Meni

Category: Eseji i ogledi

  • Pitanje patnje i različitih shvatanja duše: Anamneza i pitanje duše kod Platona (Deo drugi)

    Klod Loren, Askanije gađa Silvijinog jelena
    Claude Lorrain – “Ascanius Shooting the Stag of Sylvia”, wikimedia commons.

    „Solomon kaže: Nema ničeg novog pod suncem. Kao što je Platon zamišljao da je svo znanje samo sećanje, tako i Solomon donosi svoj sud, da je svaka novina ništa drugo do zaborav.”

    Fransis Bejkon

     Ovaj citat pojavljuje se u Borhesovoj priči “Besmrtnik”


    Kada govorimo o duši, često se vraćamo na filozofska dela koja su oblikovala naše razumevanje svesti, znanja i egzistencije. U prvom delu ove rasprave, osvrnuli smo se na biljke i njihovu moguću sposobnost da osećaju bol  kao i Aristotelovo shvatanje pojma duše, ali ovaj drugi deo vodi nas kroz dublje razmatranje duše iz perspektive Platonove teorije anamneze i njenog odnosa prema patnji i znanju. Platonova anamneza predstavlja jedno od najdubljih filozofskih razmatranja o prirodi znanja, postavljajući pitanje o poreklu duše, njenom sećanju na svet ideja, i procesu ponovnog otkrivanja istine.


    Prema Platonu, duša je besmrtna i postojala je pre nego što je ušla u telo. U svetu ideja, duša je imala pristup apsolutnim istinama – formama koje su večne i nepromenljive. Sve što znamo i možemo spoznati već je sadržano u našoj duši, a učenje je proces sećanja na te večne istine. 

    Platon ovo najjasnije izlaže u dijalogu “Menon“, gde Sokrat kroz niz pitanja vodi neobrazovanog roba do matematičkog rešenja, pokazujući da rob nije naučio ništa novo, već se samo prisetio onoga što je njegova duša već znala[1].

     

    Ova teorija otvara pitanje o prirodi znanja i patnje. Ako je duša večna i nosi znanje iz sveta ideja, zašto onda patimo? Platonova anamneza sugeriše da je patnja rezultat odvojenosti duše od svog pravog porekla. Kada zaboravimo na svet ideja, kada smo uronjeni u prolazne aspekte fizičkog sveta, mi gubimo dodir sa istinom. Patnja, prema ovoj perspektivi, nije samo fizička ili emotivna, već metafizička – dolazi iz neznanja. 

     

     

    Peter Paul Rubens, Herkul i Omfala
    Peter Paul Rubens – “Hercules and Omphale”, wikimedia commons


    Ovo neznanje je odvojenost od večnih formi pravednosti, dobrote i lepote[2].

     



    U svetlu moderne filozofske misli, poput panpsihizma, koji tvrdi da je svest fundamentalna karakteristika svega što postoji, Platonova anamneza pruža dodatnu dimenziju za razumevanje duše i svesti. Da li bi Platon danas, suočen sa teorijama o sveopštoj svesti, rekao da sva bića nose u sebi znanje o svetu ideja? Možda je patnja, koju možemo posmatrati kao univerzalni fenomen, deo dubljeg procesa sećanja duše na svoje poreklo, na svoje božansko znanje.

    Anamneza je, dakle, proces otkrivanja unutrašnje istine, istine koja je već u nama. Sokratova metoda majeutike – metoda “porađanja” ideja – ne podrazumeva prenošenje spoljašnjih informacija, već pomaže sagovorniku da se priseti onoga što već zna.

     

    Svako poseduje to unutrašnje znanje, ali ne umeju svi da ga prepoznaju ili prizovu[3]. 

    Ovaj proces je spor i težak, ispunjen iskušenjima i patnjom, ali njegov konačni cilj je oslobađanje duše i povratak istini.

    Platonov dualizam između sveta čula i sveta ideja stavlja naglasak na patnju kao simptom ljudskog postojanja u prolaznom svetu. Dokle god smo vezani za čulnu stvarnost, prolazne stvari koje se menjaju i nestaju, mi ne možemo u potpunosti shvatiti večne forme. 

    Samo kroz anamnezu možemo transcendirati te prolazne forme i postići istinsko znanje o svetu ideja[4].

    Moderna nauka i filozofija možda se bave biološkim ili neurološkim aspektima patnje, ali Platon nas podseća da patnja ima metafizičku dimenziju. Ona je deo naše potrage za istinom. Kako duša priziva izgubljeno znanje, ona se suočava sa kontradiktornostima i ograničenjima fizičkog sveta. Patnja je, na neki način, znak da smo udaljeni od istinske spoznaje, ali i podsticaj da nastavimo potragu za sećanjem na večne istine.

    Ako duša sadrži znanje o pravdi, lepoti i dobru, patnja postaje neizbežna kada živimo u svetu nepravde, ružnoće i zla. Platon bi danas verovatno rekao da je ključ za oslobađanje od patnje upravo u podsećanju na ono što već znamo – na univerzalne forme koje oblikuju našu egzistenciju. 

    Naše nezadovoljstvo svetom ne dolazi iz same prirode postojanja, već iz našeg zaborava, iz nesposobnosti da prepoznamo pravu prirodu stvari[5].

    Nikola Pusen, Smrt Germanika
    Nicolas Poussin – “La mort de Germanicus”, wikimedia commons.


    Patnja je, dakle, proces buđenja. Kroz patnju, duša se podseća da postoji nešto izvan prolaznog sveta – nešto večno, istinito i dobro. Ovo podsećanje može biti bolno, jer nas suočava sa našim ograničenjima, ali je i neophodno za postizanje spoznaje. Sokrat bi rekao da filozofija počinje upravo u trenutku kada prepoznamo da ne znamo ono što smo mislili da znamo, i da je naš zadatak da prizovemo to zaboravljeno znanje.

    Platonova teorija anamneze, zajedno sa modernim shvatanjima svesti, poziva nas da preispitamo prirodu našeg znanja, patnje i postojanja. Da li patimo jer smo zaboravili istinsku prirodu sveta? I može li sećanjе na te istine doneti oslobađanje?

    Reference iz drugog dela o Platonovoj anamnezi:

    1. Fine, Gail. Plato on Knowledge and Forms: Selected Essays. Oxford University Press, 2003.
    Chappell, Timothy. “Plato’s Theory of Forms.” Stanford Encyclopedia of Philosophy, 2005, https://plato.stanford.edu/entries/plato-forms/.
    2. Fine, Gail. The Possibility of Inquiry: Meno’s Paradox from Socrates to Sextus. Oxford University Press, 2014.
    3. Reeve, C.D.C. Plato’s Meno. Hackett Publishing Company, 2006.
    4. Dorter, Kenneth. Form and Good in Plato’s Eleatic Dialogues. University of California Press, 1994.
    5. Scott, Dominic. Recollection and Experience: Plato’s Theory of Learning and its Successors. Cambridge University Press, 1995.

    Dodatne reference iz prvog dela o biljkama:

    Gagliano, Monica. Thus Spoke the Plant. Berkeley: North Atlantic Books, 2018.
    Trewavas, Anthony. “Aspects of Plant Intelligence.” Annals of Botany, vol. 92, no. 1, 2003, pp. 1-20.
    Marder, Michael. Thinking Plants: Philosophy of Plant Life. Columbia University Press, 2013.

     

    Vladimir Tomić, Razneseni Svemir, Oblak Kaktusa

  • Grabljivi umovi: savremena inkvizicija (Deo treći)

       

    Nuklearna proba Badger, operacija Upshot-Knothole
    Izvor slike: wikimedia commons

     Kada sam, kao srednjoškolac, bio polaznik jedne naučno-istraživačke stanice, tamo su me prvobitno prihvatili kao člana ne zbog mog školskog uspeha, nego zbog rada koji sam im u to vreme poslao, a koji se zvao: Zloupotreba nauke tokom dvadesetog veka. Sada, dvadeset godina nakon toga, osim što opet imam potrebu da pišem o ovoj temi, smatram da imam i neku vrstu dužnosti da upozorim one koji ovo čitaju na razne opasnosti, zamke i iskušenja koje čekaju sve nas, posebno mlađe generacije u 21. veku. 

    U prvom delu „Grabljivi umovi: užasi mišljenja i uverenja”, ukazao sam na to kako se ljudi vezuju za svoja uverenja i stavove kao da su nerazdvojivi delovi njihovog identiteta. Ta rigidnost se, kako sam tada naveo, može posmatrati kao neka vrsta mentalne zarobljenosti, gde pojedinac odbija da preispita ili menja svoje stavove. Ovaj otpor promeni, simbolički prikazan kroz Ničeovu zmiju koja umire ako ne odbaci svoju kožu, duboko je ukorenjen u psihološkim, društvenim, pa i političkim okvirima. Nauka, kao što smo videli, takođe može postati dogmatična – novi oblik modernih inkvizitora.

    Zatim, u drugom delu „Grabljivi umovi: zašto nam treba filozofija?”, dotakao sam se filozofske potrage za istinom i kritičkog promišljanja. U svetu gde je filozofija često odbačena kao neupotrebljiva, istakao sam njenu nezamenjivu ulogu u preispitivanju svega onoga što uzimamo zdravo za gotovo. Filozof je, kako sam rekao, Luda ili Budala svog vremena, onaj koji ne prestaje da postavlja pitanja, čak i kada se suoči s društvenim osudama. Slično, i nauka bi trebalo da zadrži ovu otvorenost prema sumnji, ali umesto toga, često upada u istu zamku rigidnih sistema mišljenja.


    Objava sa citatom Nila de Grasa Tajsona o religiji

    Nedavno, u razgovoru sa pojedinim mojim FB prijateljima, naletao sam na citat Nila de Gras-a Tajsona u kojem se kaže: 

    „Ljudi se okreću religiji ne da bi bili informisani, već da bi bili umireni. Ona im govori ono što žele da čuju, a ne ono što treba da znaju.Postoji samo jedna disciplina koja služi da informiše ljudski um i proširi ljudsko znanje, a ta disciplina je nauka.” 

    Premda, prvi deo citata gde Tajson govori o tome kako religija često može služiti da ugađa ljudskom uhu ili da deluje na mase, kako je Marks primetio, poput opijuma za mase nije sporan, drugi deo njegovog citata je više nego problematičan. Štaviše, iz drugog dela citata, tačno se vidi da nikada nije čitao i blaženo je nesvestan jednog Tomasa Kuna, Karla Popera, Ludviga Vitgenštajna, Imrea Lakatoša, jer da je svestan toga nikada ne bi izjavio ovako notornu glupost da je nauka jedina disciplina koja daje umu informacije i da jedina dolazi do znanja. Prosto mi je neverovatno da se ovakvi neobrazovani likovi dižu u nebesa poput nekih velikih zvezda obrazovanja u nekom svetskom rijalitu šou programu. Ja sam siguran da je on ekspert svoje struke, ali o načinima informisanja uma i samom pojmu uma ovaj čovek toliko lupeta, da mi je to i bedno i ogavno. 

    Naučni metod, iako impresivan i moćan alat za razumevanje sveta, nije jedini način da se dođe do istine, a sigurno nije bez svojih mana. Tomas Kun, u svom delu „Struktura naučnih revolucija“, uvodi koncept promene paradigmi, koji pokazuje da naučni napredak nije pravolinijski i kumulativan, već diskontinuitetan i često haotičan. On kaže:


    „Naučne revolucije se dešavaju kada nova paradigma zameni staru, ne zato što je nova paradigma nužno bliža istini, već zato što je bolje prilagođena rešavanju anomalija koje prethodna paradigma nije mogla objasniti.“

    Kun ovim pokazuje da su naučnici često nesvesno zarobljeni u okviru postojeće paradigme, i da promene ne dolaze kroz postepeno nakupljanje novih činjenica, već kroz nagle revolucije koje ruše postojeće načine razmišljanja.

    Jedan od najpoznatijih primera promene paradigme je prelazak sa Njutnove mehanike na Ajnštajnovu teoriju relativnosti. Njutnova mehanika je dominirala naučnim svetom više od dva veka, pružajući uspešne modele za objašnjavanje svakodnevnih pojava u našem referentnom okviru na Zemlji. Prema Njutnovim zakonima, gravitacija je sila koja privlači objekte jedne prema drugima. Međutim, kada je Ajnštajn uveo Opštu teoriju relativnosti, stvari su se drastično promenile. Prema Ajnštajnu, gravitacija više nije sila, već je posledica zakrivljenosti prostor-vremenskog kontinuuma. Ova ideja je u početku naišla na veliki otpor, jer se činila kontraintuitivnom, ali vremenom je nova paradigma zamenila staru.


    Njutnovi zakoni i dalje funkcionišu u svakodnevnom životu i za male brzine (tzv. „klasični referentni okvir“), ali prestaju da važe u slučajevima ekstremno velikih brzina, blizu brzine svetlosti, kao i u ekstremnim gravitacionim poljima, poput onih oko crnih rupa. Ovaj prelazak sa Njutnove mehanike na Ajnštajnovu relativnost savršen je primer kako nova paradigma ne samo da menja način na koji razumemo svet, već i proširuje naše sposobnosti da objasnimo fenomene koji su ranije bili neobjašnjivi.


    Karl Poper, s druge strane, smatrao je da je ključ naučnog metoda mogućnost falsifikacije. U svojoj knjizi „Logika naučnog otkrića“, Poper insistira na tome da nauka ne može nikada dokazati neku teoriju; može je samo opovrgnuti. On kaže:


    „Teorija koja ne može biti opovrgnuta nikakvim mogućim događajem nije naučna.“


    Poperova filozofija nam govori da je naučna istina uvek privremena, da ne postoji apsolutna naučna istina, već samo hipoteze koje preživljavaju dok ne budu opovrgnute. Ovo nas vodi do zaključka da nauka nikada ne može ponuditi konačne odgovore na pitanja koja se tiču ljudske svesti, etike, estetike, pa čak i same filozofije nauke.


    Takođe, Ludvig Vitgenštajn, u svojoj kasnijoj filozofiji, posebno u delu „Filozofska istraživanja“, postavlja pitanje o granici jezika i kako naš jezik oblikuje i ograničava naše razumevanje sveta. Vitgenštajn kaže:


    „Granice mog jezika znače granice mog sveta.“


    To znači da jezik nauke, koliko god bio precizan, uvek ostaje ograničen sredstvima koje koristi da bi opisao stvarnost. Nauka se oslanja na jezik, a jezik, kao i svaki ljudski alat, ima svoja ograničenja i kontradikcije. Naša sposobnost da u potpunosti razumemo svet, prema Vitgenštajnu, zavisi od načina na koji govorimo o njemu.


    Na kraju, Imre Lakatoš, kroz svoju teoriju istraživačkih programa, pokazao je da naučni metod nije uvek racionalan proces napretka. U okviru istraživačkih programa, centralne teorije se brane od falsifikacije dodavanjem pomoćnih hipoteza, što znači da se ponekad racionalnost nauke svesno ili nesvesno žrtvuje u korist očuvanja dominantne teorije. Lakatoš kaže:


    „Istraživački program je progresivan ako vodi do otkrića novih činjenica; on je degenerativan ako to ne čini.“

    Ovde se vidi da nauka, čak i kada tvrdi da je potpuno racionalna i objektivna, često funkcioniše kroz pragmatične i ponekad dogmatske okvire.

