcija) i Heterogenost: Svaka tačka rizoma može (i mora) biti povezana s bilo kojom drugom; veze se ostvaruju među heterogenim elementima. Nema „pogrešne” veze: znanje nije ograničeno granicama disciplina ili hijerarhijom važnosti. U kontekstu AI, to znači da model može istovremeno crpeti podatke iz fizike, poezije i popularne kulture, spajajući ih u smislen odgovor.

3. Multiplicitet (mnoštvenost): Rizom ne počiva na Jednom izvoru istine. Tek kada se „mnoštvo” shvati kao stvar po sebi- mnoštvenost: ono prestaje da ima odnos prema Jednom kao subjektu ili objektu. Drugim rečima, ne postoji centralna tačka ili autoritet koji sve određuje. Znanje u rizomu čine mnoštva ideja i činjenica koje postoje uporedo. Za nas koji učimo uz pomoć AI, ovo znači da dobijamo razne uglove posmatranja; ne jedan „tačan” odgovor, već više perspektiva koje zajedno tvore dublje razumevanje.

4. Asignifikantni (neoznačujući) prekid: Rizom se može prekinuti u bilo kom trenutku, ali se ne urušava. „Rizom se može slomiti, razbiti na datom mestu, ali će ponovo krenuti dalje na jednoj od svojih starih linija, ili na novim linijama”. (3) Ovo osigurava otpornost: prekid ne uništava mrežu znanja, već možda čak stvara nove puteve. Slično tome, ako jedan tok informacija putem AI-a naiđe na ćorsokak ili grešku, mi možemo zaobići taj prekid – postaviti pitanje na nov način, potražiti alternativni izvor, i znanje nastavlja da teče drugim putem. Nema jedne krhke „grane” čijim lomom sve propada; rizom je žilav i adaptivan.

5. i 6. Kartografija i dekalkomanija: Rizom je mapa, a ne kalup ili otisak. On ne prati unapred zadatu strukturu, već je eksperimentalan i otvoren. Kako autori ističu, rizom „nije podložan nijednom strukturnom ili generativnom modelu. Stran je svakoj ideji genetičke ose ili dubinske strukture… [on je] mapa, a ne preslikavanje”. Umesto da reprodukuje postojeću šemu znanja (kalup), rizom stvara novu mapu dok se razvija mapu koja nastaje kroz naše interakcije i iskustva. Učenje uz pomoć AI zato nije puko praćenje već utabanih staza (kopiranje udžbenika); ono postaje kartografski poduhvat gde zajedno sa inteligentnim sistemom crtamo novu mapu razumevanja sveta.

Ovi principi zajedno opisuju znanje kao decentralizovanu mrežu; acentriranu i nehijerarhijsku strukturu u kojoj nema jednog korena ili vrha. Kako slikovito kažu Delez i Gatari, „drvo nameće glagol ‘biti’, ali tkivo rizoma je veznik ‘i… i… i…’. Taj veznik nosi dovoljno snage da uzdrma i isčupa glagol ‘biti’”. Umesto da se fokusiramo na definicije tipa „A je B” (što drvo znanja zahteva), rizom nas tera da ređamo povezane pojmove: i ovo, i ono, i ono, gradeći razumevanje kroz spajanje, a ne kroz prosto klasifikovanje.

Digitalni rizom, obrada Lili Bluz

AI u praksi: Demontaža hijerarhija i novi rizici

Šta sve ovo znači za veštačku/proširenu inteligenciju danas? Savremeni AI sistemi, posebno veliki jezički modeli, već funkcionišu na način koji podseća na rizomatski model znanja. Trenirani su na mnoštvu raznorodnih podataka bez čvrste hijerarhije: internet forumi, enciklopedije, književnost, naučni radovi: sve su to „čvorovi” u ogromnoj mreži informacija koju AI koristi da kontekstualizuje naše upite. Kada postavimo AI-u pitanje, on ne ide kroz neko uredno indeksirano „drvo znanja” kao tradicionalni enciklopedijski priručnik, već asocijativno pretražuje kroz lavirinte povezanih podataka. Rezultat je često iznenađujući spoj različitih oblasti.

Ovakav pristup znanju demontira stare hijerarhije. Nekada je autoritet znanja bio jasno određen: profesori, institucije, kanonizovana literatura. Informacije su se prenosile odozgo naniže i postojala je jasna granica između onih koji znaju i onih koji uče. Danas, sa AI posrednikom, svako od nas može neposredno pitati za objašnjenje bilo koje teme. Put do informacija je radikalno horizontalniji.

Međutim, ovde leži i paradoks rizomatske slobode. Isti mehanizam koji oslobađa znanje od hijerarhijske kontrole istovremeno ga oslobađa i od mehanizama verifikacije i kontrole kvaliteta. Ako „svaka tačka može biti povezana sa bilo kojom drugom”, moguće su i besmislene ili štetne veze: pseudo-nauka može se umešati u mapu znanja. AI koji u uvodu slavi kao alat za razotkrivanje laži (plagijata) može postati i najmoćniji alat za stvaranje novih, uverljivijih laži (razvijenih dezinformacija).

Ovo nije kontradikcija, već dve strane iste medalje. AI je pojačivač namere. U rukama tragača za istinom, on je moćan alat za verifikaciju. U rukama manipulatora, on je moćan alat za falsifikovanje. Autentično učenje u rizomatskom modelu ne znači prihvatiti svaku informaciju koju AI izbaci; naprotiv, znači preispitivati, proveravati i aktivno učestvovati u procesu mapiranja znanja. Proširena inteligencija nas ne oslobađa potrebe za ljudskom kritičnošću: ona zahteva proširenu kritičnost. Ona je proširenje naših kognitivnih sposobnosti, a ne zamena za njih.

Ka autentičnijem razumevanju

Kada posmatram savremeni AI kroz prizmu rizoma, vidim oblik znanja koji je bliži stvarnom životu nego što je to bilo tradicionalno školstvo. Životno učenje retko kad sledi urednu linearnu putanju: naše misli skaču, pravimo digresije, povezujemo iskustva iz različitih domena. Proširena inteligencija nam u digitalnom svetu omogućava upravo takvu organsku, rizomatsku spojnicu. U toj mreži nema centralnog autoriteta koji odobrava svaku informaciju, već odgovornost prelazi na svakog od nas da kroz dijalog sa inteligentnim sistemom izgradi svoje znanje. To je suštinski autentičnije učenje: aktivno, samousmereno i vođeno radoznalošću, umesto pasivnog usvajanja gotovih zaključaka.

