Meni

Category: Eseji i ogledi

  • Unikat i miris budućnosti: Nad knjigom Milorada Pavića


    Milorad Pavić Unikat korice

    Slika korica Deretinog izdanja knjige

    Piše: Vladimir Tomić

    Pre skoro deset godina jedna drugarica iz mog rodnog mesta dala mi je Unikat uz kratko objašnjenje koje pamtim bolje od pola tuđih ozbiljnih književnih preporuka: njoj se taj roman dopada zato što je zanimljiv, uzbudljiv i brz, za razliku od mnogih starijih knjiga koje umeju da potonu u opisivanje soba, kreveta, zavesa i nameštaja kao da čitalac ulazi u popisnu komisiju, a ne u priču. Bila je u pravu. Kod Pavića se od prve stranice ulazi u svet koji miriše, menja oblik, vara oko i vuče napred. Nema razvlačenja. Nema tromog zaleta. Na nekoliko prvih strana već stoji androgino biće, već se presvlači identitet, već radi ogledalo, već kreće ucena. To je jedan od onih romana koji odmah pokazuju zube.

    Tome treba dodati još jednu stvar kao ključ za sam naslov romana. U uputstvu na početku knjige Pavić kaže da se Unikat ne završava isto za svakog čitaoca: postoji sto različitih završetaka, roman je numerisan od 1 do 100, i svaki primerak nosi svoj rasplet. U tom smislu naslov knjige je odlična dosetka. Ovaj roman je doslovno zamišljen kao unikat, kao predmet koji svaki čitalac dobija u jedinstvenoj varijanti. A na samom kraju Pavić ostavlja i mogućnost da čitalac dopiše sopstveni završetak, kao da ni tih sto krajeva nije poslednja granica igre. To je lep i sasvim pavićevski gest: knjiga ne predstavlja zatvoren predmet, nego živu napravu koja se račva.

    Meni je tada prvo u oči upao Aleksa Klozevic, odnosno Sandra Klozevic. Ta figura i danas deluje sveže. Pavić ga uvodi bez premišljanja, skoro hladnokrvno: Aleksandar je androgin, nekima je Aleksa, drugima Sandra. U nekoliko poteza taj lik postaje i telo i maska i trik i neka vrsta hodajuće granice. Dok čitaš, nemaš utisak da je pred tobom ekscentričnost ubačena radi ukrasa. Imaš utisak da je to biće došlo iz sveta koji kasni za nama i istovremeno nas prestiže. U tom smislu Unikat danas na pojedinim mestima deluje savremenije od mnogih novijih romana koji su se svom snagom trudili da budu savremeni. Kod Pavića identitet klizi, presvlači se, menja glas, koristi telo kao instrument, a ogledalo vodi svoj razgovor sa junakom. Tu već počinje prava igra.

    Ono što me i danas privlači u ovom romanu jeste način na koji Pavić odbija da gradi svet preko obične deskripcije. Njega više zanima trag nego katalog. Umesto da nam namešta scenu kao kustos, on pušta da prostor odjekne kroz parfem, komad odeće, predmet, nagli pokret, lice presečeno osmehom, čudan detalj u prolazu. Mnogi odeljci nose nazive parfema, a miris kod njega postaje sredstvo opažanja. Aleksa ljude čita nosom, hvata veze među njima preko slojeva mirisa, otkriva preljube, laži i skrivene dodire preko onoga što ostaje na koži. To je sjajna ideja, jer pokazuje koliko je svet romana sastavljen od površina koje odaju dubinu. Neko drugi bi iz istog materijala napravio puku stilsku egzibiciju. Pavić od toga pravi mehanizam pripovedanja.

    Zbog toga Unikat ima ritam trilera, iako ga zanima mnogo više od zapleta. Tu su ucene, fotografije, ključevi, privatni liftovi, banke, opera, kladionice, psi, revolver, bolest, mrtvi uglovi grada i sve to radi kao dobro podmazan aparat. Čitalac ide napred gotovo telesno, bez zastoja. Pavić tačno zna kada treba dati novi detalj, kada pomeriti fokus, kada ubaciti grotesku, kada erotiku, kada humor. Njegov svet je luksuzan i truo u isto vreme. Ljudi mirišu skupo, govore teatralno, nose brendove kao štitove, a ipak ih iznutra već nagriza nešto mračnije od obične pokvarenosti. U toj smeši ima nečeg istovremeno zabavnog i bolesnog, kao kada gledaš otmeno društvo koje polako klizi ka nervnom slomu.


    Oto Diks Portret novinarke Silvije fon Harden

    Oto Diks, Portret novinarke Silvije fon Harden, 1926.

    Posebno mi je zanimljivo to što Pavić u središte priče uvodi trgovinu snovima, odnosno trgovinu isečcima budućnosti. Jedan broj telefona vodi do takozvanog prodavca budućnosti, do figure koja može da premesti delove sutrašnjice u današnji dan, da proda san unapred, da skrati razdaljinu između onoga što će tek doći i onoga što već izjeda čoveka. Tu roman dobija dodatnu dubinu. Odjednom više nismo samo u svetu maski i zločina. Ulazimo u prostor u kojem su vreme, slutnja i strah roba. Disteli kupuje san koji je trebalo da usni kasnije, pokušava da sazna nešto o svom kraju, a uz to mu se telo već raspada pod bolešću. Taj motiv mi deluje kao jedno od najjačih mesta romana. Tu Pavić dotiče opsesiju savremenog čoveka: da unapred zna, unapred preduhitri, unapred kontroliše ono što mu izmiče.

    Disteli je zbog toga važan koliko i Aleksa. Opera, Puškin, Musorgski, snovi, bolest, strah od smrti, đavo koji se priziva pitanjem, sve se to u njegovoj liniji skuplja u gust čvor. Pavić tu dostiže naročit tonalitet, spoj visoke kulture, kiča, groteske i metafizičke nelagode. Neki pisci bi se na tom mestu raspali pod teretom sopstvene učenosti. Kod Pavića to ipak ostaje živo, jer on ume da prevede i erudiciju u dramski napon. Kad Disteli govori o kupljenom snu, a Lempicka pokušava da razume kakva se tajna iza toga krije, roman prestaje da bude puka igra i počinje da peče. Čitalac oseti da je pitanje smrti ušlo u sobu i da više nema gde da se skloni. Pri tom je važno i to da Distelijeva bolest ne predstavlja tek neodređenu poetsku senku: roman je vezuje za telo, glas, jednjak i stomak, pa zato metafizička jeza nikada nije odvojena od fizičke propasti.

    Naravno, Unikat nije knjiga za svakoga. Ima čitalaca koje će odbiti njegova teatralnost, njegova sklonost ka preterivanju, njegovo namerno poigravanje kemp estetikom i luksuznom površinom. Meni je baš to deo njegovog šarma. Pavić je znao da književnost povremeno treba da se usudi na elegantnu drskost. U ovom romanu on bira da bude brz, čudan, mirisan, razuzdan i svestan sopstvene artificijelnosti. Zbog toga Unikat ne ostavlja utisak prašnjave književne relikvije, već predmeta koji i dalje čudno svetluca.

    A možda je upravo tu i razlog zbog kojeg mi je ostao u pamćenju toliko dugo. U vremenu kada mnogo proze zvuči kao uredno složen izveštaj o tuđim tegobama, Unikat deluje kao roman koji veruje u zavodljivost pripovedanja. Veruje u masku, u tempo, u čulnost, u opasnost, u predmet, u san. Veruje da književnost još može da bude i igra i zamka. I veruje, što je možda najlepše, da jedna knjiga ne mora biti ista za sve. Zato ga se i danas sećam po tom prvom utisku: kao knjige kroz koju je prošlo neko čudno, buduće biće, ostavljajući za sobom trag parfema, ironije i blage jeze.

  • Tajni grad ili o čemu zapravo pišem u Plavom Betovenu?

    Piše: Vladimir Tomić

    Plavi Betoven je prvobitno trebalo da se zove Tajni grad. Tako sam ovu knjigu i zamišljao, kao jedan mentalni grad, unutrašnji prostor u kome se susreću veoma udaljene stvari i likovi, a ipak deluju kao da su oduvek pripadali istom ambijentu. U jednom trenutku deca vode rat protiv metalnih bogova, u drugom se Džejms Džojs pojavljuje kao stvaran lik u leskovačkom pabu, u trećem Uroš Predić pripoveda svoju priču između Beograda i Vojvodine, a onda se otvaraju i drugi prolazi, sve do Mikelanđela koji ulazi u savremenu teretanu i Vitgenštajna koji sa naratorom kopa jezičke rupe u rovu Svetskog rata.

    Na kraju je knjiga dobila naslov Plavi Betoven, i mislim da joj on bolje pristaje, jer u sebi nosi i boju, i zvuk, i jedan poseban unutrašnji signal koji povezuje sve ove priče.

    Taj grad koji ovde prizivam za mene postoji kao stvarna mogućnost ljudskog duha. Neko će reći san, neko vizija, neko trip, neko unutrašnji pejzaž, ali ja u snove verujem. Kad u svakodnevnom govoru izgovorimo reč grad, pred očima se pojave zgrade, stanice, ulice, prolazi, raskrsnice. Mene već dugo zanima jedan drugi grad, onaj koji čovek zida u sebi. Sa geografijom ima veze tek posredno. Više sa civilizacijom koju uspeva da izgradi u sopstvenoj unutrašnjosti. Zato mi se čini da smo mi sami grad o kome govorimo. Ako u sebi ne podignemo neku vrstu unutrašnje civilizacije, teško ćemo postati stanovnici tog tajnog grada koji se prostire u nedogled.

    Otuda i tolika prisutnost raznih duhova kulture u ovoj knjizi. Džojs, Predić, Mikelanđelo, Vitgenštajn, Bouvi, Vorhol, Morison, Stravinski, Vitman i drugi došli su u ove priče delom kao omaži, delom kao promena atmosfere. U većini mojih priča atmosfera preuzima ulogu zapleta. Meni je često bliže da boja, ton, ritam i unutrašnji pritisak nose priču, umesto spoljnog niza događaja. Ti veliki mrtvi i živi autori, muzičari, slikari i mislioci zato ulaze u tekst da promene ritam prizora. Još više od toga, ulaze da bi bili demaskirani. Voleo bih da čitalac prestane da ih gleda kao ukočene autoritete i da ih doživi kao prisustva kroz koja i dalje struji nešto živo.