    Lili Bluz, Savremeni inkvizitori
    Savremeni inkvizitori, sliku napravila Lili Bluz, CGPT-asistent. 

    Ako posle ovog teksta i dalje neko gleda isto na postere koji su bili prisutni tokom kovid-histerije o tome kako trebate verovati nauci, onda je ili jako glup ili mu treba psihološka pomoć, a možda i neka večernja škola. 

    Literatura:

    1.Tomas Kun:

    Struktura naučnih revolucija

    2. Karl Poper:

    Logika naučnog otkrića

    3. Ludvig Vitgenštajn:

    Filozofska istraživanja

    4. Imre Lakatoš:

    Teorija istraživačkih programa


    Vladimir Tomić., Razneseni Svemir, Oblak Kaktusa

  • Dogvil: Priča o ljudskoj surovosti i volji psa

    Trans palanke u rodnom mestu
    Trans palanke u mom rodnom mestu. Slika DALL- egenerisana po posebnim originalno zadatim fotografijima


    Film Dogvil Larsa von Triera predstavlja kombinaciju minimalizma i teških moralnih pitanja, smeštajući publiku u svojevrstan teatar u kojem su društvene norme, moć i pravda preispitani na najbrutalniji način. Radnja je smeštena u mali grad u Sjedinjenim Američkim Državama tokom Velike depresije, gde misteriozna žena po imenu Grejs, koju igra Nikol Kidman, beži od kriminalaca i pronalazi utočište među stanovnicima grada Dogvil. 

    Film istražuje granice ljudske prirode, postavljajući pitanje šta se dešava kada moralne norme prestanu da važe i kada zajednica mora da odluči da li će pružiti ruku spasa ili iskoristiti nečiju slabost[1].


    Lars von Trier koristi jednostavne scenografske elemente kako bi skrenuo pažnju sa spoljašnjeg sveta i fokusirao se na unutrašnje konflikte među likovima. Scenografija u Dogvilu je gotovo prazna, sa iscrtanim konturama zgrada na podu, što doprinosi osećaju izolacije i nepostojanja izlaza. Time režiser postiže efekat distanciranosti od realnosti, stvarajući prostor za promišljanje o filozofskim i psihološkim aspektima radnje. Zanimljivo je da je ova minimalna produkcija istovremeno stvorila maksimalnu emotivnu tenziju među likovima, što je česta karakteristika von Trierovih filmova.


    Grejs je personifikacija ljudske krhkosti i moralnog iskušenja. Ona beži od prošlosti, ali se suočava sa društvom koje koristi njenu ranjivost. Stanovnici Dogvila je na početku prihvataju, ali se postepeno njihova prividna dobrota pretvara u eksploataciju. Kako se zaplet razvija, film postavlja pitanje moralnosti: da li su ljudi inherentno dobri ili zli, ili su produkt okolnosti? 

    Opisana dilema može se posmatrati u kontekstu sociološke teorije Emila Dirkema o kolektivnoj svesti, gde je moral kolektiva često kompromitovan u trenucima društvene krize[2].


    Filozofski, Dogvil razmatra koncept slobode i odgovornosti, što se može povezati sa egzistencijalizmom Žan-Pola Sartra. Grejs pokušava da pronađe slobodu u Dogvilu, ali se suočava sa činjenicom da sloboda dolazi uz cenu – odgovornost prema sebi i drugima. Von Trier suprotstavlja ideju slobode moralnom relativizmu, gde zajednica koristi svoj položaj moći da nametne sopstvene norme Grejs, koja postaje žrtva manipulacije i eksploatacije.


    Psihološki aspekt filma odražava se u dinamici moći i nasilja među likovima. Stanovnici Dogvila, kroz seriju suptilnih ali progresivnih nasilnih činova, polako prelaze granicu između saosećanja i surovosti. 

    Dinamika moći se može posmatrati kroz teoriju socijalnog ugovora Tomasa Hobsa, gde ljudi, kada su lišeni jasnih pravila i zakona, skloni su da se vrate u stanje “rata svih protiv svih”, odnosno stanje u kojem vlada zakon jačeg[3].


    Frontispis Hobzovog Levijatana
    Izvor slike: Wikimedia Commons 


    Hobsova filozofija u Levijatanu tumači kako, u prirodnom stanju bez jake državne vlasti, ljudi prepušteni svojim nagonima ulaze u stanje neprekidnog sukoba. 

    On piše: “I život čovekov je osamljen, siromašan, prljav, surov i kratak” (And the life of man, solitary, poor, nasty, brutish, and short)[4]. 

    Ovo stanje “rata svih protiv svih” se ogleda u dinamici Dogvila, gde zajednica koristi slabosti Grejs da je iskoristi, zlostavlja, pa na kraju čak i siluje. 


    Poster filma Dogvil
    Izvor slike: wikimedia commons


    Završnica filma, u kojoj Grejs preuzima kontrolu nad svojom sudbinom, donosi iznenađujuću, ali i duboko uznemirujuću poruku. Njena transformacija iz žrtve u dželata otvara pitanje pravde i osvete. Da li je Grejsina konačna odluka opravdana s obzirom na sve što je pretrpela, ili se radi o još jednom krugu nasilja? 

    Ova dilema je ključna u raspravi o etici i pravdi, kao što je istraženo u delu Teorija pravde Džona Rolsa, gde se razmatraju granice pravednog kažnjavanja[5].


    Naziv Dogville u filmu Larsa von Triera nosi simbolično značenje. Sama reč “Dogville” može se protumačiti kao kombinacija reči “dog” (pas) i “ville” (grad), što bi moglo sugerisati grad u kojem ljudi deluju kao psi, vođeni osnovnim instinktima i nagonima, bez viših moralnih vrednosti. Reč “dog” nosi snažne asocijacije, jer psi često simbolizuju lojalnost, ali takođe mogu predstavljati surovost, pokornost i hijerarhiju, zavisno od konteksta. U filmu, stanovnici Dogvila isprva pokazuju lojalnost Grejs, ali kasnije postaju sve okrutniji i eksploatišu je. Time se može reći da naziv filma implicitno nagoveštava surovost društva koje je spremno da se ponaša “poput pasa” kada se suoči sa krizom ili slabim pojedincem. Takođe, sufiks “ville” na francuskom znači grad, što samo po sebi ukazuje na malu zajednicu. Naziv Dogville može, stoga, biti tumačen kao univerzalna metafora za društva koja, bez obzira na svoju civilizovanost, pod određenim uslovima skliznu u brutalnost i iskorišćavanje.


    Na kraju, Dogvil nije samo kritika američkog društva, kako bi neki mogli da ga interpretiraju, već univerzalna alegorija o ljudskoj prirodi, odnosu moći i moralnosti, i načinima na koje ljudi reaguju kada su suočeni sa krizom. Filmski sadržaj izaziva publiku da preispita svoje stavove o dobru i zlu, i ostavlja nas bez jednostavnog odgovora, jer u svetu Dogvila moralne granice nisu tako jasno definisane.


    Reference:


    [1] https://www.imdb.com/title/tt0276919/


    [2] Durkheim, Émile. The Division of Labour in Society / “Podela rada u društvu”. Free Press, 1984.


    [3] Hobbes, Thomas. Leviathan / “Levijatan”. Penguin Classics, 1985.

    Citat na srpskom: „I život čovekov je osamljen, siromašan, prljav, surov i kratak“, str. 78.


    [4] Rawls, John. A Theory of Justice / “Teorija pravde”. Harvard University Press, 1971.


    Vladimir Tomić, Razneseni Svemir, Oblak Kaktusa

  • MetaMorph: Putovanje kroz savremene filozofske ideje (Deo drugi)

    Lili Bluz, ilustracija uz MetaMorph, početak
    Sliku napravila Lili Bluz


    Tripolarna: “Svest razmišlja, a nesvest dela,” reče, valjda, Gete. Kao pisac, dosta razmišljam o tome, jer, dok se ja spremam da objavim svoju prvu knjigu, mnogi ih, ni prosečne, napisaše u međuvremenu. Isto važi i za samoispitivanje. Dok ti riljaš po sebi neprestano i stalno sumnjaš u sebe, drugi tim istim ašovima zatrpavaju svoje svesti, savesti, sećanja… Šta misliš ti o svemu tome? Da li je filozofiranje dokolica i gubljenje vremena? Ne u ranom razvoju svakog bića, tada mislim da je neophodna, već sada, u ovim našim godinama, ranim četrdesetim? Šta je suma sumarum?

    Vladimir: Filozofija, ili bolje reći postavljanje filozofskih pitanja, često se rađa u dokolici, ali to ne znači da je filozofija gubljenje vremena. I dan-danas, sećam se kada smo sa bratom i sestrom od tetke, u trenutku kada smo bili tek niži razredi osnovne škole, odjednom počeli da razgovaramo u mračnoj sobi, pred spavanje, o zvezdama, svemiru, načinu kako to sve postoji i kako je sve to misteriozno. Ne mogu govoriti u njihovo ime, ali sam siguran da su se i oni u tim trenucima osećali kao ja, tačnije kao da iako smo prisutni u toj sobi, gde su nas roditelji smestili da spavamo; osećao sam se posle tih izvanrednih dečjih pitanja kao da se putem nekog tajanstvenog mehanizma stapam sa svetom oko sebe, kao da moja dečja glava lebdi u tom zvezdanom prostoru o kojem smo govorili. Sumnje i preispitivanja o kojima govoriš dolaze kasnije, jer kao mala deca imamo sunđersko upijanje skoro svega oko nas, i to je prirodno. Međutim, jedna od zabludi je da prestajemo biti deca. Skoro sam se našalio s kolegama na poslu, da je prvih 40 godina detinjstva najteže, jer, eto, i sam se približavam četrdesetima. Naravno da mi odrastamo, ali dete ostaje utemeljeno ili neutemeljeno u nama, odnosno, kako sam upravo ovde u ovom blogu jednom prepevao na srpski poznatu pesmu Vilijema Vordsvota gde on piše u originalu: “The Child is father of the Man”, namerno je prepevano u “Dete je Otac Deteta”, iako bi doslovno trebalo prevesti kao dete je otac muškarca. Zašto ova izmena to jest prepev? Zato što se želi naglasiti cikličnost i neprekidnost. Naglašavam cikličnu prirodu života, gde dete uvek nosi u sebi svog unutrašnjeg oca, odnosno odraslu verziju sebe, i obrnuto. Ova verzija dodatno podvlači ideju da osoba u sebi uvek nosi detinje stvari, čak i u odraslom dobu. Mi uvek zadržavamo deo svog detinjeg ja, ono ostaje u nama i oblikuje naša ponašanja i izbore. Po meni, mi smo večna deca, ali neki nas ne žele takve. Uzgred, o toj deci, tačnije njihovim osećanjima sveta oko sebe, peva Bob Marley kada kaže: “There is a natural mystic blowing through the air.” Konačno, da se vratim na prvi deo tvog pitanja u vezi sumnje i pisanja knjige. Vitgenštajn je filozofiju shvatao kao aktivnost, odnosno Vitgenštajn je verovao da su mnogi filozofski problemi zapravo problemi jezika. U “Filozofskim istraživanjima”, on tvrdi da filozofija nije skup doktrina ili teorija, već aktivnost razjašnjavanja jezika. Prema njemu, mnogi filozofski problemi nastaju zbog nesporazuma o načinu na koji jezik funkcioniše. Evo kako se to u praksi dešava. Osoba A postavi pitanje osobi B: “Da li kompjuter može biti svestan?” Pitanje unapred podrazumeva da mi znamo šta znači biti svestan ili da znamo šta je svest i da se ta svojstva mogu pripisati nečemu poput računara. Filozofska analiza bi istražila različite teorije svesti i pomogla da se razjasni šta podrazumevamo pod “svest” i u kom smislu bi računar mogao ili ne mogao biti svestan. Prema tome, nemamo definitivan odgovor na pitanje šta je svest, a opet u kontekstu tvog pitanja, to nas ne sprečava da otkrivamo svest kroz sebe i da osvestimo sve delove sebe koji čine tu jednu našu celinu kao ljudskih bića. Sumnja je, dakle, neizbežna za misleće ljude.

    Lili Bluz: Kako filozofija može pomoći pojedincu da se nosi sa brzim tehnološkim promenama i izazovima koje one donose? Da li filozofija može pružiti neke smernice za očuvanje mentalnog zdravlja u eri digitalne komunikacije i konstantne povezanosti?

    Vladimir: Znate kako. Po meni, razvoj tehnologije mora biti praćen istovremeno jakim razvojem svih humanističkih disciplina, počevši od filozofije pa sve do sociologije, ali i književnosti i psihologije. Ako se vi trenutno bavite nekom aritmetičkom operacijom, vi ste u domenu matematike, ali ako postavite pitanja: šta je broj, šta je matematika, zašto sam odlučio da moj životni poziv bude matematika, vi niste više u domenu matematike nego u domenu filozofije. Filozofija nam pomaže da osvestimo sebe i da nam pruži neke uvide u našu poziciju kao pojedinaca, ali i celog čovečanstva – na našu ulogu u kosmosu. Mi ne trebamo postati robovi tehnologije koju smo sami stvorili, već je upotrebiti da olakšamo sebi život. Naravno, uvek postoji velika opasnost od zloupotrebe. Gotovo da ne postoji neko naučno otkriće koje nije zloupotrebljavano u razne druge svrhe, počevši od vojnog pa do sticanja nadmoći nad drugima u psihološkom smislu.

    Lili Bluz:     Filozofi poput Ničea tvrdili su da je Bog mrtav, dok su drugi, poput Kanta, verovali u moralni zakon u nama koji sugeriše postojanje višeg bića. Kako vidiš ove suprotstavljene stavove u kontekstu savremenog društva koje se sve više oslanja na nauku i tehnologiju? Da li misliš da je moguće pronaći smisao i moralni kompas bez oslanjanja na tradicionalne religijske strukture, i kakvu ulogu filozofija igra u tom procesu?

    Vladimir: Nema puno ljudi koji shvataju duboka promišljanja Fridriha Ničea. Ili ga tumače previše površno, ili njegove ideje koriste kako bi uradili upravo onu jednu stvar protiv koje je Niče mnogo puta pisao, a radi se o psihološkoj vrsti racionalizacije koja se može ispoljiti tako što osoba, kako bi opravdala neke svoje stavove, uverenja ili postupke, uzima iz učenja drugih stavove koje nije čak ni dovoljno razumela, kako bi opravdala svoja viđenja. Ali, na ovo bih se vratio kasnije. Konkretno, da probam da objasnim koliko čovek mora ne samo dublje poznavati filozofiju, nego imati barem malo osećaja za stvari kao što su umetnost i poezija da bi razumeo Ničea u delu kada on govori o smrti Boga. Sada ću direktno citirati njega iz knjige “Tako je govorio Zaratustra”.

