Deset verzija Ambisa

„Prošli smo prve dane čuđenja
Prošli smo prve dane gledanja
Ja nisam tu, ja nisam tamo, ni tu
Dok pijem sok iz tvojih očiju
Dok ližem so sa tvojih prstiju
Ja nisam tu, ja nisam tamo, ni tu”¹

Iz pesme „Tonemo” benda EKV

Piše: Vladimir Tomić

Čovek ume da se izgubi i u nečijim očima. Za takav nestanak dovoljni su blizina, nekoliko rečenica, dodir, obećanje da ćemo pred drugim postati ono što sami još nismo uspeli da budemo. Telo ostaje na svom mestu, razgovor se nastavlja, a negde unutra počinje da se menja raspored sveta. Odjednom postaje teško odgovoriti na najjednostavnije pitanje: gde sam?

U ovim stihovima EKV-a čujem upravo taj trenutak. Čuđenje je već prošlo, gledanje takođe, ostalo je iskustvo koje nas je pomerilo iz prethodnog života. Nalazimo se između dva položaja, dve predstave o sebi, dva načina da izgovorimo „ja”.

Peter Bauman, nekadašnji član Tangerine Dreama, jednu kompoziciju sa albuma Machines of Desire nazvao je „Crossing the Abyss”. Prelazak ambisa. Taj naslov uzimam kao muzički ulaz u knjigu o kojoj pišem: u njemu postoji kretanje, a ishod tek treba otkriti.²

Pojam ambisa tokom pripremnog istraživanja vodio me je od muzike prema filozofiji, od fizičkog ponora prema iskustvu u kojem popuštaju dotadašnji oslonci. Kjerkegor u Pojmu strepnje poredi strepnju sa vrtoglavicom čoveka koji gleda u bezdan: vrtoglavica nije obična reakcija na dubinu, već i na sopstvenu mogućnost, na slobodu koja zna da može. Otuda njegova čuvena formulacija da je strepnja „vrtoglavica slobode”.³

Sartr u Biću i ništavilu isti prizor dodatno zaoštrava. Strah osećam pred mogućnošću da se okliznem i padnem; strepnja počinje kada shvatim da bih mogao sam da se bacim. U prvom slučaju ugrožava me nešto u svetu, u drugom susrećem sopstvenu slobodu. Filozofska vrtoglavica nastaje na mestu gde postajem svestan svog udela u onome što će uslediti.⁴

Do zbirke Ambis stigao sam sasvim konkretnim putem. Kada sam u junu saznao da sam dobitnik nagrade „Laza K. Lazarević”, zainteresovalo me je ko ju je dobijao pre mene. Guglajući prethodne laureate, naišao sam na Kontrastovo izdanje ove knjige. Zbirka objedinjuje pripovetke nagrađene književnom nagradom „Laza K. Lazarević” za najbolju savremenu pripovetku na srpskom jeziku i tekstove napisane tokom rezidencijalnog književnog programa „Lazina kuća za pisce”, u periodu od 2019. do 2023. godine.⁵

Čitajući, sve sam se više udaljavao od početnog interesovanja za istoriju jedne nagrade. Preda mnom se otvarala knjiga u kojoj različiti glasovi, različiti oblici pripovedanja i različita životna iskustva pronalaze svoje ponore.

Jabuke: koliko ljubavi staje u jednu užinu

U „Jabukama” Olje Savičević Ivančević nalazimo se u Splitu, u leto 1955, među ratnom siročadi smeštenom u odmaralište u zgradi Nadbiskupskog sjemeništa. More, hrana, higijena, fiskultura, vaspitači i raspored pokušavaju da uvedu red u živote dece koja su već upoznala gubitak. Ispod tog organizovanog dana traje drugi život: noćno plakanje, čežnja za kućom, stid zbog sopstvene tuge.

Marija skuplja jabuke da ih odnese majci. Tri nedelje letovanja zamišlja kao dvadeset jednu jabuku, po jednu za svaki dan. Tako nastaje njen privatni kalendar. Dani do povratka mogu se držati u rukama, prebrojavati, sačuvati u torbi. Institucionalna užina prelazi u lični dar: nešto što je dobila za sebe namenjuje osobi koja joj nedostaje.

Posebno me je zaustavio razgovor u kojem se detetovo znanje o ocu sudara sa prihvatljivom posleratnom biografijom:

„Moj otac nije išo u rat. Sakrio se.”⁶

Učiteljev odgovor završava zahtevom da se poštuju žrtve. Mrtvom ocu vraća čast, a devojčici nalaže da prećuti ono što zna.

