Meni

Tag: Žan Bodrijar

  • Grabljivi umovi: Naivne zablude transhumanista i tehnokrata (Deo četvrti)

    Ilustracija mrtvih talasa i luke, inspirisana pesmom Od rata do rata
    Slika mrtvih valova i luka, inspirisana pesmom od Rata do rata, benda Atomsko Sklonište, digitalna izrada po instrukcijama za DALL-e



    „Ostaće nam samo
    Te betonske ruke
    I mrtva mora
    Bez valova i luke”


    Iz pesme “Od rata do rata”, grupe Atomsko Sklonište


    Kada govorimo o transhumanizmu i njegovim težnjama da prevaziđe granice ljudskog bića, otvara se filozofsko pitanje: šta zapravo znači biti čovek i da li tehnološki napredak može ili treba da zameni suštinske elemente ljudskog iskustva? Transhumanisti i tehnokrate često pronalaze svoje inspiracije u velikim filozofskim imenima i idealima, ali u toj svojevrsnoj inspiraciji umeju duboko da pogreše, promašujući suštinu onoga što ta učenja zapravo prenose. Među njima, Niče je jedno od imena koje se neretko i nepromišljeno koristi kao opravdanje za njihove snove o nadčoveku koji će, uz pomoć veštačke inteligencije, neuroloških implantata i genetskih modifikacija, nadmašiti sopstvene prirodne kapacitete i živeti bez bola i patnje. No, Ničeov nadčovek nema ništa sa tehnološkom nadogradnjom tela i uma; to je ideal koji nastaje kroz lični preobražaj, duboko umetnički izraz i volju za prevazilaženjem svojih unutrašnjih ograničenja.

    Transhumanizam nudi obećanja koja na prvi pogled izgledaju kao super rešenja za večne ljudske probleme: besmrtnost, kraj patnje, čak i postizanje savršenstva. Međutim, ovakva obećanja počivaju na naivnim pretpostavkama da su svi aspekti ljudske svesti i postojanja dostupni za modifikaciju. Oni sanjaju o svetu u kojem bol i patnja mogu biti isključeni kao da su funkcije na računaru, kroz pritisak na dugme, ili – što je još problematičnije – kroz modifikaciju putem implantata i neuroloških intervencija. Zamislite taj apsurd: misliti da je patnja, tako duboko ukorenjena u ljudsko iskustvo, nešto što se može eliminisati jednostavnim uklanjanjem fizičke senzacije. U ovom idealu post-čoveka, kroz prakse koje mešaju naivnost sa nepromišljenom ambicijom, zapravo se gubi suštinski deo onoga što nas čini ljudima.



    Maschinenmensch iz filma Metropolis
    Maschinenmensch iz filma Metroplis, izvor slike wikimedia commons



    U razgovoru sa profesorom Viktorom podsetio sam se na suštinsku razliku između Hakslija i Orvela. Orvelova vizija budućnosti prepoznatljivo je opresivna, svedena na nasilje nad slobodnom voljom, gde su individue prisilno porobljene putem fizičke i psihološke represije. Haksli, s druge strane, vidi opasnost u jednostavnom predavanju volji za uživanjem, u ljudskom pristajanju na udobnu, bezbolnu i srećnu egzistenciju, gde je svaki nagoveštaj patnje, tuge ili muke pažljivo eliminisan. 


    Maschinenmensch, robot iz filma Metropolis


    U tom društvu, gde su uživanje i odsustvo bola osnovne vrednosti, sama ideja autentičnog života biva zaboravljena. Šta transhumanisti i tehnokrate zapravo pokušavaju da postignu? Neki od njih otvoreno govore o stvaranju sveta bez bola, bez frustracija, bez ograničenja, koristeći upravo te argumente kao put ka zamišljenom idealu nadčoveka. Ali nadčovek koga zamišlja Niče, oduševljen umetničkim stvaranjem, plesom, vatrom života i dubokom, snažnom borbom za sopstveno mesto pod suncem, nije ni nalik sterilnoj viziji tehnokratske „savršenosti.”