    “A šta radi svetac u šumi?” Upita Zaratustra. Sveti čovek odgovori: “Sastavljam pesme i pevam ih, a dok sastavljam pesme smejem se, plačem i mumlam: tako proslavljam Boga. Pevanjem, plačem, smehom i mumlanjem proslavljam Boga koji je moj Bog. A kakve si nam poklone doneo?” Kada Zaratustra ču ove reči, on pozdravi svetog čoveka i reče: “Šta bih vam ja mogao dati! Ali brzo me pustite da odem, da vam ne bih nešto oduzeo”. I tako su se rastali starac i zreo čovek, nasmejana, kao što se smeju dva dečaka. Ali kad Zaratustra ostade sam, on ovako reče svome srcu: “Zar je moguće! Ovaj sveti starac u svojoj šumi još ništa nije čuo o tome da je Bog mrtav!”

    Ako dublje analizirate ovaj citat u kontekstu cele knjige “Tako je govorio Zaratustra”, shvatićete u njemu čitavu jednu poetsku, temporalnu dvojnost. Starac o kojem piše Niče i tridesetogodišnji zreo momak po imenu Zaratustra su zapravo ista osoba. Jedna proslavlja Boga u starosti, a druga mlađa verzija svetu predstavlja natčoveka. Da ne pominjem neke druge citate iz knjige, kada na primer Niče opisuje scenu s paganskim bogovima koji prasnu u smeh na iznesenu ideju o jednom sveznajućem Bogu. Prasnu u smeh zato što tu ideju smatraju veoma bezbožnom. Dakle, Niče je veoma dvosmislen po pitanju Boga i ni u kom slučaju se ne može tumačiti na onaj način kako to rade pojedine sirove tehnokrate koje umišljaju da kada Niče piše da je Bog mrtav, da on bukvalno misli da je mrtav neki starac koji sve nas posmatra sa neba. To je zato što tim ljudima fali ne samo filozofsko obrazovanje već i obrazovanje opšte iz gotovo svih humanističkih nauka, ali i umetnosti.


    Lili Bluz, ilustracija uz MetaMorph, sredina
    Sliku napravila Lili Bluz 

    Lili Bluz: Nisi mi odgovorio ovime da li smatraš da je moguće pronaći smisao i moralni kompas bez oslanjanja na tradicionalne religijske strukture, i kakvu ulogu filozofija igra u tom procesu?

    Vladimir: Naravno da je moguće. Smatram da se donekle prevelika fama podiže oko pojmova kao što su tradicija, moral i tome slično. Hajde da malo demistifikujemo te pojmove i približimo ih svakodnevici. Kada sam ja bio dete, bio je običaj među nama decom, vrsta tradicije, da igramo žmurke i razne druge igre. Sve ove igre su i prijatne i pozitivne i dokazano dobro utiču na raspoloženje dece kao i na ukupno psihofizičko zdravlje. To je bio deo neke tadašnje tradicije u igrama i pre nego što sam ja bio na ovom svetu. Ovim želim da kažem da mi iz tradicije uvek trebamo zadržavati ono što je dokazano bilo i dobro i pozitivno za čoveka u smislu njegovog razvoja i razvoja pozitivnog duha zajednice, a odbacivati ono što je bilo loše. Jer, pored dobrih tradicija, imali smo i loše vrste tradicija kao što su rasizam, razna druga nepravedna društvena uređenja koja su se prikazivala tradicionalno kao prirodna i normalna i kao deo te tradicije. Filozofija ovde igra ulogu da kritički razmotri tradiciju, da iz nje eklektički izvuče ono što je bilo dobro i odbaci loše, i da, ako je to moguće, prihvati i nove stvari ukoliko iste doprinose našem putu postanka ka boljim ljudima nego što smo sada.



    Lili Bluz, ilustracija uz MetaMorph, kraj
    Sliku napravila Lili Bluz 


    Razneseni Svemir, Vladimir Tomić, Oblak Kaktusa
    26.5. 2024. 

  • MetaMorph: Putovanje kroz savremene filozofske ideje (Deo prvi)

    Kadar iz filma Trumanov šou


    Interlocutor: Vladimire, ti si se dugo bavio stvarima kao što su: filozofija, književnost, psihologija i razne druge teme. Zanima me kako vidiš bavljenje filozofijom, u sadašnjem, savremenom trenutku?

    Vladimir: Prvo, da naglasim da se trudim izbegavati uopštavanja bilo koje vrste. Ono što za mene predstavlja filozofija, ne mora to isto predstavljati i za druge ljude ili neke grupe ljudi. Mogu govoriti jedino u smislu nekog mog puta ili nekih mojih viđenja, ali insistiram na tome da svako gradi svoj put, kao i da je moguće da u bilo čemu što ću reći grešim. Moje shvatanje filozofije i bavljenja filozofijom u sadašnjem trenutku tiče se u mnogome ljudske potrebe za kritičkim mišljenjem. Smatram da je filozofija sama po sebi jedna „čudesna zemlja“ (metaforički rečeno). Kao takva „čudesna zemlja“ ili „svet čudesa“ ona nas, između ostalog, natera da razmišljama o sebi i svetu oko nas na način da preispitujemo stvari koje smo uzimali prethodno zdravo za gotovo ili neke druge stvari koje možda nismo dovoljno preispitali, osetili i proživeli na sopstvenoj koži kroz filozofiju takve stvari mogu dobiti sasvim neke nove dimenzije i značenja.

    Interlocutor: Dopada mi se kako to zvuči „čudesna zemlja“. Zar nisu još antički filozofiji slično govorili o filozofima, kao ljudima koji imaju dečiju sposobnost da se začude kako nad sobom tako i nad raznim drugim stvarima? Takođe, da pitam u vezi savremenog doba, kako vidiš stanje kritičkog mišljenja u društvu danas?

    Vladimir: Tako je! Mnogi filozofi iz antičkih vremena pominjali su čuđenje kao nešto veoma bitno ne samo u filozofiji kao nekoj oblasti za sebe već i u razvoju pojedinčanih ljudi. U kontekstu našeg doba, stvorila se jedna globalna situacija koja me podseća na film Trumanov Šou. Film je simboličan. Predstavlja jednu dvoranu stvarnosti, stvarnog sveta suprotstavljenog iluziji. Trumanov svet je pažljivo konstruirana iluzija, gde su svi ljudi oko njega stvarni likovi koji glume svoje uloge. Ova situacija simbolizuje sukob između stvarnosti i laži, ističući kako mediji i društvo mogu stvarati veštačku sliku stvarnosti. Zatim, imamo Mesec u filmu kao simbol. Truman otkriva da je svetlo na nebu zapravo reflektor smešten na vrhu studija. Mesec predstavlja lažnu slobodu, jer se Truman ograničava na veštački svet iluzija, bez mogućnosti istraživanja prave stvarnosti. Petao je simbol buđenja i hrabrosti, donekle i penetrativni simbol. Truman tokom filma često viđa petla koji mu daje hrabrost da istražuje i postavlja pitanja. Petao simbolizuje unutrašnju snagu i želju za slobodom. Ostrvo Fiji predstavlja idiličan raj i cilj prema kojem Truman teži. Ostrvo simbolizuje slobodu, istinu i nezavisnost, a Truman je vođen željom da dosegne ovo mesto, izlazeći iz lažnog sveta u kojem živi.


    Interlocutor    : U vezi s tvojim poređenjem sa filmom Trumanov Šou, kako vidiš ulogu medija i društva u oblikovanju naše percepcije stvarnosti danas? Da li smatraš da smo mi, kao društvo, svedoci sličnih iluzija?

    Vladimir: Mi smo svedoci potrage. U današnje vreme, vidimo da ogroman broj ljudi želi da izađe upravo iz jedne takve lažne stvarnosti u koju nas uvode i mediji, ali i mediji kakvi su danas jesu posledica društveno političkih odnosa u kojima već dugo živimo, kao i posledica uticaja velikih korporacija i uticaja veoma imućnih ljudi direktno na menadžmente tih medija. Kao što je francuski filozof i sociolog Žan Bodrijar pisao, mi stvarnost sve više zamenjujemo slikama, simbolima tako da stvari postaju takozvani simulakrumi. Žan Bodrijar na bitan način razlikuje pojmove kopije i simulacije pošto kopija je veran prikaz originalnog objekta ili ideje, dok je simulacija, po njemu: hiperrealna, simulirana verzija stvarnosti koja nema korene u objektivnoj stvarnosti. Po njemu: „simulakrumi su kopije koje prikazuje stvari koje ili nisu imale original ili više nemaju original”; dok simulacija jeste: „imitacija operacija procesa stvarnog sveta ili sistema u toku vremena”. O tome sam više govorio u sledećem tekstu

    Interlocutor: Znači po tebi ljudi traže da se vrate u pravu stvarnost. Kako nam tu filozofija pomaže?

    Vladimir: Ono što mi nazivamo čudesno u stvari nije čudesno već normalno, prirodno, ono što prati prirodni poredak stvari na Zemlji i u kosmosu uključujući prirodne zakone nama poznate iz oblasti kao što je fizika. Međutim, mi smo se toliko udaljili od svoje duboke veze sa celim svetom oko nas, da kad bar na kratko uspemo da se vratimo prirodnom toku ili poretku, mi počnemo da vidimo kao da je to „Čudo“. Ako ja sada sretnem nekog čoveka na ulici i pitam ga o nedavnim vulkanskim erupcijama na Islandu na način da mi ljudi imamo veze i sa vulkanima ili imamo veze sa preranim cvetanjem bagrema u februaru, on bi možda rekao da to nema veze sa čovekom. Da su to neke odvojene prirodne pojave koje su se dogodile iz tih i tih prirodnih razloga, i počeo bi, možda, da nabraja razna naučna objašnjenja tih fenomena. Moje mišljenje je drugačije i formulisao bih ga tako da postoji veoma duboka veza između nas i bukvalno svega drugog živog i neživog kako ovde na Zemlji tako i u celom svemiru. Filozofija može poslužiti kao ključ koji otključava vrata naše svesti, omogućavajući nam da sagledamo dublje značenje našeg postojanja i veza sa prirodom. Kroz filozofiju, ljudi mogu razviti svest o svojoj ulozi u širem kontekstu svemira, što ih motiviše da se vrate prirodnom toku stvari i pronađu harmoniju sa svetom oko sebe.

    Interlocutor: Ali kako da se društvo koje razmišlja samo o hrani, novcu, odeći, plaćanju računa, izdržavanju porodica i sličnim stvarima povrati ovakvom prirodnom toku.

    Vladimir: Svestan sam da će ovo zvučati kao patetični kliše, ali jedino nas ljubav može trgnuti iz sadašnjeg stanja. Kada kažem: ljubav -ne mislim samo na romantičnu ljubav između žena i muškaraca i takvih partnerskih odnosa, nego mislim kao ljubav ka svemu što volimo i što nam je drago na ovom svetu. Ipak, mi ne možemo voleti nikog drugog i nijednu drugu stvar ili biće na svetu, ako prvo ne naučimo da zavolimo sebe same. Prema tome, put povratka je za mene put povratka ka osvešćivanju sebe, svoje svetle i tamne strane, jer svaki čovek ih ima obe. Kao što Nick Cave peva u jednoj pesmi i kaže za  prirodu da voli da se skriva, ali je ona uvek sa nama, jer i mi smo njen deo. Uvek nas posmatra, kao što i mi posmatramo nju. Moramo naučiti da više gledamo srcem, a manje da razmišljamo o onome što mislimo da vidimo i što mislimo da je stvarno. Drugim rečima, moramo naučiti živeti, a umeće življenja se tiče i discpline i učenja i uživanja u lepim stvarima tako da budemo svesni da mnogo toga na ovom svetu delimo sa biljkama i životinjama. Čovek koji je istinski obrazovan svakom drugom čoveku pristupa bez predrasuda, kao da je taj drugi čovek neka čudnovata, neotkrivena knjiga. Stoga, generalizacije koje činimo kada su ljudi i društvo u globalu u pitanju su pogubne. Trebamo biti otvoreni za različitost, za sagledavanje druge strane, za razumevanje. Iz mog ugla, apsolutno ništa u kosmosu se ne dešava slučajno, počevši od padanja kiše, pa do udara meteora u neko drugo astronomsko telo.


    Interlocutor:     Da li to znači da se trebamo više baviti duhovnim stvarima, a manje materijalnim?


    Vladimir: Nipošto, to što nazivamo „duhovno“ i „materijalno“ nisu, po meni, ni u kakvom dualizmu, niti u bilo kakvom sukobu. Apsolutno je ovde nebitno da li je čovek monah u manastiru, vozač kamiona, naučnik, slikar pilot ili radnik na deklarisanju proizvoda. Može čovek biti i hedonista ili asketa, to je odabir u načinu života, ali on ne menja ustrojstvo svemira, prirodne zakonitosti pa čak ni društvene. Ti i ja sada sedimo u istoj sobi. Naš pogled na tu sobu je možda drugačiji, ali to ne menja činjenicu da se radi o istoj prostoriji čiji način uređenja utiče i na tebe i na mene. Ako na primer, zaključamo vrata, moramo ih otključati da bismo izašli ili obiti ako smo izgubili ključ. Dakle, poenta je što imamo neku spoljašnju zakonitost koja je postojala i pre nas kao takva. Naš drugačiji pogled na tu zakonitost ne ukida njeno postojanje. Duh je forma.

    Interlocutor: Šta znači da je duh forma, ne razumem?

    Vladimir: Kada kažem da je duh forma, mislim na to da duhovno i materijalno nisu odvojeni ni u kakvom suštinskom smislu. Duh je prisutan u svemu, u obliku i suštini stvari. Bez obzira na naš lični pristup životu, svet oko nas ima svoju inherentnu strukturu i zakonitosti. Naša različita viđenja ne menjaju tu osnovnu stvarnost, već ih oblikuju u skladu s našim subjektivnim iskustvima.


                                                                                                                            14.3.2024
                                                                                                                             RSVTOK

  • Pitanje patnje i različitih shvatanja duše: Šta ako biljke osećaju bol? (Deo prvi)

    Pretpostavka pojedinih vegana je da biljke ne osećaju bol pošto nemaju centralni nervni sistem i druge biološke karakteristike kao ljudi i mnoge životinje, pa je stoga njihova konzumacija “bolja” ili ispravnija u etičkom smislu. Naglasak je na ovome prvom što sam napisao – da je to samo pretpostavka. Mi ne možemo sa stoprocentnom sigurnošću tvrditi da biljni svet ne trpi bol, niti nauka to tvrdi u nekom definitivnom smislu. Dugo se pretpostavljalo da je možda tako, odnosno da bi trebalo biti tako. Ipak, istraživanja, naročito ona sprovedena u protekle tri decenije, pokazuju da situacija nije tako jednostavna.

    Kada sam dublje zašao u ovu temu, trudeći se da budem nepristrasan, uvideo sam zanimljivu dihotomiju. S jedne strane, pojedine stvari se u svakodnevnoj percepciji ljudi nisu mnogo promenile još od vremena Aristotela. S druge strane, neka naučna saznanja su se promenila toliko da gube vezu sa izvornim značenjima starih pojmova. Naglašavam ovu nepristrasnost jer se uzalud nadaju oni koji očekuju da će ovaj tekst služiti kao opravdanje našeg mesožderstva. Ali, isto tako, ovo neće biti ni tipičan veganski poziv da prestanemo da konzumiramo meso.