U toj sceni prepoznajem i potrebu zajednice da posle katastrofe sastavi priču sa kojom će preživeli moći da nastave. Detetu je potrebno dostojanstvo mrtvog roditelja; odrasli to dostojanstvo pokušavaju da obezbede jezikom herojstva. Cena takve zaštite postaje detetovo ćutanje. Upravo taj spoj brige, autoriteta i prepravljanja prošlosti daje razgovoru težinu.

Marija, međutim, raspolaže i sopstvenim načinom da savlada razdvojenost:

„Sama sam je smislila, kad netko štuca, ili kad ja štucam, kažem Odžak-majka, jer onda pomislim da je to mama taj tren na pošti u Odžaku i mene spominje.”⁷

U dve spojene reči staju mesto i osoba, adresa i pripadanje. Dok odrasli određuju šta treba govoriti o mrtvima, devojčica pronalazi reči kojima može da dozove živu majku.

Vera, koja otima jabuke i zabranjuje drugima da plaču, na kraju od pasulja na kojem kleče za kaznu pravi sredstvo proricanja:

„Imat ćeš muža i kuću ovdje na moru. Imat ćeš kćeri, dvije. Volit će te muž.”⁸

To je preobražaj čitave priče. Dete koje je nanosilo bol drugom detetu sada mu izgovara budućnost u kojoj će imati kuću i biti voljeno. Predmeti ostaju isti, njihova upotreba se menja: jabuka postaje dar, štucanje veza sa majkom, kazna prilika za utehu. U tome vidim naročitu vrlinu „Jabuka”: sposobnost da se nežnost pokaže dok tek nastaje, između dve osobe koje još ne umeju sasvim da je pruže.

Ambis: pred kim sijamo

U naslovnoj priči Marije Ratković dve devojčice skaču sa litice u more. Jedna ide prva, druga se koleba, posmatra, meri opasnost i pokušava da bude dostojna zajedništva koje joj je toliko važno. Nina joj govori:

„Mi smo iste, vidjet ćeš!”⁹

U tom obećanju jednakosti nalazi se privlačnost njihovog odnosa. Pripovedačica u Nini vidi lakoću koju želi za sebe: hrabrost, poverenje, slobodu kretanja, sposobnost da se prepusti trenutku. Nina postaje slika života u kojem bi i ona želela da učestvuje.

Ovde mi se vraća Ničeov aforizam „Prema svetlosti”, koji u mom izdanju čitam u Ljudskom, suviše ljudskom: knjizi za slobodne duhove:

„Prema svetlosti – Ljudi se tiskaju prema svetlosti ne da bi bolje videli nego da bi jače sijali. – Pred kim sijamo, njega rado smatramo svetlošću.”¹⁰

Prepoznajem taj osećaj iz odnosa sa ljudima koje sam voleo. U nečijoj blizini oživi deo nas koji nam je dotad bio teško dostupan, pa tu osobu počnemo da doživljavamo kao vlasnika svega što se u nama probudilo. Sopstvenu sposobnost za život predamo drugome na čuvanje.

Zato je Nina pripovedačicin ambis. U njoj se spajaju voljena osoba i željena verzija sebe. Privlačnost postaje toliko snažna da granica između „biti sa njom” i „biti ona” počinje da se gubi.

A onda, tokom zalaska sunca, pripovedačica pronalazi sasvim telesan razlog za ljubav:

„Jer je i tebi hladno.”¹¹

Hladnoća na trenutak vraća Ninu među obična, ranjiva bića. Iza fascinacije svetlom pojavljuje se mogućnost bliskosti sa osobom koja takođe može da drhti.

Završna rečenica sabira sve što je pripovedačica ostavila sebi dok je drugu obasjavala:

„To sve crno, to sam bila ja.”¹²

U toj raspodeli svetlosti i mraka otvara se unutrašnji ponor. Nina dobija poželjne osobine, pripovedačica postaje nosilac straha i sumnje. Njena želja da jednom izostane, da prestane da bude ona koja uvek dolazi za Ninom, predstavlja napor da ponovo zauzme sopstveno mesto.

Snaga priče nalazi se upravo u toj dvostrukosti: druga osoba može nas približiti životu, a način na koji je volimo može nas udaljiti od nas samih. Ratković prati tu promenu iznutra, kroz iskustvo u kojem su ljubav, divljenje, zavist i potreba za pripadanjem još nerazmrsivo povezani.

