Tag: recenzije knjiga

Ljudska kakofonija u knjizi Buka i Bes

Evdard Huper, Automat, izvor slike: wikimedia commons

„Život je samo senka koja hoda, jadan glumac što se razmeće i muči svoj čas na pozornici, A zatim ga više nema; bajka koju priča idiot, Puna buke i besa, a ne znači ništa.”

Vilijam Šekspir, Magbet

Vilijam Fokner, dobitnik Nobelove nagrade, bio je samouk pisac koji nije završio fakultet, a i u srednjoj školi je imao loše ocene iz engleskog jezika. Ipak, njegova dela ostaju među najvažnijima u američkoj i svetskoj književnosti. Njegov roman Buka i bes predstavlja vrhunac modernističkog eksperimenta u pripovedanju i strukturi, a njegova složena naracija otkriva tematsku opsednutost vremenom, sećanjem i raspadom porodice.

Korice naslovnog izdanja Buke i Besa u Americi, izvor slike wikimedia commons

Od samog početka romana, čitalac se suočava sa neprijatnom kakofonijom misli i osećanja – fragmentisanim tokovima svesti koji deluju kao glasovi iz psihijatrijske ustanove. „Kedi je mirisala na drveće” (1), ponavlja Benži, mentalno hendikepirani sin porodice Kompson, kroz čiji haotični monolog Fokner oslikava osećaj zbunjenosti i neizbežnosti propasti. Njegova perspektiva nije samo nerazumljiva već i duboko emotivna, nalik na „bespomoćno jecanje deteta koje ne zna zbog čega plače.”

Kroz četiri narativne perspektive – Benžijevu, Kventinovu, Džejsonovu i objektivnog pripovedača – roman postepeno otkriva tragični raspad porodice Kompson. Svaka perspektiva doprinosi dekonstruisanju narativne istine, čime se stvara osećaj da se radnja neprekidno menja u vremenskom vrtlogu. „Jer nijedna bitka se nikada ne dobija” (2), kaže Kventin u jednom od najpoznatijih citata romana, „one se čak ni ne vode. Bojno polje samo otkriva čoveku njegovu ludost i očajanje, a pobeda je iluzija filozofa i budala.”

Likovi romana nisu samo žrtve sudbine, već i svojih unutrašnjih demona. Kventin Kompson, opsednut idejom porodične časti i neostvarene prošlosti, propada u vrtlog nihilizma i samoubistva. Njegova svest se rasipa između prošlosti i sadašnjosti, između ideala i nemoći da ih ostvari. „Žene nikada nisu device. Čednost je negativno stanje i stoga suprotno prirodi” (3), misli Kventin, dok se bori sa vlastitim osećajem gubitka i nesposobnošću da zaustavi tok vremena. Njegova opsesija Kedinom nevinosti i njenim seksualnim izborima dostiže vrhunac u rečenici: „Rekao sam ocu da sam učinio incest, rekao sam” (4), što može biti metaforično priznanje njegove emocionalne konfuzije, a ne stvarni događaj.

Džejson Kompson, za razliku od svog brata, oličenje je ogorčenosti i pragmatične surovosti. Njegova naracija je ispunjena cinizmom, netrpeljivošću i neprestanim osećajem nepravde. „Jednom kučka, uvek kučka, ja kažem” (5), izgovara u jednom trenutku, otkrivajući sopstvenu mizoginiju i osećaj promašenosti. On nije opsednut prošlošću, već isključivo novcem i moći, ali i njegova gramzivost ne donosi nikakvu unutrašnju ispunjenost. Njegov odnos prema ženama odražava sirovi i destruktivni aspekt seksualnosti u romanu.

Stag at Sharkey’s, izvor slike wikimedia commons

U kontrastu sa decom Kompsonovih, Dilsi, crna kućna pomoćnica, ostaje jedini stabilan moralni stub u priči. Ona predstavlja otelovljenje saosećanja i istrajnosti, što kulminira njenim rečima: „Videla sam početak i sada vidim kraj” (6). Njeno prisustvo u romanu pruža jedini osećaj kontinuiteta i nade u svetu koji se raspada pod teretom grehova prošlosti.

