Meni

Tag: pesma

  • Inoko

    ◇

    Zar je bitno gde smo
    u kišnoj noći,

    zar je važno ko smo
    u žutoj sobi?

    Kuda idemo dok sedimo
    u nestajanju?

    Prolaze dani i noći.
    Ruševine i zdanja plešu mračni tango.
    Sve se hladi, pa se opet razgoreva.

    Inoko, Inoko,
    naš stari grad nas doziva
    u hotelu, na ulici, na jastuku,
    zauvek izgubljen u svetlu.

    ◇
    Razneseni Svemir
    Vladimir Tomić
    Oblak Kaktusa
    Beograd, 8. 12. 2025.

  • NAUČI DA OPROSTIŠ

    Magnus Enkel, Pietà
    Slika: Magnus Enckell – Pietà – A II 1088 – Finska nacionalna galerija


    Nauči da oprostiš vetru

    što je odneo tvoja pisma
    pre nego što si ih pročitao.

    Nauči da oprostiš reci
    što nije znala da izgovori tvoje ime
    kad si tonuo.

    Jer mir ne dolazi u maču,
    niti u jeziku koji reže,
    već u tišini između dva pogleda
    koji se nisu ubili.

    Oprosti satu
    koji je stao tačno kad si odlučio da voliš.

    Oprosti ogledalu
    što te nije prepoznalo
    kada si se vratio iz noći.

    Mir je pesak ispod noktiju
    dece koja se više ne igraju rata.
    Mir je glas u pustinji
    koji šapuće:
    „Još uvek si tu.“

    Nauči da oprostiš rukama
    što su drhtale kada su trebale da grle.

    Očima
    koje su izbegle tvoje.

    Srcu
    koje se zatvorilo dok si kucao.

    Jer oproštaj nije slabost.
    To je zakopavanje oružja
    u sopstveno meso
    i čekanje da iznikne cveće.

    A ako ne nikne, ne brini.
    Možda će neko sutra
    pokupiti tvoje seme
    i zasaditi ga u svet
    koji još ne zna šta je mir. 


    Vladimir Tomić 

    Iz Ciklusa Petrihor



  • Nacrtaj mi nebo



    Nacrtaj mi nebo,

    ali ne ovo što visi iznad glava.
    Daj mi nebo što nema ime,
    ni boju što se pamti.
    Daj mi boju
    koju nikad nisam osetio u grudima,
    koja ne liči ni na krv, ni na more,
    ni na senku sna.
    Misliš da tražim previše.
    A ja samo tražim ono najprostije:
    da vidiš kako srce gleda,
    i kako um crta,
    kad ruke miruju,
    a oči ćute.
    Ne treba mi svetlost.
    Ne treba mi platno.
    Samo nebo koje još nije bilo,
    i ruka koja ga zna.


    Razneseni svemir, Vladimir Tomić, Oblak Kaktusa
    (Iz Ciklusa Tajnog Pogleda)




    Draw Me a Sky

    Draw me a sky,

    but not the one that hangs above our heads.

    Give me a sky with no name,

    no color the memory can hold.

    Give me a color

    I’ve never felt in my chest,

    one that’s nothing like blood, or sea,

    or the shadow of a dream.

    You think I’m asking too much.

    But all I want is the simplest thing:

    for you to see the way the heart sees,

    and how the mind draws,

    when hands are still

    and eyes stay quiet.

    I don’t need light.

    I don’t need canvas.

    Just a sky that’s never been,

    and a hand that knows it.

  • Sudar svetova (Letnja melanholija iz Ciklusa Puta Balona)



    Magnus Enkel, Dečak i lobanja
    Magnus Enkel, Dečak i Lobanja, 1870-1925


    Vreo asfalt treperi.
    U prašini, zaboravljen, plavi kamion ćuti.
    Dečak hoda.
    Korak.
    Otkucaj.
    Jedini zvuk pod nebom što u sebe se ruši.
    Dve slepoočnice kosmosa,
    zlatna i narandžasta,
    sudaraju se bez jauka.
    U odrazu na putu ne čeka dečje lice.
    Već lobanja, mladićeva,
    pogled uprt u sebe.
    Kroz očne duplje prazne
    svira vetar slobode, one potisnute.
    Vreme, napukla linija,
    gmiže ka beskonačnosti.
    Gore, u magli etra,
    slušalice titraju.
    Džinovsko, plačno čudovište
    nosi muziku odlaska.
    Njen talas sećanje mrvi,
    tera cvet da uvene.
    A mašta po nebu piše slova,
    simbole, znake bez ključa.
    Leto.
    Miris leptira
    skrivenih pod korom.
    Žeđ sanja fontanu šume, one koje nema.
    Da spere so sa lica.
    Al samo prah i raspad
    za jednog, samog, dečaka.
    Hod u epicentar tišine.
    Bez straha,
    samo težina.
    Predosećaj ambisa.
    Svaki korak stvara i briše.
    Iza: igračka i prah.
    Ispred: sudar svetova čeka svoje ime.