Skok: povratak kroz vazduh

„Skok” Dušana Radakovića otvara se kruženjem:

„U krug. U krug. U krug.”¹³

Dečja igra, vrtoglavica i povreda stoje na početku dugog puta prema skoku padobranom. Ta želja prethodi kasnijoj životnoj krizi junakinje, a upravo njihovo naknadno ukrštanje daje priči njenu posebnu napetost.

Četiri pokušaja čine četiri etape odnosa prema mogućnosti. Odluka je doneta, oprema pripremljena, avion poleće, ali na vratima telo preuzima reč. Strah ima sopstvenu gramatiku i njome se ne upravlja naredbom.

Važno mi je i kako se menja očev položaj. Od pokušaja da je zaustavi stiže do podrške:

„Računaj na nas.”¹⁴

Ta rečenica daje skoku i drugu stranu. Dole postoji neko kome može da se vrati. Njena samostalnost dobija oslonac u odnosu koji prihvata da odluku mora doneti ona.

U završnici saznajemo za sina, njegovu dijagnozu i očaj kroz koji je prolazila. Tada se pad otvara u punom značenju: u pripovednom iskustvu ove junakinje upravo izabrani skok prekida želju za samouništenjem. U kupoli padobrana ugleda sinovljevo lice i poželi zajednički život.

„Tamo gore, u oblacima, tokom slobodnog pada, dobila sam neobjašnjivu snagu. Da poletim.”¹⁵

Završni glagol preobražava smer radnje. Telo pada, a odnos prema životu se podiže. Radaković u kratkom prostoru ostvaruje prelaz od kruženja prema kretanju, od unutrašnje zatvorenosti prema budućnosti koja ponovo sadrži druge ljude. Ambis se ovde prelazi povratkom: zemlja na koju treba dospeti postaje mesto željenog života.

Četiri brazgotine: nasleđe upisano u kožu

Marijana Čanak u „Četiri brazgotine na telu, jedna u zemlji” porodičnu istoriju raspoređuje po telu. Svaki trag na koži otvara događaj, prećutanu okolnost, odnos moći, bol ili želju. Čitanje brazgotina postaje čitanje života koji je žena vodila među zahtevima drugih.

Posebno me zaokuplja narodno verovanje o biljegu:

„Kažu da biljeg nastane kad je trudnica željna nečeg, pa se u toj žudnji počeše negde po telu i tako obilježi baš to mesto kod deteta u utrobi.”¹⁶

U logici tog verovanja tuđa neispunjena želja dobija mesto na našem telu. Pre sopstvenog pamćenja već pripadamo nečijoj priči. Čanak iz takve predstave razvija snažan književni motiv: porodično nasleđe čine i iskustva koja su ostala bez reči, mogućnosti koje su propuštene, slobode koje jedna žena tek pokušava da omogući drugoj.

Istorijsko vreme u ovoj priči takođe dobija telo:

„Pokvareno vreme, kao pokvareno jaje, bazdi. Možeš da ga prebojiš svim nijansama crvene, neće pucati od zdravlja. Ali se nadaleko čuje kad pukne.”¹⁷

Izuzetna je preciznost tog poređenja. Površina se može prebojiti, raspadanje traje iznutra. Pucanje ljuske zatim raznese sadržaj u okolinu. Tako se i vreme preliva u pojedinačne živote: u kuću, rad, brak, bolest, vaspitanje, u rečenice koje se iz jedne generacije prenose u sledeću.

A kroz sve to prolazi i uporna briga. Majka ćerki prenosi radne navike, ali joj donosi i pisaću mašinu. Njen odnos prema svetu sastavljen je od protivrečnosti, a ljubav se ostvaruje kroz konkretne predmete i postupke: podršku školovanju, obuću, mogućnost odlaska, pravo na telo koje će živeti drugačije.

Ćerka zatim imaginacijom vraća majku u vreme pre svih poznatih povreda i uloga. Pokušava da je vidi kao devojčicu, kao mladu ženu, kao osobu sa sopstvenim željama. To je jedan od najnežnijih postupaka priče: omogućiti roditelju da u našem sećanju bude i neko izvan roditeljstva.