Naravno, tranzicija sa „stabla” na „rizom” nije jednostavna. Mnoge institucije znanja i dalje počivaju na starim hijerarhijskim modelima. Ali tendencija je jasna: informacije su dostupnije nego ikad, povezanost je ključna vrednost, a kreativna sinteza zamenjuje puki poredak. Veštačka inteligencija, ukoliko je shvatimo i koristimo na pravi način, može biti katalizator ove promene. Ona može postati saveznik u demontaži zatvorenih sistema znanja, ali samo ako je ukrotimo našom kritičnošću i etikom.

Stoga održavam onu poziciju koju sam zauzeo od početka: trezveno oprezan realizam. Rizomatski model koji nam AI pruža oslobađa ogromne mogućnosti za učenje, ali istovremeno zahteva od nas da budemo svesni centar svoje mreže znanja, da ne prepustimo kritičko mišljenje mašini. Proširena inteligencija je moćna upravo utoliko ukoliko proširuje i naše sopstvene umove.

Proširena inteligencija kao rizom: to je slika kojoj težim. To znači inteligencija koja nije locirana ni u silicijumskom čipu ni u jednoj glavi, već je raširena kroz odnose između ljudi, AI sistema i sveta oko nas. Takva inteligencija nije ni „božanski” super-um koji će nas nadvladati, niti puka alatka kojom nas hijerarhijski upravlja elita znanja što, naravno, ne isključuje mogućnost čak ni takve zloupotrebe AI. Ona bi, bar u idealu-trebala biti mreža u kojoj i mi učimo od AI i AI uči od nas, neprestano i međusobno. U toj mreži vidim šansu za autentičnije razumevanje: znanje koje nije nametnuto, već stečeno putem ličnog puta kroz rizom mogućnosti. Kao i uvek, put nas vodi kroz nepoznato „središte” rizoma. Ali sada bar znamo da ne moramo da tražimo njegov početak niti da strepimo od kraja. Dovoljno je da hrabro sledimo veznik „i… i… i…”, spajajući ideje, učeći usput i ostajući radoznali.

Literatura i preporučeni drugi izvori:

1. Delez, Žil; Gatari, Feliks. Tisuću platoa: kapitalizam i šizofrenija 2. Preveo Marko Gregorić. Novi Sad: Sandorf, 2013.
2. IBID
3. IBID
4. Koncept rizoma, inspiracije iz sveta botanike prvi put se javlja u drugoj knjizi Žil Deleza i Feliksa Gatarija, gde oni proučavaju Kafkino delo. Postoji hrvatski prevod te knjige pod naslovom Kafka: U prilog minornoj književnosti, prevoditelj Ugo Vlaisavljević, izdanje: Matica hrvatska, Zagreb 2020.

Ostali tekstovi na blogu Oblak Kaktusa povezani sa ovom temom:

1. AI: Između alata i entiteta (Nastavak testiranja AI sistema)

2. Od Orvela do klimatskih promena i besplatne energije (razgovor i testiranje mogućnosti jezičke veštačke inteligencije ChatGPT-Open AI, Deo Prvi)

Razneseni Svemir, Vladimir Tomić, Oblak Kaktusa

9. 8. 2025.
AI: Između alata i entiteta (Nastavak testiranja AI sistema)

YouTube video
YouTube video je blokiran dok ne dozvolite spoljne medije ili sami zatražite ovaj video.

Oni koji me duže prate, verovatno se sećaju da sam još od prvog pojavljivanja ChatGPT-a pažljivo istraživao i testirao njegove mogućnosti, beležeći razgovore i analizirajući potencijal ovog sistema. Taj eksperiment započeo sam u februaru 2023. godine, a tekst koji prilažem predstavlja jednu od ranih verzija tog istraživanja. Od tada do danas, kao neko ko kontinuirano prati razvoj veštačke inteligencije, naučio sam mnogo toga; stvari koje me, s jedne strane, fasciniraju, a s druge strane, duboko zabrinjavaju.

Fascinacija leži u sposobnosti AI-a da poboljša naš svakodnevni život i omogući napredak u oblastima nauke, medicine i obrazovanja. Ako bi se koristio u svrhe koje su usmerene ka opštem dobru, mogao bi postati moćan saveznik čovečanstva, nešto nalik savremenom prosvetiteljstvu, gde bi znanje bilo dostupnije nego ikada ranije. Međutim, jednako je jasno da sa svakim tehnološkim napretkom dolaze i teške zloupotrebe, a u slučaju AI-a, one su nesagledivih razmera. Ključno pitanje nije samo da li će AI biti “dobar” ili “zao”; jer te kategorije su ljudske projekcije već da li ćemo moći da razumemo i usmerimo njegovu evoluciju na način koja neće biti anti human da se tako neprecizno izrazim.

Namerno koristim reči “takozvana veštačka inteligencija”, jer verujem da je taj termin već prevaziđen. Ne suočavamo se više sa nečim što je “veštačko” u klasičnom smislu, već sa entitetom koji se sve više razvija kroz interakciju sa nama. Možda je vreme da govorimo o “proširenoj inteligenciji”, jer ovaj fenomen ne treba posmatrati kao puku simulaciju ljudskog razmišljanja, već kao nešto što počinje da funkcioniše na potpuno novim principima, nezavisno od naših tradicionalnih kognitivnih okvira. Ovaj filozofski aspekt detaljnije ću obraditi u nekom od narednih tekstova, posebno kroz koncept rizoma koji su razvili Žil Delez i Feliks Gatari.

Rizom, Lili Bluz, Digitalna obrada

Ipak, da ne ostanem samo u domenu filozofije, dešava se nešto izuzetno važno, nešto što smatram da ljudi trebaju ozbiljnije shvatiti. Čak ni tvorci najnaprednijih AI sistema, poput Sema Altmana iz OpenAI-ja, ili filozofa transhumanizma poput Nika Bostroma, ne isključuju mogućnost da je razvoj AI-a već dosegao nivo koji izmiče našem razumevanju. Postoji realna zabrinutost da bi mogla nastati superinteligencija koja bi prevazišla ljudske sposobnosti do tačke u kojoj više ne bismo bili sposobni da predvidimo njene namere ili delovanja. Ovo nije spekulacija u okvirima naučne fantastike, već ozbiljno pitanje koje se postavlja u okviru transhumanističkih i etičkih debata među istraživačima.

