Tag: Vitomir Nikolić

Piše: Vladimir Tomić

Danas sam, sasvim „slučajno”, pobrkao dva Vita. Jedan je bio Vito Marković, urednik Grafosa i čovek čije mi je ime ostalo u glavi još iz vremena kada sam sa oko dvadeset godina čitao Sedam knjiga mudrosti, jednu od meni najdražih knjiga o budizmu objavljenih na srpskom jeziku. Drugi je Vitomir Vito Nikolić, pesnik, novinar, skitnica po sopstvenoj mitologiji, čovek drumova, bolnica, kafana, tuge i neobično preciznog humora. Tek kada sam danas naleteo na godišnjicu njegove smrti, shvatio sam da sam u sećanju spojio dva potpuno različita čoveka samo zato što su obojica bili Vito i što su obojica, svaki na svoj način, ostavili trag u mom čitalačkom životu.

Greška me, međutim, odvela na pravo mesto. Počeo sam da čitam Vita Nikolića i vrlo brzo naišao na pesmu „Drumovi će poželjet’ ludaka“. Tu sam se zaustavio.

Tu me je Vito odmah uhvatio za ono mesto koje mi je odavno blisko. On kaže ludak, ja u svojim pesmama češće kažem čudak. Razlika postoji, ali nisu daleki rođaci. Ludak kod Vita jeste figura neprilagođenog čoveka, onog koji još ima hrabrosti da posumnja, da iskorači iz reda, da bude dovoljno svoj da smeta pravilnosti trave. Zato je možda najjača slika u pesmi upravo ona u kojoj „svi cvjetovi ostaće bez glava / da bi bili sa travom u skladu“. Cvijet mora izgubiti glavu da bi postao prihvatljiv.

Suprotnost ludilu kod Vita ovde nije razum. Suprotnost ludilu je dosada.

Tu sam odmah pomislio na Erazma i njegovu Pohvalu ludosti, ali i na Siorana, koji na jednom mestu primećuje da iskrenost praštamo deci i ludacima. I ja sam oduvek imao simpatije prema toj vrsti „pozitivnog ludaka“, čoveka koji ne pristaje baš sasvim da bude normalan na zahtev. Pokušaj da to ostaneš ume da bude težak, jer društvo uglavnom voli individualnost dok god se ona ponaša dovoljno uredno.

Život koji nije trebalo romantizovati

Vito je rođen 1934. u Mostaru, a najveći deo života vezao je za Nikšić i Crnu Goru. Detinjstvo mu je bilo obeleženo ranim gubicima, ratom, domovima za ratnu siročad, bolešću i dugim lečenjima. Važno je ovde napraviti jednu razliku koju sam i sam morao da proverim: njegovi sanatorijumi bili su vezani prvenstveno za tuberkulozu i ozbiljne plućne bolesti, a ne za psihijatrijsko lečenje. Njegova poezija jeste puna teskobe, smrti, klonuća, crnih slutnji i misli koje danas lako povezujemo sa depresivnim iskustvom, ali bilo bi pogrešno iz stihova retroaktivno izmišljati dijagnozu.

Istorija umetnosti puna je ljudi koji su imali ozbiljne psihičke teškoće, od Van Goga do Virdžinije Vulf, Silvije Plat, Artoa i mnogih drugih, ali bolest nije prečica do talenta. Ona čoveku najčešće otežava život i rad. Kod Vita su i bez psihijatrijskih etiketa biografske činjenice dovoljno teške: sirotišta, tuberkuloza, godine provedene po bolnicama i sanatorijumima, beskućništvo, nemaština, alkohol, stalno osećanje prolaznosti. Iz takvog života izašao je čovek koji je umeo da napiše i ovo:

Pesma „Dan“ je odličan primer njegove veštine: metafizičko nezadovoljstvo završava se  kafanskom psovkom upućenom samom danu. Kod lošeg pesnika bio bi to fazon; kod Vita je način opstanka.

Pesnik koji ume da stane posle četiri stiha

Njegova velika snaga je ekonomija. Ume da stane tamo gde bi drugi pesnik tek počeo da objašnjava sopstvenu metaforu.

„Mir“ je savršena pesma od četiri stiha. U njoj stane čitav dvadeseti vek, sva civilizacijska nada svedena na banalnu, administrativnu činjenicu da pošte rade i da nema rata. Poslednji stih ćuti više nego što govori.

U „Četiri stiha“ ljubav je već prevelika za srce, pa reči moraju da se pojave kao neka vrsta potpornog zida protiv urušavanja neba. Vito ume da bude nežan bez šećera.