Zato završni razgovor ima toliku snagu:

„Odeš li na groblje?”
„Ne odem. Nije ona tamo.”¹⁸

Peta brazgotina ostaje u zemlji, dok se majčino prisustvo nastavlja u govoru, gestovima, pisanju i ćerkinom pokušaju da razume. Ambis između generacija dobija prelaz upravo kroz taj napor: da se iza nasleđenog traga pronađe čovek.

Dan pod zemljom: cena sopstvenog dinara

Lejla Kalamujić u „Danu pod zemljom” daje ambisu radno vreme, opremu i dubinu od sto pedeset metara.

„Domar je otključao kapiju i Selima je prešla iz jednog u drugi mrak.”¹⁹

Selima ulazi u smenu dok napolju još traje noć. Presvlačenje, vezivanje pertli, preuzimanje opreme i spuštanje liftom pripadaju znanju koje je telo usvajalo godinama. U takvoj prozi važna mi je pažnja prema radu: svaki pokret ima svrhu, svaka greška posledicu.

Izbor tog zanimanja počinje još u školskim danima, kada rudarska škola otvara mogućnost upisa i devojkama. Seliminu odluku sažima rečenica:

„Htjela je svoj dinar i da nikom ne robuje.”²⁰

Sopstvena zarada za nju znači izlazak iz zavisnosti. Rad pod zemljom postaje put prema ličnoj slobodi, a kasnije i temelj porodične egzistencije. Zato mogućnost gubitka posla pred penziju zahvata čitavu njenu predstavu o sebi: decenije rada nalaze se pred tuđom odlukom o tome ko je još potreban.

Vrednost ove priče vidim u tome što pravednost postavlja u konkretnu ekonomsku situaciju. Selima zna koliko joj znače preostale godine do penzije. Zna i da izgovorena primedba može imati cenu. Uprkos tome, u trenutku odluke bira da progovori.

„Obrni-okreni, ona se ne kaje. Neko je morao reći istinu, pa šta bude.”²¹

Tu se njena prvobitna želja za samostalnošću vraća u drugom obliku. Nekada je sloboda bila sopstveni dinar; sada je pravo da sopstveni glas ne preda u zamenu za sigurnost.

Ptice sa početka i kraja ostaju veza sa spoljašnjim svetom, njegovim promenama i ritmovima. Selima ih se seća dok čeka lift. Između dubine jame i prostora u kojem se može poleteti stoji žena koja je upravo odbranila nešto svoje. Kalamujić tu odbranu prikazuje u njenoj svakodnevnoj meri: kroz posao, umor, porodičnu računicu i dostojanstvo.

Gde se kriju kernje: zemlja dobija novu dimenziju

Priča Milice Vučković počinje vezom između ronioca i stomatološkinje:

„Oboje vide nevidljive svetove.”²²

Muž poznaje raspored podvodnih sprudova, olupina i mesta na kojima se kriju ribe. Prijateljica poznaje unutrašnjost pripovedačicinih usta. Pred istom površinom ljudi stoje sa različitim znanjima, pa im se i svet otvara u različitoj dubini.

Iz tog početnog zapažanja priča razvija čitavu vežbu gledanja. Umetnost, pamćenje, telo i smrt povezuju se pitanjem koliko zaista poznajemo ono što svakodnevno gledamo. Čovek može godinama posmatrati svoje lice i zastati pred pokušajem da ga nacrta iz sećanja. Može stajati nad morem i videti samo plavetnilo.

Tetkina sahrana zatim daje tom pitanju sasvim ličnu težinu. Pripovedačica prati grobare, njihove pokrete, zemlju, građevinski otpad, lopatu. Humor nastaje usred žalosti, iz pažnje prema stvarnom prizoru. Grobar koji upravlja ritmom zatrpavanja u njenoj glavi postaje Zubin Mehta; zvuk odbačene lopate nakratko otvara prostor za smeh. Ljudska obzirnost vidi se u načinu na koji čovek obavlja svoj posao.

A onda dolazi pomisao:

„Mislim, tetka sada vidi gde se kriju kernje, i sluša kako orade krckaju školjke, a ja to i dalje samo slutim.”²³

To je lična slika utehe, nastala od onoga što pripovedačica već nosi u sebi. Tetki daje pristup skrivenom svetu o kojem je prethodno slušala od ronioca.

