Jednom sam bio u tvojoj sobi,
punoj lica iskrivljenih od bola,
likova nedovršenih, izgubljenih u senkama.
Bio sam mladić opsednut utvarama,
ćutao sam pred senkama, i one su ćutale.
Velike bronzane statue žena,
nepomične kao spomenici zaborava.
Priroda je nestala,
ostao je samo zamrznut svet,
beskraj fabričkih i hotelskih soba,
gde lutaju izgubljene duše.
Nije bilo patnje, ali nije bilo ni sreće.
Statue pevačice Jozefine i naroda miševa,
zaleđene u večnom plesu bez zvuka.
U velikom zatvoru Purga,
dete čudovišta naricalo je mazohističke pesme.
Nakazno dete Tame,
koje sanja Bodlerovo gubilište.
Bio sam senka među senkama,
gledao sam zidove, oljuštene i pune tišine,
kao da je svaki trenutak bio zaleđen,
vreme se nije pomeralo,
kao plamen koji sagoreva pesnika,
jer u svetu bez vatre, pesme umiru.
Tišina je postala pesma bez reči,
a odjeci bola uvlačili su se u moje misli,
kao Blejkov tigar i jagnje,
svezani u surovom skladu.
Jer u svetu bez patnje,
najteže je nositi prazninu.
Tvoje ime bilo je zabranjeno,
neizgovorljivo na jeziku mrtvih,
kao senka izgubljenog sunca
koje je Jejts tražio na kraju kruga,
u spirali vremena.
Kao šapat na ivici zaborava,
čekao sam korake koji nikada neće doći,
jer svet ne pamti one koji hodaju u snovima.
I dok su miševi naroda plesali,
statue su se pomerale nezgrapno,
kao poslednji pozdrav bogu tišine,
svirepom i neizgovorenom,
dok su pesnici zaspali u plamenu sna.
Jer život je bio tek mračna predstava,
gde svetlost dolazi kroz oči senki,
i svaki pokret statua odzvanja zaboravom.
U Purgu, stene su plakale olovo,
a dete, deformisano i nikad rođeno,
pevalo je himnu propasti,
kao Blejkova apokalipsa ispisana na nebu,
jer nije znalo ništa drugo
do uništenja sveta.
A ti, tamo negde, daleka i nejasna,
zarobljena među licima bez oblika,
čekala si me, kao žudnja vajara za večnim,
u svetu koji nikada nije poznavao vreme.
Jer sve što ostaje, kad se svet zamrzne,
jesu zaboravljeni snovi,
neispevane pesme koje plešu s pepelom,
i jedini trag života,
slab kao plamen sveće,
koji treperi u praznom kosmosu,
dok se plamen, koji sagoreva pesnike, vraća,
kao večna alegorija.
Leave a Reply