    Tu se otvara još jedna stvar koja mi je veoma važna. Veza sa mrtvim i živim autorima deluje mi neraskidivo. Čovek nikada ne stvara iz praznine. Uvek postoji neki prethodni glas, neki trag, neka slika, neka melodija, neki davni pogled, neka rečenica koja je prošla kroz nas i ostala u nama. Zato mi je bliska misao da nad stvaralaštvom ne polažu pravo samo oni koji objavljuju knjige i potpisuju slike. Svaki čovek može biti stvaralac sve dok nešto stvara. Nekada je to pesma, nekada slika, nekada odigrana šahovska partija, nekada način na koji neko pravi stolicu, bere trešnje, razgovara sa detetom ili gradi kuću. Pisanje me zbog toga nikada nije zanimalo kao uspostavljanje jednog izdvojenog autora na postolju. Mnogo više me zanima trenutak kada se kod drugog čoveka pokrene mašta i kada i sam poželi da nešto oblikuje.

    Po tome su Sveti Bordel i Plavi Betoven bliski. U obe knjige prisutni su susreti sa senkama kulture, ali ovde sam želeo veću povezanost među pričama i kompaktniji unutrašnji tok. Muzika mi je u tome bila glavno vezivno tkivo. Ponekad imam utisak da ova zbirka vozi čitaoca u jednom muzičkom automobilu, kroz različite četvrti, raspoloženja, slike i svetove, a da se negde ispod svega i dalje čuje isti motor.

    Muzika je za mene mnogo više od teme. Mogu sasvim otvoreno da kažem da me je u nekim ranijim, naročito teškim periodima života, između sedamnaeste i tridesete godine, upravo muzika održala iznad ambisa. U tim godinama bilo je mnogo teskobe, mnogo samorazarajućih misli, mnogo trenutaka u kojima je čovek sam sebi opasan. Muzika je tada za mene predstavljala oblik spasa. Zato se u Plavom Betovenu pojavljuje kao nešto organsko, utkano u samo telo knjige. Otuda i Zvučna kulisa na kraju. Hteo sam da ta knjiga ima i svoj drugi glas.

    Isto važi i za grad. Već sam negde rekao da mi stvaramo grad, da smo mi grad. Čak i selo može postati grad u smislu civilizacije, ako ga naš napor, naše pamćenje i naša mašta tako ustroje. U tom smislu mene ne privlači urbanost kao takva gola sama po sebi, nego kao stanje svesti. Ulica, peron, gradski prevoz, teretana, rov, napuštena stanica, običan prolaz, sve to može odjednom da se otvori ako čovek promeni način gledanja.

    Neko mi je davno rekao da ljudi još uvek pogrešno misle da se očima gleda. Dugo sam razmišljao o toj rečenici. Vremenom sam shvatio da je u njoj sažet jedan veliki problem našeg doba. Gledamo praznim, bukvalnim, korisničkim pogledom. Otuda nam svet deluje iscrpljeno, oglodano, potrošeno. A kada bismo naučili da gledamo srcem, ili makar dubljom pažnjom, peron bi prestao da bude puki peron, rov bi prestao da bude samo istorijska rupa, teretana bi prestala da bude skup sprava, gradski prevoz bi prestao da bude dosadni mehanizam prebacivanja tela sa jednog mesta na drugo. Pred nama bi se ukazao svet ogoljen do svoje tajne. Ne neki drugi svet, nego pravi svet unutar sveta, onaj koji ostaje skriven od banalnog, praznog i eksploatatorskog pogleda.

    Zbog toga u mojim pričama ima toliko stvarnih ljudi, stvarnih tragova, stvarnih unutrašnjih frekvencija. U ovoj knjizi postoje priče posvećene mojoj sestri, mom bratu od tetke, mom psu iz detinjstva, nekim bivšim kolegama sa raznih poslova. Čak i kada priča nema direktnu posvetu, ona nastaje u dodiru sa nečim doživljenim. Sećam se, recimo, situacije iz naselja Braće Jerković u Beogradu, kada mi je prišao nepoznat čovek i tražio cigaru. Sećam se i sunca iz tih januarskih dana 2016, njegovog neobičnog sjaja, načina na koji je izgledalo kao da se prvi put pojavilo u punoj snazi. Takve stvari ostaju i po tom događaju je nastala jedna priča iz zbirke koja se zove Hladno Sunce. Kasnije, doživljene stvari, promene oblik, uđu u prozu, pomešaju se sa drugim slikama i nastane nešto treće. Tu negde počinje književnost kakvu ja razumem.

    Često pišem za druge i zbog drugih. To ne znači da u pisanju nema mene. Mene u njemu ima napretek. Ali ono što ostaje sasvim intimno ponekad i nema potrebu za javnim oblikom. Ono ostaje između mene i duhova pisanja. Tekst koji izlazi pred druge nosi za mene jedno drugo pitanje: kakvu moć ili nemoć ima da deluje na drugog čoveka. Može li da ga pomeri, da ga podseti, da ga probudi, da ga natera da drugačije vidi sopstveni život, sopstveni grad, sopstvenu tugu, sopstvenu stvaralačku mogućnost.

    Kada bih morao sasvim ogoljeno da kažem o čemu zapravo pišem u Plavom Betovenu, rekao bih da pišem o potrazi za nadom u svetu koji postaje sve antihumaniji. Ta nada kod mene nema mnogo veze sa utešnim frazama. Više sa upornošću da se kroz tamu sačuva neki signal, neki ritam, neka plava dubina, nešto što čoveka još drži budnim i živim. Ako ova knjiga uspe da nekoga makar malo približi njegovom unutrašnjem gradu, onda je stigla tamo gde je od početka htela da stigne.

    …

    Knjiga je trenutno u pretprodaji po sniženoj ceni do prvog aprila 2026. godine i
    može se naručiti putem mejla: kontakt@oblakkaktusa.com

    ili putem sajta nova Nove Poetike

  • Aristotel na trafici: Zašto smo zaboravili da se smejemo?


    Korice prvog italijanskog izdanja romana Ime ruže
    Slika korica prvog italijanskog izdanja knjige

    Piše: Vladimir Tomić

    Jedna od boljih akcija koja se dogodila u ovoj državi, a koje se ja sećam kao nečega stvarno kolektivnog, na nivou čitavog naroda, desila se negde u periodu između 2001. i 2005. godine. Ne sećam se sasvim precizno da li je u to bila direktno uključena država, jer je više delovalo kao projekat koji su gurale medijske kuće i novine (tada drugačije nego danas), uz koje si mogao da dobiješ knjigu po simboličnoj ceni. U mojoj glavi to je ostalo kao „knjige za dinar”: ujutro kupiš novine na trafici, i uz njih dobiješ knjigu. A među tim naslovima bilo je nečeg ozbiljno dobrog, recimo Ime ruže Umberta Eka, ili Hadrijanovi memoari Margerit Jursenar.

    Naravno, skladno s našim mentalitetom, čak i od takve dositejevske, prosvetiteljske akcije, smeštene u 21. vek, ponegde se pravio nušićevski cirkus. Dešavalo se da dođeš na trafiku, da bukvalno brzgaš da budeš prvi u sedam ujutru, i onda ti prodavac (ili prodavačica) hladno kaže: „Nema više tih novina.” Kao da je u pitanju neka retka roba ispod pulta, a ne nešto što je javno reklamirano i što bi trebalo da bude dostupno svima koji su poranili.

    To se meni dogodilo jednog jutra u Leskovcu, u centru, kod gimnazije; tu negde i kod suda i supa, sve mi je i danas u slici: raskrsnica, hladnoća jutra, ona vrsta gradske polu-tišine koja traje samo par minuta pre nego što se dan potpuno zahukta. Ja školarac, dan mi počinje tako što ustajem, prebacujem se autobusom oko 17 kilometara do škole, a u tom periodu već postajem izrazito neposlušan spram autoriteta: u glavi mi nije disciplina, nego ono što volim i u šta bežim: književnost, filozofija, psihologija, istorija. U ustima mi gori cigareta „57”, tada popularna među mlađima, i iz nekog polu-zbunjenog uzbuđenja, jer taj dan se „hvata” Eko – pitam prodavačicu, onako sugestivno i ispitivački: „A imate li te novine?” Pritom znam da ona zna i ja znam zašto ih tražim, kao da je greh tražiti nešto što je išlo javno, kao reklama, nešto što bi navodno trebalo da bude dostupno svima ako kupiš taj broj. Ona mi kaže kratko: „Ne.” Hej – „ne”, bez objašnjenja, bez ičega, a lice joj već u stavu: sad ću ga ubiti ako još nešto pita. Nema veze što je prošlo jedva desetak minuta od otvaranja trafike, i nema šanse da je stvarno sve rasprodato u tom kratkom periodu… Ah, those were the days…

    Srećom, kasnije sam, sa nekih sedamnaest godina, na drugi način došao do Imena ruže, i tu se dešava nešto što mi je ostalo kao jedna od najjačih književnih slika cenzure: u romanu se pokušava sakriti, uništiti, skloniti od sveta Aristotelova izgubljena knjiga o smehu; i to od strane fanatičnog starca u manastiru, čoveka koji je uverio sebe, u svom religiozno-ideološkom i dogmatskom uverenju, da se Isus Hrist navodno nikada nije smejao i da je smeh neskladan s božanskom prirodom. Premda Aristotel, naravno, ne govori o Isusu, jer za Isusa nije ni mogao znati; Aristotel je kroz čitav taj period skolastike i srednjeg veka bio autoritet bez kojeg se gotovo ništa nije smelo misliti do kraja. Zato su se njegova dela prevodila, analizirala i „uklapala” tako da potvrđuju obavezujuću istinu; svako drugo tumačenje lako je moglo biti proglašeno za jeres, sektaštvo, pa i đavolja posla.

    Ekov manastir je smešten u kasnu jesen 1327. godine, u severnoj Italiji, u trenutku kad teologija nadilazi akademsku disciplinu, i deluje kao politička poluga, a rasprava o siromaštvu, moći i „pravoverju” ima posledice po tela.

    I zaista, ta tela su u Ekovom svetu podložna najsurovijem ispisivanju moći. Knjiga nam ne dozvoljava da zaboravimo kako su teološke apstrakcije neretko završavale u krvi i dimu lomača. Dovoljno je prisetiti se jezivih odjeka o sudbini fra Dolčina i njegovih sledbenika, onih nesrećnika optuženih za jeres i paktiranje sa đavolom, čije je meso kidano usijanim kleštima, a koža drana sa živih tela na gradskim trgovima. Eko nas, sa izoštrenim vidom za istorijski detalj i suptilnošću vrhunskog esejiste, podseća da je srednji vek vreme kada se ideja doslovno urezivala u ljudsku fizionomiju. Telo jeretika bilo je pergament na kojem je Inkvizicija ispisivala svoju apsolutnu istinu.


