Prošlo je 27.
godina od kako se pojavio film Baraka.
U gornjem insertu iz filma može se čuti pesma „Domaćin Serafima“, koju izvodi muzički sastav „Mrtvi Mogu Plesati“….
godina od kako se pojavio film Baraka.
U gornjem insertu iz filma može se čuti pesma „Domaćin Serafima“, koju izvodi muzički sastav „Mrtvi Mogu Plesati“….
Vidim da još uvek
mnogim ju-tub komentatorima nije jasno zašto baš ta pesma, sa takvim nazivom i takvom melodijom; prati baš ove scene i baš ove slike. Naivan čovek, sklon da sve posmatra profano, ako je malo osetljiv; on plitko veruje da se radi o siromaštvu: da su to neki tamo siromašni ljudi kojima, eto, moćni i
bogati zapad treba da pomogne; da postanu malo imućniji i tako će, nada se taj
čovek, nestati problemi i poteći će med i mleko.
mnogim ju-tub komentatorima nije jasno zašto baš ta pesma, sa takvim nazivom i takvom melodijom; prati baš ove scene i baš ove slike. Naivan čovek, sklon da sve posmatra profano, ako je malo osetljiv; on plitko veruje da se radi o siromaštvu: da su to neki tamo siromašni ljudi kojima, eto, moćni i
bogati zapad treba da pomogne; da postanu malo imućniji i tako će, nada se taj
čovek, nestati problemi i poteći će med i mleko.
On ne vidi da
na ovim video snimcima nisu nikakvi siromasi već sve bogataš do bogataša; uključujući one koji na samom početku kopaju po deponiji, po đubrištu. On ne
shvata, niti čak može to bar izdaleka da doživi; da njihovo bogatstvo nije u
novcu; da njih to sve odavno ne zanima, kao ni bilo koja od takvih njegovih
društvenih i političkih ambicija. Ne uspeva da vidi sreću i lepotu na njihovim
uprljanim, neopranim licima; sreću kakvu on nikada nije doživeo, te je zato i ne
vidi. On ih čak i sažaljeva, ne shvatajući da nije u toj poziciji da bilo koga
sažaljeva i da bi pre trebao da im zavidi, a po mogućstvu i da im se priključi
na nekoj od tih deponija; da ga leče od njegove savremene, globalne bolesti, o
kojoj svi pričaju, ali još niko se nije usudio dati joj novo, međunarodno ime usred nekog kongresa takozvanih Ujedinjenih nacija i takozvane Svetske
zdravstvene organizacije, premda ta bolest jeste drevna. I tako, ovaj čovek misleći za sebe da je
zdrav, a duboko i smrtno bolestan; nastavlja da životari, nastavlja da živi
nesrećno okružen materijalnim zadovoljstvima. Još uvek se on pita: zašto se
prateća pesma zove: „The Host of Seraphim”….
na ovim video snimcima nisu nikakvi siromasi već sve bogataš do bogataša; uključujući one koji na samom početku kopaju po deponiji, po đubrištu. On ne
shvata, niti čak može to bar izdaleka da doživi; da njihovo bogatstvo nije u
novcu; da njih to sve odavno ne zanima, kao ni bilo koja od takvih njegovih
društvenih i političkih ambicija. Ne uspeva da vidi sreću i lepotu na njihovim
uprljanim, neopranim licima; sreću kakvu on nikada nije doživeo, te je zato i ne
vidi. On ih čak i sažaljeva, ne shvatajući da nije u toj poziciji da bilo koga
sažaljeva i da bi pre trebao da im zavidi, a po mogućstvu i da im se priključi
na nekoj od tih deponija; da ga leče od njegove savremene, globalne bolesti, o
kojoj svi pričaju, ali još niko se nije usudio dati joj novo, međunarodno ime usred nekog kongresa takozvanih Ujedinjenih nacija i takozvane Svetske
zdravstvene organizacije, premda ta bolest jeste drevna. I tako, ovaj čovek misleći za sebe da je
zdrav, a duboko i smrtno bolestan; nastavlja da životari, nastavlja da živi
nesrećno okružen materijalnim zadovoljstvima. Još uvek se on pita: zašto se
prateća pesma zove: „The Host of Seraphim”….