Naslov Buka i bes referiše na Šekspirovog Magbeta, gde se ljudski život opisuje kao „priča ispričana od idiota, puna buke i besa, a ne znači ništa.” Fokner ovu ideju prenosi kroz naraciju koja je istovremeno besna, dezorijentisana i suštinski tragična. „Vreme je mrtvo dok god ga broje kazaljke; tek kada sat stane, vreme oživljava” (7), kaže jedan od likova, sumirajući središnju temu romana – iluzornost vremena i ljudske težnje da ga nadvladaju.

Kroz složenu strukturu, simbole i višestruke perspektive, Buka i bes nije tek puki roman o propasti jedne porodice, već i o nemogućnosti razumevanja sopstvene prošlosti. Njegova naracija deluje kao eho glasova izgubljenih u vremenu, kao priča bez početka i kraja, priča u kojoj su „sve stabilne stvari postale paradoksalne senke.” Seksualnost u romanu nije prikazana kroz zadovoljstvo, već kroz destrukciju, krivicu i nasilje, što dodatno potvrđuje njegovu sumornu viziju ljudske egzistencije.

Migracijske serije, Džejkob Lorens, izvor slike wikimedia commons

Literatura:

1, 2…7: Fokner, Vilijem. Buka i bes (korigovani tekst sa Foknerovim dodatkom). Prevela Katarina Brajović. Beograd–Podgorica: Kosmos izdavaštvo i Nova knjiga, 2016.

Razeseni Svemir, Vladimir Tomić, Oblak Kaktusa

4. 2. 2025.
Svet Herbertove Dine (Deo prvi: Moć manipulacije i dvosmislenost mesijanstva)

YouTube video
YouTube video je blokiran dok ne dozvolite spoljne medije ili sami zatražite ovaj video.

Frenk Herbertova Dina jedno je od onih dela koja prevazilaze granice naučne fantastike, otkrivajući suštinska pitanja i dileme o ljudskoj prirodi, moći i sudbini. U njenom središtu nalazi se koncept Bene Geserit sestrinstva – tajne organizacije sastavljena od isključivo ženskih članica, koje manipulišu verovanjima širom poznatog univerzuma koristeći proročanstva kao sredstvo kontrole. Ova organizacija ima jedan glavni cilj: stvaranje Kvizac Haderaha, muškog mesije sa sposobnošću da vidi puteve budućnosti na načine koji su ženama nemogući, ali sa maskiranim ciljem da taj muški mesija bude pod njihovom kontrolom.

„Ne smem da se bojim. Strah je ubica uma. Strah je mala smrt koja donosi potpuno uništenje. Suočiću se sa svojim strahom. Dozvoliću mu da prođe preko mene i kroz mene. A kada prođe, okrenuću unutrašnje oko da vidim njegov put. Tamo gde je strah prošao neće biti ničega. Ostaću samo ja.“ (1)

Ova liturgija protiv straha savršeno oslikava filozofiju Bene Geserita: potpuna kontrola nad emocijama. Ipak, njihova potraga za moći prelazi granice pojedinca, fokusirajući se na oblikovanje čitavih civlizacija, plemena i kultura.

Jedan od najsloženijih elemenata priče jeste način na koji Bene Geserit koriste takozvanu Misiju zaštitnicu (“Missionaria Protectiva“), sistematično usađujući proročanstva u različite kulture kako bi pripremili teren za svoje planove. Narod Slobodnjaka na Arakisu, oblikovan mitovima o mesiji, postaje savršeno sredstvo za ostvarivanje njihovih ciljeva. Međutim, stvaranjem mita, oni otvaraju vrata haosu. Herbert piše: „Ko kontroliše začin, kontroliše univerzum.“ (2) Začin u knjizi je specifična vrsta supstance koja, između ostalog- daje mogućnosti interstelarnih putovanja, pa ga to čini najvrednijim resursom u poznatom kosmosu, slično kao što su današnji najvredniji resursi čovečanstva: nafta, prirodni gas, informatički podaci, tehnologija, retki minerali itd.

Ista logika važi i za proročanstva – kontrola narativa znači kontrolu nad sudbinom.