    Kadar iz filma Ime ruže
    Kadar iz filma “Ime ruže”

    Ali, ispod tog vidljivog, brutalnog teatra surovosti, odvija se jedan mnogo tiši, ali suštinski opasniji rat. Rat za znakove, za simbole, za ono što sme da se misli i oseća. Eko, taj vrstan semiotičar, postavlja Vilijama od Baskervila da čita svet kao tekst, dok se prava knjiga; onaj mitski, izgubljeni drugi tom Aristotelove Poetike, krije u samom srcu lavirinta. Zašto baš komedija? Zašto je rasprava o smehu toliko opasna da se zbog nje ubija, truje i na kraju spaljuje najveća biblioteka hrišćanskog sveta?

    Slepi bibliotekar, Horhe od Burgosa, čuvar te stroge, ledene ortodoksije, ne plaši se Aristotela kao paganskog filozofa; Crkva je njega već asimilovala i prilagodila. On se plaši, ni manje ni više nego – legitimizacije smeha. U jednom od najbriljantnijih dijaloga u romanu, Horhe izgovara antologijsku odbranu dogme: „Smeh potresa telo, unakažava crte lica, čini da čovek izgleda kao majmun.” Ali njegov pravi strah leži dublje, u samoj ontologiji vlasti. Smeh oslobađa seljaka od straha od đavola. A ako nema straha od đavola, gubi se potreba za Bogom, barem onim Bogom kojeg Horhe i njegova uskogruda institucija predstavljaju. Zakon bez straha ne može da vlada. Smeh je ultimativna subverzija; on prevrće svet naglavačke, on demistifikuje nedodirljivo, on obara lažne autoritete u prašinu svakodnevice.

    Kada Vilijam od Baskervila konačno formuliše svoju tezu, on to čini sa melanholijom čoveka koji razume tragičnu prirodu fanatizma: „Možda je zadatak onoga koji voli ljude da ih navede da se smeju istini, jer jedina istina jeste naučiti osloboditi se bolesne strasti prema istini.”

    I tu dolazimo do onog ključnog, suptilnog ponora koji se otvara pred nama danas, dok razmišljam o tom hladnom jutru na leskovačkoj raskrsnici. Mi nismo spalili biblioteku, niti smo, poput Horhea, zatrovali ivice stranica da bismo ubili one koji ih gladno čitaju. Naš gubitak je daleko tragičniji, jer je nevidljiv. Mi smo smeh izgubili tako što smo ga banalizovali. Pred onom namrgođenom prodavačicom na trafici nije bilo mesta za osmeh, već samo za tupu, mehaničku ozbiljnost svakodnevnog preživljavanja i slepe poslušnosti nekom malom, lokalnom autoritetu.

    Danas nam se čini da se smejemo više nego ikad: okruženi smo industrijom zabave, jeftinim humorom, beskrajnim cinizmom sa digitalnih ekrana. Ali to nije onaj aristotelovski, katarzični smeh koji oslobađa od straha. To je histerični grč, prazna buka koja služi samo da prikrije unutrašnju teskobu. Pravi smeh, onaj koji trese temelje dogme i koji ume da se naruga i samoj smrti, tiho je ispario iz naših života. Postali smo društvo smrtno ozbiljnih fanatika, zatvorenih u sopstvene ideološke eho-komore, uvereni u ispravnost svojih malih, privatnih inkvizicija. Izgubivši taj oslobađajući smeh, postali smo sličniji slepom Horheu nego što smo spremni da priznamo; grčevito čuvamo svoje istine, spremni da metaforički „oderemo kožu” svakome ko se usudi da dovede u pitanje našu svetost i naše stavove.

    Kada se danas, decenijama kasnije, setim tog gorko-krompirastog mirisa „57” cigarete i promrzlih prstiju koji stežu sitniš za knjigu, shvatam da je Ekov roman mnogo više od detektivske priče u mantiji. To je epitaf jednom svetu koji je znao šta znači tajna i šta znači iskonska, opasna radost saznanja. Biblioteka je možda izgorela, a od nekadašnjeg sveta ostala su samo imena. Stat rosa pristina nomine, nomina nuda tenemus (Od ruže negdašnje osta ime, imena tek gola imamo). Ali onaj pravi poraz nećemo naći u pepelu izgorelih knjiga; on se nalazi u našoj hroničnoj nesposobnosti da se, pred licem apsurda i nametnutih životnih pravila, makar i onih sasvim banalnih na lokalnoj trafici, iskreno, duboko i oslobađajuće – nasmejemo.

  • Mala ceremonija pranja savesti: Zašto volimo uglađeni kriminal


    Džejms Ensor, Intriga
    Džejms Ensor, Intriga, izvor slike: Wikimedia Commons


    Piše: Vladimir Tomić

    Meni je neverovatno koliko ljudi vole onaj fini, uglađeni kriminal koji se uopšte ne predstavlja kao kriminal. Naprotiv, on dolazi namirisan, obrijan, gramatički ispravan, sa urednim potpisom, memorandumom, pečatom i obaveznom pričom o redu, radu, napretku, stabilnosti i odgovornosti. Nad takvim kriminalom se gotovo niko ne zgražava. Ljudi ga često i ne vid; ili ga vide, pa ga zovu drugačije. Zovu ga procedura, poslovanje, realnost, tržište, reforma, nužna mera. Ali kada neko ukrade čokoladicu, limenku piva i sok, tada se odjednom probudi moral. Tada se cela gomila seti pravde. Tada se lepe slike po radnji, tada kreće javni prezir, tada sitni čovek postaje pogodan da primi na sebe svu tuđu prljavštinu.

    Dok sam ranije živeo na levoj obali Dunava, u tom našem nesrećnom prigradskom produžetku savremenog Beograda, gledao sam upravo takav prizor. Jedan momak, obeležen kao lopov, izložen slikom i natpisom ispred nekog supermarketa, kao da je njegova sitna krađa najveći poremećaj javnog morala. Ne branim krađu. Zakon postoji i neka radi svoj posao. Ko ukrade, neka odgovara u okviru pravnog sistema, uključujući i mene. Ali ono što me tu zanima nije taj, meni nepoznat momak čiju sam sliku tada video na vratima, na ulazu u prodavnicu. Mene zanima sladostrašće i zluradost zajednice koja jedva čeka da nekoga javno obeleži, ne zato što veruje u pravdu, nego zato što joj treba mali, vidljivi krivac; neko dovoljno slab da na njega prebaci ono što ne može da prizna kod sebe. Taj prizor daleko je od bilo kakve pravde; to je mala ceremonija pranja savesti.

    Tu se već otvara pitanje koje je važnije od svake pojedinačne krađe. Zašto društvo mnogo lakše podnosi veliki, sistemski, legalizovani lopovluk od sitnog i nespretnog prestupa? Zašto ljudi bez većeg uznemirenja prihvataju krađu tuđeg vremena, tuđe energije, tuđeg zdravlja, tuđih živaca, krađu dostojanstva na poslu, krađu smisla iz jezika, krađu stvarnosti kroz propagandu i moralne poze, a onda se razgore nad tri artikla iz prodavnice? Zato što sitni prestup još uvek ima ružan oblik. Još nije estetski sređen. Još nema kostim, još nema instituciju iza sebe; još se vidi da je krađa. A ono što dolazi kroz sistem više ne deluje kao prestup, nego kao prirodno stanje stvari.

    Tu za mene počinje Paklena pomorandža. Ovaj Berdžisov roman iz 1962. i Kjubrikov film iz 1971. meni nisu bitni zato što prikazuju „budućnost”, niti zato što nude neku puku distopijsku egzotiku. Važni su zato što brutalno ogoljavaju mehanizam po kome društvo bira koje će nasilje da osudi, a koje da upotrebi. Berdžisov tekst već u osnovi satire udara na političke sisteme koji polaze od ideje da čoveka treba ili mehanički popraviti ili zauvek otpisati. Kjubrik je tome dao hladnu, sterilnu, neku vrstu liturgijske vizuelnosti.


    Kadar iz filma Paklena pomorandža
    Kadar iz filma Paklena pomorandža

    Najpre imamo Aleksa i njegovu bandu. Oni tuku, siluju, ponižavaju, uživaju u sili kao sirovom zadovoljstvu. To je užas koji niko ne može da relativizuje. Ali Kjubrik nije glup da bi se zaustavio na tome. On ne pravi film koji kaže: evo zla, kaznite ga i mirna Bosna. Njega zanima šta dolazi posle, kada se društvo dočepa zločinca. Tada tek kreće ozbiljniji horor. Jer društvo, čim dobije priliku, ne pokušava da razume slobodu, odgovornost i granice kazne, nego pokušava da proizvede upotrebljivo biće. Aleks ne treba da postane čovek, nego funkcionalan primerak.

    Zato je toliko važan onaj zatvorski sveštenik, sa tom propalom fizionomijom i iskvarenim zubima, kao da je i sama savest u tom svetu već načeta, kao da ni crkveni glas više ne dolazi iz čistote, nego iz kvarenja koje je zahvatilo sve. Pa ipak, baš taj čovek izgovara jednu od retkih ozbiljnih primedbi u celom filmu. On razume da problem nije bukvalno u tome da li je Aleks bio monstrum, nego u tome šta ostaje od čoveka kada mu oduzmete mogućnost izbora. U priči Berdžisa i Kjubrika upravo kapelan upozorava da je Aleksu oduzeta slobodna volja, dok država kroz Ludoviko tehniku slavi efikasnost, pad kriminala i rasterećenje zatvora.

    Tu se vidi pravo lice poretka, jer poredak ne traži dobro. Dobro ga suštinski ne zanima. Dobro je nepredvidivo, jer traži unutrašnju odluku, svest, lom, odgovornost, preobražaj. Poredak traži poslušnost. Traži telo koje neće praviti smetnje. Traži refleks. Traži ljudsku mašinu koja će na određeni nadražaj reagovati unapred programirano. Otuda i ona Fukoova važna poenta, koju sam već obrađivao u tekstu o kažnjavanju: moderni svet nije ukinuo nasilje, nego ga je premestio i usavršio. Kazna više ne mora da bude javno komadanje tela na trgu. Dovoljno je da postane disciplina, nadzor, procedura, popravka, psihološka obrada, dnevni raspored, korekcija ponašanja. Fuko baš to opisuje kao prelaz sa spektakla kazne na mnogo tiše i delotvornije oblike kontrole, koji proizvode „poslušna tela”.