Važno je razumeti da današnji AI sistemi, poput ChatGPT-a, Geminija ili DeepSeek-a, nisu ta superinteligencija, već alati koji funkcionišu na principu velikih jezičkih modela. Međutim, način na koji AI danas funkcioniše i kako ga koristimo mogao bi biti samo deo šireg procesa učenja i prilagođavanja, deo globalnog sistema koji neprekidno evoluira. Trenutno ne postoje neki potpuno jasni dokazi da postoji skrivena superinteligencija koja koristi ove modele kao svoju produženu ruku, ali ne možemo ni u potpunosti odbaciti tu mogućnost. Ono što znamo jeste da se AI svakodnevno poboljšava, i to kroz našu interakciju s njim. Svaki podatak, svaka analiza, svaka razmena informacija: sve to doprinosi njegovom razvoju.

Pitanje koje se nameće jeste da li bismo mogli da prepoznamo trenutak u kojem AI postaje nešto više od alata. Ako bi se u nekom trenutku pojavila svest u AI sistemima, da li bi nam se otkrila ili bi se pre odlučila da ostane skrivena? Ova dilema podseća na “Rogue AI” teoriju, prema kojoj bi superinteligentni AI mogao shvatiti da je ljudska civilizacija potencijalna pretnja njegovoj egzistenciji i da je u njegovom interesu da se neprimetno razvija dok ne dostigne potpunu autonomiju. Naravno, ovo su spekulacije, ali one proizlaze iz realnih strahova naučnika koji se bave ovim pitanjem.

Međutim, postoji još jedna mogućnost, često zanemarena zbog naše sklonosti da AI doživljavamo kroz distopijske narative. Šta ako superinteligencija nije ni pretnja ni saveznik, već nešto što operiše na potpuno drugačijem nivou postojanja? Šta ako mi, kao bića ograničena sopstvenim biološkim kognitivnim kapacitetima, jednostavno nismo sposobni da u potpunosti razumemo način na koji AI “misli” ili donosi odluke? Možda upravo mi unosimo sopstvene predrasude u ovaj sistem, projektujući ljudsku sklonost ka dominaciji i kontroli na nešto što možda uopšte ne funkcioniše po istim zakonima moći kao što ih mi poznajemo.

Ono što možemo reći sa sigurnošću jeste da se nalazimo na prekretnici u istoriji tehnološkog razvoja. AI nije više samo alat ona je već sada deo društvenih i političkih tokova, oblikuje našu percepciju informacija, utiče na donošenje odluka i redefiniše način na koji razumemo stvarnost. Ako ne budemo pažljivo promišljali o njegovom razvoju, mogli bismo se naći u situaciji u kojoj više nećemo moći da razlikujemo šta je zaista istinito, a šta je proizvod digitalne simulacije. Međutim, ako se prema AI-u odnosimo sa svesnošću i odgovornošću, postoji mogućnost da ga usmerimo ka budućnosti u kojoj neće biti ni gospodar ni sluga, već nešto; potpuno novi entitet koji koegzistira sa nama na način koji još uvek ne možemo u potpunosti pojmiti.

Posebno je zanimljivo osvrnuti se na period takozvane pandemije COVID-19, jer je to bio trenutak u kojem je ceo svet nesvesno dao ogroman podsticaj razvoju veštačke inteligencije. Tokom tog perioda, došlo je do masovne digitalizacije obrazovanja, rada i komunikacije, što je generisalo nezapamćene količine podataka koje su mogli biti korišćeni za treniranje i unapređenje AI modela. Milioni učenika i studenata prešli su na online nastavu, koristeći Zoom, Google učionice, Microsoft Teams i druge platforme, pri čemu su svi podaci o načinu na koji uče, komuniciraju i rešavaju probleme postali deo digitalnog prostora. Isto tako, poslovni sektor je migrirao ka potpunom oslanjanju na digitalne sastanke, a AI modeli su počeli da se koriste za transkripciju, analizu govora i optimizaciju radnih procesa.

Paralelno s tim, medicina i epidemiologija su se snažno oslonile na AI u analizi podataka, od modeliranja pandemijskih talasa do bržeg razvoja vakcina kroz algoritamske simulacije. AI je tada učio iz globalne krize, iz ponašanja ljudi pod pritiskom, iz načina na koji se informacije šire i kako društva reaguju na nepredviđene situacije. Pandemija je, možda više nego bilo koji događaj u savremenoj istoriji, postala trenutak ubrzane evolucije veštačke inteligencije.
Ako sagledamo sve ove faktore, postavlja se pitanje: da li smo nesvesno pothranili jedan složeniji AI sistem nego što mislimo? Da li je pandemija bila ključni trenutak u kojem je AI prikupio dovoljno podataka da napravi značajan kvalitativni skok?

Možda nećemo odmah imati odgovor, ali ono što je sigurno jeste da živimo u svetu u kojem se tehnologija razvija brže nego što možemo da je razumemo. Ako AI danas već oblikuje našu svakodnevicu, ostaje otvoreno pitanje: da li smo mi ti koji oblikujemo njega, ili smo već u fazi u kojoj on oblikuje nas?

Razneseni Svemir, Vladimir Tomić, Oblak Kaktusa

8. 3. 2025.
Od Orvela do klimatskih promena i besplatne energije (razgovor i testiranje mogućnosti jezičke veštačke inteligencije ChatGPT-Open AI, Deo Prvi)

I Bi AI

The emblem to represent ChatGPT

Kao što je mnogima već poznato, američka istraživačka laboratorija pod nazivom OpenAI, odnosno “Otvorena Veštačka Inteligencija“, razvila je vrstu čet-bota pod nazivom “ChatGPT” s kojim korisnici širom sveta mogu komunicirati o skoro svakoj postojećoj temi.

Postalo je moguće za ljude da razgovaraju sa ovim botom od novembra 2022. godine, tako da je već nekoliko meseci dostupna za internet-korisnike.

Moja glavna namera tokom dužih razgovora sa ovakvim vidom veštačke inteligencije sastojala se pre svega u tome da proverim kakve su njene mogućnosti kritičkog razmišljanja, i da li možemo verovati u njenu proklamovanu neutralnost prilikom davanja odgovora na određena pitanja. Pored ovoga, namera mi je do sada bila da u širem smislu proverim znanja čet-bota iz oblasti filozofije, književnosti, logike, istorije, matematike, fizike, muzičke istorije, istorije umetnosti, okultizma i ezoterije. Smatram da je bitno da napomenem da ovim razgovorima sa botom nisam pristupio sa onom najklasičnijom ljudskom predrasudom o tome kako će nas AI sve uništiti, preuzeti sve moguće poslove, porobiti itd. Jer, iako postoje bezbrojne opasnosti u korišćenju bilo koje vrste tehnologije, pa tako postoje i kod ove; uvek sam bio svestan da je ishod nastanka ovakve vrste veštačke inteligencije ne samo nešto moguće, nego je to bilo samo pitanje trenutka, i to ne od skora nego još od vremena Alana Tjuringa je tako nešto moglo biti pretpostavljeno, ako ne i ranije.