    Skulptura H. R. Gigera
    Skulptura H.R. Giger, izvor slike wikimedia commons



    Filozof Žil Delez, poznat po pojmu „postajanja“, opisuje ljudski subjekt kao proces koji nije statičan već se neprekidno formira kroz niz suprotstavljenih sila, životnih iskustava i odnosa s okolinom. Kroz ovu perspektivu, transhumanistička težnja za eliminacijom bola i patnje predstavlja redukciju same prirode postojanja, umesto njenog uzdizanja. Za Deleza, život se sastoji od pokreta i konstantnih promena koje nas oblikuju. Bez bola, borbe i unutrašnjih napetosti, sam čin „postajanja“ postaje nemoguć, a transhumanistički plan biva sveden na pokušaj da se život ograniči na statičnu, sterilnu formu koja bi, prema Delezu, predstavljala neautentičan način postojanja.

    Žan Bodrijar bi ovu transhumanističku težnju nazvao još jednim primerom simulakruma, kopije bez originala. Bodrijarov koncept simulakruma podrazumeva stvaranje besmislene kopije autentične vrednosti – oponašanje života bez da poseduje njegovu suštinsku vrednost. Hiperrealnost u kojoj transhumanisti zamišljaju post-čoveka predstavlja sliku izvan realnosti, svetu oduzetu autentičnost ljudskog postojanja, jer je fokus stavljen na kontrolu i optimizaciju fizičkih procesa, dok metafizička dimenzija života ostaje zanemarena.

    Seren Kjerkegor posmatra suočavanje sa sobom, kroz paradoks i neizvesnost, kao ključno za postizanje autentičnosti. On naglašava kako je važno prihvatiti odgovornost za sopstveni život i izbore, suočiti se sa sumnjama, pa čak i egzistencijalnim strepnjama. Transhumanistička ambicija da eliminiše patnju predstavlja opasnost po tu autentičnost jer, bez strepnje i suočavanja s unutrašnjim konfliktima, ne može se ni ući u prostor prave egzistencijalne refleksije. Kjerkegor bi rekao da je unutrašnja tenzija i borba sastavni deo puta ka samospoznaji. Bez bola i unutrašnjih dilema, individua gubi priliku za istinsko otkrivanje sopstvenih vrednosti, mana i ograničenja.

    Francuski filozof Alen Badju naglašava važnost „događaja“ u ljudskom postojanju – ključnih trenutaka kada čovek redefiniše sebe i svoja verovanja, prateći put vernosti prema istini. Patnja i suočavanje sa izazovima često se pojavljuju kao prelomni trenuci u Badujuovoj filozofiji, kroz koje individua stiče dublji smisao i otkriva autentične vrednosti. Za transhumaniste, uklanjanje ovih izazova predstavlja „osiguranu sigurnost“, koja ograničava prirodnu ljudsku potrebu da istražuje, prevazilazi prepreke i otkriva sopstvenu snagu i hrabrost. Badju bi rekao da je uklanjanje bola i rizika nalik pokušaju da se iz egzistencije uklone svi izvori razvoja i autentičnog identiteta, zbog čega se ovakva težnja može smatrati moralno i ontološki destruktivnom.

    U pokušaju da ukinu bol, transhumanisti preskaču dublje razumevanje prirode patnje. Ona je deo naše unutrašnje strukture, deo ljudske prirode i sastavni element svesti. Uklanjanjem patnje, oni uklanjaju suštinski deo naše duše. Da li je moguće biti uistinu svestan sebe, svoje prolaznosti, svoje autentičnosti, bez patnje koja nas podseća na naše slabosti, na naše nesavršenosti, ali i na snagu koju pronalazimo u njihovom prevazilaženju? Izgleda da su transhumanisti, u svom zanosu za savršenstvom, potpuno zaboravili da je Ničeov nadčovek jedinstveno biće koje nije oslobođeno bola, već upravo suprotno – ono koje je naučilo da uči iz sopstvene patnje, jer u njoj prepoznaje svoj rast i svoju snagu.