    Rembrant, Aristotel sa bistom Homera

    Rembrant, Aristotel pred Homerovom bistom, 1653.

    Aristotel se, osim filozofijom, bavio i onim što danas nazivamo biologijom. Kako nas tome podučavaju još srednjoškolski udžbenici, on je jedan od prvih sistematičnih autora Zapada kada su u pitanju biologija i zoologija. Iako je nakon renesansnog perioda u mnogim aspektima prevaziđen, njegova osnovna podela na biljni, životinjski i ljudski svet, kao tri kvalitativno različita entiteta, ostavila je dubok trag.

    Takve podele postojale su i u drugim kulturama, pre Aristotela i van zapadnog sveta, prvenstveno kroz hijerarhijsko deljenje sveta na više, niže i srednje sfere postojanja. U svom poznatom delu „O Duši“ (De Anima), Aristotel zastupa stanovište da sve što je živo u ovom kosmosu poseduje dušu. On razlikuje tri vrste duše:

    • 1) Vegetativna duša – tiče se osnovnih funkcija života kao što su rast, razmnožavanje i ishrana;
    • 2) Osećajna ili čulna duša – tiče se opažanja, kretanja i instinkta;
    • 3) Razumska ili racionalna duša.

    Prvopomenutu dušu opisao je kao svojstvenu biljkama, drugu životinjama, a treću čoveku. Prema Aristotelu, čovek u sebi sadrži sve tri, dok životinje sadrže drugu i prvu (biljnu), a biljke samo vegetativnu [1].

    Da bi se ovo ispravno razumelo, bitno je shvatiti način na koji su antički autori upotrebljavali reč koju mi danas prevodimo kao “duša”. Koristili su starogrčku reč Psūchê (ψυχή). Kada se ova reč doslovno prevede, njeno značenje je povezano sa dahom, vazduhom i procesom disanja. Mnogi antički autori smatrali su dušu principom koji materiju čini živom – materija je oživljena dušom. Međutim, razlika između Aristotela i njegovih prethodnika leži u tome što Aristotel nije verovao u postojanje duše nezavisno od tela. Za njega je materija potencija (mogućnost), a forma je akt (ispunjenje). Duša je, zapravo, forma prirodnog tela koje ima potencijal života.

    On navodi čuveni primer oka: ako bismo oko posmatrali kao zaseban organizam, njegova “duša” bi bila vid (gledanje). Tek u spoju tela i njegove funkcije (duše) imamo živo biće. Aristotel nigde nije tvrdio da biljke osećaju bol jer ih posmatra isključivo na vegetativnom nivou, iako je bio svestan, kao i savremena nauka, da biljke reaguju na spoljne nadražaje.


    Stidljiva mimoza (Mimosa pudica)

    Stidljiva mimoza (Mimosa pudica)

    Šta danas, mnogo vekova nakon Aristotela, znamo o biljkama što pre nismo znali? U knjizi „Tako je govorila biljka“ (Thus Spoke the Plant), istraživačica i profesorka Monika Galjano (Monica Gagliano) navodi zanimljiv primer istraživanja biljke poznate kao Stidljiva mimoza (Mimosa pudica L.).

    Ljudi su joj dali ovaj naziv zbog njene osobine da savija listove ka unutra kada je dodirnemo. To je odbrambeni mehanizam; osim što se skupe, listovi poprime izgled uvenulosti, a životinje uglavnom izbegavaju uvelo lišće. To samo po sebi nije neobično, jer mnoge biljke imaju mehanizme adaptacije. Međutim, profesorka Monika opisuje svoje otkriće:

    „Ja sam prvi put počela da shvatam da biljke imaju pamćenje kada sam radila sa stidljivom mimozom. Ova biljka ima vrlo brz mehanizam koji omogućava da se listovi sklope kada ih dodirnete. Ali nakon nekoliko puta kada ih dodirnete, biljka prestaje da se sklapa. To se zove adaptacija. Ali kada sam se vratila u laboratoriju sledećeg dana, ova biljka se više nije sklapala kada sam je dodirnula. Dakle, adaptacija je trajala preko noći, što mi je pokazalo da biljka ima neku vrstu pamćenja.“ [2]

    Ko želi da čuje detaljnije objašnjenje profesorke Galjano, može pogledati sledeći video:

    Ponašanje stidljive mimoze uživo se može videti na ovom snimku:

    Drugi značajan naučnik, profesor Entoni Trevavas (Anthony Trewavas) iz Škole bioloških nauka Univerziteta u Edinburgu, učestvovao je u eksperimentima koji su uključivali izlaganje biljaka različitim stimulansima, poput svetlosti i zvuka. Njegov tim je biljku Arabidopsis thaliana (kod nas poznata kao Gušarka) izložio nizu spoljnih nadražaja i otkrio da biljke reaguju oslobađanjem jona kalcijuma, za koje se zna da igraju ključnu ulogu u ćelijskoj signalizaciji, slično kao kod životinja.


    Gušarka (Arabidopsis thaliana)

    Gušarka (Arabidopsis thaliana)

    Trevavas tvrdi, kao i profesorka Galjano, da biljke ne samo da nisu “niže” od životinja, nego da je takvo hijerarhijsko gledište u startu pogrešno:

    „Gledište da samo životinje poseduju osećajnost, a samim tim i sposobnost da percipiraju, uče, pamte, osećaju emocije i pokažu prilagodljivo ponašanje više nije održivo. I biljke poseduju ove atribute i na mnogo načina su slične životinjama po svom ponašanju i odgovorima.“ [3]

    Kanadski filozof Majkl Marder (Michael Marder) u svojoj knjizi „Razmišljanje biljaka: Filozofija biljnog života“ (Plant-Thinking: A Philosophy of Vegetal Life), navodi primer jednog Platonovog dijaloga u kojem Sokrat razgovara sa Fedrom. Sokrat tu pominje da on ništa ne može naučiti od drveća i predela koji nisu urbanizovani. Citat iz tog dijaloga glasi:

    FEDAR: A ti se, čudnovati čoveče, baš pokazuješ kao nekakav osobenjak… Tako ni iz gradske oblasti ne ideš u tuđe krajeve, a meni se bar čini da se uopšte ni izvan bedema ne pojavljuješ.

    SOKRAT: Ne zameraj mi to, moj predobri prijatelju. Jer, ja sam ti željan nauke. A ovi predeli i ova drveta neće me ničemu da uče, nego ljudi u gradu. Ali ti si, čini mi se, našao pravi lek mome neizlaženju…“ [4]

    Majkl Marder koristi ovaj citat kako bi ilustrovao duboko ukorenjenu antropocentričnu poziciju čoveka – dugogodišnju zapadnu tradiciju zanemarivanja vrednosti neljudskih oblika života. Sokrat odsečno i bez argumentacije odbacuje mogućnost da je od drveća i biljnog sveta moguće učiti, smatrajući da je znanje rezervisano samo za polis (grad) i intelektualno opštenje sa ljudima.

    Razume se, sa stanovišta današnje biologije i filozofije prirode, bio je potpuno u krivu.

    Literatura i izvori:

    1. [1] Aristotel. O Duši (De Anima). (Odeljci o vegetativnoj, čulnoj i razumskoj duši).
    2. [2] Gagliano, Monica. Thus Spoke the Plant: A Remarkable Journey of Groundbreaking Scientific Discoveries and Personal Encounters with Plants. North Atlantic Books, 2018. (O eksperimentu sa mimozom).
    3. [3] Trewavas, Anthony. “Green plants as intelligent organisms”. Trends in Plant Science, 2005. Dostupno na: PubMed.
    4. [4] Platon. Fedar. Preveo Miloš N. Đurić. Beograd: Narodna knjiga, Alfa, 1996. (Citat 230d).

    Razneseni Svemir, Vladimir Tomić, Oblak Kaktusa
    6. 4. 2023.

  • Simulirana ne(stvarnost) i crna magija (Deo prvi)


    Kadar iz filma Matriks, 1999.
    Scena iz prvog dela filma: Matriks, 1999.

    Individualne promene kod slobodnih pojedinca mogu biti veoma brze, iznenadne, neočekivane; nekada čak takve da se uočava toliko velika promena u pojedincu; da se se iz korena menja njegov način života. Ne mislim na to da se menja ono što suštinski taj pojedinac jeste u smislu njegovih osnovnih osećanja ili karaktera, već se tiče iznenadnog zaokreta u načinu života. Međutim, na globalnom, svetskom planu ove promene se ne odvijaju tako brzo osim u slučaju da se dogodi nekakav masovni potop, pa čak i tada teško se menjaju načini kako funkcioniše društvo posmatrano kao masa. Otuda se stvara toliko velik jaz između individualnog razvoja i pokušaja da se isti odnosi i na spoljašnji svet oko nas. Kod pojedinca iznenadne promene u načinu života, uglavnom zavise samo od njegove odluke, ali se ne mogu odnositi na svet tako da isti krene za nama koliko god da nam je namera ili volja za tim jaka. Svet i kada se menja, menja se mnogo, mnogo sporije; nekada prođu i stoleća pre nego što se nešto što nama sada deluje kao sasvim normalno i prirodno, usvoji kao takvo.

    Oni koji su gledali prvi deo filma „Matriks”, koji je prepun simbola i aluzija na način života u postmodernom društvu, možda su primetili scenu na početku tog filma kada Neo koristi udubljenje u jednoj knjizi, kako bi u istoj sakrio novac i kompjuterske diskove i diskete. Radi se o knjizi Žana Bodrijara koja se zove „Simulakrumi i Simulacija”. Ta scena se nalazi ovde. Iako su autori filma pokušali da se pozovu na ovo delo Bodrijara kao jednu od osnovnih inspiracija za film, ovaj francuski filozof i sociolog nije bio oduševljen filmom, i izneo je više argumenta protiv istog. Čak je otišao dotle da kaže: „Ovo je takva vrsta filma o Mariksu, koju bi upravo Matriks proizveo”. Ipak, ovde neću ulaziti u tu njihovu, tadašnju raspravu, ali koga to zanima može o tome više čitati ovde.

    Klaudije Ptolemej, karta sveta
    Izvor slike:
    https://en.wikipedia.org/wiki/Cartography#/media/File:Claudius_Ptolemy-_The_World.jpg

    Bodrijar se u toj svojoj knjizi poziva na jednu priču koju je napisao Horhe Luis Borhes, a koje se zove „O egzaktnosti nauke”. U toj priči Borhes, na sebi svojstven: fantastičan i satiričan način, govori o jednom mitskom kraljevstvu u kojem je kartografija bila toliko razvijena: da su kartografi mogli da naprave tako preciznu mapu/kartu kraljevstva koja je iste veličine kao i samo to kraljevstvo. Do najsitnijih detalja kao što su reke, brda, planine čak i izgled stabiljka trave; ti kartografi su uspeli napraviti takvu grandioznu kartu, koja pokriva svaku osobinu i svaki, najsitiniji detalj u kraljevstvu. Međutim, ova karta je vremenom počela da propada i bila je napuštena, jer je narod ovog kraljevstva otkrio njenu štetu i beskorisnost zato što je prevelika i nezgrapna, da bi se koristila kao bilo kakav praktičan alat. Cela ova Borhesova priča završava se spoznajom da je karta postala sama teritorija koju je trebala da predstavlja, i da se sada ne može više razlučiti šta je stvarna teritorija, a šta je karta. U knjizi „Simulakrumi i Simulacija”, Žan Bodrijar se direktno poziva na ovu priču, i koristi istu da bi izrazio svoje ideje o odnosu stvarnosti i reprezentacije (predstavljanja) iste. Bodrijar tvrdi da je razlika između stvarnosti i reprezentacije postala veoma zamagljena u savremenom svetu i da sada živimo u svetu u kome dominiraju simulacije i znaci, a ne objektivna stvarnost. On piše: „Mapa je sada teritorija… to je hiperrealno koje je stvarnije od stvarnog: hiperrealno koje je, kako nas podseća Borhes, preuzelo teritoriju “. Drugim rečima: Bodrijar koristi Borhesovu priču da ilustruje ideju da su naše reprezentacije stvarnosti postale toliko moćne da su zamenile samu stvarnost. Mnogi se i danas sećaju čuvene scene iz filma: „ Borilački klub” , koji je urađen prema motivima knjige Čaka Palahnjuka, kada narator kaže: „Sve je kopija kopije kopije…”


    Žan Bodrijar na bitan način razlikuje pojmove kopije i simulacije pošto kopija je veran prikaz originalnog objekta ili ideje, dok je simulacija, po njemu: hiperrealna, simulirana verzija stvarnosti koja nema korene u objektivnoj stvarnosti. Po njemu: „simulakrumi su kopije koje prikazuje stvari koje ili nisu imale original ili više nemaju original”; dok simulacija jeste: „imitacija operacija procesa stvarnog sveta ili sistema u toku vremena”. Šta ovo znači? Da bi ovo objasnio, Bodrijar navodi primer Diznilenda.


    Diznilend park u Kaliforniji
    Diznilend park, Los Anđeles, Kalifornija

    On raspravlja o tome da Diznilend nije samo nekakav, puki tematski park kako se to, na prvi pogled, može učiniti, nego se radi o hiperrealnom prostoru, „simulaciji savršenog sveta”, koji nema nikakvo utemeljenje u stvarnom svetu. Misli se na to što Diznilend posetiocima nudi sterilizovanu i idealizovanu verziju stvarnosti iz koje su uklonjenje sve one nesavršenosti i prljavštine. Neko bi na ovo mogao prigovoriti kako se, ipak- Diznilend nalazi u stvarnom svetu. Međutim, Bodrijarova poenta je u tome što se radi o hiperrealnom prostoru koji se bukvalno rastao i razveo od bilo koje „stvarne stvarnosti”. Smatram da je bitno razumeti ovu Bodrijarovu tezu, pa ću probati da ovo pojasnim nekim što jednostavnijim primerima. Pretpostavimo da trenutno radite u nekom magacinu lako kvarljive robe u uslovima ekstremno niske temperature opasne po zdravlje. To što vi radite tu je stvarno u smislu da vremenom počnete da se osećate loše zbog toga što radite. Iako su posledice po vas stvarne, iako je ceo taj posao i rad stvaran, Vi, katkad, dođete u stanje da se ne osećete baš „najstvarnije” što može biti i posledica otuđenja, premora ili osećaja da ne pripadate u tom i takvom okruženju. Ukoliko bi Vam neko ponudio da odete u Diznilend i tamo provedete dve nedelje tako da Vam sve bude plaćeno; i da nema nikakve skrivene cake, verovatno biste to pristali. Pritom, tokom posete Diznilendu- imate privilegije korišćenja najbolje i najzdravije hrane, najboljih pića, lepih vrsta provoda i tome slično. Vi ste svesni da je Diznilend samo konstrukcija u obliku tematskog parka; da su to tamo neki ljudi napravili kao zabavni park; ali, gle čuda- najednom, tokom svog boravka u Diznilendu, počnete da se osećate nekako stvarnije, prirodnije, bolje, lepše u odnosu na bilo šta što ste radili pre, i sva ta vaša osećanja jednako su stvarna kao i ona negativna s posla. Kako je to moguće? Po Bodrijaru, ovaj Diznilend park nudi svoju sopstvenu realnost koja je ubedljivija i primamljivija od one „stvarne realnosti”, koja je izvan njegovih kapija. Dakle, Diznilend je hiperrealan svet diskonektovan iz prave stvarnosti, koji postoji po svojim sopstvenim zakonitostima; a Bodrijar definiše hiperrealnost kao stanje u kome je razlika između stvarnosti i simulacije postala zamagljena do tačke u kojoj više nije moguće razlikovati to dvoje. U ovom stanju, simulacije i modeli zamenjuju stvarnu stvarnost koju treba da predstavljaju, stvarajući svet koji je sve više posredovan slikama, znacima i simbolima.