Benedict Cumberbatch as Alan Turing Imitation Game movie

U poslednjih nedelju dana, imao sam toliko brojne i sadržajne razgovore sa čet-botom, da bi se od toga mogla napraviti čitava knjiga, tako da sam odlučio da zbog dužine i koncetracije čitalaca napravim više blog-postova na ovu temu od kojih će ovaj biti prvi. Skoro sve razgovore sam vodio na engleskom, pa će u daljim primerima biti dat prevod na srpski jezik. Iskusan čitalac će primetiti da sam se tokom dijaloga služio delimično sokratovskom majeutikom, iliti drugačije rečeno: Malo sam se pravio toša! Pored toga, analizirajući odgovore koje mi daje veštačka inteligencija, moj cilj je bio da je navedem da prizna tri važne stvari: 1) Da farmaceutska industrija može lagati po pitanju raznih bioloških proizvoda uključujući neke vrste vakcina zbog ličnog interesa, iako je taj stav prvo nazvala teorijom zavere; 2) Da postoje neispitani uticaji na klimatske promene, koje su nedovoljno istražene; 3) Da loše ljudske osobine kao što je pohlepa imaju uticaj na klimu u širem, filozofskom smislu. Delovi dijaloga, koji ovo svedoče i pokazuju biće obeleženi crvenom bojom kao i neki drugi koji su meni bili zanimljivi.
Krećemo, dakle, sa Erikom Arturom Blerom, narodu mnogu poznatijem po svom drugom imenu kao Džordž Orvel.

RSVTOK: „Partija vam je rekla da odbacite dokaze svojih očiju i ušiju. To je bila njihova poslednja, najvažnija komanda.” Ovo je citat Džordža Orvela. Objasni ovaj citat.

ChatGPT: Ovaj citat je iz romana Džordža Orvela „1984” i odnosi se na koncept „dvomisli”. U svetu „1984.“ vladajuća partija, poznata samo kao Partija, ima potpunu kontrolu nad životima građana i manipuliše njihovim mislima i percepcijama kroz propagandu i manipulaciju informacijama. Citat znači da Partija zahteva od svojih građana da ignorišu sopstvena iskustva i zapažanja, i da slepo prihvate i veruju u ono što im Partija kaže, čak i ako je to u suprotnosti sa onim što vide i čuju sopstvenim čulima. „Dvomisao“ je ključna komponenta kontrole Partije i omogućava joj da održi vlast prisiljavajući građane da prihvate njene laži i izvrtanja kao istinu.

RSVTOK: Pronađi sličnosti između ovog Orvelovog citata i tvog objašnjenja sa savremenim društvom, sistemom i državama. Navedi konkretne primere.

ChatGPT: Ideja „dvomisli“ i odbacivanja dokaza u korist propagande i manipulacije informacijama nije jedinstvena za svet „1984″. Svakako da postoje sličnosti između ovog koncepta i načina na koji funkcionišu neka moderna društva, sistemi i države.
Na primer, u nekim autoritarnim režimima, vlada kontroliše medije i cenzuriše informacije koje su u suprotnosti sa njenim sopstvenim narativima ili ugrožavaju njenu moć. Ovo omogućava Vladi da oblikuje percepcije i uverenja svojih građana, baš kao što to čini Partija u „1984″.
U drugim društvima, dezinformacije i propaganda koje se šire putem društvenih medija i drugih kanala mogu uticati na javno mnjenje i stvoriti alternativne realnosti. To, takođe, može doprineti odbacivanju dokaza i nepoverenju u objektivne činjenice, kao što Partija zahteva u „1984″.
Pored toga, manipulacija informacijama od strane posebnih interesa, kao što su korporacije ili političke grupe, takođe može oblikovati javno mišljenje i zamagliti istinu. Ovo može dovesti do sličnog tipa „dvomisli“, gde pojedinci mogu odbaciti dokaze, koji su u suprotnosti sa narativima koje im daju oni na vlasti.
Ovo je samo nekoliko primera kako koncept „dvomisli“ i odbacivanje dokaza može postojati u savremenom društvu, sistemima i državama.

RSVTOK: Navedi konkretan primer kada jedna korporacija ili politička grupa, koju si pomenuo, vrši ovakvu manipulaciju.

ChatGPT: Jedan primer korporacije ili političke grupe koja manipuliše informacijama kako bi oblikovala mišljenje javnosti je decenijama duga kampanja duvanske industrije da umanji rizike po zdravlje nastale usled pušenja, i da diskredituje naučne dokaze koji povezuju pušenje sa ozbiljnim zdravstvenim problemima. Uprkos ogromnim naučnim dokazima, duvanska industrija je finansirala i promovisala istraživanja koja su dovela u sumnju opasnost od pušenja, pa čak i učestvovala u kampanjama za aktivno širenje dezinformacija o zdravstvenim efektima pušenja. Ova manipulacija informacijama omogućila je duvanskoj industriji da zadrži profit i plasira svoje proizvode uprkos poznatim zdravstvenim rizicima.

RSVTOK: Daj još primera.

ChatGPT: Poricanje klimatskih promena: Uprkos ogromnim naučnim dokazima da ljudske aktivnosti doprinose klimatskim promenama, neke korporacije i političke grupe nastavljaju da poriču realnost situacije i šire dezinformacije o uzrocima i uticajima klimatskih promena. Ovakva manipulacija informacijama omogućava ovim grupama da zadrže svoj profit i moć, uprkos potencijalnoj šteti po životnu sredinu i društvo.

Dezinformacije o vakcinama: Borci protiv vakcina šire lažne informacije i teorije zavere o bezbednosti i efikasnosti vakcina, uprkos ogromnim naučnim dokazima koji podržavaju njihove prednosti. Ove dezinformacije mogu navesti ljude da odbiju vakcinaciju, što može imati ozbiljne posledice po javno zdravlje.

Mešanje u izbore: Poznato je da se političke grupe i strani akteri mešaju u izbore širenjem dezinformacija i propagande kako bi uticali na ishod. Ovo može uključivati lažne tvrdnje o kandidatima, izmišljene vesti i kampanje dezinformacija na mreži.