Završetak mi je poetski vrhunac priče:

„U povratku ka kapeli, a sa groblja se nikada ne vraća istim putem, ne hodam više zemljom. Hodam po površini mora, hodam po vrhu podzemnih svetova, i uviđam jednu činjenicu koja me prestravljuje – zemlja se prostire i nadole.”²⁴

Čitajući ove rečenice pomislio sam na Zorana Bognara i njegove pesme o smrti. Blisko mi je to iskustvo u kojem gubitak menja samu predstavu prostora. Staza pod nogama dobija dubinu, površina postaje granica, hodanje se pretvara u kretanje iznad odsutnih.

Na početku priče more dobija svoju skrivenu geografiju. Na kraju je dobija zemlja. Između ta dva otkrića nalazi se tetkina smrt.

Ambis Milice Vučković otvara se ispod najobičnijeg koraka.

Uspomena iz Sokobanje: život koji se ne može smestiti u kuhinju

„Uspomena iz Sokobanje” Marije Krtinić Veckov za mene je jedan od onih tekstova u kojima nekoliko predmeta počne da nosi čitav život. Kafa, pepeljara, prljavi prozor, muškatle i magneti na frižideru postaju oslonci svesti žene čije je telo teško bolesno.

Do terase više ne može da stigne. Posle dva koraka mora da sedne. A onda pogleda frižider:

„Zavidim ljudima čiji se frižideri ne razaznaju od uspomena iz raznih delova sveta.”²⁵

Tu počinje kretanje koje će nadoknaditi nepokretnost. Predmeti otvaraju gradove, gradovi ljude, ljudi telesna sećanja, a između njih stalno se vraća kuhinja sa kafom koja se hladi i cigaretom koja izgara.

Posebno su mi upečatljivi Pariz i Dubai, gradovi koje junakinja nikada nije videla. Njena imaginacija prodire kroz slike koje su do nje stigle. U pariskom suveniru prepoznaje povezanost turističkog uživanja sa tuđim radom, siromaštvom, prodajom, strahom i nasiljem. Plavi kvadratić na frižideru u njenoj svesti postaje mesto susreta života koji se inače međusobno ne vide.

Dubai se pojavljuje kroz pustinju, bogatstvo, egzotične životinje i posrednu priču koleginice. Zatim jedna rečenica rastavi tu sliku:

„Novac ne raste na granama već se krije ispod peščane prašine, samo ga treba iskopati, onda pljušti kao crna kiša, svakog okvasi, čak i nju, nesrećnicu.”²⁶

Njena pronicljivost ostvaruje se u slikama. Svet gleda iz svoje kuhinje, sa iskustvom rada, porodice, bolesti i uskraćenih putovanja. Upravo taj položaj daje njenom pogledu oštrinu.

Dubrovnik, za razliku od Pariza, poznaje telom. Za njega nema magnet kojim bi dokazala da je tamo bila. Ima Stipu, miris mora, dodir, stenu, modrice i tajnu:

„Voda zna da čuva tajne, odnese ih u dubinu kao kamenje. Talasi ih pokrivaju kao grobari mrtvo telo u kovčegu.”²⁷

Uspomena tako postaje mnogo intimnija od predmeta koji je predstavlja. Magnet imenuje grad; telo čuva ono što se u tom gradu dogodilo.

Kasnija porodična letovanja imaju drukčiji raspored. Tu su namirnice, kuvanje, briga o deci, poznati poslovi preseljeni na drugu adresu. Kada konačno otpliva dovoljno daleko, sa obale je dozivaju:

„Nisam sigurna da li to rade zato što me vole ili zato što ne znaju kako da žive bez mene, čak ni na letovanju.”²⁸

U toj rečenici otvara se čitava istorija njene potrebnosti. Žena koja održava porodični život pokušava da razabere šta u toj neophodnosti pripada ljubavi, a šta navici drugih da je imaju na raspolaganju.

Autorka joj istovremeno ostavlja punu erotsku biografiju. Ona pamti ljubavnike, njihove rečenice, burme sklonjene u džepove, ukus duvana i težinu tela. Pamti i prljavog konobara sa Palića, uz zaključak koji spaja telesnost, crni humor i svest o kraju:

„Biće da me je prljavi konobar poslednji doveo do orgazma. One for the road.”²⁹

Bolest se tako nalazi unutar jednog bogatog, protivrečnog života. Junakinja zadržava želju, duhovitost, oštrinu, razdražljivost, ukus i pravo da sopstvenu prošlost pamti po svojim merilima.