Pol Atreid, glavni junak, postaje centralna figura ovog mita. Iako je prvobitno nesvestan proročanstava koja okružuju njegovu porodicu, on ubrzo shvata njihov značaj i koristi ih kako bi preuzeo moć nad Slobodnjacima. „Moć da uništiš nešto je apsolutna kontrola nad njim,“ (3) razmišlja Pol, osvetljavajući kako proročanstva postaju sredstvo manipulacije. Međutim, ta manipulacija nosi cenu. Pol ubrzo postaje zarobljenik mita koji je koristio, ne uspevajući da kontroliše sveukupne posledice koje nadilaze njegove namere.

U stvarnom svetu, proročanstva su igrala sličnu ulogu u oblikovanju istorije i politike. Hrišćanska proročanstva o drugom dolasku Hrista inspirisala su vekove religijskog žara, uključujući i krstaške ratove. Islamska proročanstva o Mahdiju mobilisala su pokrete u trenucima političke i društvene krize. Čak i sekularna proročanstva, poput marksističkog narativa o neminovnoj pobedi proletarijata, oblikovala su čitave ideologije. Herbert upozorava: „Kada religija i politika putuju istim kolima, vozači veruju da ništa ne može stati na njihov put. Ali zaboravljaju na provaliju dok ne bude prekasno.“ (4)

Ova rečenica odjekuje i u modernim sukobima gde se narativi o sudbini koriste za opravdavanje nasilja i dominacije.

Jedan od najpoznatijih primera u našem društvu jeste proročanstvo Tarabića, koje predviđa dolazak „žutog naroda“ koji će zavladati svetom, dok će Srbi opstati samo „pod jednom šljivom.“ Ovakvi narativi, iako deluju kao folklorna zanimljivost, lako se zloupotrebljavaju za političke ciljeve. Proročanstvo o „žutom narodu“ može izazvati osećaj ugroženosti i opravdati protekcionističke ili kvazi-patriotske politike. Istovremeno, vizija o „Srbima pod jednom šljivom“ može mobilisati društvo kroz strah od nestanka, skrećući pažnju s realnih problema poput korupcije i društvene patologije.

Herbert nas podseća da su proročanstva moćno oružje, ali i dvosmislen alat. Kroz Pola Atreida, pokazuje kako mitovi ne samo da oblikuju mase, već i onoga ko ih koristi. „Najveća katastrofa koja može zadesiti narod je da padne u ruke Heroja,“ (5) piše Herbert, osvetljavajući opasnost od slepe vere u spasitelje. Pol, iako figura mesije, ne uspeva da do kraja kontroliše posledice svojih postupaka, suočavajući se s nasiljem i haosom koji njegova moć izaziva. Ipak, i ovo je dvosmisleno, jer Polov naslednik-njegov sin, koji kasnije svojim nadljudskim moćima duboko prevazilazi moć bilo kog ljudskog bića, uspeva da od Ariksa napravi oazu u kojoj rastu šume i teku mirne reke. Zato će vrhunac ironije biti kada se sledeća pokolenja slobodnjaka pobune protiv njega-jer kao što nas drevne poslovice uče: Vivere militare est.Ili, možda, ipak ne…

Proročanstva nisu ograničena na religiju ili politiku; ona prožimaju i savremenu ekonomiju i ekologiju. „Najviša funkcija ekologije je razumevanje posledica,“ (6) piše Herbert, ukazujući na značaj delovanja s obzirom na neposrednu okolinu. U našem svetu, “proročanstva” o klimatskim promenama i tehnološkom napretku oblikuju globalne strategije, često podstičući strah ili opravdavajući radikalne promene. Iako ova predviđanja mogu podstaći pozitivan napredak, ona takođe mogu biti zloupotrebljena za kontrolu resursa ili političke agende.