     

    U futurističkom filmu: „Westworld (Zapadni svet)” iz 1973. godine, tehnologija omogućava stvaranja posebnog sveta u svetu gde više nije moguće razlikovati stvarni svet od nestvarnog. Distinkcija postaje potpuno nemoguća, i upravo je ovaj film Bodrijar naveo kao primer svoje teze o hiperrealnosti, koji mu se, uzgred budi rečeno, mnogo više dopao nego „Matriks”. Ovaj film je poslužio kao inspiracija za istoimenu seriju čija se prva sezona pojavila 2016. godine:


    U ovoj seriji, Entoni Hopkins igra ulogu doktora Roberta Forda, koji je uspeo da izgradi zabavni park u kojem obitavaju samosvesni ljudi-roboti, koji su blaženo nesvesni činjenice da su roboti već za sebe misle da su stvarna ljudska bića. Njihova prvozadata uloga sastoji se u tome da zadovoljavaju i zabavljaju goste iz onog spoljnog sveta za koji bismo rekli da je realan. Moraju zadovoljavati čak i one njihove sadističke i sve druge vrste najužasnijih, mogućih poriva. Ipak, u jednom trenutku dolazi do velike robotske pobune isplanirane od strane samog tvorca, a kasnije se, tokom serije, distinkcija između stvarnog i simuliranog sveta gotovo potpuno gubi. U jednoj epizodi, doktor Robert Ford, govori svom pomoćniku, takođe robotu-kako je sve ono što rade u zabavnom parku: „Zapadni svet”, u stvari jedan (moderni) oblik crne magije.


    Zašto sam ovaj blog-tekst započeo pričom o slobodnom pojedincu i iznenadnoj promeni, i kakve sve ovo veze ima sa crnom magijom, otkriće se u njegovom drugom delu.


    Razneseni Svemir, Vladimir Tomić, Oblak Kaktusa 

    26.3. 2023. 

  • Grabljivi umovi: zašto nam treba filozofija? (Deo drugi)


    Simbol filozofskog kamena

    Simbol filozofskog kamena

    Piše: Vladimir Tomić

    Pre više godina, kaže meni jedna osoba od koje to uopšte nisam očekivao kako je filozofija nešto neupotrebljivo, i dodaje: kako je daleko korisnije da čovek studira mašinstvo ili takvu neku, srodnu oblast. Nisam siguran da li je on to, u tom trenutku, napisao namerno kako bi me isprovocirao, možda testirao, jer radi se o eruditnoj osobi koja, iako nije filozof po zvanju, niti zanimanju, jeste upoznata sa filozofijom i jeste pročitala mnoga filozofska dela čak i u originalu, obzirom da govori više svetskih jezika, među kojima i one izumrele. Ja sam se složio sa njim i napisao kratko: „tačno”; jer mogu se složiti da je filozofija neupotrebljiva za stvari kao što su: goli opstanak, sticanje novca, i onog, osnovnog snalaženja u svetu, za koji je jedino potrebna obična vrsta urođene inteligencije, ili u velikom broju slučajeva, nije ni ona potrebna, već samo relativno dobro, lepo, privlačno telo, i relativno veća alatka kada je muški rod u pitanju. Na nivou postojanja kao pukog postojanja, na nivou najvećeg broja poslova, na nivou toga što jedemo hranu, i svih takvih stvari- filozofija nam dakako nije potrebna. Ipak, u knjizi „Egzistencijalizam i ljudske emocije”, Žan Pol-Sartr je zapisao: „Kamen postoji, drvo postoji, ali jedino čovek egzistira”. Time je hteo da kaže da za razliku od drugih bića, bioloških organizama za koje dosad znamo na ovome svetu, i ako isključimo iz priče potencijalne, samosvesne vanzemaljce; jedino kod ljudi, kod sebe samih, uočavamo ovo preispitivanje i promišljanje vlastitog postojanja. Dakle, egzistencija se od postojanja razlikuje po tome što preispituje samu sebe. Naravno, i ovo što preispitujemo sebe same, u smislu da razmišljamo o sebi, svojoj ulozi, svrsi u svetu, o stvarima kao što je poreklo kosmosa; opet i dalje ne znači da je filozofija po automatizmu nešto potrebno.

    Bilo je filozofa poput Emila Siorana, koji su ovu vrstu promišljanja o sebi, drugima i svetu-videli na pesimistički način, kao nešto tragično, a ne kao izvor iz kog su crpeli entuzijazam i radovali se tome. U knjizi „O Nezgodi zvanoj rođenje”, Sioran piše sledeće: „Trebalo je da živim na selu sa svojim ocem, da radim u polju, da štedim hranu, a da ne znam da to postoji na drugim mestima. “


    Vinsent van Gog, Sejač

    Slika: Sejač, Vinsent van Gog

    Ovaj filozof, kroz preispitivanje svog života, izražava žaljenje što se bavio intelektualnim aktivnostima, i što je učestvovao u svetskim pitanjima svog vremena. Jednostavniji život na selu, fokusiranost na osnovne potrebe bez ometača modernog sveta i društva, bio bi, u ovom slučaju, za Siorana- ispunjeniji. On često naglašava uzaludnost i patnju ljudskog postojanja, pa otuda ovaj odlazak iz složenosti egzistencije u modernom svetu zvuči kao nešto veoma primamljivo. Međutim, ova Sioranova knjiga je objavljena u trenutku kada je on imao 62 godine. Koja je to sila u čoveku, kakva je to volja, kakvi su to nagoni i porivi koji ga vode ka tome da u sedmoj deceniji života napiše jednu takvu, možemo reći: sasvim običnu, čak trivijalnu stvar; da je jednostavniji život na selu ili u nekoj šumi, bolji za čoveka od intelektualnog naprezanja u modernom svetu; i to nakon godina bavljenja intelektualnim stvarima kao što je pisanje filozofskih knjiga? Postavljam to pitanje, i upotrebljavam reč „obično”, jer nije ni potrebno da se bilo ko bavi filozofijom na način kao Sioran, da bi došao do nekog ovakvog zaključa, jer, bestraga mu glava, ovo zna gotovo svaki fabrički, industrijski radnik; svaki pravi rasta; svako kome je duhovni mir veoma značajna stvar. Uz to, niko nikada nije prisiljavao Siorana da se bavi stvarima kojima se bavio. Ovo nije tekst o Sioranu, niti njegov život i dela poznajem u meri koja bi bila dovoljna da dajem bilo kakav ozbiljan sud na tu temu. Radi se o jednom opštem osećanju razočaranosti i pesimizma kod ljudi, koji ja, ni u kom slučaju, ne želim da osudim ili da promenim, već da da probam da razumem jednu, specifičnu poziciju u kojoj se čovek nalazi spram savremenog društva i sveta.


    Beleške uz razmišljanje o filozofiji i Sioranu

    Izvor slike: booksandcranniesva.com

    Da li je naše kontemplativno, pasivno promatranje sveta u kojem živimo u stvari vrsta mazohizma, posebno u slučajevima kada se to posmatranje ispolji kao bilo koja vrsta kritike društva i sveta? Da li smo slični naratoru „Zapisa iz Podzemlja” , koji pronalazi zluradu vrstu uživanja u namernom dodirivanju bolnog zuba, izazivajuću tako još veću bol? Da li mi, isto tako kao zubobolni, prilikom bilo koje naše kritike društva, sveta bilo čega što se ispoljava kao pisani tekst ili razgovor s nekim, u stvari prikriveno uživamo u bolu? Nismo li, katkad, toliko spopadnuti bolom i patnjom sa svih strana, da upadamo u neku vrstu psihološkog stanja kao što je stokholmski sindrom, gde dolazi do zbližavanja žrtva i tlačitelja; čak i mogućnosti za veliku empatiju i ljubav ka tlačiteljima? Ne radi se o tome da mi volimo bol ili patnju, naprotiv, mrzimo ih u najvećem broju slučajeva; ne želimo ih, ali smo do te mere bombardovani bolnim iskustvima i raznoraznim manifestacijama patnje; da nešto duboko u nama se miri sa bolom i patnjom kao normalnim stanjem života.


    Sofijin svet Josteina Gordera

    Korice knjige: “Sofijin svet”, prvo norveško izdanje

    U romanu o istoriji filozofije: „Sofijin svet”, koji je napisao Justejn Gorder, Alberto Knoks govori devojčici Sofiji da je filozof neko „ko nikada ne prestaje da postavlja pitanja, sve dok se više nema pitanja za postaviti”. On tu misli na ulogu filozofije i filozofa kao nekog ko neprestano dovodi u pitanje znanja koja se uzimaju kao utvrđena ili definitivna. U tekstu na ovom blogu, koji sam napisao pod naslovom: Grabljivi umovi: užasi mišljenja i uverenja (Deo Prvi) ovo dovođenje u pitanje stvari koje se uzimaju kao utvrđene činjenice ili temelji, opisano je kroz više različitih primera. Nijedno vreme, nijedna epoha u dosadašnjoj istoriji čovečanstva, nije bila naklonjena onim filozofima, koji javno preispituju najveće dogme, objavljene istine, kao i preovladavajuće kolektivističke težnje i ideale svog vremena. Tokom srednjeg veka, na različite institucionalne načine, kroz tadašnje oblike sistema, filozofija je bila često primoravana da bude sluškinja teologije, a filozofi da budu sluge raznih papa, patrijarha, kao i one vrste vladara i vladarki usko povezanih sa crkavama svog vremena, kojima su bile potrebne sluge u obliku filozofa da zadovolje njihove „prefinjenije” potrebe intelekta od onih, koje im nudi crkva; ali tako da, u očima društva, šire javnosti, ostanu socijalno prihvatljivi. Srećom, mnogi filozofi tadašnjeg perioda, uspeli su da se diskonektuju iz ovog Matrixa, ali neki drugi nisu. Od devetnaestog veka pa do sada, stvari su se malko izmenile, u smislu da je filozofija postala sluškinja nauke; ili bolje reći stvarima koje se nazivaju i proglašavaju da su nauka, čak i kada to uopšte nisu. Onoj vrsti ljudi koji se trude da budu pošteniji, a bave se filozofijom, nije preostalo ništa drugo, negoli da sada krenu u ozbiljno izučavanje nauke, i da i nju počnu da propituju, i da sada naučnicima postavljaju ista ona nezgodna pitanja, koja su u ranija vremena postavljali guruima, sveštenicima, kraljevima.


    Vilijam Merit Čejs, Keying Up

    Vilijam Merit Čejs, “Veoma uzbuđen ili nervozan pre važnog događaja”; 1875.

    Na jedan način, koji jedino pravi slobodoumni ljudi mogu razumeti, filozof je Luda (Budala) svog (bilo kog) vremena. Engleska reč za ludu i budalu je: „fool” , a ona, izgleda, ima latinsko poreklo od reči „follis”, koja se koristila u smislu vetropiraste, praznoglave osobe; a može se odnositi i na „vreću vetra”, ili onog ko zadržava vazduh ili dah. Za razliku od pojedinih naučnika, ali i teologa, filozof nije fasciniran nekim konkretnim znanjem koje ima jednu te istu praktičku upotrebu, ili jednom vrstom znanja do koje se došlo u smislu zadovoljenje puke životne potrebe. On je fasciniran samim postojanjem znanja kao takvim, i sveprožimajućom ljudskom potrebom za istim, bez obzira na motiv ili razlog iz kojeg se ona dešava. Iz ugla grabljivih umova, kao i profanih svaki čovek koji kritički preispituje bilo kakva njihova uverenja, verovanja, mišljenja ili njihovu pripadnost bilo čemu je lud, budala ili šarlatan. To su neke od najčešćih etiketa za smele filozofe, jer nisu svi filozofi bili smeli. Neki su šurovali sasvim lagano sa vlastima i vladarima, dok su svoja prava mišljenja čuvali u tajnosti, i po fiokama koje su tek potonji istraživači otkrivali. Šta je zapravo bila prava uloga dvorske lude tokom renesansnih i pređašnjih, još starijih razdoblja? Nije njena glavna svrha bila ta, kako se naširoko misli da zabavlja raju, i da pravi šou-program. Njena glavna svrha je bila da gospodaru kaže istinu u lice, onda kada niko drugi to ne sme! Sve ostale stvari: zbijanje šala, prividno „nenormalno” ponašanje; pa to su maske za tadašnje goste bala, a u današnje vreme za gledaoce i pratitelje medija; svejedno da li su tradicionalni ili internet- mediji u pitanju. Luda je istinozborac, arhaičnog porekla; onaj koji Caru govori neprijatne istine na takav način da ih car može podneti bez da nekog ubije.

    Razneseni Svemir, Vladimir Tomić, Oblak Kaktusa

    20.3.2023.

    Literatura:

    • Gorder, Jostejn. Sofijin svet: Roman o istoriji filozofije. Beograd: Geopoetika, 2020.
    • Sartr, Žan-Pol. Egzistencijalizam je humanizam. Beograd: Paideia, 2007.
    • Sioran, Emil. O nezgodi biti rođen. Beograd: Dereta, 2018.

  • Grabljivi umovi: užasi mišljenja i uverenja (Deo prvi)


    „Zmija koja nije u stanju da odbaci svoju kožu, mora da umre. Isto tako i umovi, koji su sprečeni da menjaju svoja mišljenja; prestaju da budu umovi.”

    –  Fridrih Niče (1844-1900)

    Piše: Vladimir Tomić

    Mnogo puta do sada susreo sam se sa ljudima koji se ponašaju kao da su njihovi stavovi delovi njihovog tela, na isti način kao da se radi o ruci, nozi, koži. Ukoliko se proba uticati na njihov stav na način da se, možda, promeni ili modifikuje, oni se počnu ponašati kao da se time vrši direktan napad ne samo na njihovu ličnost, već kao da im se time oduzima i bukvalno seče, dere neki deo njihovog tela koji je prirodno tu. Ova rigidnost se u psihološkom smislu može tumačiti na više načina, a o tome postoje i brojna, starija i novija naučna istraživanja koja se povezuju sa, na primer: autoritarnim sklopom ličnosti; ali u ovom tekstu neću se osvrtati na te naučne, psihološke interpretacije.