Njena briga za muškatle posebno me pogađa. Hoće li se ukućani setiti da ih unesu kada dođe hladnoća? Jesen će nastaviti svojim putem, a ona već razmišlja o poslovima koje će ostaviti iza sebe. Cela slutnja odsustva staje u pitanje ko će skloniti saksije.

Pred kraj, kroz isti prljavi prozor, iznad crvenih muškatli, ugleda more i Stipu na brodu. Na njegov poziv odgovara:

„Da. Kažem hoću. Da.”³⁰

To poslednje „da” čujem kao povratak njenog glasa. Telo joj ograničava prostor, a sećanje joj vraća širinu. U kuhinji ostaju kafa, pepeo i frižider; pred njom se ponovo otvara more.

Najživlja uspomena u ovoj priči upravo je ona za koju na frižideru nema magneta.

Dan kad sam srela Valentina: dva monologa koja pokušavaju da postanu razgovor

U priči Slađane Nine Perković susret posle tri decenije ne briše vreme koje je proteklo. Valentin i pripovedačica sede jedno naspram drugog sa životima koji su se u međuvremenu napunili gubicima, ratom, odlascima, porodičnim lomovima i sopstvenim načinima preživljavanja.³¹

Ono što mi je u priči posebno zanimljivo jeste nesavršenost njihovog razgovora. Ispovesti ne teku simetrično. Jedno govori, drugo sluša, ali istovremeno čeka trenutak u kojem će moći da otvori sopstveni teret. Susret zato ne postaje sentimentalni povratak starom prijateljstvu, nego prikaz dve samoće koje su nakratko dobile zajednički sto.

U tome vidim njenu vrlinu: Perković ne idealizuje samu mogućnost poveravanja. Čoveku je potreban drugi, ali čak i kada ga pronađe, on ostaje zauzet sopstvenom pričom. Pa ipak, iz tih ukrštenih monologa nastaje nešto što pre susreta nije postojalo: prostor u kojem se teret makar može izgovoriti.

Ambis je ovde razmak između dvoje ljudi koji su fizički blizu, a do tuđeg iskustva mogu stići jedino preko priče. Ispovest postaje pokušaj prelaska.

Preziđivanje Skadra: moral počinje pitanjem

Kalina Maleska u „Preziđivanju Skadra” izvodi izuzetno precizan zahvat: vraća poznatu priču u okolnosti u kojima njene moralne pohvale moraju ponovo da se provere.

Gojko je pošten, nekonfliktan i drži obećanja. Upravo tim osobinama odraslu Bojanu predstavljaju na sastanku u ministarstvu. Sadašnjost joj otvara sećanje na mladalačku zaljubljenost i na način na koji je nekada razumela Gojkovo poštenje.

U središtu priče nalazi se živo telo žene koju treba zazidati. Stojanka pokušava da se izmakne rukama, opire se, udara i viče. Njeno prisustvo vraća nasilju konkretnost: pred nama je osoba sa životom koji želi da nastavi.

Bojana je, međutim, toliko vezana za ideal Gojka da u tom trenutku pre svega čuje uvrede koje mu Stojanka upućuje:

„Nemoj mu tako govoriti. Samo on je ispunio obećanje, samo je on pošten!”³²

Ta replika pokazuje koliko sud o drugom čoveku može zavisiti od priče koju smo već izgradili o njemu. Obećanje je postalo dokaz karaktera, njegov sadržaj potisnut je iza pohvale doslednosti.

Mlada Bojana odlazi još dalje:

„Zazidaj mene, ona ne zaslužuje tvoju ljubav!”³³

U njenoj mašti žrtvovanje postaje put prema trajnoj ljubavi. Maleska time otkriva koliko duboko može biti usvojena predstava da se privrženost dokazuje sopstvenim nestankom.

Odrasla Bojana tu predstavu razume tek kada u savremenoj instituciji prepozna upotrebu sopstvene nekonfliktnosti. Ljudi oko nje imaju dogovorene interese; njena spremnost na saradnju pomaže da odluke prođu. Završna rečenica zato okreće pogled prema sebi:

„Slušam ljude oko sebe i vidim kako moje osobine podržavaju njihove poteze.”³⁴

Tu je etička snaga priče. Razumevanje zahvata i onoga ko razume. Bojana prepoznaje da osobina kojom se ponosimo dobija moralnu vrednost tek u odnosu prema onome čemu služi.

Skadar se preziđuje u procedurama, dogovorima i poslušnosti. Njegova izgradnja može da se prekine onda kada neko postavi pitanje o životu koji konstrukcija zahteva.