Herbertova poruka je jasna: proročanstva nisu sudbina. Ona su priče, konstrukti koji se mogu preispitati i promeniti. „Bez promene, nešto spava unutar nas i retko se budi. Spavač mora da se probudi,“ (7) piše Herbert kroz lik Leta Atreida, Polovog oca. Ovo iako može delovati kao poziv na osvešćenje, na prepoznavanje propagandi koje nas oblikuju i na preuzimanje kontrole nad sopstvenom sudbinom-istovremeno je paradoksalno, jer je i promena i borba koju smo nekad spremni prihvatiti unapred zadati, isplanirani narativni cilj. Ipak, mi ga svesno prigrljujemo kao u slučaju Pola, jer može se dogoditi da i nemamo drugi izbor. U tome se krije taj dvosekli mač mesijanstva, jer iako Pol nije mesija iz bajke, iako je njegova pojava unapred planirana od strane tajnog društva- on uspeva da se odupre kontroli istog tog tajnog društva. Ovo nas neminovno dovodi do pitanja: Zašto ga onda ne bismo prihvatili kao figuru realnog mesije, realnog, jer je realan na onaj socijalno- realistički način?

Ilustracija: Jim Burns, izvor slike: wikmedia commons

Dina nas podseća na moć priča – kako one mogu inspirisati i voditi, ali i kako mogu zarobiti. Proročanstva su alat, a njihova moć zavisi od naše spremnosti da ih prihvatimo ili osporimo. Kao što Bene Geserit koriste mitove da manipulišu svetskim društvom, tako i mi moramo prepoznati mitove u svom društvu. Na kraju, Herbert nas tera da se zapitamo: ko kroji narative kojima verujemo? Da li smo spremni da ih preispitamo? Ili ćemo, poput slobodnjaka slediti mesiju, ne shvatajući da je mit samo još jedna forma kontrole, a čak i da shvatimo- da li ćemo ga uprkos toj svesnosti ipak slediti?

Literatura:

(1-7) Herbert, Frenk. Dina 1. Prevod: Dragan Jovanović. Beograd: Čarobna knjiga, 2019. ISBN: 978-86-7702-675-2.

Razneseni Svemir, Vladimir Tomić, Oblak Kaktusa

7. 12. 2024.
Zvezdani časovi čovečanstva Štefana Cvajga (Deo prvi: Bekstvo u besmrtnost)

Iskrcavanja Kolumba, John Vanderlyn-izvor slike: wikimedia commons

U prvoj priči iz zbirke priča Zvezdani časovi čovečanstva, Štefana Cvajga, koja se zove “Bekstvo u besmrtnost,” pisac nam donosi slojevitu i dublju refleksiju o pohlepi, ambiciji i tragičnom nesporazumu između kultura. Priča prati Vaska Nunjesa de Balbou, istraživača i kolonizatora, u njegovom očajničkom pokušaju da postigne besmrtnost kroz otkriće Tihog okeana. Međutim, Cvajg kroz majstorsku ironiju i suptilnu kritiku kolonijalne mentalnosti oslikava Balboin podvig ne kao veličanstveno dostignuće, već kao duboko tragičnu priču o pohlepi i nesreći.

Balboa nije junak u tradicionalnom smislu; on je razbojnik i avanturista, čiji je motiv daleko od plemenitog. Žudeći za slavom, bogatstvom i priznanjem, Balboa kreće u neizvesnu ekspediciju preko opasnih džungli i planina Paname kako bi otkrio obećanu „Zemlju zlata.“ Međutim, iza te veličanstvene vizije krije se očajnički pokušaj da pobegne od političkih neprijatelja i suđenja. U tom smislu, Cvajg nam pokazuje kako Balboa postaje zarobljenik sopstvenih ambicija, osuđen na beskonačno „bekstvo u besmrtnost.“

Mural Dijega Rivere o eksploataciji Meksika, izvor slike: wikimedia commons

Cvajg koristi ironične tonove kada opisuje susrete Balboine ekspedicije s domorocima. Dok Balboa i njegovi ljudi dolaze sa snažnom željom za zlatom, domoroci ih posmatraju sa čuđenjem i ne razumeju ovu „maniju.“ Za domoroce, zlato nema nikakvu posebnu vrednost – ono je tek još jedan element prirode, poput školjki ili kamenčića, bez simboličkog značenja koje mu pridaju evropski zapadni hrišćani.