    Zdzislav Bekšinjski, Bezimena slika
    Zdzisław Beksiński, Bezimena slika




    Ako pokušavamo da uklonimo patnju, rizikujemo da izgubimo ključnu vezu ne samo sa samim sobom već sa bolom kao našim najvećim učiteljem. Na tom putu transhumanističkih ideala, gde se sve svodi na optimizaciju i kontrolu fizičkog iskustva, zaboravljamo na našu suštinsku potrebu za autentičnošću, za dubokim, suštinskim osećajem života. I dok bi neki rekli da je naš cilj prevazilaženje ljudske prirode, možda je prava mudrost upravo u tome da je prihvatimo – sa svim njenim bolima i radošću, sa njenim strahovima i nadama.


    Literatura:

    1. Delez, Žil. Kapitalizam i šizofrenija. 
    2. Bodrijar, Žan. Simulacija i simulakrumi. 
    3. Niče, Fridrih. Tako je govorio Zaratustra. 
    4. Kjerkegor, Seren. Strah i drhtanje. 
    5. Badju, Alen. Etika: Esej o razumevanju zla.
    6. Tomić, Vladimir. „Grabljivi umovi: užasi mišljenja i uverenja.“ Oblak Kaktusa
    7. Tomić, Vladimir. „Grabljivi umovi: zašto nam treba filozofija?“ Oblak Kaktusa
    8. Tomić, Vladimir. „Grabljivi umovi: savremena inkvizicija.“ Oblak Kaktusa

    Razneseni Svemir, Vladimir Tomić, Oblak Kaktusa

  • Simulirana ne(stvarnost) i crna magija (Deo prvi)


    Kadar iz filma Matriks, 1999.
    Scena iz prvog dela filma: Matriks, 1999.

    Individualne promene kod slobodnih pojedinca mogu biti veoma brze, iznenadne, neočekivane; nekada čak takve da se uočava toliko velika promena u pojedincu; da se se iz korena menja njegov način života. Ne mislim na to da se menja ono što suštinski taj pojedinac jeste u smislu njegovih osnovnih osećanja ili karaktera, već se tiče iznenadnog zaokreta u načinu života. Međutim, na globalnom, svetskom planu ove promene se ne odvijaju tako brzo osim u slučaju da se dogodi nekakav masovni potop, pa čak i tada teško se menjaju načini kako funkcioniše društvo posmatrano kao masa. Otuda se stvara toliko velik jaz između individualnog razvoja i pokušaja da se isti odnosi i na spoljašnji svet oko nas. Kod pojedinca iznenadne promene u načinu života, uglavnom zavise samo od njegove odluke, ali se ne mogu odnositi na svet tako da isti krene za nama koliko god da nam je namera ili volja za tim jaka. Svet i kada se menja, menja se mnogo, mnogo sporije; nekada prođu i stoleća pre nego što se nešto što nama sada deluje kao sasvim normalno i prirodno, usvoji kao takvo.

    Oni koji su gledali prvi deo filma „Matriks”, koji je prepun simbola i aluzija na način života u postmodernom društvu, možda su primetili scenu na početku tog filma kada Neo koristi udubljenje u jednoj knjizi, kako bi u istoj sakrio novac i kompjuterske diskove i diskete. Radi se o knjizi Žana Bodrijara koja se zove „Simulakrumi i Simulacija”. Ta scena se nalazi ovde. Iako su autori filma pokušali da se pozovu na ovo delo Bodrijara kao jednu od osnovnih inspiracija za film, ovaj francuski filozof i sociolog nije bio oduševljen filmom, i izneo je više argumenta protiv istog. Čak je otišao dotle da kaže: „Ovo je takva vrsta filma o Mariksu, koju bi upravo Matriks proizveo”. Ipak, ovde neću ulaziti u tu njihovu, tadašnju raspravu, ali koga to zanima može o tome više čitati ovde.