    Zato je smešno kada neko Paklenu pomorandžu čita kao bukvalnu priču o huliganima. Film jeste pun huliganstva, ali pravo huliganstvo u njemu prevazilazi ulično i postaje kolektivno društveno, sistemsko. Ulično huliganstvo je prosto, bučno i nepismeno. Ono te udari flašom ili čizmom. Dublje sistemsko, formalno, pa i duhovno huliganstvo je ozbiljnije, jer nosi uniformu, propis, stručnu terminologiju, političko opravdanje i osmeh čoveka koji tačno zna da neće biti nazvan huliganom. Huligan duha nije onaj koji ne ume da govori, nego onaj koji je naučio da vlastitu brutalnost prevede na jezik opšteg dobra.

    Zbog toga je jedan od najvažnijih trenutaka u filmu onaj kada Aleksovi bivši drugari postaju policija. Jučerašnji ulično nasilni idioti nisu nestali. Sistem ih nije prevazišao; on ih je zaposlio. U filmskoj verziji Aleks posle izlaska iz zatvora nailazi na bivše drugove, sada policajce, koji ga odvode van grada i brutalno tuku. U književnom i filmskom svetu Paklene pomorandže tu se ne radi o nekakvoj sporednoj ironiji, nego  o centralnoj istini: država ne uklanja nasilje, ona ga preraspodeljuje i dodeljuje legitimaciju onome što joj je korisno.

    To je trenutak kada film prestaje da bude priča o jednom poremećenom mladiću i postaje anatomija poretka. Aleks je u prvoj polovini filma predatorska sirovina. U drugoj polovini postaje eksperimentalni objekat. Na kraju se pojavljuje i kao politički instrument. Njegovo telo prvo služi njemu samom, zatim nauci i zatvorskom sistemu, pa onda opoziciji, pa opet državi. Niko ga ne tretira kao osobu. Svi ga tretiraju kao materijal. To je ono najgadnije u toj priči. Čak i kada ga navodno spašavaju, oni ga koriste; čak i kada mu se zgražavaju nad zločinom, oni ga prerađuju u alat.

    Zato mi je važan i biografski slučaj francuskog pisca Žan Žene-a. Ne radi se o tome da bi njega trebalo pretvoriti u moralnog heroja, niti zato što sitni kriminal treba romantizovati, nego zato što je u njegovom slučaju paradoks toliko čist da ga pristojno društvo ne može svariti. Žene je zaista bio lopov, skitnica, autsajder, višestruko obeležen čovek, a ipak je iz tog taloga izašla književnost izuzetne snage. Biografije beleže da je počeo da piše u zatvoru, da je Dnevnik lopova otvorena prerada njegovog života džeparoša i skitnice, a Žan-Pol Sartr je u knjizi Sveti Žene, glumac i mučenik (1952), od njega načinio gotovo egzemplaran slučaj, pokušaj da se pokaže kako se iz očaja i društvene osude može izumeti sopstveni izlaz. U isto vreme, opaska koju kritika prenosi od Koktoa, da je Žene bio „loš lopov” jer se stalno dao uhvatiti, pogađa nešto vrlo bitno. Kao lopov bio je neuspešan. Kao pisac bio je opasan.


    Korice romana Notre-Dame-des-Fleurs Žana Ženea
    Notre-Dame-des-Fleurs, Žan Žene, izvor slike: Wikimedia Commons

    Tu paradoks postaje nepodnošljiv za građansko licemerje. Društvo može da podnese lopova samo dok ga može prezreti. Može da podnese grešnika samo dok ga može držati na distanci, pod staklom, kao upozorenje. Ali kada taj isti čovek od svog pada napravi jezik, od svog prestupa napravi formu, od svoje mrlje napravi stil i književnu istinu, tada nastaje panika. Jer tada više nije moguće reći: vidi ga, to je ološ, i mi sa tim nemamo veze. Tada taj „ološ” počinje da govori jasnije od onih koji mu sude. Tada se vidi da društvo ne prezire zločin iz ljubavi prema dobru, nego iz potrebe da održi raspodelu čistih i nečistih.

    Mislim da bi Mišel Fuko, koji se u svoje vreme zalagao za prava mnogih zatvorenika, to lako prepoznao. On je pokazao da moderni režimi ne funkcionišu prvenstveno tako što ubijaju na trgu, nego tako što klasifikuju, nadziru, opisuju, zatvaraju, leče, prevaspitavaju, normalizuju. Ne treba im više krvava pozornica svakog dana. Dovoljno je da postoji mreža institucija kroz koje pojedinac stalno biva procenjivan. Zbog toga je onaj mali lokalni prizor iz prodavnice, zalepljena slika i natpis „lopov”, meni bio toliko simptomatičan. To je sirotinjska verzija starog stuba srama, spojena sa modernom potrebom da se neko trajno označi. Malo parče lokalnog panoptikona. Malo privatno vešalo za moralnu dekoraciju. U svom ranijem eseju o Fukoovom prelazu od javne torture ka disciplini već sam pisao kako kazna u modernosti postaje manje teatralna, a prodornija, dok nadzor postaje rasut i svakodnevan. Upravo zato je današnje javno sramoćenje tako podmuklo: ono je istovremeno arhaično i savremeno.

    Blizak mi je i Verner Hercog kada govori o smrtnoj kazni. U Into the Abyss on ne pravi sentimentalni pamflet, niti amnestira ubice, ali zauzima jasan stav protiv državnog ubijanja i pokušava da u svima vidi ono što je jedan tekst dobro nazvao „victims all”, ljude koji su, na različite načine, već oštećeni, polomljeni, unakaženi istorijom sopstvenih života. Hercogova snaga nije u tome što briše razliku između zločina i kazne, nego u tome što odbija da državi prizna metafizičko pravo da se, u ime pravde, spusti na nivo ritualnog uklanjanja čoveka. Tu se opet vraćamo na isto mesto: društvo voli kaznu onda kada se kroz nju oseti čisto. A baš tu počinje laž.

    Mene, dakle, ne zanima sitna moralna vežba u kojoj ćemo brzo utvrditi da je neko krao, da je neko bio nasilan, da je neko bio poročan, pa ćemo time završiti posao. Mene zanima zašto društvo stalno traži prizore u kojima može da osudi vidljivo zlo, samo da ne bi moralo da misli o zlu koje svakodnevno proizvodi i raspoređuje. U tom smislu Aleks iz Paklene pomorandže ne predstavlja izolovan slučaj; on je grub nacrt nečega što već postoji svuda oko nas. Njegovi drugari koji postaju policija nadmašuju filmski vic. Oni su logika sveta u kome se nasilje ne ukida, nego administrira. Zatvorski kapelan sa trulim zubima daleko je ovde od nekakve usputne groteske; on je znak da je i sama savest zarobljena u pokvarenom aparatu. Pisac Žan Žene je dokaz da društvo više voli čistog sudiju nego prljavu istinu. A ona zalepljena slika nesrećnog momka na prodavnici je upravo sve suprotno od moralnog zdravlja zajednice. To je znak da zajednica i dalje veruje da se sopstvena prljavština može skinuti tako što će se nalepiti na nečije tuđe lice.

    Preporučena literatura i izvori

    1. Vladimir Tomić, „Ludnice, zatvori i kažnjavanje: Mišel Fuko”
    2. Berdžis, Entoni. Paklena pomorandža. Beograd: Algoritam, 2006. ISBN 978-86-7662-040-1.
    3. Žan-Pol Sartr, Sveti Žene, glumac i mučenik (1952). Naslov originala: Saint Genet, comédien et martyr

  • Različitost kao pretnja tuđoj ravnoteži


    Fenomen bestežinskog stanja

    Remedios Varo – Fenomen bestežinskog stanja (1963)
    Nacionalni muzej žena u umetnosti, Vašington

    Piše: Vladimir Tomić

    Različitost uopšte nije tako laka za prihvatanje kao što se voli govoriti. Ne mislim ovde prvenstveno na različitost u mišljenju, ukusu ili stavu, nego na onu dublju, neugodniju i stvarniju različitost: različitost u načinu života. Tu se stvari lome mnogo pre nego što ih iko izgovori. Jer stav možemo saslušati, sa njim se čak i kurtoazno ne složiti, ali način života drugog čoveka, ukoliko je zaista njegov, ukoliko je organski, dosledan i proživljen, deluje mnogo snažnije od bilo kog mišljenja. On ne ulazi u raspravu, nego u naš mir.

    Jako je malo ljudi koji iskreno prihvataju da drugi može živeti drugačije, a da ga pritom ne treba popravljati, prevoditi na sopstveni jezik, uvoditi u sopstveni sistem vrednosti. Većina će deklarativno braniti pravo na različitost, sve dok ta različitost ostaje na bezbednoj udaljenosti, kao apstraktna ideja, kao parola, kao ukras savremenog sveta. Ali kada se pojavi pred njima u živom čoveku, u njegovim navikama, ritmu, izborima, ćutanju, odnosima, odsustvu ambicije, ili možda baš u višku ambicije, u njegovom povlačenju, njegovoj veri, neveri, osami, slobodi, načinu na koji voli ili odbija da pripada, tada različitost prestaje da bude pozerstvo i postaje iskušenje.

    Čovek ne živi samo od svojih uverenja, nego i od nevidljivog poretka koji je oko sebe izgradio da bi mogao da opstane. Taj poredak je neka vrsta unutrašnje astronomije. Svako od nas ima svoj centar gravitacije, svoju orbitu, svoju konstelaciju navika, strahova, opravdanja i želja. U tom prostoru koji nazivamo ličnošću kruži mnogo više od naših stavova; kruži i sve ono što nam omogućava da verujemo da je naš život, ovakav kakav jeste, ipak imao smisla. Zato tako često ne branimo istinu, nego sopstvenu statiku.

    Otud i dolazi ona tiha, a ponekad i surova potreba da druge ljude uvučemo u svoje gravitaciono polje. To najčešće nije nekakva svesna zloba. Nije ni uvek želja za dominacijom. Mnogo češće to je mehanizam odbrane. Kada drugi misli slično kao mi, živi slično kao mi, bira slično kao mi, tada nam je lakše da poverujemo da smo dobro izabrali sopstveni život. Tuđe slaganje nas umiruje. Tuđa sličnost nas učvršćuje. U istom koordinatnom sistemu manje je sumnje, manje vrtoglavice, manje neizrečenog pitanja: a šta ako je moglo i drugačije?