Cvajg piše: „Za domoroce, to je samo sjajna metalna ploča, ništavna vrednost, nešto što se pronalazi u rečnim koritima i nosi kao nakit bez težine. Oni su u nedoumici i podozrivi prema ovim strancima koji žele nešto toliko beskorisno.“ (1)

Ovaj kontrast između evropske pohlepe i domorodačkog neznanja o vrednosti zlata otkriva tragičan nesporazum: Balboina opsesija besmrtnim i večnim zasnovana je na pojmu bogatstva koji je potpuno stran i besmislen za ljude koji tu žive. Za domoroce, zlato nije vredno ni obične ogrebotine na ruci dok Balboi predstavlja ključno sredstvo za postizanje slave i besmrtnosti. Ironija je duboka i ukazuje na apsurd ljudske težnje za vrednostima koje su same po sebi prazne.

Mural Dijega Rivere o preradi zlata, izvor slike wikimedia commons

Jedan od najpotresnijih momenata priče jeste pokolj domorodaca. Cvajg ovde koristi izuzetno sarkazam da naglasi apsurd i brutalnost kolonijalizma. Španci, opsednuti misijom osvajanja i slave, ubijaju bez milosti i kajanja, predstavljajući sebe kao „civilizatore“ dok zapravo pokazuju najgore lice svoje civilizacije. Nakon pokolja, zahvaljuju se svom Bogu i podižu hrišćanska zdanja i krstove na sve strane.

Cvajg opisuje ovaj pokolj s gorkim prizvukom:

„Balboa je prljao, kao i svi španski konkvistadori, bednom okrutnošću, bacajući nekoliko bespomoćnih, vezanih zarobljenika pred čopor gladnih pasa da ih žive rastrgnu, razderu i rascepu – to mu je bio simbol pobede.“ (2)

Ova scena brutalnosti, u kojoj su domoroci tretirani kao lovina za zabavu pasa, predstavlja mračnu stranu ljudske opsesije dominacijom. Cvajg ne prikazuje Balboinu ekspediciju kao herojsku, već kao surovu, dehumanizovanu potragu za dominacijom nad onima koji su nemoćni pred evropskom mašinom osvajanja.

Kada Balboa konačno stigne do vrha s kojeg vidi Tihi okean, on doživljava svoj „zvezdani čas“ – trenutak trijumfa i osećaja večne slave, jer je prvi Evropljanin koji to vidi. Ispunjen osećanjem postignuća, Balboa silazi do obale, zabada zastavu u pesak i proglašava more posedom Španije. Cvajg opisuje ovu scenu s dozom patetike, ali s naglašenom ironijom u vezi s besmislom tog čina:

„Uzeo je u posesiju tu bezgraničnu vodu, širio je ruke ka horizontu i verovao da u tom trenutku dodiruje večnost. Ipak, sve što je osetio bila je prolazna slava jednog čoveka na ivici zaborava.“ (3)

Balboin trijumf je u suštini prazan. Ovaj „besmrtni“ trenutak, proglašen za najveće dostignuće njegovog života, ne donosi mu pravu besmrtnost. Cvajg ovde podseća čitaoce da ljudski pokušaji da se postigne večna slava kroz materijalne poduhvate često završavaju u praznini i besmislu.

U završnim trenucima priče, Balboa se suočava s nepravdom koja ga vodi u smrt. Njegova besmrtnost, koja je trebala biti zapečaćena otkrićem, pada kao žrtva političkih intriga i zavisti. Pedrarijas, novi guverner, vidi u Balboi pretnju svojoj vlasti i koristi političku mašineriju kako bi ga osudio i pogubio. Cvajg završava priču jednostavnom, ali tragičnom rečenicom koja oslikava prolaznost Balboine slave:

„Sinulo je oštro sečivo, a glava koja je prva videla oba okeana otkotrljala se u prah, ugašena zauvek.“ (4)

Ovaj momenat simbolizuje konačan pad Balboine iluzije o besmrtnosti. Čovek koji je prvi ugledao Tihi okean završava kao još jedna žrtva ljudske pohlepe i političkih intriga.