    Klaudije Ptolemej, karta sveta
    Izvor slike:
    https://en.wikipedia.org/wiki/Cartography#/media/File:Claudius_Ptolemy-_The_World.jpg

    Bodrijar se u toj svojoj knjizi poziva na jednu priču koju je napisao Horhe Luis Borhes, a koje se zove „O egzaktnosti nauke”. U toj priči Borhes, na sebi svojstven: fantastičan i satiričan način, govori o jednom mitskom kraljevstvu u kojem je kartografija bila toliko razvijena: da su kartografi mogli da naprave tako preciznu mapu/kartu kraljevstva koja je iste veličine kao i samo to kraljevstvo. Do najsitnijih detalja kao što su reke, brda, planine čak i izgled stabiljka trave; ti kartografi su uspeli napraviti takvu grandioznu kartu, koja pokriva svaku osobinu i svaki, najsitiniji detalj u kraljevstvu. Međutim, ova karta je vremenom počela da propada i bila je napuštena, jer je narod ovog kraljevstva otkrio njenu štetu i beskorisnost zato što je prevelika i nezgrapna, da bi se koristila kao bilo kakav praktičan alat. Cela ova Borhesova priča završava se spoznajom da je karta postala sama teritorija koju je trebala da predstavlja, i da se sada ne može više razlučiti šta je stvarna teritorija, a šta je karta. U knjizi „Simulakrumi i Simulacija”, Žan Bodrijar se direktno poziva na ovu priču, i koristi istu da bi izrazio svoje ideje o odnosu stvarnosti i reprezentacije (predstavljanja) iste. Bodrijar tvrdi da je razlika između stvarnosti i reprezentacije postala veoma zamagljena u savremenom svetu i da sada živimo u svetu u kome dominiraju simulacije i znaci, a ne objektivna stvarnost. On piše: „Mapa je sada teritorija… to je hiperrealno koje je stvarnije od stvarnog: hiperrealno koje je, kako nas podseća Borhes, preuzelo teritoriju “. Drugim rečima: Bodrijar koristi Borhesovu priču da ilustruje ideju da su naše reprezentacije stvarnosti postale toliko moćne da su zamenile samu stvarnost. Mnogi se i danas sećaju čuvene scene iz filma: „ Borilački klub” , koji je urađen prema motivima knjige Čaka Palahnjuka, kada narator kaže: „Sve je kopija kopije kopije…”


    Žan Bodrijar na bitan način razlikuje pojmove kopije i simulacije pošto kopija je veran prikaz originalnog objekta ili ideje, dok je simulacija, po njemu: hiperrealna, simulirana verzija stvarnosti koja nema korene u objektivnoj stvarnosti. Po njemu: „simulakrumi su kopije koje prikazuje stvari koje ili nisu imale original ili više nemaju original”; dok simulacija jeste: „imitacija operacija procesa stvarnog sveta ili sistema u toku vremena”. Šta ovo znači? Da bi ovo objasnio, Bodrijar navodi primer Diznilenda.