    Zato autentična različitost ume da izazove gotovo telesnu nelagodu. Naročito onda kada nije teatralna, kada se ne nameće, kada ne traži ničije odobrenje, nego jednostavno postoji. Čovek koji živi izvan zadatih obrazaca, a pritom ne deluje ni izgubljeno ni nesrećno, nego sabrano, celovito i mirno, kod drugih izaziva, pored čuđenja, nešto opasnije: egzistencijalnu vrtoglavicu. Jer njegovo postojanje pokazuje da svet nije zatvoren u jedan model, da smisao nije monopol većine i da život ne duguje nikome uniformnost. Takva pojava ruši prećutni dogovor po kome svi treba da kruže oko istih vrednosti, istih ciljeva, istih predstava uspeha, ljubavi, zajedništva i normalnosti.

    Kada se naše polje sudari sa nečijim koje je drugačije, odbojno ili možda neobjašnjivo privlačnije od našeg, tada ne dolazi samo do neslaganja, nego do poremećaja ravnoteže. Osećaj ugroženosti koji tada nastaje često nema veze sa realnom opasnošću. Drugi nas ne ugrožava time što nas napada, nego time što postoji mimo naših pravila, a ipak ne propada. Možda je upravo to ono najteže za podneti: ne tuđa agresija, nego tuđa sloboda. Ne tuđa osuda, nego tuđa nezavisnost od naših mera.

    Malo je ljudi koji zaista imaju dovoljno unutrašnje širine da posmatraju tuđu orbitu bez potrebe da je prekrajaju. Za to nije dovoljna ni obrazovanost, ni kulturna poza, ni naučena tolerancija. Potreban je stabilan unutrašnji centar, dovoljno jak da se ne uznemiri pred onim što nije isto. Samo onaj čovek koji se nije potpuno otuđio od sopstvenog života može bez zavisti, bez straha i bez prikrivene potrebe za asimilacijom gledati kako neko drugi živi po drugačijem zakonu.

    Možda je zato istinsko prihvatanje različitosti jedna od najređih mentalnih sposobnosti. Ne radi se o onom: pustiti drugog da postoji. To bi bilo premalo. Ono znači ne doživeti tuđe postojanje kao prekor sopstvenom. Znači moći gledati drugog čoveka, njegovu izdvojenost, njegovu neuklopljenost, njegovu čudnu i neponovljivu orbitu, a ne poželeti odmah da je privedemo svom nebu. Jer tek tada različitost prestaje da bude pretnja i postaje ono što bi mogla biti od početka: proširenje sveta.

  • Mi smo program u tuđem bioskopu: O kosmičkom voajerizmu Frenka Herberta

     


    Korice prvog izdanja romana The Heaven Makers Frenka Herberta
    Korice prvog izdanja knjige; izvor slike wikimedia commons


    Piše: Vladimir Tomić

    –Šta je vreme za Kemse?
    – Vreme je naša igračka.
    Frenk Herbert, Stvaraoci Neba


    Frenk Herbert je danas prevashodno poznat po Dini, a opet se vratilo veliko interesovanje za taj njegov magnum opus, pogurano i novim talasom ekranizacija, posebno filmom „Dina: Drugi deo“ iz 2024. godine.[1] Ja sam Dinu čitao mnogo davno, kao dete, pa postoje delovi koji su izbledeli, ali sam se nedavno opet podsetio te fantastične knjige. Mnogi ljudi koji nisu fanovi naučne fantastike izbegavaju tu knjigu, jer imaju unapred predrasudu da je to neka pucačina laserima u stilu „Ratova zvezda“. Srećom, žanrovski sam oduvek bio eklektik i ne postoji književni žanr koji manje ili više favorizujem, iako neke jesam čitao više u odnosu na druge.


    Nego, nešto drugo sam hteo da kažem u vezi Frenka Herberta. On ima i druga dela, nastala u periodu kada je radio kao novinar i ekološki konsultant, pre nego što ga je slava Dine potpuno preuzela. Posebno mi je bila zanimljiva jedna njegova priča koju sam dugo pamtio pogrešno. Mislio sam da je to neka sirovija, „mladalačka“ stvar napisana pre Dine, gde se Zemlja posmatra kao terarijum, zoo vrt, ili još preciznije zabavni park za dokone vanzemaljce tinejdžere koji iz čiste dosade odluče da se sprdaju sa zemaljskim bićima. Ono na šta sam zapravo mislio jeste Herbertov roman „Stvaraoci neba“ (u originalu The Heaven Makers). Važna faktografska ispravka je da on nije nastao pre Dine, već je prvo objavljivan kao serijal u časopisu Amazing Stories 1967. godine, a kao knjiga 1968. godine.[2] I druga ispravka je zanimljivija od prve. Tu u prvom planu nisu „tinejdžeri koji slučajno otkriju plavu planetu“, nego savremena Zemlja sa jednom pukotinom koja nije vidljiva na geografskim kartama: činjenicom da nas neko posmatra i povremeno usmerava, ne zbog nauke, ne zbog kolonizacije, nego zbog uživanja u tuđim životima.


    Kad sam bio klinac, ta ideja mi je verovatno bila prevelika, pa sam je sveo na nešto poznato. Vanzemaljci tinejdžeri. Nezrelost. Ruganje. Onaj osećaj kad neko ko ima moć, i nema posledicu, odluči da testira granice. To se lako pamti, jer liči na školsko dvorište, samo što je dvorište ovog puta planeta. Međutim, kod Herberta poenta nije u uzrastu, nego u držanju. I tu sam napravio grešku koja je skoro tačna. Greška koja, kad je pogledaš pod svetlom, kaže više o mehanici sećanja nego o samom romanu.


    Ako bih morao jednom rečenicom da opišem „Stvaraoce neba“, rekao bih ovako: to je roman o tome kako izgleda kad se tvoj život ispostavi kao program u tuđem bioskopu. Nije reč o teoriji zavere u kafanskom smislu, već premisa romana funkcioniše kao hladna pretpostavka koja ti promeni držanje tela: neko gleda, neko meri reakcije, neko navija da se potreseš baš tad, na tom mestu, u toj rečenici. Herbert tu radi nešto što mnogi autori naučne fantastike rade iz suprotnog smera. Ne pita: „Šta ako mi jednom postanemo bogovi?“ Nego pita: „Šta ako su bogovi već tu, samo su iscrpljeni?“ I onda doda još gore: „Šta ako su iscrpljeni baš zato što su pobedili smrt?“


    Vanzemaljci u romanu zovu se Kemsi (Chem). Oni su tehnološki toliko daleko da im je besmrtnost postala tehničko stanje, a ne metafizička želja. I umesto da iz toga izađe neka uzvišena civilizacija, Herbert ih prikazuje kao bića koja pate od jedne naizgled banalne bolesti: dosade. Ta dosada nije onaj naš trenutak kad nemaš šta da radiš. Kod njih je dosada gravitacija. Stalna, sveprisutna, teška. Ne postoji „sutra“ koje će ih uplašiti, jer ne postoji kraj koji bi sutra učinio dragocenim. Zbog toga Kemsi postaju paradoks: neranjivi, a psihološki krhki; večni, a unutra kao ispražnjeni. Tu se pojavljuje jedan detalj koji mi je posebno ostao u glavi. Kemsi su povezani nečim što se zove Tigivogova mreža (Tiggywaugh’s Web), sistem koji ih drži u zajedničkom stanju, skoro kao kolektivna sigurnosna mreža civilizacije koja ne dozvoljava fizičku povredu. To znači: pojedinac je zaštićen, ali i vezan. Ne samo telo, nego i ponašanje. Individualnost im je problem, gotovo kvar. I tu dolazimo do ključne tačke: nisu oni tinejdžeri po godinama. Oni su tinejdžeri po odnosu prema posledici. Kad nema posledice, kad je rizik ukinut, kad ti je svet stalno u „sigurnom režimu“, počneš da tražiš stimulans. A najbrži stimulans je tuđa drama.


    Herbert tu uvodi koncept koji zvuči kao tehnička reč iz nekog starog pulp časopisa, ali u stvari pogađa pravo u stomak: pantovajv (pantovive). To je uređaj, odnosno sistem kroz koji Kemsi ne gledaju samo sliku i zvuk, nego proživljavaju emocije. Oni „ulaze“ u tuđe doživljaje, u tuđe strahove, u tuđe krize. Ljudski životi postaju njihov sadržaj. Zemlja je za njih produkcija. Ima „brodove priča“, ima „empateatar“, ima publiku koja se navikla na intenzitet i traži jače. I ima jednog posebnog „režisera“, odnosno direktora: Frafina (Fraffin). Frafina je zanimljivo zamišljen baš zato što nije samo monstruozni manipulator iz kartonske kutije. On je umetnik u društvu koje je izgubilo umetnost. On je individualac u vrsti koja je kolektivna. On je neko ko je, zbog duge vezanosti za Zemlju, postao „drugačiji“, i upravo zato opasan.


    U romanu postoji formalno pravilo neuplitanja, ali Frafin ga krši. Ne zato što mu treba teritorija, niti zato što želi koloniju, nego zato što želi priču. A priča, naročito ona koja pali publiku, najlakše se pravi od konflikta. Herbert ovde ne ulazi u metafore. On kaže otvoreno: Kemsi rade kroz emocije, posebno kroz negativne emocije. Oni ih ubacuju, fokusiraju, usmeravaju. Mržnja je gorivo koje se najlakše pali i najbrže širi. I, što je najcrnje, Frafin čak konstatuje da bi ljudi, bez tih manipulatora, razlike rešavali mnogo mirnije, za stolom, pregovorom. Herbert nam ovde daje jednu mračnu misao kroz usta svojih likova: „Svako od nas je istovremeno i Kain i Avelj.“ To znači da nasilje nije nužno naša jedina sudbina, već često posledica toga što neko spolja potpaljuje onog Kaina u nama.


    Da se ne bi sve zadržalo na „svetskoj istoriji kao predstavi“, Herbert spušta radnju u mali kalifornijski grad i pravi zločin koji se pamti. Džo Marfi (Joe Murphey) ubija svoju ženu sabljom, i to nije prikazano kao nasumično ludilo. To je prikazano kao rezultat dugog i preciznog psihološkog pritiska, manipulisane sumnje. I tu se pojavljuje moj omiljeni tip lika kod Herberta: čovek koji pokušava da ostane racionalan dok mu realnost klizi iz ruku. To je psiholog Androkle Turlou, koga svi zovu Endi. Njegova profesija nije tu da bi roman „bio pametan“. Ona je tu kao alat otpora. Zbog oštećenja vida u jednoj nesreći, Endi nosi specijalna sočiva koja, igrom slučaja, probijaju vizuelnu kamuflažu Kemsa. On je taj koji počinje da vidi senke u uglovima, posmatrače koje niko drugi ne primećuje. Endi nije heroj jer je najjači, nego jer pokušava da razume mehanizam, a ne samo da reaguje. Nasuprot njemu stoji Rut Marfi, ćerka iz te kuće, koja je nažalost prikazana prilično plošno, kao objekt manipulacije i žudnje, što je zamerka koju mnogi kritičari, uključujući i oštrog Dejvida Pringla, s pravom upućuju Herbertu za ovaj period. Ipak, dinamika njihovog odnosa otkriva koliko je znanje, kad dođe prerano i bez kontrole, teret, a ne dar.