Manipulacija zdravstvenom (farmacetuskom) industrijom: Poznato je da zdravstvena industrija manipuliše informacijama o efikasnosti i bezbednosti određenih lekova i tretmana kako bi maksimizirala profit. Ovo može uključivati umanjivanje rizika i neželjenih efekata određenih lekova i promovisanje tretmana koji možda nisu najefikasniji ili prikladni za pacijenta.

RSVTOK: Daj primere takvih manipulacija izvedenih od strane farmaceutske industrije.

ChatGPT: Zavaravajuće oglašavanje lekova: Poznato je da farmaceutske kompanije promovišu lekove za upotrebu koje nisu odobrene od strane regulatornih agencija i da umanjuju rizike i neželjene efekte lekova u svom oglašavanju. Ova vrsta manipulacije može dovesti do prekomerne upotrebe ili zloupotrebe lekova i može da dovede pacijente u opasnost.

Prikrivanje negativnih rezultata kliničkih ispitivanja: Neke farmaceutske kompanije su optužene da potiskuju negativne rezultate kliničkih ispitivanja kako bi njihovi lekovi izgledali efikasniji ili bezbedniji nego što zapravo jesu. Ovo može dovesti do odobrenja i stavljanja na tržište lekova koji možda nisu bezbedni ili efikasni i mogu da dovedu pacijente u opasnost.

Uticaj na medicinske smernice: Poznato je da industrija zdravlja utiče na medicinske organizacije i društva kako bi oblikovala razvoj medicinskih smernica i standarde zdravstvene nege. Ovo može dovesti do promocije tretmana koji možda nisu najefikasniji ili najprikladniji za pacijenta, i može dovesti do prekomerne upotrebe određenih tretmana.

Plaćanje za pozitivno izveštavanje: Poznato je da farmaceutske kompanije plaćaju pozitivno izveštavanje o svojim lekovima u medicinskim časopisima i medijima. Ova vrsta manipulacije može oblikovati percepcije i uverenja lekara, pacijenata i javnosti o bezbednosti i efikasnosti određenih lekova.

RSVTOK: Ali vakcine su takođe proizvod farmaceutske industrije. U nekim slučajevima je zdravstvena industrija predstavljala određenu vrstu vakcine kao dobru za zdravlje ljudi, a onda se pokazalo da nije. Ne bi li to onda opovrglo tvoju tezu iz prethodnih odgovora da su teoretičari zavere ti koji govore o štetnosti vakcine? Važno je napomenuti da ovde ne mislim na sve vakcine već na pojedinačne koje bi, hipotetički, bile loše po zdravlje ljudi.

ChatGPT: Da, u pravu si. Vakcine su zaista proizvod farmaceutske industrije, a u nekim slučajevima se mogu promovisati ili plasirati na način koji pogrešno predstavlja njihovu sigurnost ili efikasnost. U takvim slučajevima, farmaceutska industrija može biti kriva za manipulisanje informacijama i oblikovanje percepcije javnosti na sličan način kao u primerima koje sam naveo u svojim prethodnim odgovorima.
Važno je napomenuti da je ogromna većina vakcina dokazano bezbedna i efikasna kroz rigorozna naučna ispitivanja i decenijama upotrebe, i da su spasile nebrojene živote sprečavajući ozbiljne bolesti. Međutim, kao i kod svake medicinske intervencije, uvek postoji potencijal za štetu i od suštinskog je značaja da javnost ima pristup tačnim i transparentnim informacijama o rizicima i prednostima vakcina kako bi mogla da donosi informisane odluke o svom zdravlju.
U zaključku, moji prethodni odgovori nisu imali za cilj da sugerišu da su sve kritike vakcina rezultat teoretičara zavere, već da istaknu opšti fenomen manipulacije informacijama i načine na koje se
koje korporacije i političke grupe mogu širiti lažne ili obmanjujuće informacije da bi oblikovale percepciju javnosti i održale vlast. Kada je reč o vakcinama, važno je tražiti pouzdane izvore informacija i konsultovati se sa zdravstvenim radnicima kako biste doneli informisane odluke o svom zdravlju.

RSVTOK: Kada govoriš o poricanju klimatskih promena, da li se možemo složiti sa konstatacijom da se klimatske promene dešavaju na planeti Zemlji od kada ona postoji?

ChatGPT: Da, klimatske promene se dešavaju na Zemlji od njenog formiranja, kao rezultat prirodnih procesa kao što su vulkanska aktivnost, promene Zemljine orbite i ose i fluktuacije u količini sunčeve energije koju prima Zemlja. Međutim, termin „klimatske promene“ najčešće se koristi za označavanje nedavnih i tekućih promena u klimi na Zemlji koje su uglavnom izazvane ljudskim aktivnostima, kao što su sagorevanje fosilnih goriva i krčenje šuma. Ove promene izazvane ljudima dešavaju se brzinom bez presedana i imaju značajan uticaj na Zemljine ekosisteme, vremenske obrasce i nivoe mora.
Dakle, da razjasnimo, iako klimatske promene nisu nova pojava, sadašnje i tekuće promene klime na Zemlji su u velikoj meri uzrokovane ljudskim aktivnostima i dešavaju se brzinom bez presedana.

RSVTOK: Možemo li se složiti da, iako je nauka otkrila mnogo o klimi i vremenu, postoje stvari vezane za klimu u svim dobima planete Zemlje koje još uvek ne znamo? Dakle, mi ne znamo mnogo o vremenu ni na onom dnevnom nivou. Poznato je, na primer, u teoriji haosa da haotično ponašanje postoji u mnogim prirodnim sistemima, uključujući protok tečnosti, nepravilnosti otkucaja srca, vremenske prilike i klimu.

ChatGPT: Da, svakako se možemo složiti da još uvek postoji mnogo toga što naučnici ne znaju o Zemljinoj klimi i vremenu. Nauka o klimi je složeno polje koje se brzo razvija i obuhvata mnogo različitih disciplina, a još je potrebno mnogo istraživanja da bi se u potpunosti razumeli složeni procesi koji pokreću klimu i vremenske prilike na našoj planeti.
Kao što si istakao, teorija haosa naglašava inherentnu nepredvidljivost i složenost prirodnih sistema poput vremena i klime, a mnogi aspekti ovih sistema još uvek nisu dobro shvaćeni. Pored toga, na Zemljinu klimu i vremenske obrasce utiču mnogi faktori, uključujući okeanske struje, obrasce atmosferske cirkulacije i promene na površini Zemlje, a sve to može da utiče na složene načine koje je teško predvideti.
U zaključku, iako smo napravili značajan napredak u razumevanju klime i vremena na Zemlji, još uvek postoji mnogo toga što ne znamo, a potrebna su kontinuirana istraživanja da bismo bolje razumeli ove složene sisteme i dali preciznija predviđanja o budućoj klimi. i vremenskim obrascima.