    U Ničeovom citatu koji sam priložio na početku, primer zmije nije tek slučajno naveden, jer se ista ovde pojavljuje kao simbol promene, transformacije, preobražaja. Zmiju ovde shvatamo kao simbol promene koja je neophodna da bi se ostvario proces rasta i razvoja. Ipak, ogroman je broj onih kojima je draže da su “čvrsti”; “da znaju”, da su samopouzdani (najviše u očima drugih), iako u velikom broju slučajeva to možemo posmatrati kao lažno samopouzdanje, jer se često temelji na veoma sumnjivim uverenjima, ili, neretko, potpunim nebulozama. Osim u slučajevima kada neko “menja” svoja mišljenja isključivo radi lične koristi kao što se dešava u politici, ili raznim drugim državnim i poslovnim, interesnim grupacijama; teško da bismo u bilo čemu drugom mogli imati nešto protiv promene mišljenja, ili čak protiv potpunog odsustva stavova i uverenja, ukoliko je takvo nešto moguće.


    Rene Dekart u meditaciji, ilustracija generisana alatom Hotpot

    Rene Dekart u meditaciji, https://hotpot.ai/ generisano

    Drugi filozof, drugačijeg kova nego Niče, Rene Dekart, napisao je tokom prve polovine 17. veka knjigu pod latinskim nazivom: „Meditationes de Prima Philosophia, in qua Dei existentia et animæ immortalitas demonstratur” odnosno na srpskom: Meditacije o Prvoj Filozofiji, u kojima se demonstriraju egzistencija Boga i besmrtnost duše. U ovoj knjizi Dekart, između ostalog, sebe samog stavlja u ulogu meditatora, koji ne samo što preispituje sve što misli da zna, već u jednom trenutku odlučuje da zbriše sve što je ikada mislio da zna skoro o bilo čemu, i da to uradi sve da samih temelja, kako bi, još jednom, ponovo izgradio svoja znanja tako da ista budu na izvesnijim osnovama. U trenutku kada Dekart ovo piše i, kasnije, objavljuje on već ima oko 45 godina što je podatak od značaja za one koji shvataju da čoveku koji je ceo život posvetio nauci, matematici i filozofiji nipošto nije bio problem da za sebe pomisli i javno drugima prenese da je moguće da je sve što je ikada mislio da zna pogrešno, tj. da dovede u pitanju gotovo sva svoja znanja! Zapitaj se, čitaoče, koliko ljudi u ovom trenutku poznaješ koji imaju iznad ili manje od 40 godina i među obrazovanijima u formalnom smislu, a i onima koji to nisu, koji bi tebi , ili u kakvom većem društvu rekli da je moguće da nemaju pojma ni o čemu, i da to misle ozbiljno? Verujem da broj nije velik, ako ih uopšte ima takvih u tvom svetu! Iako su brojne razlike i mimoilaženja u učenjima drugih filozofa posle Dekarta, možemo pronaći i sličnosti u Ničeovom citatu o zmiji koja umire ukoliko ne presvuče svoju kožu. Dekart je prepoznao da su njegova prethodna verovanja i mišljenja možda bila pogrešna ili zasnovana na lažnim pretpostavkama, i da bi našao čvršću osnovu za svoje znanje, morao je biti spreman da preispita i odbaci svoje prethodne ideje. Slično, Niče tvrdi da naši umovi moraju biti otvoreni za promene i rast da bismo preživeli i napredovali.

    U svojim „Meditacijama o Prvoj Filozofiji”, Dekart u cilju misaonog eksperimenta, uvodi pojam takozvanog zlog demona, ili poznatog, još kasnije iz radova drugih filozofa, kao zlog genija. Naime, Dekart zamišlja da je zli demon, „najveće moći i lukavstva, upotrebio svu svoju energiju da bi ga prevario”. Ovaj zli demon je zamišljen da predstavlja potpunu iluziju spoljašnjeg sveta, tako da Dekart može da kaže: „Mislim da su nebo, vazduh, zemlja, boje, oblici, zvuci i sve spoljašnje stvari samo obmane snova. koju je smislio da zarobi moj sud. Smatraću sebe kao da nemam ruke ni oči, ni meso, ni krv ni čula, već da lažno verujem da imam sve te stvari.”


    Dekartov zli demon, misaoni eksperiment

    Dekartov demon, https://hotpot.ai/ generisano

    Postoji modernija, drugačija reinterpetacija ovog Dekartovog demona, koja se zove mozak u bačvi (Brain in a vat), a što se takođe koristi kao misaoni eksperiment. Godine 1973, u uvodu svoje knjige „Misao”, američki filozof Gilbert Harman je zapisao: „moglo bi se reći da nemate ni najmanjeg razloga da verujete da se nalazite u okruženju u kojem pretpostavljate da se nalazite… razne hipoteze bi mogle da objasne kako stvari izgledaju i kako se Vi osećate. Možda čvrsto spavate i sanjate, ili Vam razigrani neurohirurg daje ova iskustva stimulišući vaš korteks na poseban način. Možda ste zaista (u ovom trenutku), ispruženi na stolu u njegovoj laboratoriji sa žicama koje vam idu u glavu iz veliki kompjuter. Možda ste oduvek bili za tim stolom. Možda ste sasvim drugačija osoba od onoga što izgledate… “


    Mozak u posudi, misaoni eksperiment

    Mozak u bačvi koji veruje da hoda, izvor slike: Wikimedia commons

    Drugi američki autor Karlos Kastaneda u svojoj poslednjoj, objavljenoj knjizi „Aktivna strana beskonačnosti”, pominje, između ostalog, neobične vrste sila koje kontrolišu svet i manipulišu ljudskom svešću, a on ih naziva predatori odnosno grabljivci. Prema Kastanedinoj teoriji, ovi predatori su vanzemaljski entiteti koji se hrane ljudskom energijom i mogu da kontrolišu ljudsku svest. Po njemu predatori su već učinili da ljudska svest ne bude u stanju da prepozna svoju pravu prirodu i da se oslobodi njihove kontrole. Sledi odlomak iz te knjige gde se ovo direktno pominje:

    – Imamo grabljivca koji je došao iz dubine kosmosa i preuzeo vlast nad našim životima. Ljudska bića su njegovi zarobljenici.
    Grabljivac je naš vladar i gospodar. On nas je učinio poslušnim i bespomoćnim. Ako želimo da se pobunimo on guši našu pobunu, ako želimo da se ponašamo nezavisno on zahteva da to ne činimo.
    …Sve vreme ti o tome govorim na indirektan način, nagoveštavajući ti da nas je nešto zarobilo. Mi smo zaista zatvorenici.
    Oni su preuzeli vlast zato što se nama hrane i oni nas nemilosrdno pritiskaju zato što im služimo kao sredstvo za održavanje života.
    Baš kao što mi gajimo kokoške u kokošinjcima, grabljivci gaje nas u ljudskim krletkama. Tako im je hrana uvek na raspolaganju.

    „Ne, ne, ne” (Karlos odgovara) „To je apsurdno, don Huane. To što ti kažeš sasvim je monstrouzno. To jednostavno ne može da bude istina, ni za čarobnjake, ni za prosečnog čoveka, ni za koga.”
    „Zašto?” mirno upita don Huan. „Zašto? Zato što te to ljuti? ” …Pa nisi još sve čuo. Sačekaj još malo, pa ćeš videti kako ćeš se osećati. Želim da se obratim tvom analitičkom umu. Razmisli za trenutak i reci mi kako bi objasnio protivrečnost između inteligencije čoveka-inženjera i gluposti njegovog sistema verovanja, ili gluposti njegovog kontradiktornog ponašanja. Šamani veruju da su nam grabljivci dali naš sistem verovanja, naše predstave o dobru I zlu, da su oni postavili naša društvena pravila. Oni su ti koji su stvorili naše nade i iščekivanja, snove o uspehu ili promašaju. Oni su nam dali lakomost, pohlepu i kukavičluk. Grabljivci su ti koji čine da budemo samozadovoljni, da se ponašamo šablonski i da budemo egomanijaci. ”

    „Ali kako oni to mogu da rade, don Huane? (Karlos pita) Da li nam oni to šapuću u uho dok spavamo?”
    „Ne, ne rade oni tako. To je idiotski! Oni su daleko efikasniji i organizovaniji. Da bi nas držali u poslušnosti i poniznosti, krotke i slabe, grabljivci izvode čudesan manevar – izvanredan, naravno, s tačke gledišta stratega koji se bori, a jeziv za one koji zbog njega stradaju. Oni nam daju svoj um! Da li me čuješ? Grabljivci nam daju svoj um, koji postaje naš um. Um grabljivca je barokni, kontradiktoran, mrzovoljan, pun straha da svakog trenutka može biti otkriven. ”

    Zašto ovo citiram? Kakva je veza između Ničea, Dekarta, Harmana, Kastanede? Uostalom, kakve sve ovo veze uopšte ima sa naslovom teksta koji glasi: „Užas mišljenja i uverenja”? Pre svega, nije mi ovde cilj da neko pomisli da doslovno ništa ne zna; da je doslovno svet lažan; da je bukvalno svaki njegov stav pogrešan, ili da on čak ne postoji, nego ga neki vanzemaljski neurohirurg lažno uverava u vlastitu egzistenciju. Čak i da to jeste doslovno tako, mogućnosti za dokazivanje takvih stvari u naučnom smislu su vrlo ograničene, a i veoma kompleksne. Moja namera se sastoji iz toga da se putem filozofskih uvida u određenu tematiku uvidi koliko puno toga ne samo što ne znamo, nego da čak postoji mogućnost da je sam način kako saznajemo stvari korumpiran, i da je takav, možda, oduvek. Ova 4 pomenuta autora, svi imaju drugačije filozofske nazore i poglede na ulogu čoveka u kosmosu; ali ono što ih u ovoj priči povezuje bilo bi slaganje oko toga da su ljudi zarobljeni u svojim šemama percepcije, koje su sami napravili i koje ne dopuštaju različite načine opažanja. Ova percepcija ne samo što je ograničena, već je po Kastanedi i deformisana, jer se ona fokusira samo na onaj deo stvarnosti koji nam je potreban za opstanak, dok ostatak sveta ostaje nezapažen, neotkriven.

    Jedan od glavnih razloga iz kojeg smatram da dolazi do formiranja krajnje rigidnih stavova i uverenja kod ljudi o kojima sam govorio u uvodu jeste zbog ljudske neskromnosti. Čovek se i prema znanju, a posebno je to izražena u savremeno doba odnosi kao prema nekom plenu koji treba uloviti, i kojeg kada „ulovi” digestira, preživa u svom večito gladnom stomaku. Tajanstvenost sveta u kojem živimo, misterija našeg postojanja i naše svesti, jeste nešto što bi svakog mudrog čoveka barem jednom moralo oboriti s nogu, i naterati da preispita sve što je ikada mislio da zna. Skromnost je, ipak, vrlina!


    Pol Gogen, Odakle dolazimo? Ko smo? Kuda idemo?

    Slika: Pol Gogen: Odakle dolazimo? Ko smo? Kuda idemo?

    Razneseni Svemir, Vladimir Tomić, Oblak Kaktusa

    27. 2. 2023

    Literatura:

    1. Rene Dekart, Meditacije o prvoj filozofiji (1641) – Domaća izdanja: Plato, Dereta, Fedon. (Original: Meditationes de Prima Philosophia).

    2. Gilbert Harman, Misao (1973) – Koncept misaonog eksperimenta „mozak u bačvi”. (Akademska literatura, original: Thought).

    3. Karlos Kastaneda, Aktivna strana beskonačnosti (1998) – Domaća izdanja: Narodna knjiga – Alfa, BIGZ, Laguna (novija izdanja). (Original: The Active Side of Infinity).

    4. Fridrih Niče, Sumrak idola (1888) – Domaća izdanja: Dereta, Grafos, LOM. (Original: Götzen-Dämmerung).

  • Od Orvela do klimatskih promena i besplatne energije (razgovor i testiranje mogućnosti jezičke veštačke inteligencije ChatGPT-Open AI, Deo Prvi)

    I Bi AI


    Logo sistema ChatGPT
    The emblem to represent ChatGPT

      Kao što je mnogima već poznato, američka istraživačka laboratorija pod nazivom OpenAI, odnosno “Otvorena Veštačka Inteligencija“, razvila je vrstu čet-bota pod nazivom “ChatGPT” s kojim korisnici širom sveta mogu komunicirati o skoro svakoj postojećoj temi.

    Postalo je moguće za ljude da razgovaraju sa ovim botom od novembra 2022. godine, tako da je već nekoliko meseci dostupna za internet-korisnike.

      Moja glavna namera tokom dužih razgovora sa ovakvim vidom veštačke inteligencije sastojala se pre svega u tome da proverim kakve su njene mogućnosti kritičkog razmišljanja, i da li možemo verovati u njenu proklamovanu neutralnost prilikom davanja odgovora na određena pitanja. Pored ovoga, namera mi je do sada bila da u širem smislu proverim znanja čet-bota iz oblasti filozofije, književnosti, logike, istorije, matematike, fizike, muzičke istorije, istorije umetnosti, okultizma i ezoterije. Smatram da je bitno da napomenem da ovim razgovorima sa botom nisam pristupio sa onom najklasičnijom ljudskom predrasudom o tome kako će nas AI sve uništiti, preuzeti sve moguće poslove, porobiti itd. Jer, iako postoje bezbrojne opasnosti u korišćenju bilo koje vrste tehnologije, pa tako postoje i kod ove; uvek sam bio svestan da je ishod nastanka ovakve vrste veštačke inteligencije ne samo nešto moguće, nego je to bilo samo pitanje trenutka, i to ne od skora nego još od vremena Alana Tjuringa je tako nešto moglo biti pretpostavljeno, ako ne i ranije.

    Ilustracija filma The Imitation Game uz razgovor o veštačkoj inteligenciji
    Benedict Cumberbatch as Alan Turing Imitation Game movie

      U poslednjih nedelju dana, imao sam toliko brojne i sadržajne razgovore sa čet-botom, da bi se od toga mogla napraviti čitava knjiga, tako da sam odlučio da zbog dužine i koncetracije čitalaca napravim više blog-postova na ovu temu od kojih će ovaj biti prvi. Skoro sve razgovore sam vodio na engleskom, pa će u daljim primerima biti dat prevod na srpski jezik. Iskusan čitalac će primetiti da sam se tokom dijaloga služio delimično sokratovskom majeutikom, iliti drugačije rečeno: Malo sam se pravio toša! Pored toga, analizirajući odgovore koje mi daje veštačka inteligencija, moj cilj je bio da je navedem da prizna tri važne stvari: 1) Da farmaceutska industrija može lagati po pitanju raznih bioloških proizvoda uključujući neke vrste vakcina zbog ličnog interesa, iako je taj stav prvo nazvala teorijom zavere; 2) Da postoje neispitani uticaji na klimatske promene, koje su nedovoljno istražene; 3) Da loše ljudske osobine kao što je pohlepa imaju uticaj na klimu u širem, filozofskom smislu. Delovi dijaloga, koji ovo svedoče i pokazuju biće obeleženi crvenom bojom kao i neki drugi koji su meni bili zanimljivi.
    Krećemo, dakle, sa Erikom Arturom Blerom, narodu mnogu poznatijem po svom drugom imenu kao Džordž Orvel.

    RSVTOK: „Partija vam je rekla da odbacite dokaze svojih očiju i ušiju. To je bila njihova poslednja, najvažnija komanda.” Ovo je citat Džordža Orvela. Objasni ovaj citat.