„Čija li si“ radi upravo zato što ne pokušava da bude originalna po svaku cenu. Ljubomora, prošla sreća, noć i zima jesu stari materijal poezije, ali ritam i završno „tako malo“ vraćaju pesmu u ličnu ranu.

Jesen, bolnica, drum

„I opet jesen“ je mračnija strana tog glasa. Ovde nema potrebe da od stihova pravimo medicinski karton. Dovoljno je čuti kako se Nikšić, jesen i prezime Nikolić spajaju u jednu istu klimu. Strašniji od smrti je možda poslednji strah: šta ako ni smrt ne prekida ljudsku tugu, nego je samo premešta u drugi krug?

U „Idem“ smrt ulazi nonšalantno. Najjača reč je „slučajno“. Kao da se i umiranje može desiti usput, dok čovek ide ka snu, pesmi, reči i drugom čoveku.

„Obezdrumljenost“ mi je možda još strašnija od pesama o smrti. Čovek može podneti mnogo toga dok ima drum. Kada su „sve skitnje odskitane“, nestaje i poslednji oblik bekstva.

Jezik kao prvi ljudski događaj

„Instrukcija za jednu sliku“ je pesnička teorija jezika i umetnosti. Čovek se „na riječ odlučuje“ kao da je reč tehnološki skok i skok čitavog bića, možda jednako velik kao vatra. Prvo imenovanje sveta kod Vita izgleda kao paljenje svetlosti.

„Istočni vestern“ je njegova ars poetica. Pesma kao oružje, a pesnik bez oreola. Posle pucnjave nema svečanog objašnjenja umetnosti. Ide se na pivo.

Nežnost bez zaštite

„Intime“ razoružava upravo zato što nema cinizma. Čovek koji ume da bude grub prema danu ovde samo želi da mu neko kaže da je dobar. I možda je to jedna od najtežih rečenica odraslog čoveka.

„Još mogu poneki osmijeh da slažem“ vraća nas biografiji bez potrebe za fusnotom. Brezovik, Bežanijska kosa, Kasindo: bolnice ulaze direktno u pesmu. Ponavljanje „boli“ i „tiše“ gotovo je fizičko povlačenje glasa iz sveta.

A onda „Jutro II“, četiri stiha, i odjednom čovek zahvaljuje ženi, nebu i travi. Vito ume da spusti celu egzistencijalnu filozofiju u jutarnji pozdrav.

„Mlinar“ mi je jedna od njegovih najlepših ljubavnih pesama. Smeh postaje seme, krv vodotok, telo vodenica. Sve je veoma jednostavno, a slika je potpuno čudna i zbog toga živa.

Ovde Vito gotovo definiše sopstvenu meru postojanja: čovek traje dok može da voli. Posle toga ostaje ugarak.

Kamila koja je stigla pre nas

„Kamila“ mi zvuči budistički ili stoički, što je zanimljivo baš zato što sam do Vita tog dana stigao preko druge knjige i drugog Vita, preko Sedam knjiga mudrosti. Kamila se ne svađa sa sudbinom. Ona je već tamo gde čovek tek pokušava da stigne. „Sa ove i s one strane neba / ona živi u istom trenutku“ jedan je od onih stihova koji se lako otvore prema mnogo većem prostoru od pesme.

„Mećava“ je opet Vito koji ume da zategne ozbiljnost pa je probuši grubom rečenicom. Takav humor kod njega je kao putokaz u tami.

Ludak koji sprečava travu da pobedi

Kada se vratim na početnu pesmu, sve se zapravo skupi u jednoj slici. Vito nije slavio ludilo zato što je patnja lepa. Slavio je ono malo nepravilnosti bez koje društvo postaje ravno. Ludak u toj pesmi ima staru književnu funkciju dvorske lude: može da kaže ono što pristojan čovek ne sme. Kod Erazma Ludost govori istine koje Razum izbegava. Kod Siorana ludak i dete imaju privilegiju iskrenosti. Kod Vita ludak je poslednji čovek koji sme da posumnja.

Zato mi je taj pesnik prirodno blizak. Moj „čudak“ i njegov „ludak“ stoje na istom drumu, možda samo na različitim kilometrima. Obojica su sumnjivi svetu koji previše voli sklad. Obojica znaju da cvet koji sačuva glavu nikada neće sasvim ličiti na travu.

Vito Nikolić umro je 10. septembra 1994. godine u Podgorici. Danas sam ga, zapravo, pronašao tako što sam ga prvo pobrkao s nekim drugim. Sasvim prikladan put do pesnika drumova.

A možda je i to neka vrsta dokaza da drumovi još nisu ostali bez ludaka.