Trijumf srmti, Piter Brojgel Stariji, izvor slike wikimedia commons

Cvajg kroz ovaj kraj šalje snažnu poruku o prirodi ljudske slave i besmrtnosti – da su one često iluzorne i prolazne, obojene pohlepom, nasiljem i konfliktom. Balboa, razapet između svoje ambicije i realnosti sveta u kojem deluje, postaje simbol ljudske težnje da ostavi trag po svaku cenu, čak i kada taj trag vodi u tragediju. Njegova „zvezdana“ slava, iako moćna u svom trenutku, ostaje vezana za tamne aspekte ljudske prirode. Kroz priču o Balboi, Cvajg nas podseća da istinska besmrtnost nije u osvajanju nepoznatog, već u delima koja nadilaze granice vremena, dok je ljudska težnja za slavom samo još jedan oblik prolaznosti.

Literatura:

1, 2, 3, 4: Cvajg, Štefan. Zvezdani časovi čovečanstva: dvanaest istorijskih minijatura. Preveli Pero Slijepčević, Srđa Đokić. Beograd: Istar, 2002 (Beograd: Todra).

Razneseni Svemir, Vladimir Tomić, Oblak Kaktusa

13. 11. 2024.
Oštrica brijača i duhovna prostitucija

Raja Ravi, Kali-izvor slike: wikimedia commons

Postoji taj jedan roman koji sam pročitao 2017. godine, i u poslednjih sedam godina, kada su romani u pitanju, on je ostavio jak utisak na mene; više nego razne druge knjige. Prepričavao sam je i preporučivao brojnim ljudima i čak poklanjao svoju raskupusanu verziju, smatrajući da neki moji prijatelji treba da iskuse njen svet i njene ideje. Ta knjiga je Oštrica brijača Somerseta Moma, roman koji istražuje pitanja smisla, duhovnosti i neprilagođenosti u svetu vođenom površnim vrednostima.

„Ustani, probudi se, traži mudrost i spoznaj. Put je težak za preći, poput oštre ivice brijača – tako govore mudri.“

— Katha Upanišade, epigraf romana Oštrica brijača

Izvor slike, sajt izdavačke kuće Laguna

Momov roman počinje ovom porukom iz drevnih hinduističkih spisa, pozivom na buđenje i izlazak iz sigurnosti svakodnevnog. Taj put traženja istinske mudrosti je poput „oštre ivice brijača“, gde je lako izgubiti ravnotežu, a svako kolebanje može doneti pad. U glavnom liku, Lariju Darlu, Mom daje život ovoj metafori: Lari je „neprilagođen“ na način koji nije buntovan ili agresivan; on jednostavno odbija da preuzme uloge koje mu društvo nameće, vođen mirnim, ali neobuzdanim saosećanjem.

Za razliku od ostalih likova, Lari ne nalazi vrednost u materijalnom uspehu ili sigurnosti. Njegova potraga nije buntovnička, već duboko utemeljena u želji da iskusi pravi smisao, da prodre do suštine života. On kroz roman postaje neka vrsta nemog posmatrača ljudi oko sebe, koji žive po pravilima društva koje on ne može da prihvati. Ipak, on ih ne osuđuje – naprotiv, razume njihove izbore, čak i kada jasno vidi njihove mane. Lari je oličenje mirne saosećajnosti, osobe koja je spremna da pomogne drugima iako zna da bi ga oni možda brzo osudili.

Kroz prizmu raznih karaktera u romanu, Mom istražuje nešto što sam nazvao „duhovnom prostitucijom ili bolje reći prostitucijom duha“(iako taj pisac nigde direktno ne pominje ovaj pojam), što se najjasnije ogleda kroz likove Izabel i Sofije – dve žene koje na suprotan način predstavljaju gubitak autentičnosti i slobode. Dok Izabel odabira sigurnost, odričući se sopstvenih dubljih osećanja zarad društveno prihvaćenog uspeha, Sofija se predaje samodestruktivnom životu, koji je izraz neizrecivog bola i gubitka. Svaka od njih simbolizuje različit oblik duhovnog pada – Izabel u svojoj potrazi za spoljašnjim statusom i stabilnošću, a Sofija u svojoj nemoći da prevaziđe gubitak.

