 |
| Blejkov divlji cvet, digitalna obrada, Lili Bluz |
Naš perceptivni aparat nije sposoban da uhvati celu realnost – ne vidimo ultraljubičasto zračenje, ne čujemo infrazvuk, ne osećamo elektromagnetna polja onako kako ptice osećaju pravac Zemljinog magnetnog polja. Ali problem nije samo u tome što nam nedostaju čula za određene spektre realnosti – problem je što čak i ono što možemo percipirati, mozak i ceo naš organizam dodatno filtrira, sužava i oblikuje u ono što možemo konceptualno obraditi.
Organ koji zovemo mozak je poput previše brižnog roditelja- kao da zna šta je najbolje za nas, pa nam ne pokazuje sve. Ono što nazivamo “realnošću” nije objektivna realnost, već operativni model realnosti – neka vrsta korisničkog interfejsa koji nam omogućava da se krećemo kroz svet bez preopterećenja. Informacije koje dolaze do svesti nisu reprezentacija onoga što je stvarno tamo, već interpretacija – svedena, selektovana i često izobličena verzija.
Ali šta se dešava kada se taj filter isključi? Kada ga nešto zaobiđe? Kada ga nešto poremeti?
Psihoaktivne supstance su samo jedan od načina da se taj filter oslabi – ali nisu jedini. Mistici i filozofi vekovima su razvijali različite metode za proširenje percepcije – meditacija, lucidni snovi, ekstremna fizička iskustva, stanja transa, spontani uvidi, pa čak i određene neurološke promene mogu otvoriti vrata proširenoj percepciji.
Oldos Haksli, poznat po svom delu Vrata percepcije, nije bio neuronaučnik, ali je imao sposobnost da razmišlja izvan konvencionalnih okvira. Oslanjajući se na istraživanja britanskog filozofa i neuronaučnika Čarlsa Dodsvorta Broda, tvrdio je da mozak nije uređaj koji stvara svest, već filter koji ograničava koliko realnosti nam je dostupno u svakom trenutku.
Mozak se, dakle, ponaša kao strogi vratar noćnog kluba – pušta samo informacije koje ne remete iluziju stabilnosti realnosti. Sve ostalo ostaje napolju, na kiši.
Moderni neuronaučnici danas potvrđuju ono što su mistici znali vekovima – da ljudska percepcija funkcioniše kroz Default Mode Network (DMN), mrežu u mozgu koja reguliše unutrašnji dijalog, osećaj identiteta i filtriranje podataka. Kada je DMN aktivan, realnost izgleda stabilno, predvidljivo, poznato. Kada se on isključi – bilo kroz duboku meditaciju, bilo kroz psihoaktivna iskustva – percepcija postaje fluidnija, direktnija, manje ograničena uobičajenim konceptima.
Ovo nije gola teorija, eksperimenti sa Psilocibin-supstancom
pokazali su da on značajno smanjuje aktivnost DMN-a, omogućavajući mozgu da povezuje informacije na način koji nije moguć u svakodnevnom stanju svesti. U tom stanju, granice između subjekta i objekta se brišu, a percepcija postaje manje hijerarhijska i linearnija.Ali ovde dolazimo do ključne tačke – da li percepcija zavisi samo od mozga?
Redukcionistički pristup nauci često podrazumeva da je mozak primarni centar svesti. Ali šta ako je percepcija složeniji proces, u koji je uključeno celo telo?
Neuronauka danas priznaje da crevni nervni sistem (ENS), poznat kao “drugi mozak”, ima više neurona nego kičmena moždina i da aktivno učestvuje u regulaciji emocija i percepcije. Nije ni čudo što često kažemo da nešto “osećamo u stomaku” – jer naše crevne bakterije proizvode čak 90% serotonina, neurotransmitera odgovornog za osećaj blagostanja. Ako je naš drugi mozak u crevima, onda nije ni čudo što se neke životne odluke donose iz stomaka, a ne iz glave.
Osim toga, srce nije samo pumpa – ima sopstveni neuronski sistem koji može direktno uticati na percepciju i stanje svesti. Naučnici iz oblasti neurokardiologije tvrde da srce šalje signale mozgu koji mogu promeniti način na koji obrađujemo informacije, i da postoji nešto što bi se moglo nazvati “svesnošću srca”.
Ako uzmemo u obzir da mozak, srce, creva i verovatno i drugi aspekti tela aktivno učestvuju u percepciji, onda se nameće pitanje – šta se dešava kada promenimo energetski i biološki balans celog organizma?
Ovo nas dovodi do nečega što je Karlos Kastaneda tvrdio u svojim knjigama – da ljudska percepcija nije samo filtrirana, već aktivno manipulisana. Njegov učitelj Don Huan govorio je o “predatorima”, nevidljivim entitetima koji se hrane ljudskom energijom i ograničavaju svest na uske okvire svakodnevnog života o čemu sam više pisao u Grabljivim umovima.
 |
| Predatori baroka, digitalna obrada, Lili Bluz |
Ovo može delovati kao mistična spekulacija, ali savremena kvantna biologija istražuje mogućnost da svest nije lokalizovana isključivo u mozgu, već da se prostire kroz celokupno elektromagnetno polje tela. Postoje hipoteze da čak i ćelijske strukture učestvuju u perceptivnim procesima, što bi značilo da percepcija nije zatvoren sistem, već deo šireg spektra interakcija sa okruženjem.
I tu dolazimo do Artura Klarka, koji je napisao:
“Svaka dovoljno napredna tehnologija ne može se razlikovati od magije.”
Ako tehnologija može stvoriti iluziju, kako znamo da već nismo u nekoj vrsti iluzije?
Važno je naglasiti da niko ne propagira drogiranje, kako bi fanatici i slaboumni mogli da protumače ovaj tekst. Suština nije u tome da se konzumiraju psihoaktivne supstance da bi se “videla istina”. Suština je u tome da shvatimo da način na koji opažamo svet nije jedini mogući način.
Ako su Haksli, Kastaneda, Hofman i mnogi drugi istraživači u pravu, onda je ono što mi nazivamo realnošću samo jedan segment mnogo složenijeg sistema postojanja.
Ostaje pitanje – da li želimo da zadržimo filter ili da pokušamo da vidimo iza njega?
I još važnije – ako uspemo da vidimo više, hoćemo li uopšte razumeti ono što se otkriva?
 |
| Vladislav Šlevinski, slika iz krakovskog nacionalnog muzeja, wikimedia commons |