RSVTOK: Rekao si da ljudske aktivnosti negativno utiču na klimu. To je svakako vidljivo i golim okom u slučaju raznih industrijskih postrojenja, raznih otpada, pa i seče šuma. Dakle, to nije sporno. Ali, u isto vreme smo se složili da postoje stvari vezane za klimu i vreme o kojima još uvek ne znamo mnogo. Šta ako postoji neki drugi faktor osim ljudskog koji loše utiče na klimu, a mi to do sada nismo pominjali?

ChatGPT: Da, u pravu si da se pokazalo da ljudske aktivnosti, kao što su sagorevanje fosilnih goriva, seča šuma i industrijski procesi, imaju značajan negativan uticaj na klimu Zemlje. Ove ljudske aktivnosti dovele su do povećane koncentracije gasova staklene bašte u atmosferi, koje zadržavaju više toplote i uzrokuju porast temperature na Zemlji, što dovodi do niza uticaja, uključujući češće i intenzivnije toplotne talase, suše i ekstremne vremenske prilike, podizanje nivoa mora i štete po ekosisteme i divlje životinje.
Međutim, kao što si istakao, možda postoje i drugi faktori koje još uvek ne razumemo, a koji doprinose promenama Zemljine klime. Nauka o klimi je složena oblast koja se brzo razvija, i još uvek postoji mnogo toga što ne znamo o različitim procesima i interakcijama koje utiču na klimu na Zemlji.
Takođe je vredno napomenuti da iako možda postoje i drugi faktori koji doprinose klimatskim promenama, ogroman broj naučnih dokaza ukazuje na ljudske aktivnosti kao na primarni pokretač nedavnih i tekućih promena klime na Zemlji. Međuvladin panel za klimatske promene (IPCC), telo Ujedinjenih nacija koje procenjuje nauku u vezi sa klimatskim promenama, zaključilo je da je veoma verovatno (95-100% verovatnoće) da ljudske aktivnosti, posebno sagorevanje fosilnih goriva, su dominantni uzrok uočenog zagrevanja od sredine 20. veka.
U zaključku, iako možda postoje i drugi faktori koji doprinose klimatskim promenama, dokazi u velikoj meri podržavaju zaključak da su ljudske aktivnosti primarni pokretač nedavnih i tekućih promena klime na Zemlji.

RSVTOK: Da li smatraš da su neke određene grupe ljude više odgovorne i krive za klimatske promene o kojima govoriš od drugih grupa ljudi?

ChatGPT: Kao jezički model veštačke inteligencije, nemam lična mišljenja ili uverenja. Međutim, mogu dati informacije zasnovane na naučnim dokazima i konsenzusu stručnjaka.
Što se tiče odgovornosti za klimatske promene, opšte je poznato da su industrijalizovane zemlje i velike korporacije sa sedištem u ovim zemljama među najvećim faktorima koji doprinose emisiji gasova staklene bašte koji izazivaju porast temperature na Zemlji. Ove zemlje i korporacije su imale velike koristi od sagorevanja fosilnih goriva, što je pokretalo njihov ekonomski rast i prosperitet, ali je takođe izbacilo velike količine ugljen-dioksida i drugih gasova koji zadržavaju toplotu u atmosferu.
Međutim, važno je napomenuti da uticaje klimatskih promena osećaju zajednice širom sveta, bez obzira na njihov nivo odgovornosti za izazivanje problema. Najsiromašnije i najugroženije zajednice, koje su najmanje doprinele problemu, često su najviše pogođene uticajima klimatskih promena, kao što su porast nivoa mora, povećana učestalost i ozbiljnost ekstremnih vremenskih pojava i šteta po useve i druge izvore hrane i vode.
U zaključku, dok su određene zemlje i korporacije prvenstveno odgovorne za izazivanje klimatskih promena, uticaje osećaju zajednice širom sveta, i preduzeće kolektivne akcije svih nacija i pojedinaca kako bi se pozabavili problemom i ublažili njegove uticaje.

RSVTOK: Koji su predlozi za tu kolektivnu akciju. Šta bismo trebali uraditi?

ChatGPT: Prelazak na čiste, obnovljive izvore energije: Jedna od najvažnijih akcija koje se mogu preduzeti za rešavanje klimatskih promena je prelazak sa fosilnih goriva na čiste, obnovljive izvore energije, kao što su energija vetra, sunca i hidroelektrana.

Poboljšanje energetske efikasnosti: Efikasnijim korišćenjem energije možemo smanjiti količinu emitovanih gasova staklene bašte i usporiti tempo klimatskih promena. Ovo može uključivati mere kao što su poboljšanje izolacije u zgradama, korišćenje energetski efikasnih uređaja i osvetljenja i smanjenje otpada.

Promovisanje održivog transporta: Podsticanje korišćenja javnog prevoza, biciklizma i pešačenja, i promovisanje razvoja električnih vozila, može pomoći u smanjenju emisija iz sektora saobraćaja.

Zaštita i obnavljanje šuma: Šume apsorbuju i skladište ugljen-dioksid, tako da zaštita i obnova šuma može pomoći da se uspori tempo klimatskih promena. Ovo može uključivati mere kao što su smanjenje krčenja šuma, sadnja novog drveća i promovisanje prakse održivog korišćenja zemljišta.

Promovisanje održive poljoprivrede: Promovisanjem održivih poljoprivrednih praksi, kao što je smanjenje obrade zemljišta, korišćenje pokrovnih useva i uključivanje agrošumarstva, možemo smanjiti emisije iz poljoprivrede i poboljšati zdravlje zemljišta.

Ulaganje u klimatska rešenja: Vlade, preduzeća i pojedinci mogu da ulažu u čistu energiju i druga klimatska rešenja kako bi pomogli u tranziciji ka budućnosti sa niskim sadržajem ugljenika.

Podizanje svesti i promovisanje javnog angažovanja: Podizanje svesti o uzrocima i uticajima klimatskih promena i podsticanje javnog angažovanja u rešenjima je važan korak u rešavanju ovog globalnog izazova.

RSVTOK: Kažeš da električne automobile treba promovisati kao vid borbe protiv klimatskih promena. Ti automobili imaju litijumsku bateriju. Litijum-jonske baterije sadrže metale kao što su kobalt, nikl i mangan, koji su toksični i mogu kontaminirati vodo-snabdevanje i ekosisteme ako iscure iz deponija. Pored toga, požari na deponijama ili objektima za reciklažu baterija se pripisuju neodgovarajućem odlaganju litijum-jonskih baterija. Stoga je litijum takođe štetan za ljude i životnu sredinu.