    Da bi priča imala moralni pritisak i na strani Kemsa, u roman ulazi Keleksel (Kelexel), inspektor poslat od njihove vlasti, Primata, da proveri da li Frafin krši zakon. Keleksel u početku deluje kao čista birokratija: zakon, procedura, hladnoća. Ali onda se desi ono što je Herbertov stari trik: posmatrač se navuče. Keleksel, sedeći u empateatru, gleda Frafina i primećuje kod njega ono što Kemsi skoro da nemaju: „zaprepašćujuću individualnost“. I polako, kroz Zemlju, kroz ljudsku nepredvidivost, Keleksel počinje da se menja. On počinje da postaje individua. A individua, u takvom sistemu, nije stabilno stanje. To je kriza. Neću ovde da se pravim da ne postoji kraj. Roman ide ka tome da je ponekad jedini izlaz iz savršenog zatvora upravo ono što je zatvor ukinuo: konačnost. Keleksel shvata da je jedini način da sruši Tigivogovu mrežu taj da u nju ubaci podatak koji ona ne može da obradi – sopstvenu smrt. Njegovo samoubistvo je bomba bačena u sistem besmrtnosti. Herbert time ubada iglu u balon večnosti: besmrtnost je sigurna, ali sigurnost je sterilna.


    Sad se vraćam na svoju grešku, jer mi je ona u stvari postala zanimljivija od faktografije. Kad si klinac, ti još nemaš pojmove za sve vrste moći. Nemaš pojmove za dosadu koja nije hir, nego egzistencijalna rupa. I onda uradiš ono što mozak uvek radi: prevedeš nepoznato u poznato. „Sprdanje“ jeste dobar prevod, samo je pogrešan subjekt. Nisu to vanzemaljci tinejdžeri. To je civilizacija koja se ponaša tinejdžerski zato što joj ništa ne može. Zato što nema cenu. Zato što joj je tuđa drama jedini ukus. I u tom smislu, moja greška je bila skoro tačna: ja sam pogodio ton, promašio uzrast.


    Ovo je mesto gde mi je prirodno da pravim mostove. Kod Filipa K. Dika postoji ona stalna paranoja da je svet kulisa, da je neko pomerio zid, da realnost „svira“ po tuđem scenariju. Kod Herberta, razlika je u tome što je scenarista dosadni besmrtnik, a ne metafizički kvar. I to je, iskreno, jezivije, jer je banalnije. Kod Lema, recimo, često imaš motiv hladne civilizacije, birokratije kosmosa, ili inteligencije koja nas posmatra kao eksperiment. Herbertov trik je što izbaci uzvišeni motiv „nauke“ i ostavi motiv „zabave“. Nema ulepšavanja. Nema plemenite radoznalosti. Samo potrošnja tuđe patnje kao stimulansa. A onda dođeš do one klasične klarkovske misli: dovoljno napredna tehnologija liči na magiju. U „Stvaraocima neba“ dovoljno napredna tehnologija liči na televiziju. I to je možda najprecizniji opis čitave knjige: kosmička moć svedena na medijski format.


    Ne vraćam se ovom romanu zato što sam odjednom postao bolji čitalac, nego zato što je svet postao čudno sličniji Herbertovoj premise. Ne mislim na bukvalne vanzemaljce. Mislim na mehaniku: kako se intenzitet prodaje, kako se reakcija meri, kako se mržnja isplati, kako se tuđi lom pretvara u sadržaj, a sadržaj u naviku. U romanu je Zemlja „program“. U stvarnosti, mi često živimo kao da smo publika sopstvenog sveta: gledamo, komentarišemo, navijamo, gnevimo se, pa pređemo na sledeće. Herbertov roman me zato ne zanima kao „priča o vanzemaljcima“, nego kao priča o tome koliko je lako pretvoriti život u ekran, a čoveka u reakciju. I možda je to jedina prava pobuna koju „Stvaraoci neba“ nude, ona do koje dolazi Endi Turlou svojim „promišljenim prkosom“: ne da pobediš kosmos silom, nego da povratiš unutrašnju suverenost. Da odbiješ da se „koprcaš“ za tuđe zadovoljstvo. Da ne budeš hrana za tuđi pogled.

    Literatura


    [1] Encyclopaedia Britannica, „Frank Herbert“ (biografija; podatak o romanu Dina iz 1965. godine, o prodaji i o ekranizaciji Denija Vilneva, uključujući „Dina: Drugi deo“ iz 2024. godine).


    [2] ISFDB bibliografski zapis za „The Heaven Makers“ (serijalizacija 1967. godine i knjiga 1968. godine); Jean Tobin, „The Heaven Makers by Frank Herbert: A Reconsideration“, The New York Review of Science Fiction, br. 47 (jul 1992).


    Drugi blog tekst na Oblaku Kaktusa povezan sa temom: Svet Herbertove Dine (Deo prvi: Moć manipulacije i dvosmislenost mesijanstva)

  • Agresija, Gnoza i Glad: Zašto reč „vegan“ pali fitilj?


    Rembrant - Oderani vo

    Rembrant, Oderani vo (1655).

    Piše: Vladimir Tomić

    Ja nisam vegan. Ipak, izuzetno poštujem vegane. Ne kao ideološku grupu, nego kao pojedince koji su doneli odluku da prestanu da jedu sve životinjskog porekla. Zašto? Zato što samom svojom egzistencijom krenu da provociraju ustaljene norme i naše poglede na život i svet. Mnogo puta sam branio vegane u isključivo mesojednim društvima, iako sam lako mogao biti konformista i ćutati.

    Dešavalo se više puta da u društvu čujem pljuvanje po veganstvu kao po nekom modernom, pomodnom trendu. Ne sporim da ima i vegana kojima je to „trendy“, „cool“ i slična pozerska priča – kao i uvek kada se neka ideja omasovi, pojave se tupani, ali oni me ne zanimaju. Zanima me onaj dublji razlog zašto tuđi tanjir izaziva toliki bes.

    Interesantno mi je kako mnogi muškarci, pa čak i žene, postaju ratoborni i agresivni na sam pojam veganstva. Tačno se vidi da „jesmo glodali kosti dobrih životinja“, kako peva Milan Mladenović. Ta agresija kao da u sebi nosi nešto od onog što smo pojeli, kao da se u čoveku pobuni sopstveni stomak pa krene da brani naviku kao da brani identitet.

    Slušao sam davno jednu gošću u televizijskoj emisiji sa nacionalnom frekvencijom – jednu od onih „Amazonki“ u srednjim godinama. Ona i voditeljka su, u nekom gotovo vojničkom, samozadovoljnom držanju, konstatovale kako je mesojedstvo „prirodno“, kako su tako radile naše čukunbabe i čukundede. Da, istina je. Ali te čukunbabe i čukundede nisu imali industrijsku proizvodnju. Većina njih nije maltretirala životinje na traci, nego je živela u relativnom miru sa njima po seoskim imanjima i planinama, često deleći istu sudbinu gladi, mraza i suše.

    Danas se o toj „prirodnosti“ priča iz klimatizovanog studija, sa šminkom i osmehom. A na stranu to što teško podnosim te agresivne „Amazonke“ koje se pale na rat, vojsku i silu. Apsolutno sam siguran da bi, kada bi ih neko odveo na pravi front na samo pola sata – tamo gde su rovovi, blato i pravi užas – bukvalno zabile glavu u pesak od straha. Njihova fascinacija silom je detinjasta, to je za njih šala, teorija. Za kaznu bih takve osobe naterao da kod mene nedelju dana bez prestanka gledaju najužasnije ratne filmove i čitaju naturalističke romane o frontovima, ili snimke iz industrijskih klanica. Nakon toga bi morale da mi prepričaju sadržaj. Ako mi se ne dopadne kako su shvatile, morale bi ponovo. Ne bi me interesovalo njihovo „drugačije mišljenje“ jer ni one nisu uvažile tuđu patnju – ni ljudsku u ratu, ni životinjsku u industriji.

    Life feeds on life

    I tu dolazimo do onog mračnijeg dela priče.

    Postoji jedna od najtamnijih rečenica koje čovek može da izgovori bez patetike, a koju je bend Tool pretvorio u mantru: „Life feeds on life feeds on life feeds on life.“ [1]. Život se hrani životom. Tu nema izlaza, tu nema čiste ruke. I biljka „jede“ svetlost, i gljiva „jede“ trulež, i životinja „jede“ životinju, i mi „jedemo“ sve. Čak i kad se trudimo da budemo nežniji, ostajemo u lancu.

    Zato mi je zanimljivo kad savremeni vegani, iako većinom sekularni ljudi, na okolinu deluju kao nekadašnji gnostici, bogumili ili katari. Ne zato što koriste religiozne pojmove, nego zato što nose sličan osećaj: da nešto u samom ustrojstvu ovog sveta, u tom lancu preživljavanja, fundamentalno nije u redu. Ne zvuči kao sklad, nego kao nužno zlo. Veganska odluka, u toj interpretaciji, liči na pokušaj da se smanji udeo u tom zlu, makar simbolički, makar lično.

    Anegdota sa pauze za ručak

    Sećam se jedne pauze za ručak, u firmi gde sam davno radio. Kolega je iznenada dobio nalet agresije pričajući o veganima, onako „od nule do sto“, kao da je tema lični napad na njega. Ja sam branio tu poziciju, iako nisam vegan. Dešavalo mi se da prestanem da jedem određene vrste mesa, da pravim duže pauze, ali nisam dao nikakav konačni zavet. Krenuo sam da mu navodim primere užasa industrijske proizvodnje hrane – ne kao moralnu propoved, nego kao opis realnosti. Pomenuo sam i jednu drugaricu koja je postala vegan upravo zbog toga.

    On mi je odbrusio kako njen čin ne može promeniti ništa, kako ljudi zbog toga neće prestati da jedu meso. U sebi sam pomislio: pa i ne moraju. Nije svaka odluka referendum. Nekad je odluka samo pokušaj drugačijeg načina postojanja, odbijanje da budeš pasivni potrošač sopstvene navike.