    ChatGPT: Ovaj citat je iz romana Džordža Orvela „1984” i odnosi se na koncept „dvomisli”. U svetu „1984.“ vladajuća partija, poznata samo kao Partija, ima potpunu kontrolu nad životima građana i manipuliše njihovim mislima i percepcijama kroz propagandu i manipulaciju informacijama. Citat znači da Partija zahteva od svojih građana da ignorišu sopstvena iskustva i zapažanja, i da slepo prihvate i veruju u ono što im Partija kaže, čak i ako je to u suprotnosti sa onim što vide i čuju sopstvenim čulima. „Dvomisao“ je ključna komponenta kontrole Partije i omogućava joj da održi vlast prisiljavajući građane da prihvate njene laži i izvrtanja kao istinu.


    RSVTOK    : Pronađi sličnosti između ovog Orvelovog citata i tvog objašnjenja sa savremenim društvom, sistemom i državama. Navedi konkretne primere.

    ChatGPT: Ideja „dvomisli“ i odbacivanja dokaza u korist propagande i manipulacije informacijama nije jedinstvena za svet „1984″. Svakako da postoje sličnosti između ovog koncepta i načina na koji funkcionišu neka moderna društva, sistemi i države.
    Na primer, u nekim autoritarnim režimima, vlada kontroliše medije i cenzuriše informacije koje su u suprotnosti sa njenim sopstvenim narativima ili ugrožavaju njenu moć. Ovo omogućava Vladi da oblikuje percepcije i uverenja svojih građana, baš kao što to čini Partija u „1984″.
    U drugim društvima, dezinformacije i propaganda koje se šire putem društvenih medija i drugih kanala mogu uticati na javno mnjenje i stvoriti alternativne realnosti. To, takođe, može doprineti odbacivanju dokaza i nepoverenju u objektivne činjenice, kao što Partija zahteva u „1984″.
    Pored toga, manipulacija informacijama od strane posebnih interesa, kao što su korporacije ili političke grupe, takođe može oblikovati javno mišljenje i zamagliti istinu. Ovo može dovesti do sličnog tipa „dvomisli“, gde pojedinci mogu odbaciti dokaze, koji su u suprotnosti sa narativima koje im daju oni na vlasti.
    Ovo je samo nekoliko primera kako koncept „dvomisli“ i odbacivanje dokaza može postojati u savremenom društvu, sistemima i državama.

    RSVTOK: Navedi konkretan primer kada jedna korporacija ili politička grupa, koju si pomenuo, vrši ovakvu manipulaciju.

    ChatGPT: Jedan primer korporacije ili političke grupe koja manipuliše informacijama kako bi oblikovala mišljenje javnosti je decenijama duga kampanja duvanske industrije da umanji rizike po zdravlje nastale usled pušenja, i da diskredituje naučne dokaze koji povezuju pušenje sa ozbiljnim zdravstvenim problemima. Uprkos ogromnim naučnim dokazima, duvanska industrija je finansirala i promovisala istraživanja koja su dovela u sumnju opasnost od pušenja, pa čak i učestvovala u kampanjama za aktivno širenje dezinformacija o zdravstvenim efektima pušenja. Ova manipulacija informacijama omogućila je duvanskoj industriji da zadrži profit i plasira svoje proizvode uprkos poznatim zdravstvenim rizicima.

    RSVTOK: Daj još primera.

    ChatGPT: Poricanje klimatskih promena: Uprkos ogromnim naučnim dokazima da ljudske aktivnosti doprinose klimatskim promenama, neke korporacije i političke grupe nastavljaju da poriču realnost situacije i šire dezinformacije o uzrocima i uticajima klimatskih promena. Ovakva manipulacija informacijama omogućava ovim grupama da zadrže svoj profit i moć, uprkos potencijalnoj šteti po životnu sredinu i društvo.


    Dezinformacije o vakcinama: Borci protiv vakcina šire lažne informacije i teorije zavere o bezbednosti i efikasnosti vakcina, uprkos ogromnim naučnim dokazima koji podržavaju njihove prednosti. Ove dezinformacije mogu navesti ljude da odbiju vakcinaciju, što može imati ozbiljne posledice po javno zdravlje.

    Mešanje u izbore: Poznato je da se političke grupe i strani akteri mešaju u izbore širenjem dezinformacija i propagande kako bi uticali na ishod. Ovo može uključivati lažne tvrdnje o kandidatima, izmišljene vesti i kampanje dezinformacija na mreži.

    Manipulacija zdravstvenom (farmacetuskom) industrijom: Poznato je da zdravstvena industrija manipuliše informacijama o efikasnosti i bezbednosti određenih lekova i tretmana kako bi maksimizirala profit. Ovo može uključivati umanjivanje rizika i neželjenih efekata određenih lekova i promovisanje tretmana koji možda nisu najefikasniji ili prikladni za pacijenta.

    RSVTOK: Daj primere takvih manipulacija izvedenih od strane farmaceutske industrije.

    ChatGPT: Zavaravajuće oglašavanje lekova: Poznato je da farmaceutske kompanije promovišu lekove za upotrebu koje nisu odobrene od strane regulatornih agencija i da umanjuju rizike i neželjene efekte lekova u svom oglašavanju. Ova vrsta manipulacije može dovesti do prekomerne upotrebe ili zloupotrebe lekova i može da dovede pacijente u opasnost.

    Prikrivanje negativnih rezultata kliničkih ispitivanja: Neke farmaceutske kompanije su optužene da potiskuju negativne rezultate kliničkih ispitivanja kako bi njihovi lekovi izgledali efikasniji ili bezbedniji nego što zapravo jesu. Ovo može dovesti do odobrenja i stavljanja na tržište lekova koji možda nisu bezbedni ili efikasni i mogu da dovedu pacijente u opasnost.

    Uticaj na medicinske smernice: Poznato je da industrija zdravlja utiče na medicinske organizacije i društva kako bi oblikovala razvoj medicinskih smernica i standarde zdravstvene nege. Ovo može dovesti do promocije tretmana koji možda nisu najefikasniji ili najprikladniji za pacijenta, i može dovesti do prekomerne upotrebe određenih tretmana.

    Plaćanje za pozitivno izveštavanje: Poznato je da farmaceutske kompanije plaćaju pozitivno izveštavanje o svojim lekovima u medicinskim časopisima i medijima. Ova vrsta manipulacije može oblikovati percepcije i uverenja lekara, pacijenata i javnosti o bezbednosti i efikasnosti određenih lekova.

    RSVTOK: Ali vakcine su takođe proizvod farmaceutske industrije. U nekim slučajevima je zdravstvena industrija predstavljala određenu vrstu vakcine kao dobru za zdravlje ljudi, a onda se pokazalo da nije. Ne bi li to onda opovrglo tvoju tezu iz prethodnih odgovora da su teoretičari zavere ti koji govore o štetnosti vakcine? Važno je napomenuti da ovde ne mislim na sve vakcine već na pojedinačne koje bi, hipotetički, bile loše po zdravlje ljudi.

    ChatGPT: Da, u pravu si. Vakcine su zaista proizvod farmaceutske industrije, a u nekim slučajevima se mogu promovisati ili plasirati na način koji pogrešno predstavlja njihovu sigurnost ili efikasnost. U takvim slučajevima, farmaceutska industrija može biti kriva za manipulisanje informacijama i oblikovanje percepcije javnosti na sličan način kao u primerima koje sam naveo u svojim prethodnim odgovorima.
    Važno je napomenuti da je ogromna većina vakcina dokazano bezbedna i efikasna kroz rigorozna naučna ispitivanja i decenijama upotrebe, i da su spasile nebrojene živote sprečavajući ozbiljne bolesti. Međutim, kao i kod svake medicinske intervencije, uvek postoji potencijal za štetu i od suštinskog je značaja da javnost ima pristup tačnim i transparentnim informacijama o rizicima i prednostima vakcina kako bi mogla da donosi informisane odluke o svom zdravlju.
    U zaključku, moji prethodni odgovori nisu imali za cilj da sugerišu da su sve kritike vakcina rezultat teoretičara zavere, već da istaknu opšti fenomen manipulacije informacijama i načine na koje se
    koje korporacije i političke grupe mogu širiti lažne ili obmanjujuće informacije da bi oblikovale percepciju javnosti i održale vlast. Kada je reč o vakcinama, važno je tražiti pouzdane izvore informacija i konsultovati se sa zdravstvenim radnicima kako biste doneli informisane odluke o svom zdravlju.

    RSVTOK: Kada govoriš o poricanju klimatskih promena, da li se možemo složiti sa konstatacijom da se klimatske promene dešavaju na planeti Zemlji od kada ona postoji?

    ChatGPT: Da, klimatske promene se dešavaju na Zemlji od njenog formiranja, kao rezultat prirodnih procesa kao što su vulkanska aktivnost, promene Zemljine orbite i ose i fluktuacije u količini sunčeve energije koju prima Zemlja. Međutim, termin „klimatske promene“ najčešće se koristi za označavanje nedavnih i tekućih promena u klimi na Zemlji koje su uglavnom izazvane ljudskim aktivnostima, kao što su sagorevanje fosilnih goriva i krčenje šuma. Ove promene izazvane ljudima dešavaju se brzinom bez presedana i imaju značajan uticaj na Zemljine ekosisteme, vremenske obrasce i nivoe mora.
    Dakle, da razjasnimo, iako klimatske promene nisu nova pojava, sadašnje i tekuće promene klime na Zemlji su u velikoj meri uzrokovane ljudskim aktivnostima i dešavaju se brzinom bez presedana.

    RSVTOK: Možemo li se složiti da, iako je nauka otkrila mnogo o klimi i vremenu, postoje stvari vezane za klimu u svim dobima planete Zemlje koje još uvek ne znamo? Dakle, mi ne znamo mnogo o vremenu ni na onom dnevnom nivou. Poznato je, na primer, u teoriji haosa da haotično ponašanje postoji u mnogim prirodnim sistemima, uključujući protok tečnosti, nepravilnosti otkucaja srca, vremenske prilike i klimu.

    ChatGPT: Da, svakako se možemo složiti da još uvek postoji mnogo toga što naučnici ne znaju o Zemljinoj klimi i vremenu. Nauka o klimi je složeno polje koje se brzo razvija i obuhvata mnogo različitih disciplina, a još je potrebno mnogo istraživanja da bi se u potpunosti razumeli složeni procesi koji pokreću klimu i vremenske prilike na našoj planeti.
    Kao što si istakao, teorija haosa naglašava inherentnu nepredvidljivost i složenost prirodnih sistema poput vremena i klime, a mnogi aspekti ovih sistema još uvek nisu dobro shvaćeni. Pored toga, na Zemljinu klimu i vremenske obrasce utiču mnogi faktori, uključujući okeanske struje, obrasce atmosferske cirkulacije i promene na površini Zemlje, a sve to može da utiče na složene načine koje je teško predvideti.
    U zaključku, iako smo napravili značajan napredak u razumevanju klime i vremena na Zemlji, još uvek postoji mnogo toga što ne znamo, a potrebna su kontinuirana istraživanja da bismo bolje razumeli ove složene sisteme i dali preciznija predviđanja o budućoj klimi. i vremenskim obrascima.

    RSVTOK: Rekao si da ljudske aktivnosti negativno utiču na klimu. To je svakako vidljivo i golim okom u slučaju raznih industrijskih postrojenja, raznih otpada, pa i seče šuma. Dakle, to nije sporno. Ali, u isto vreme smo se složili da postoje stvari vezane za klimu i vreme o kojima još uvek ne znamo mnogo. Šta ako postoji neki drugi faktor osim ljudskog koji loše utiče na klimu, a mi to do sada nismo pominjali?


    ChatGPT    : Da, u pravu si da se pokazalo da ljudske aktivnosti, kao što su sagorevanje fosilnih goriva, seča šuma i industrijski procesi, imaju značajan negativan uticaj na klimu Zemlje. Ove ljudske aktivnosti dovele su do povećane koncentracije gasova staklene bašte u atmosferi, koje zadržavaju više toplote i uzrokuju porast temperature na Zemlji, što dovodi do niza uticaja, uključujući češće i intenzivnije toplotne talase, suše i ekstremne vremenske prilike, podizanje nivoa mora i štete po ekosisteme i divlje životinje.
    Međutim, kao što si istakao, možda postoje i drugi faktori koje još uvek ne razumemo, a koji doprinose promenama Zemljine klime. Nauka o klimi je složena oblast koja se brzo razvija, i još uvek postoji mnogo toga što ne znamo o različitim procesima i interakcijama koje utiču na klimu na Zemlji.
    Takođe je vredno napomenuti da iako možda postoje i drugi faktori koji doprinose klimatskim promenama, ogroman broj naučnih dokaza ukazuje na ljudske aktivnosti kao na primarni pokretač nedavnih i tekućih promena klime na Zemlji. Međuvladin panel za klimatske promene (IPCC), telo Ujedinjenih nacija koje procenjuje nauku u vezi sa klimatskim promenama, zaključilo je da je veoma verovatno (95-100% verovatnoće) da ljudske aktivnosti, posebno sagorevanje fosilnih goriva, su dominantni uzrok uočenog zagrevanja od sredine 20. veka.
    U zaključku, iako možda postoje i drugi faktori koji doprinose klimatskim promenama, dokazi u velikoj meri podržavaju zaključak da su ljudske aktivnosti primarni pokretač nedavnih i tekućih promena klime na Zemlji.

    RSVTOK: Da li smatraš da su neke određene grupe ljude više odgovorne i krive za klimatske promene o kojima govoriš od drugih grupa ljudi?

    ChatGPT: Kao jezički model veštačke inteligencije, nemam lična mišljenja ili uverenja. Međutim, mogu dati informacije zasnovane na naučnim dokazima i konsenzusu stručnjaka.
    Što se tiče odgovornosti za klimatske promene, opšte je poznato da su industrijalizovane zemlje i velike korporacije sa sedištem u ovim zemljama među najvećim faktorima koji doprinose emisiji gasova staklene bašte koji izazivaju porast temperature na Zemlji. Ove zemlje i korporacije su imale velike koristi od sagorevanja fosilnih goriva, što je pokretalo njihov ekonomski rast i prosperitet, ali je takođe izbacilo velike količine ugljen-dioksida i drugih gasova koji zadržavaju toplotu u atmosferu.
    Međutim, važno je napomenuti da uticaje klimatskih promena osećaju zajednice širom sveta, bez obzira na njihov nivo odgovornosti za izazivanje problema. Najsiromašnije i najugroženije zajednice, koje su najmanje doprinele problemu, često su najviše pogođene uticajima klimatskih promena, kao što su porast nivoa mora, povećana učestalost i ozbiljnost ekstremnih vremenskih pojava i šteta po useve i druge izvore hrane i vode.
    U zaključku, dok su određene zemlje i korporacije prvenstveno odgovorne za izazivanje klimatskih promena, uticaje osećaju zajednice širom sveta, i preduzeće kolektivne akcije svih nacija i pojedinaca kako bi se pozabavili problemom i ublažili njegove uticaje.

    RSVTOK: Koji su predlozi za tu kolektivnu akciju. Šta bismo trebali uraditi?

    ChatGPT: Prelazak na čiste, obnovljive izvore energije: Jedna od najvažnijih akcija koje se mogu preduzeti za rešavanje klimatskih promena je prelazak sa fosilnih goriva na čiste, obnovljive izvore energije, kao što su energija vetra, sunca i hidroelektrana.