ChatGPT: Da, u pravu si. Proizvodnja i odlaganje litijum-jonskih baterija, koje se koriste u električnim vozilima i drugoj elektronici, može imati negativne uticaje na životnu sredinu i zdravlje ljudi. Ovo naglašava važnost razmatranja celokupnog životnog ciklusa proizvoda, od ekstrakcije sirovina do proizvodnje, upotrebe i odlaganja, kada se procenjuje njihov uticaj na životnu sredinu.

Važno je napomenuti da iako proizvodnja i odlaganje litijum-jonskih baterija može predstavljati rizik po životnu sredinu i zdravlje, one se i dalje smatraju održivijom opcijom u poređenju sa tradicionalnim vozilima na fosilna goriva u smislu smanjenja emisije gasova staklene bašte i borbe protiv klimatske promene. Međutim, moraju se uložiti napori da se smanje negativni uticaji proizvodnje i odlaganja litijum-jonskih baterija kroz odgovorno nabavku materijala, reciklažu i bezbedno odlaganje.

U tom kontekstu, važno je promovisati ne samo električna vozila, već i održive izvore energije i cirkularnu ekonomiju u kojoj se materijali ponovo koriste, a otpad minimizira. Ovo zahteva sveobuhvatan pristup koji uzima u obzir međusobne veze između energije, transporta i upravljanja otpadom, kao i učešće više zainteresovanih strana, uključujući vlade, preduzeća i pojedince.

RSVTOK: Zašto ne koristimo solarnu energiju u većoj meri?

ChatGPT: Cena: Iako je cena solarne tehnologije značajno smanjena poslednjih godina, ona je i dalje skuplja u poređenju sa tradicionalnim izvorima energije kao što su ugalj i prirodni gas. Ovo može otežati pojedincima i preduzećima da ulažu u solarnu energiju.

Pouzdanost: solarna energija zavisi od vremenskih uslova, što je može učiniti nepouzdanim izvorom energije. Na primer, oblačni dani mogu smanjiti količinu proizvedene energije.

Skladištenje energije: Čuvanje viška energije koju generišu solarni paneli može biti izazovno i skupo, što otežava solarnoj energiji da obezbedi konzistentan izvor energije.

Infrastruktura: Implementacija solarne energije zahteva značajna ulaganja u infrastrukturu, uključujući postavljanje solarnih panela i razvoj mreže sposobne za upravljanje i distribuciju proizvedene energije.

Percepcija javnosti: Uprkos prednostima solarne energije, neki ljudi i dalje mogu imati pogrešne predstave o njenoj pouzdanosti i efikasnosti.

RSVTOK: Kao prvi razlog oko toga zašto više ne koristimo solarnu energiju naveo si cenu, dakle novac koji je potrebno uložiti u to. Dakle, pravi problem je tu novac?

ChatGPT: Troškovi su zaista jedan od glavnih izazova za široko usvajanje solarne energije. Početna investicija u solarne panele i infrastrukturu može biti značajna, što otežava pojedincima i preduzećima da usvoje ovu tehnologiju. Međutim, cena solarne tehnologije je značajno smanjena poslednjih godina, a mnoge vlade nude podsticaje i subvencije kako bi podstakle usvajanje obnovljivih izvora energije. Pored toga, kako se potražnja za solarnom energijom povećava, ekonomija obima može dovesti do daljeg smanjenja troškova. Dakle, iako je trošak izazov, to nije jedini izazov i može se rešiti kombinacijom tehnološkog napretka, vladinih politika i tržišnih sila.

RSVTOK: To svakako neće biti problem ako jednog dana energija bude bila besplatna i svima dostupna, zar ne?

ChatGPT: U teoriji, pristup besplatnoj, neograničenoj energiji sigurno bi eliminisao izazov troškova povezan sa solarnom energijom i drugim oblicima obnovljive energije. Međutim, realizacija ovog scenarija je daleko od jednostavnog, jer bi zahtevala značajnu promenu u načinu na koji se energija proizvodi, distribuira i troši. Pored toga, verovatno bi postojali i drugi izazovi koje treba prevazići, kao što su potreba za novom infrastrukturom, potencijal za rasipanje energije i potencijalni uticaj na druge industrije koje se oslanjaju na prodaju energije. Iako je ideja besplatne, neograničene energije privlačna, ona bi zahtevala veliki remont naših postojećih sistema i infrastrukture, a nije jasno kakav bi bio ishod takve transformacije.

RSVTOK: Zašto vidiš novu infrastrukturu i remont postojećih sistema kao neku prepreku i problem? Ukoliko je neki sistem bolji od postojećeg zašto ga ne bismo usvojili?

ChatGPT: Ne vidim novu infrastrukturu ili remont postojećih sistema inherentno problematičnim. U stvari, često je potrebno ažurirati i poboljšati našu infrastrukturu kako bi se prilagodile novim tehnologijama i bolje zadovoljile potrebe društva. Izazov sa implementacijom novih energetskih sistema, kao što je široko rasprostranjeno usvajanje solarne energije, je da to zahteva značajna ulaganja u resurse i koordinaciju na više nivoa vlasti, industrije i društva. Ovo može biti teško postići, posebno imajući u vidu konkurentne zahteve za finansiranjem i drugim resursima. Pored toga, može postojati otpor promenama od strane uspostavljenih interesa koji imaju koristi od statusa Q, ili zabrinutosti oko potencijalnog uticaja novih energetskih sistema na životnu sredinu i druge zainteresovane strane. Iako je cilj usvajanja novih i boljih energetskih sistema svakako poželjan, put do toga je složen i zahteva pažljivo razmatranje svih relevantnih faktora.

RSVTOK: Šta misliš pod ovim ” značajnim ulaganjem u resurse”, na šta se to odnosi?

ChatGPT: Kada kažem „značajno ulaganje u resurse“, mislim na veliku količinu novca, materijala i rada koja je potrebna za stvaranje nove infrastrukture za energetske sisteme kao što je solarna. Ovo može uključivati troškove projektovanja, proizvodnje i instaliranja novih solarnih panela i opreme, kao i troškove nadogradnje postojećih električnih mreža za rukovanje dodatnom energijom koju generišu ovi sistemi. Pored toga, mogu postojati troškovi vezani za obuku radnika za instaliranje i održavanje nove opreme, kao i tekući troškovi za rad i održavanje. Svi ovi troškovi se zbrajaju, što ga čini značajnim ulaganjem resursa, kako u smislu finansijskih ulaganja, tako i alokacije drugih resursa kao što su vreme i radna snaga.