Izabel je oličenje društvenih (bez)vrednosti, žena koja bira sigurnost i komfor čak i kada to znači odricanje od istinske ljubavi. Njena ljubav prema Lariju je iskrena, ali se sukobljava sa njenom potrebom za stabilnošću i priznanjem. Upravo tu Mom otkriva suštinu duhovne prostitucije: Izabel se odriče vlastite autentičnosti i prodaje svoj unutrašnji mir za sigurnost, imućnost i moć, prateći puteve koji joj obezbeđuju društvenu sigurnost, ali po cenu njene slobode i sreće. Ona nije promiskuitentna, ne menja partnere, već je verna u braku, ali upada u svojevrsnu duhovnu prostituciju. Lari joj to direktno predočava: „Za tebe novac znači slobodu; za mene znači ropstvo,“ svedoči on. Izabel novac vidi kao put ka slobodi, ali zapravo postaje zarobljenik svog izbora.

Njeno ponašanje prema Sofiji dodatno osvetljava njenu dvoličnost i prikriveno suparništvo – nesvesno ljubomorna na Sofijinu bliskost s Larijem, Izabel manipuliše njome, koristeći Sofijine slabosti kako bi je prikazala kao nepodobnu i opasnu za Larija. U tom suparništvu s njom, Izabel se otkriva kao neko ko je toliko vezan za svoje spoljašnje vrednosti da je spreman da manipulacijom i kontrolom osigura da njena verzija sigurnosti ostane netaknuta. Kroz Izabel Mom prikazuje tu suptilnu, a ipak snažnu zamku duhovne prostitucije – ona veruje da je stabilnost njen jedini izlaz, ali u toj težnji za komforom ona gubi samu sebe.

Sa druge strane, Sofija predstavlja drugi oblik duhovnog pada – samouništenje kroz koje se gubi svaki osećaj za granicu. U prošlosti, Sofija je pisala poeziju i bila kreativna osoba, ali nakon što su je zadesile životne nesreće, njen život postaje obeležen bolom koji ne može prevazići. Ovaj tragičan gubitak dovodi je do alkohola i promiskuiteta, ne zbog moralnog pada, već zbog očajničkog pokušaja da ublaži prazninu i tugu koja ju je zadesila. „Pretpostavljam da je za nju bio kraj sveta kada su joj muž i dete poginuli,“ beleži pripovedač o Sofiji. Za nju, oštra ivica života postaje svakodnevica u kojoj jedini preostali izbor deluje kao potpuna predaja destruktivnosti.

Henri de Toulouse-Lautrec, Rue des Moulins, 1894, izvor slike: wikimedia commons

Lari se prema Sofiji odnosi sa dubokim saosećanjem, jer prepoznaje u njoj onu sirovu autentičnost koju društvo ne može da vidi. Iako je njena destruktivnost očigledna, Lari je ne osuđuje, već vidi osobu koja je preživela gubitak i koja se ogolila pred svetom u potpunom odsustvu maske. Njegovo saosećanje prema njoj proizilazi iz razumevanja njene patnje, što ga dodatno udaljava od društva koje bi je osudilo. Dok se Izabel skriva iza društvenih vrednosti, Sofija se ne može pritajiti pred sopstvenim bolom, već je prisiljena da ga živi i nosi sa sobom.

Diogenes (1882) by John William Waterhouse, izvor slike wikimedia commons

Kroz ove likove, Mom istražuje pitanje šta je prava sloboda – da li je to izbor da se preživi uprkos gubitku, kao što čini Sofija, ili je to prilagođavanje društvenim normama u zamenu za sigurnost, kao što bira Izabel? Larijev put ka samospoznaji ne uključuje te kompromise; za njega, istinska sloboda ne podrazumeva prepuštanje ni jednom od ovih ekstrema, već hodanje opasnom „oštricom brijača“, gde nema mesta za maske ili izdaju sebe.

Roman tako postaje meditacija o autentičnosti, o ceni koju plaćamo kada žrtvujemo unutrašnju slobodu za prolazne vrednosti i društvenu sigurnost. Kroz likove Izabel i Sofije, Mom nas podseća da je ona prava duhovna prostitucija često skrivena u svakodnevnim izborima, ali da istinska sloboda pripada samo onima koji se usude da hodaju oštrom ivicom brijača, bez obzira na cenu.

Literatura:

Mom, V. S. (2016). Oštrica brijača (prev. Tatjana Bižić). Beograd: Laguna.

Razneseni Svemir, Vladimir Tomić, Oblak Kaktusa

12. 11. 2024.