    Diznilend park u Kaliforniji
    Diznilend park, Los Anđeles, Kalifornija

    On raspravlja o tome da Diznilend nije samo nekakav, puki tematski park kako se to, na prvi pogled, može učiniti, nego se radi o hiperrealnom prostoru, „simulaciji savršenog sveta”, koji nema nikakvo utemeljenje u stvarnom svetu. Misli se na to što Diznilend posetiocima nudi sterilizovanu i idealizovanu verziju stvarnosti iz koje su uklonjenje sve one nesavršenosti i prljavštine. Neko bi na ovo mogao prigovoriti kako se, ipak- Diznilend nalazi u stvarnom svetu. Međutim, Bodrijarova poenta je u tome što se radi o hiperrealnom prostoru koji se bukvalno rastao i razveo od bilo koje „stvarne stvarnosti”. Smatram da je bitno razumeti ovu Bodrijarovu tezu, pa ću probati da ovo pojasnim nekim što jednostavnijim primerima. Pretpostavimo da trenutno radite u nekom magacinu lako kvarljive robe u uslovima ekstremno niske temperature opasne po zdravlje. To što vi radite tu je stvarno u smislu da vremenom počnete da se osećate loše zbog toga što radite. Iako su posledice po vas stvarne, iako je ceo taj posao i rad stvaran, Vi, katkad, dođete u stanje da se ne osećete baš „najstvarnije” što može biti i posledica otuđenja, premora ili osećaja da ne pripadate u tom i takvom okruženju. Ukoliko bi Vam neko ponudio da odete u Diznilend i tamo provedete dve nedelje tako da Vam sve bude plaćeno; i da nema nikakve skrivene cake, verovatno biste to pristali. Pritom, tokom posete Diznilendu- imate privilegije korišćenja najbolje i najzdravije hrane, najboljih pića, lepih vrsta provoda i tome slično. Vi ste svesni da je Diznilend samo konstrukcija u obliku tematskog parka; da su to tamo neki ljudi napravili kao zabavni park; ali, gle čuda- najednom, tokom svog boravka u Diznilendu, počnete da se osećate nekako stvarnije, prirodnije, bolje, lepše u odnosu na bilo šta što ste radili pre, i sva ta vaša osećanja jednako su stvarna kao i ona negativna s posla. Kako je to moguće? Po Bodrijaru, ovaj Diznilend park nudi svoju sopstvenu realnost koja je ubedljivija i primamljivija od one „stvarne realnosti”, koja je izvan njegovih kapija. Dakle, Diznilend je hiperrealan svet diskonektovan iz prave stvarnosti, koji postoji po svojim sopstvenim zakonitostima; a Bodrijar definiše hiperrealnost kao stanje u kome je razlika između stvarnosti i simulacije postala zamagljena do tačke u kojoj više nije moguće razlikovati to dvoje. U ovom stanju, simulacije i modeli zamenjuju stvarnu stvarnost koju treba da predstavljaju, stvarajući svet koji je sve više posredovan slikama, znacima i simbolima.


     

    U futurističkom filmu: „Westworld (Zapadni svet)” iz 1973. godine, tehnologija omogućava stvaranja posebnog sveta u svetu gde više nije moguće razlikovati stvarni svet od nestvarnog. Distinkcija postaje potpuno nemoguća, i upravo je ovaj film Bodrijar naveo kao primer svoje teze o hiperrealnosti, koji mu se, uzgred budi rečeno, mnogo više dopao nego „Matriks”. Ovaj film je poslužio kao inspiracija za istoimenu seriju čija se prva sezona pojavila 2016. godine:


    U ovoj seriji, Entoni Hopkins igra ulogu doktora Roberta Forda, koji je uspeo da izgradi zabavni park u kojem obitavaju samosvesni ljudi-roboti, koji su blaženo nesvesni činjenice da su roboti već za sebe misle da su stvarna ljudska bića. Njihova prvozadata uloga sastoji se u tome da zadovoljavaju i zabavljaju goste iz onog spoljnog sveta za koji bismo rekli da je realan. Moraju zadovoljavati čak i one njihove sadističke i sve druge vrste najužasnijih, mogućih poriva. Ipak, u jednom trenutku dolazi do velike robotske pobune isplanirane od strane samog tvorca, a kasnije se, tokom serije, distinkcija između stvarnog i simuliranog sveta gotovo potpuno gubi. U jednoj epizodi, doktor Robert Ford, govori svom pomoćniku, takođe robotu-kako je sve ono što rade u zabavnom parku: „Zapadni svet”, u stvari jedan (moderni) oblik crne magije.


    Zašto sam ovaj blog-tekst započeo pričom o slobodnom pojedincu i iznenadnoj promeni, i kakve sve ovo veze ima sa crnom magijom, otkriće se u njegovom drugom delu.


    Razneseni Svemir, Vladimir Tomić, Oblak Kaktusa 

    26.3. 2023.