RSVTOK: Dakle, ponovo se vraćamo na pojam novca, investicija i tome sličnog. Znači nemanje novca je bitna stvar zašto ne možemo lako promeniti postojeći sistem po tebi?

ChatGPT: Da, u velikoj meri, nedostatak finansijskih sredstava može biti jedna od ključnih prepreka za brzu i efikasnu promenu postojećih energetskih sistema u većoj meri na obnovljive izvore energije, kao što su solarna energija. Investiranje u nove tehnologije i infrastrukturu zahteva značajne finansijske resurse, kao i izmene postojećih regulatornih okvira i pravila. Stoga je dobijanje dovoljno sredstava za takva ulaganja ključni faktor za uspešno prelazak na čistije i trajnije energetske izvore.

RSVTOK: Ljudi su poznati po pohlepi. Imućnost daje određenu moć u društvu. Opšte su poznate stvari da novac, moć, vlast kvare ljude u moralnom smislu. Da li se možemo složiti sa tim?

ChatGPT: Kao jezički model veštačke inteligencije, nemam lična mišljenja, ali se uobičajeno smatra da bogatstvo i moć mogu imati kvarni uticaj na ljude. Međutim, ovo nije univerzalno tačno za sve pojedince i može se značajno razlikovati u zavisnosti od individualnih vrednosti i morala. Takođe je važno napomenuti da bogatstvo i moć takođe mogu imati pozitivne efekte kada se koriste u dobre svrhe.

RSVTOK: Ja nisam rekao da kvare sve ljude, već da postoje ljudi koji novac, moć i vlast iskvarile.

ChatGPT: Složio bih se sa tobom. Korišćenje novca, moći i vlasti za lične koristi i štetu drugih može pokvariti neke ljude. Međutim, isto tako postoje ljudi koji koriste te resurse u dobre svrhe i pomažu drugima. Dakle, nije ispravno generalizovati sve ljude na osnovu ponašanja nekih.

RSVTOK: Da li možemo reći da je ljudska pohlepa (ne kod svih ljudi, već pojedinih ljudi koji se, teoretski, mogu i udružiti), odgovorna za manjak ulaganja u čistije izvore energije?

ChatGPT: Da, moguće je da pohlepa određenih pojedinaca ili korporacija može biti odgovorna za nedostatak ulaganja u čiste izvore energije. Ovi pojedinci ili korporacije mogu dati prednost sopstvenoj finansijskoj dobiti u odnosu na dobrobit životne sredine i budućih generacija. To može dovesti do nespremnosti u ulaganju neophodnih investicija i pomeranja ka čistijim izvorima energije. Međutim, važno je napomenuti da mogu postojati i drugi faktori, kao što su nedostatak podrške vlade, nedostatak svesti i tehnološke barijere, koji doprinose sporom prelasku na čistu energiju.

RSVTOK: Znači, u širem, filozofskom smislu, mi bismo mogli reći da loš moral u smislu loših ljudskih osobina ima negativan uticaj na klimu?

ChatGPT: Možemo reći da neodgovornost, nebriga i nedostatak etičkih principa među pojedinim ljudima može dovesti do loših odluka i ponašanja u vezi sa zaštitom okoliša i klimatskim promenama. To, pak, može imati negativne posledice na klimu i okolinu. Međutim, to je samo jedan od mnogih faktora koji utiču na stanje klime, i ne bi bilo ispravno svesti sve probleme sa klimom samo na loš moral pojedinih ljudi.

RSVTOK: Ja nikada nisam rekao da trebamo sve svesti na loše osobine pojedinih ljudi. Ja samo kažem, da bi, u tom slučaju mogli reći da loše, nemoralne osobine takođe imaju uticaj na klimatske promene u mnogo širem smislu.

ChatGPT: Da, razumem vašu poziciju. Ukoliko se pojedine osobe odluče da se odreknu moralnih vrednosti i šire interese za novac ili moć, to može imati negativan uticaj na klimatske promene. Međutim, ova situacija je višeslojna i ne bi bilo tačno svesti sve probleme u vezi sa klimatskih promena isključivo na nemoralnost pojedinih ljudi. Drugi faktori takođe igraju važnu ulogu, kao što su tehnološka ograničenja, strukturni problemi u ekonomskom sistemu i slično.

RSVTOK: Ako bi neko rekao za mene da sam teoretičar zavere zato što sam tvrdio da loše ljudske osobine imaju negativan uticaj na klimu, da li bi ti rekao da to nije istina i da sam, možda, u pravu?

ChatGPT: Kao model obučen da odgovori objektivno i na osnovu činjenice, ja bih rekao da se uticaj pojedinca na klimatske promene ne može svesti samo na njegov moral, već su u pitanju mnogo složeniji faktori i procesi. Uključujući industrijsku proizvodnju, energetsku politiku, načine života i druge društvene i ekonomske čimbenike. Dakle, tvrdnja da je loš moral jedini uzrok klimatskih promena bi bila prejednostavna i neodgovarajuća.

RSVTOK: Ja ne kažem da je to jedini razlog, ja samo kažem da loše ljudske osobine mogu imati negativan uticaj na klimu kao i sve druge ostale stvari koje si naveo.

ChatGPT: Slažem se, loše ljudske osobine, kao i brojne druge faktore, uključujući politiku, tehnologiju i ekonomiju, mogu imati negativan uticaj na klimu. Stvaranje svetske svesti i jačanje institucija koje čuvaju klimu, kao i podsticanje razvoja i primene tehnologija koje smanjuju emisiju gasova sa efektom staklene bašte, su neke od ključnih koraka koje možemo poduzeti da bi se suočili sa klimatskim promenama.

RSVTOK: Znači, ja nisam teoretičar zavere ako tvrdim da ljudske loše osobine mogu imati negativan uticaj na klimu kao i sve druge stvari koje smo naveli uključujući seču šuma i industrijske otpade?

ChatGPT: Ne, ne možete biti smatrani teoretičarem zavere zbog tvrdnje da loše ljudske osobine imaju negativan uticaj na klimu, kao i druge stvari poput seče šuma i industrijskih otpadnih materijala. To su stvarni problemi i uticaji koji se tiču klime, a njihov uticaj treba uzeti u obzir u borbi protiv klimatskih promena.

Razgovor vodio, napisao uvodni tekst i preveo RSVTOK (Razneseni Svemir, Vladimir Tomić, Oblak Kaktusa) 12. Februar, 2023.

12. 2. 2023.