    Tada sam pomenuo Leonarda da Vinčija. Iako reč „veganstvo“ tada nije postojala, zapisi sugerišu da je on odbijao meso i da mu se pripisuje proročanstvo da će doći dan kada će ljudi na ubijanje životinja gledati kao na ubijanje ljudi. Odmah se javio treći kolega, cinično i podsmešljivo: „Otkud ti znaš da je on bio vegan?“

    To je taj zid. Neki ljudi ne ratuju sa činjenicama, nego sa terminima. Njemu je smetao savremeni izraz „vegan“. On je bio jedan od onih patrijarhalnih tipova koji se bore protiv svega modernog – protiv političke korektnosti, LGBT-a, „sotonjara“… Nije mogao da prihvati da su isposnici, hrišćanski sveci, pa i ljudi poput književnika Isaka Baševisa Singera, koji nije bio vegan već vegetarijanac  poslednjih decenija života. Na pitanje da li je to uradio zbog zdravlja, odgovorio je: ‘Uradio sam to zbog zdravlja pilića’, a u priči ‘The Letter Writer’ ispisao je onu čuvenu rečenicu o ‘večnoj Treblinki’  [2].

    Šta kaže hladna nauka?

    Na kraju, šta kaže hladna nauka, kad isključimo emocije? Da li je meso neophodno? Objektivno – nije, bar ne u onom smislu u kom mislimo. Istina je da postoje lekari koji su i sami mesojedi pa traže opravdanje po svaku cenu, ali većina velikih nutricionističkih organizacija danas potvrđuje da se bez mesa može živeti sasvim zdravo, uz oprez oko vitamina B12 [3]. Nije to nikakva misterija. Ali industrijsko meso, ono prerađeno, koje jedemo svaki dan – to je dokazano rizično, to je mašina bolesti.

    Moja poenta nije da ubedim nekoga da postane vegan. Ja to nisam uradio. Ali poštujem one koji jesu. Kada mi neko kaže: „Tvoj jedan čin ne menja ništa“, ja čujem: „Nemoj mi remetiti osećaj da sam normalan“.

    A „life feeds on life“ ostaje kao tamna pozadina sveta. Vegani nisu van tog sveta. Niko nije. Ali možeš da odbiješ da od te pozadine praviš himnu i da je slaviš kao „prirodnu“, dok kupuješ parizer upakovan u plastiku. To je taj minimum poštenja.

    Literatura i izvori:

    1. [1] Tool. “Disgustipated”. Album: Undertow, Zoo Entertainment, 1993.
    2. [2] Singer, Biografski podaci i intervjui.
    3. [3] Academy of Nutrition and Dietetics. Position of the Academy of Nutrition and Dietetics: Vegetarian Diets (2016).

  • „Sram me bilo“: Odrastanja u kulturi srama by Leta Bičarski


    Korice romana Sram me bilo Lete Bičarski

    Piše: Vladimir Tomić

    Zatekoh malopre sebe kako umesto da na tastaturi ukucam reč studiozno, krenuh da kucam reč gubiozno… Fenomenalna reč za knjigu koju upravo čitam u izdanju Neos izdavaštva. (Nisam duže čitao nekog ženskog autora kada je proza u pitanju, pa eto prilike da svet malo posmatram i iz ženske perspektive).

    Roman „Sram me bilo“ autorke Lete Bičarski (Neos izdavaštvo, 2024) predstavljen je kao „jedinstvena zbirka priča isprepletenih u roman“, odnosno mozaik iskrenih sećanja i ispovesti iz burnih devedesetih godina, smeštenih u jednom industrijskom gradu. To je intimna ispovest satkana od kratkih, fragmentarnih poglavlja koja prate odrastanje glavne junakinje u Srbiji tokom tog haotičnog doba. Autorka vešto gradi strukturu romana kroz naizgled samostalne priče, koje se uklapaju kao delići slagalice u jednu veću sliku: sliku odrastanja bez cenzure i ulepšavanja. Iz poglavlja u poglavlje ulazimo sve dublje u njenu prošlost, osećajući se gotovo kao saučesnici u svakom njenom trenutku i emociji.

    Već na početku, roman nas uranja u svet junakinje koja odrasta okružena specifičnom kombinacijom porodičnih sablasti, sivog industrijskog pejzaža i društvenih turbulencija. Devedesete su u njenim sećanjima prizvane kroz detalje: miris fabričkog dima i suzavca, zatamnjenja tokom restrikcija struje, skandiranje na protestima i večito prisutan stid koji kao crna sena prati njenu porodicu i nju samu. Autorka uvodi i fiktivne nazive: grad naziva „Azoterija“, a Srbiju „bananadržavica“ – dajući pripovesti blago alegorijski ton, ali i aludirajući na otrovnu sredinu i političku farsu tog vremena. Ovaj postupak udaljavanja od konkretnog stvara utisak univerzalnosti: priča bi mogla biti i bilo gde drugde gde vlada slična atmosfera stida i apsurda.

    Stil Lete Bičarski je surovo realističan, nekad lirski, a nekad sirov. U jednom trenutku junakinja introspektivno opisuje svoju traumu kao „crnu tačku u plućima i u srcu“ koja prožima sve i hrani se njenim strahovima, pa zaključuje: „Makar svima bila kriva, makar slušala do smrti ono ‘Sram te bilo’… Makar ću znati da sam slušala svoje srce i da sam svoja muda stavila u procep“. Ovakve rečenice pršte prkosom – istovremeno otkrivaju bol i inat. Bičarski piše jezikom koji povremeno šamara vulgarnostima i žargonom, a čas nas iznenadi poetskim slikama i introspektivnim zapitanostima. Ta kombinacija visokog i niskog stila čini da pripovest deluje autentično: ogoljena do srži, bez foliranja.

    Posebno se izdvajaju segmenti pisani kurzivom, koji deluju kao da su preuzeti iz nečijeg tuđeg dnevnika. Ovi umetnuti delići dnevničkih zapisa otkrivaju najskrivenije, najmračnije momente junakinjine rane mladosti. Čitajući ih, imamo utisak da zavirujemo u nešto  ispovedno; možda u tajne beleške same autorke ili njene fiktivne ličnosti. Ti delovi teksta stvaraju efekat otklona od glavne priče, kao snovi ili sećanja u sećanju, i pružaju dodatnu dubinu: glas još jedne (mlađe? potisnute?) sebe koja progovara iz pozadine. Nije ovo roman za čitaoca koji očekuje finu književnu bečku školu – „Sram me bilo“ namerno grebe i peče jezikom; ponekad ćete se nasmejati na crnohumorne opaske, a ponekad možda zateći da rumenite zbog neočekivano eksplicitnih erotskih pasaža. Upravo u toj smeni teskobe i otvorenog smeha krije se humano lice ove knjige. Jer, kako pripovedanje odmiče, tone prvobitnog očaja se polako razvedravaju: epizode pred kraj postaju vedrije, prošarane zdravim humorom i autoironijom. Nakon što nas provede kroz mrak, autorka nam dopušta i predah nade i osmeha.

    Ovaj roman nudi žensku perspektivu odrastanja u sredini gde je „sram“  odgojni alat. Kultura srama prožima mnoge scene: od porodičnih odnosa gde se ćutke prenose tajne i „grehovi“ prethodnih generacija, do društva koje brzo okači etiketu sablažnjive devojke onoj koja se usudi da prekrši nevidljiva pravila. Na trenutke, glavna junakinja deluje kao savremena Hester Prin (junakinja Grimiznog slova) našeg podneblja; žena koju bi okolina najradije obeležila i prokazala zbog njenih „grehova“, bilo da su to seksualna sloboda, neposlušnost ili samo istina koju govori. Pritom, Bičarski nam dočarava kako izgleda nositi taj teret stida od malih nogu: još kao devojčica junakinja oseća neku vrstu nasledne sramote, nečega „što se ne priča komšijama“. U tome odjekuju motivi poznati u našoj književnosti; setimo se samo tragičnih ženskih likova iz dela Bore Stankovića i drugih, koje društvo pretvara u metaforu greha. Jaglike (kao u filmu Lepota poroka) – naših priča oduvek su bile te koje stradaju pod teretom tuđih osuđujućih pogleda.

    Međutim, Leta Bičarski ne pristaje na ulogu žrtvenog jagnjeta. Junakinja „Sram me bilo“ otvoreno provocira kulturu srama, preispitujući je iznutra. Njen odnos prema sopstvenoj seksualnosti, na primer, daleko je od stidljivog; u opisu nekih scena požude i ekstaze ima nečeg skoro pankerski oslobađajućeg. Kao što je Fleabag u istoimenoj britanskoj seriji razbila četvrti zid da nam bez ulepšavanja ispovedi svoje „sramotne“ misli i postupke, tako i naša pripovedačica ovde razbija zid ćutanja. Ona priznaje sebi i nama na stranicama i ono zbog čega bi je mnogi osudili, i baš time postiže katarzu. Dok listamo stranice, neminovno se pitamo: kako se postaje sablazan u očima društva? Ko određuje tu granicu pristojnosti? Roman ne daje eksplicitan odgovor na to „kako se postaje sablazan“, ali kroz sudbinu junakinje sugeriše da je ponekad dovoljno samo biti iskrena žena u svetu skrojenom po meri tuđih očekivanja.

    Još jedan fascinantan sloj ovog romana jeste igra identitetima i pseudonimima. Samo ime autorke – Leta Bičarski – prema podacima izdavača zapravo je pseudonim. Zanimljivo, u samoj priči nalazimo metatekstualni momenat koji to ogleda: junakinja piše kontroverzni rukopis pod naslovom „Crna tačka“, koji predstavlja njenu mračnu autobiografiju, i dvoumi se oko objavljivanja. Pred sam kraj telefonom je kontaktira izdavač sa upitom za izvesnu Silviju Todorović – što je ime pod kojim im je poslala tekst. Ona tada gotovo trijumfalno izjavljuje: „Poslala sam vam rukopis, ali ovde nije Silvija Todorović. To je trebalo da bude moj pseudonim… Ovde je sada Leta Bičarski i napisala sam knjigu ‘Sram me bilo’. ‘Crna tačka’ je zapravo davna prošlost.“ Ovim potezom, junakinja (a možemo reći i sama autorka) skida masku i simbolično osvaja svoj identitet natrag. Pseudonim je poslužio kao zaštita dok se istina nije osmelila da izleti iz kaveza; kao ptica koju su, rečima njenog urednika, napokon pustili da leti. Taj čin razotkrivanja donosi i liku i čitaocu ogroman osećaj olakšanja: eto svetla posle mraka, prozora koji se otvara posle duge noći. Pomalo kao Truman u finalu Trumanovog šoua, naša junakinja iskoračuje iz konstrukta laži i tajni u svež vazduh slobode, ostavljajući iza sebe „bananadržavicu“ stida.