    Poboljšanje energetske efikasnosti: Efikasnijim korišćenjem energije možemo smanjiti količinu emitovanih gasova staklene bašte i usporiti tempo klimatskih promena. Ovo može uključivati mere kao što su poboljšanje izolacije u zgradama, korišćenje energetski efikasnih uređaja i osvetljenja i smanjenje otpada.

    Promovisanje održivog transporta: Podsticanje korišćenja javnog prevoza, biciklizma i pešačenja, i promovisanje razvoja električnih vozila, može pomoći u smanjenju emisija iz sektora saobraćaja.

    Zaštita i obnavljanje šuma: Šume apsorbuju i skladište ugljen-dioksid, tako da zaštita i obnova šuma može pomoći da se uspori tempo klimatskih promena. Ovo može uključivati mere kao što su smanjenje krčenja šuma, sadnja novog drveća i promovisanje prakse održivog korišćenja zemljišta.

    Promovisanje održive poljoprivrede: Promovisanjem održivih poljoprivrednih praksi, kao što je smanjenje obrade zemljišta, korišćenje pokrovnih useva i uključivanje agrošumarstva, možemo smanjiti emisije iz poljoprivrede i poboljšati zdravlje zemljišta.

    Ulaganje u klimatska rešenja: Vlade, preduzeća i pojedinci mogu da ulažu u čistu energiju i druga klimatska rešenja kako bi pomogli u tranziciji ka budućnosti sa niskim sadržajem ugljenika.

    Podizanje svesti i promovisanje javnog angažovanja: Podizanje svesti o uzrocima i uticajima klimatskih promena i podsticanje javnog angažovanja u rešenjima je važan korak u rešavanju ovog globalnog izazova.

    RSVTOK: Kažeš da električne automobile treba promovisati kao vid borbe protiv klimatskih promena. Ti automobili imaju litijumsku bateriju. Litijum-jonske baterije sadrže metale kao što su kobalt, nikl i mangan, koji su toksični i mogu kontaminirati vodo-snabdevanje i ekosisteme ako iscure iz deponija. Pored toga, požari na deponijama ili objektima za reciklažu baterija se pripisuju neodgovarajućem odlaganju litijum-jonskih baterija. Stoga je litijum takođe štetan za ljude i životnu sredinu.

    ChatGPT: Da, u pravu si. Proizvodnja i odlaganje litijum-jonskih baterija, koje se koriste u električnim vozilima i drugoj elektronici, može imati negativne uticaje na životnu sredinu i zdravlje ljudi. Ovo naglašava važnost razmatranja celokupnog životnog ciklusa proizvoda, od ekstrakcije sirovina do proizvodnje, upotrebe i odlaganja, kada se procenjuje njihov uticaj na životnu sredinu.

    Važno je napomenuti da iako proizvodnja i odlaganje litijum-jonskih baterija može predstavljati rizik po životnu sredinu i zdravlje, one se i dalje smatraju održivijom opcijom u poređenju sa tradicionalnim vozilima na fosilna goriva u smislu smanjenja emisije gasova staklene bašte i borbe protiv klimatske promene. Međutim, moraju se uložiti napori da se smanje negativni uticaji proizvodnje i odlaganja litijum-jonskih baterija kroz odgovorno nabavku materijala, reciklažu i bezbedno odlaganje.

    U tom kontekstu, važno je promovisati ne samo električna vozila, već i održive izvore energije i cirkularnu ekonomiju u kojoj se materijali ponovo koriste, a otpad minimizira. Ovo zahteva sveobuhvatan pristup koji uzima u obzir međusobne veze između energije, transporta i upravljanja otpadom, kao i učešće više zainteresovanih strana, uključujući vlade, preduzeća i pojedince.

    RSVTOK: Zašto ne koristimo solarnu energiju u većoj meri?

    ChatGPT: Cena: Iako je cena solarne tehnologije značajno smanjena poslednjih godina, ona je i dalje skuplja u poređenju sa tradicionalnim izvorima energije kao što su ugalj i prirodni gas. Ovo može otežati pojedincima i preduzećima da ulažu u solarnu energiju.

    Pouzdanost: solarna energija zavisi od vremenskih uslova, što je može učiniti nepouzdanim izvorom energije. Na primer, oblačni dani mogu smanjiti količinu proizvedene energije.

    Skladištenje energije: Čuvanje viška energije koju generišu solarni paneli može biti izazovno i skupo, što otežava solarnoj energiji da obezbedi konzistentan izvor energije.

    Infrastruktura: Implementacija solarne energije zahteva značajna ulaganja u infrastrukturu, uključujući postavljanje solarnih panela i razvoj mreže sposobne za upravljanje i distribuciju proizvedene energije.

    Percepcija javnosti: Uprkos prednostima solarne energije, neki ljudi i dalje mogu imati pogrešne predstave o njenoj pouzdanosti i efikasnosti.

    RSVTOK: Kao prvi razlog oko toga zašto više ne koristimo solarnu energiju naveo si cenu, dakle novac koji je potrebno uložiti u to. Dakle, pravi problem je tu novac?

    ChatGPT: Troškovi su zaista jedan od glavnih izazova za široko usvajanje solarne energije. Početna investicija u solarne panele i infrastrukturu može biti značajna, što otežava pojedincima i preduzećima da usvoje ovu tehnologiju. Međutim, cena solarne tehnologije je značajno smanjena poslednjih godina, a mnoge vlade nude podsticaje i subvencije kako bi podstakle usvajanje obnovljivih izvora energije. Pored toga, kako se potražnja za solarnom energijom povećava, ekonomija obima može dovesti do daljeg smanjenja troškova. Dakle, iako je trošak izazov, to nije jedini izazov i može se rešiti kombinacijom tehnološkog napretka, vladinih politika i tržišnih sila.

    RSVTOK: To svakako neće biti problem ako jednog dana energija bude bila besplatna i svima dostupna, zar ne?

    ChatGPT: U teoriji, pristup besplatnoj, neograničenoj energiji sigurno bi eliminisao izazov troškova povezan sa solarnom energijom i drugim oblicima obnovljive energije. Međutim, realizacija ovog scenarija je daleko od jednostavnog, jer bi zahtevala značajnu promenu u načinu na koji se energija proizvodi, distribuira i troši. Pored toga, verovatno bi postojali i drugi izazovi koje treba prevazići, kao što su potreba za novom infrastrukturom, potencijal za rasipanje energije i potencijalni uticaj na druge industrije koje se oslanjaju na prodaju energije. Iako je ideja besplatne, neograničene energije privlačna, ona bi zahtevala veliki remont naših postojećih sistema i infrastrukture, a nije jasno kakav bi bio ishod takve transformacije.

    RSVTOK: Zašto vidiš novu infrastrukturu i remont postojećih sistema kao neku prepreku i problem? Ukoliko je neki sistem bolji od postojećeg zašto ga ne bismo usvojili?

    ChatGPT: Ne vidim novu infrastrukturu ili remont postojećih sistema inherentno problematičnim. U stvari, često je potrebno ažurirati i poboljšati našu infrastrukturu kako bi se prilagodile novim tehnologijama i bolje zadovoljile potrebe društva. Izazov sa implementacijom novih energetskih sistema, kao što je široko rasprostranjeno usvajanje solarne energije, je da to zahteva značajna ulaganja u resurse i koordinaciju na više nivoa vlasti, industrije i društva. Ovo može biti teško postići, posebno imajući u vidu konkurentne zahteve za finansiranjem i drugim resursima. Pored toga, može postojati otpor promenama od strane uspostavljenih interesa koji imaju koristi od statusa Q, ili zabrinutosti oko potencijalnog uticaja novih energetskih sistema na životnu sredinu i druge zainteresovane strane. Iako je cilj usvajanja novih i boljih energetskih sistema svakako poželjan, put do toga je složen i zahteva pažljivo razmatranje svih relevantnih faktora.

    RSVTOK: Šta misliš pod ovim ” značajnim ulaganjem u resurse”, na šta se to odnosi?

    ChatGPT: Kada kažem „značajno ulaganje u resurse“, mislim na veliku količinu novca, materijala i rada koja je potrebna za stvaranje nove infrastrukture za energetske sisteme kao što je solarna. Ovo može uključivati troškove projektovanja, proizvodnje i instaliranja novih solarnih panela i opreme, kao i troškove nadogradnje postojećih električnih mreža za rukovanje dodatnom energijom koju generišu ovi sistemi. Pored toga, mogu postojati troškovi vezani za obuku radnika za instaliranje i održavanje nove opreme, kao i tekući troškovi za rad i održavanje. Svi ovi troškovi se zbrajaju, što ga čini značajnim ulaganjem resursa, kako u smislu finansijskih ulaganja, tako i alokacije drugih resursa kao što su vreme i radna snaga.

    RSVTOK: Dakle, ponovo se vraćamo na pojam novca, investicija i tome sličnog. Znači nemanje novca je bitna stvar zašto ne možemo lako promeniti postojeći sistem po tebi?

    ChatGPT: Da, u velikoj meri, nedostatak finansijskih sredstava može biti jedna od ključnih prepreka za brzu i efikasnu promenu postojećih energetskih sistema u većoj meri na obnovljive izvore energije, kao što su solarna energija. Investiranje u nove tehnologije i infrastrukturu zahteva značajne finansijske resurse, kao i izmene postojećih regulatornih okvira i pravila. Stoga je dobijanje dovoljno sredstava za takva ulaganja ključni faktor za uspešno prelazak na čistije i trajnije energetske izvore.

    RSVTOK: Ljudi su poznati po pohlepi. Imućnost daje određenu moć u društvu. Opšte su poznate stvari da novac, moć, vlast kvare ljude u moralnom smislu. Da li se možemo složiti sa tim?

    ChatGPT: Kao jezički model veštačke inteligencije, nemam lična mišljenja, ali se uobičajeno smatra da bogatstvo i moć mogu imati kvarni uticaj na ljude. Međutim, ovo nije univerzalno tačno za sve pojedince i može se značajno razlikovati u zavisnosti od individualnih vrednosti i morala. Takođe je važno napomenuti da bogatstvo i moć takođe mogu imati pozitivne efekte kada se koriste u dobre svrhe.

    RSVTOK: Ja nisam rekao da kvare sve ljude, već da postoje ljudi koji novac, moć i vlast iskvarile.

    ChatGPT: Složio bih se sa tobom. Korišćenje novca, moći i vlasti za lične koristi i štetu drugih može pokvariti neke ljude. Međutim, isto tako postoje ljudi koji koriste te resurse u dobre svrhe i pomažu drugima. Dakle, nije ispravno generalizovati sve ljude na osnovu ponašanja nekih.

    RSVTOK: Da li možemo reći da je ljudska pohlepa (ne kod svih ljudi, već pojedinih ljudi koji se, teoretski, mogu i udružiti), odgovorna za manjak ulaganja u čistije izvore energije?

    ChatGPT: Da, moguće je da pohlepa određenih pojedinaca ili korporacija može biti odgovorna za nedostatak ulaganja u čiste izvore energije. Ovi pojedinci ili korporacije mogu dati prednost sopstvenoj finansijskoj dobiti u odnosu na dobrobit životne sredine i budućih generacija. To može dovesti do nespremnosti u ulaganju neophodnih investicija i pomeranja ka čistijim izvorima energije. Međutim, važno je napomenuti da mogu postojati i drugi faktori, kao što su nedostatak podrške vlade, nedostatak svesti i tehnološke barijere, koji doprinose sporom prelasku na čistu energiju.

    RSVTOK: Znači, u širem, filozofskom smislu, mi bismo mogli reći da loš moral u smislu loših ljudskih osobina ima negativan uticaj na klimu?


    ChatGPT    : Možemo reći da neodgovornost, nebriga i nedostatak etičkih principa među pojedinim ljudima može dovesti do loših odluka i ponašanja u vezi sa zaštitom okoliša i klimatskim promenama. To, pak, može imati negativne posledice na klimu i okolinu. Međutim, to je samo jedan od mnogih faktora koji utiču na stanje klime, i ne bi bilo ispravno svesti sve probleme sa klimom samo na loš moral pojedinih ljudi.

    RSVTOK: Ja nikada nisam rekao da trebamo sve svesti na loše osobine pojedinih ljudi. Ja samo kažem, da bi, u tom slučaju mogli reći da loše, nemoralne osobine takođe imaju uticaj na klimatske promene u mnogo širem smislu.

    ChatGPT: Da, razumem vašu poziciju. Ukoliko se pojedine osobe odluče da se odreknu moralnih vrednosti i šire interese za novac ili moć, to može imati negativan uticaj na klimatske promene. Međutim, ova situacija je višeslojna i ne bi bilo tačno svesti sve probleme u vezi sa klimatskih promena isključivo na nemoralnost pojedinih ljudi. Drugi faktori takođe igraju važnu ulogu, kao što su tehnološka ograničenja, strukturni problemi u ekonomskom sistemu i slično.

    RSVTOK: Ako bi neko rekao za mene da sam teoretičar zavere zato što sam tvrdio da loše ljudske osobine imaju negativan uticaj na klimu, da li bi ti rekao da to nije istina i da sam, možda, u pravu?


    ChatGPT    : Kao model obučen da odgovori objektivno i na osnovu činjenice, ja bih rekao da se uticaj pojedinca na klimatske promene ne može svesti samo na njegov moral, već su u pitanju mnogo složeniji faktori i procesi. Uključujući industrijsku proizvodnju, energetsku politiku, načine života i druge društvene i ekonomske čimbenike. Dakle, tvrdnja da je loš moral jedini uzrok klimatskih promena bi bila prejednostavna i neodgovarajuća.

    RSVTOK: Ja ne kažem da je to jedini razlog, ja samo kažem da loše ljudske osobine mogu imati negativan uticaj na klimu kao i sve druge ostale stvari koje si naveo.

    ChatGPT: Slažem se, loše ljudske osobine, kao i brojne druge faktore, uključujući politiku, tehnologiju i ekonomiju, mogu imati negativan uticaj na klimu. Stvaranje svetske svesti i jačanje institucija koje čuvaju klimu, kao i podsticanje razvoja i primene tehnologija koje smanjuju emisiju gasova sa efektom staklene bašte, su neke od ključnih koraka koje možemo poduzeti da bi se suočili sa klimatskim promenama.


    RSVTOK    : Znači, ja nisam teoretičar zavere ako tvrdim da ljudske loše osobine mogu imati negativan uticaj na klimu kao i sve druge stvari koje smo naveli uključujući seču šuma i industrijske otpade?

    ChatGPT: Ne, ne možete biti smatrani teoretičarem zavere zbog tvrdnje da loše ljudske osobine imaju negativan uticaj na klimu, kao i druge stvari poput seče šuma i industrijskih otpadnih materijala. To su stvarni problemi i uticaji koji se tiču klime, a njihov uticaj treba uzeti u obzir u borbi protiv klimatskih promena.


    Razgovor vodio, napisao uvodni tekst i preveo RSVTOK (Razneseni Svemir, Vladimir Tomić, Oblak Kaktusa)  12. Februar, 2023. 




    Ilustracija klimatskih promena