    Razneseni Svemir, Vladimir Tomić, Oblak Kaktusa
    Iz Ciklusa Puta Balona

    Engleski prevod: 

    Clash of Worlds

    The hot asphalt shimmers.

    In the dust, forgotten, a blue truck sits in silence.

    A boy walks.

    A step.

    A heartbeat.

    The only sound beneath a sky collapsing into itself.

    Two temples of the cosmos,

    gold and orange,

    collide without a cry.

    In the reflection on the road, a child’s face does not appear.

    But a skull – a young man’s 

    his gaze turned inward.

    Through empty eye sockets

    the wind plays the song of a freedom long suppressed.

    Time, a cracked line,

    crawls toward infinity.

    Above, in the haze of ether,

    headphones flicker.

    A giant, weeping beast

    carries the music of departure.

    Its wave crumbles memory,

    drives a flower to wilt.

    And imagination writes across the sky

    letters, symbols, signs with no key.

    Summer.

    The scent of butterflies

    hidden beneath bark.

    Thirst dreams of the forest fountain – the one that doesn’t exist.

    To wash the salt from his face.

    But only dust and decay

    for one, lone boy.

    A walk into the epicenter of silence.

    No fear,

    only weight.

    A premonition of the abyss.

    Each step creates and erases.

    Behind: a toy and dust.

    Ahead: the clash of worlds awaits its name.

    Shattered Universe, Vladimir Tomić, Cactus Cloud

    From the Cycle Balloon’s Journey

  • U čast benda Jefferson Airplane

    Članovi benda Jefferson Airplane
    Članovi benda Jefferson airplane, izvor slike: wikimedia commons


    Počeo sam pre par godina da prevodim razne strane priče, eseje, filozofska, naučna i književna dela na srpski jezik. Večeras želim da vas počastim prepevom relativno poznate pesme High Flyin’ Bird, koju je u originalu napisao Billy Edd Wheeler 1963. godine.

    Naravno, ne prevodim doslovno, već menjam određene stihove u pokušaju da ih prilagodim duhu srpskog jezika i književnosti. Wheeler je u svojim pesmama često osvetljavao socijalnu nepravdu i težak život radničke klase, a u ovoj pesmi pominje rudara kao simbol osobe zarobljene u surovim uslovima rada. Kasnije su ovu pesmu izvodili mnogi muzičari, uključujući Judy Henske, Jefferson Airplane, Richie Havensa i Gram Parsonsa, a svaka verzija nosi svoju specifičnu emociju.

    Ovo je moj prepev pesme:

    Ptica što visoko leti

    Tamo gore, visoko, ptica kruži u letu,

    Pitam se da l’ pogleda dole, u svetu.

    Lako lebdi, dok je vetar nosi,

    A ja…


    Gospode, pogledaj mene sad,

    Ko stablo sam, s korenom u tlu,

    Imam taj tihi jad, ne mogu plakati,

    Oh, Gospode, osećam kraj.



    Volela sam nekad jednog čoveka,

    Duboko pod zemljom znoj mu je tekao.

    Nikad nije video sunčev sjaj,

    Al’ nikad nije prestao da sanja.

    A jednog dana samo je pao,

    Moj čovek, Gospode, zauvek je stao.

    Hteo je leteti, al’ krila su slaba,

    Jedini put ka nebu – bio je tama.



    Tamo gore, visoko, ptica kruži u letu,

    Pitam se da l’ pogleda dole, u svetu.

    Lako lebdi, dok je vetar nosi,

    A ja…


    Gospode, pogledaj mene sad,

    Ko stablo sam, s korenom u tlu,

    Imam taj tihi jad, ne mogu plakati,

    Oh, Gospode, osećam kraj.

    Da, osećam kraj…

    Razneseni Svemir, Vladimir Tomić, Oblak Kaktusa

  • Mrzi me da čistim

    Razneseni Svemir

    Usisivač u uglu –

    pravi je simbol otuđenja.
    On gleda, ja gledam.
    Nećemo se sresti danas.

    Kuvanje me ne vređa:
    paradajz baca svoje seme na zvezde,
    kao što misli bacaju senke.
    Oni kažu: čistoća je pola zdravlja.
    Ja kažem:
    misli nisu ni trećina podova.

    Tegle?
    Dignem ih kao što se reči dižu u stihu.
    Ali prašina –
    prašina je tišina koja se uvlači,
    ne traži mesto, samo je tu,
    kao pitanje bez kraja.

    Ruka što briše stolove
    razbija ogledala,
    zato ih ne brišem.
    Odbijam sjaj.
    Želim haos:
    podovi kao električni okeani
    gde brodovi misli nestaju.

    Knjiga u ruci, šolja kafe,
    kuhinja blista dok pogled luta.
    I dalje stojim ispred usisivača.
    Gleda, gledam.
    Sutra ćemo možda razgovarati.

    Vladimir Tomić
    Oblak Kaktusa