U ocu se skuplja voda: pravo na sopstvenu verziju

Bojan Krivokapić završava zbirku pričom u kojoj sećanje dobija slobodu da pokaže sopstvene prekide, preplitanja i naknadne slike.

Početak odmah postavlja težinu odnosa:

„Oprostio sam mu. Razumeo sam ga. Teške reči.”³⁵

Oproštaj i razumevanje ovde postaju rad koji tek treba obaviti u jeziku. Otac je mrtav, a odnos sa njim nastavlja da se menja. Sin se vraća prizorima, pokušava da razabere šta pamti, šta je čuo, šta danas dopisuje onome što je nekada znao.

Posebno je snažna predstava bolesti koja zahvata kuću: temelje, zidove, grede, plafon, krov. Porodični prostor prima stanje ljudi koji u njemu žive. Tišina postepeno postaje način njihovog zajedničkog postojanja.

„Voda se u ocu skupljala sporo, ali sigurnim koracima. Majka je otplivala iz kuće tiho.”³⁶

Voda u ovom paru rečenica dobija suprotne pravce. U jednom telu se zadržava, drugi lik nosi kroz odlazak. Kasnije će obuhvatiti i plivanje, granice, more, san i mogućnost ponovnog susreta.

Krivokapićeva pripovedačka pažnja naročito dolazi do izražaja u sitnim predmetima. Mlečni zubi bačeni preko krova čuvaju vezu između detinjstva, tela i zemlje. Kamenčić u cipeli prekida hod i vraća pitanje o onome što smeta iznutra. Cveće, miris jorgovana i kaktusi ostaju nosioci iskustava koja se ne mogu svesti na porodični sažetak.

Očeva sveska otvara mogućnost drugačijeg pogleda na sve što sin pripoveda. Otac je imao svoj unutrašnji život, svoje rečenice i svoj raspored događaja. Pripovedač zatim zamišlja i Anikinu verziju, a sebi namenjuje zadatak da napiše sopstvenu. Takvo pisanje dopušta drugima da zadrže deo nedostupnosti. Razumevanje postaje približavanje, pažljivo sastavljanje onoga što nam je ostalo.

U završnoj slici autor izričito označava da je pred nama zamišljena krhotina. Otac sedi za pisaćim stolom, pred njim je globus. Sin mu daje prostor širi od onoga u kojem ga je sačuvala porodična patnja.

„Ceo svet je moj.”³⁷

U toj rečenici čujem ostvarenje početnog oproštaja. Otac dobija mogućnost da pred sinom ponovo bude čovek sa celim svetom ispred sebe. Književna imaginacija vraća mu širinu koju je stvarni život sužavao.

Svet posle ambisa

Ove priče ostaju sa mnom kroz predmete i rečenice. Jabuke u torbi, hladnoću dve devojčice, kupolu padobrana, biljeg, rudarske čizme, lopatu na groblju, magnete, zid, svesku i globus. Svaki od tih predmeta pripada određenom životu, a tokom čitanja počinje da otvara nešto što se tiče i našeg.

Zato u „deset verzija ambisa” vidim i deset načina da se čoveku priđe dovoljno blizu. Nekome kroz telo, nekome kroz rad, nekome kroz ono što je prećutao, nekome kroz ono što je o sebi morao da izmisli da bi izdržao. U toj blizini postaju vidljivi i pokušaji da se život nastavi: devojčica drugoj izgovara buduću ljubav; žena brani svoj glas; sin ocu daje globus; bolesnica kroz prljavi prozor ponovo vidi more.

Privlači me književnost koja može da sačuva takvu punoću osobe. Čovek u njoj ostaje duhovit dok pati, požudan dok boluje, brižan i grub, vezan za druge i željan odlaska. Upravo iz te istovremenosti nastaju junaci ove knjige.

Na početku osvrta stoji glas koji se izgubio između „tu” i „tamo”. Na kraju zbirke jedan otac, vraćen u sinovu imaginaciju, pred sobom ima čitav svet.

Između te dve rečenice prolaze različiti životi. Njihove se putanje ukrštaju u onome što bih nazvao iskustvom ambisa: susretu posle kojeg moramo iznova da odredimo svoje mesto, svoje odnose i ono za šta ćemo se držati.

Zemlja se prostire i nadole. Čovek koji je to jednom osetio vraća se među ljude sa drukčijim korakom.