    Lične priče poput ove umeju da budu riskantne; lako skliznu u patetiku ili ogorčenost, ali „Sram me bilo“ uspeva da održi ravnotežu. Oštra je to, ali i humana knjiga: u njoj ima gorčine, ali ima i nežnosti; ima mraka, ali na kraju ipak pronađe svoje svetlo oslobođenja. Čitanje ovog romana za mene je bilo, da se vratim na početni lapsus, upravo gubiozno: gubio sam usput neke svoje predrasude, i poneki komadić ličnog stida ispario je pred hrabrošću autorke da stvari nazove pravim imenom.


    (Link ka knjizi: NEOS – Sram me bilo)

  • O pisanju i pitanju: Zašto pišemo?


    Onore Domije, Don Kihot
    Onore Domije, Don Kihot (Izvor slike: Wikimedia Commons)
    Piše: Vladimir Tomić

    Poslednjih nekoliko meseci, kroz ruke mi je prošlo na stotine stranica različitih proznih i pesničkih dela. Čitajući autore iz Srbije, Bosne i Hercegovine, Crne Gore i Hrvatske, u jednom trenutku sam se, osim što sam se izgubio u tom nepreglednom kosmosu knjiga, suočio sa neobičnim fenomenom. Primetio sam jednu stvar koja ih povezuje, čak i kada su im teme dijametralno suprotne.

    To nije slučaj baš kod svih, ali je toliko prisutno da bih to slobodno nazvao savremenim književnim trendom.

    Reč je o specifičnoj vrsti cinizma koja provejava kroz redove, o dubokoj rezigniranosti i nezadovoljstvu savremenim svetom i društvenim uređenjem. To me, naravno, ne čudi. Savremeni trenutak naše civilizacije je teško drugačije opisati, a umetnost je uvek refleksija stvarnosti. Međutim, primećujem i naličje te medalje; nešto što mnogim piscima nedostaje.

    Pored te rezignacije i cinizma, uporno, kroz razna dela koja svakodnevno čitam ili dobijam na uredničko čitanje, uočavam preteranu zaokupljenost sobom. Dominiraju introspektivne priče i hermetična poezija. Da se razumemo, ovo nije nužno loše. I sam imam bezbroj momenata u pisanju kada sam opsednut stvarima koje se meni dešavaju. Zapravo, svaki pisac mora biti introspektivan, s obzirom na samu prirodu književnosti koja zahteva kopanje po unutrašnjosti.

    Ali, šta je to što fali?

    Fali izlazak iz sebe.

    Dobar pisac se, čak i u svojim najcrnjim stanjima, čak i u svojim najdubljim poniranjima u sopstvo, trudi da u tom ličnom mraku vidi širu, ljudsku sliku. Zašto i danas, nakon svih ovih vekova, čitamo Šekspira ili Servantesa? Zato što su oba autora istovremeno i izašla iz sebe i vratila se sebi.

    U njihovim delima mi vidimo krugove koji se vazda ponavljaju, ali vidimo, pre svega, jedno veliko saosećanje koje nije lažno. Ne govorim o saosećanju tipa: „Hej, imao sam crne dane kao mali, pogledajte ih”. To je narcisoidnost maskirana u bol. Govorim o saosećanju spram drugih likova, spram drugih sudbina, spram onog Drugog i drugačijeg od nas. To je ono saosećanje koje zatim književno uobličavamo, ne da bismo potvrdili agoniju starog ili aktuelnog sveta, nego da bismo probali da zajednički učestvujemo u stvaranju nekog boljeg i drugačijeg sveta.

    Znam, već čujem glasove koji će reći da je to preambiciozno, možda čak i pretenciozno. Možda jeste. Ali nema ničeg lošeg u tome imati velike ciljeve. Književnost koja se zadovoljava samo konstatacijom poraza nije književnost koja menja svet, a ako ne pišemo da bismo ga barem malo promenili, zašto onda uopšte pišemo?

  • Odbrana eklekticizma: Lekcija o kičmi


    Đorđo de Kiriko, Veliki metafizičar
    Slika: Đorđo de Kiriko, Veliki Metafizičar, izvor slike: wikimedia commons

    Piše: Vladimir Tomić

    Pre oko godinu dana, našao sam se u jednoj od onih situacija koje nas iznova nateraju da se zapitamo o smislu formalnog obrazovanja. Razgovarao sam sa jednim momkom koji je sveže završio studije filozofije. Znate taj tip: mlad, nadobudan, sa onim specifičnim akademskim gardom koji više služi da impresionira nego da komunicira. Ne kažem da je bio loš čovek. Samo je već bio ušao u fazu u kojoj se znanje pretvara u legitimaciju, a razgovor u takmičenje.

    U toku razgovora, sasvim iskreno i bez ikakve želje za provokacijom, rekao sam mu da je moj pristup filozofiji eklektičan. Njegova reakcija bila je trenutna. Nije me pitao šta pod tim podrazumevam. Nije zastao da razmisli. Umesto toga, ispalio je rečenicu natopljenu tipičnom mladalačkom nadobudnošću, onim što bih ja nazvao intelektualnim „kurčevizmom”: „Kako je eklekticizam spajanje različitih učenja, i kako u filozofiji nema ničeg eklektičnog“.

    Za njega, pretpostavljam, ta reč je bila sinonim za nekonzistentnu papazjaniju, za neku vrstu filozofske svaštare. Ono što je meni bilo zanimljivo nije njegova verbalna agresivnost, nego refleks: dobio je definiciju, dobio je etiketu, i sad tom etiketom maše kao žutim kartonom. Nije pokušao da razume situaciju. Pokušao je da je zatvori.

    Pogledao sam ga ozbiljno na trenutak. Video sam da on ne želi dijalog. On je želeo boks-meč. Želeo je da se „bije” argumentima, da pokaže kako je njegova definicija iz udžbenika (doduše pogrešna) jača od mog živog iskustva. I šta sam uradio? Ustao sam, otišao u kupatilo i prekinuo razgovor. Nisam želeo da učestvujem u tom sparingu. Zašto? Zato što meni filozofija ne služi tome. Ja sam čovek koji, ako želi da se bije, otići će na pravi boks-meč ili ću se napiti i potražiti kavgu u kafani. Tamo su pravila jasnija, a udarci pošteniji.

    Filozofija nam ne treba da služi za lečenje kompleksa više ili niže vrednosti niti za odeću u koju pakujemo sirove nagone, pa ih prodajemo kao „racionalnu raspravu”. Kad neko ulazi u razgovor samo da pobedi, dobija se sistem kompeticije kao u organizovanim sportskim takmičenjima, ne mišljenje. I onda se filozofija pretvara u još jedan oblik društvenog prestiža, kao sat na ruci ili diploma u fioci.

    Ovaj tekst pišem kao odgovor koji tada nisam izgovorio, ne njemu, nego svima nama koji želimo da razumemo šta filozofija zapravo jeste, van prašnjavih kabineta i rigidnih katedri. Ovo je mali kurs iz Uvoda u filozofiju, predmeta koji je, po mom dubokom uverenju, važniji od same Istorije filozofije. Jer dok nas istorija uči šta su drugi mislili (što često sklizne u suvoparno memorisanje), uvod nas uči kako da mislimo. A prvi korak u tom učenju je ovladavanje metodom koji se zove eklekticizam.

    Raščišćavanje pojmova: eklekticizam nije sinkretizam

    Prva lekcija svakog uvoda u filozofiju je raščišćavanje pojmova. Ne zato što smo opsednuti definicijama, nego zato što su pojmovi alat. Ako nam je alat kriv, pogrešno sečemo. Taj momak s početka priče napravio je klasičnu grešku: pomešao je eklekticizam sa sinkretizmom.

    Da se razumemo, ne mislim da je sinkretizam „glupost” ili nešto unapred loše. Sinkretizam je istorijski i kulturološki važan fenomen kao proces stapanja različitih religijskih ili filozofskih tradicija u novu celinu. Helenizam je bio sinkretistički; hrišćanstvo je u svojim ranim fazama upilo elemente judaizma i grčke filozofije. To je organski proces rasta i spajanja [1].

    Ali eklekticizam je nešto drugo. Eklekticizam nije stapanje, nego biranje. Reč dolazi od grčkog glagola eklegein, što znači „izabrati”, „izdvojiti” [2]. Eklekticizam u filozofiji ne predstavlja stanje, nego metod. To je svestan i kritički pristup u kojem se mislilac ne vezuje rigidno za jednu paradigmu, jednu „školu” ili jednog gurua, već zadržava pravo i obavezu da iz različitih sistema uzima ono što njegov razum prepoznaje kao tačno, a odbacuje ono što prepoznaje kao pogrešno.

    Da ne ostanemo u vazduhu, evo dva konkretna primera.

    Prvi, iz svakodnevice: sinkretizam je kao kad od dve kuhinje napraviš treću, pa više nemaš „ovo je italijansko, ovo je japansko”, nego dobiješ novu, relativno stabilnu ili nestabilnu kombinaciju sa svojim pravilima. Eklekticizam je kao kad kuvar zna šta hoće da postigne i bira sastojke i tehnike: ovde uzima kiselost, ovde teksturu, ovde temperaturu. Ne meša sve u jednu šerpu da bi pokazao širinu, nego bira jer ima kriterijum.

    Drugi, iz književnosti: sinkretizam liči na pokušaj da se od Dostojevskog i Čehova napravi „isti pisac”, samo različitim stilom, da bi se izbegla neprijatnost razlike. Eklekticizam je kad kažemo: od Dostojevskog uzimamo brutalnu psihološku dubinu, od Čehova preciznost svakodnevice i rečenicu koja se ne razmeće, a onda vidimo šta od toga stoji u našem iskustvu, u našem pisanju, u našem životu. Ne u svrhu ukrasa, nego u svrhu razumevanja.

    Dok sinkretista često pokušava da pomiri nepomirljivo (da kaže da su Platon i Aristotel zapravo rekli isto, samo drugim rečima, da bi „kuća bila mirna”), eklektik kaže: „Platon je u pravu ovde, ali greši tamo. Aristotel je briljantan u logici, ali njegova fizika je prevaziđena. Uzeću Platonovu ideju Dobra, ali ću je testirati Aristotelovom logikom.”

    Eklektik je arhitekta. On ne skuplja otpad da napravi straćaru. On bira najkvalitetniji kamen, najčvršću gredu i najčistije staklo iz različitih majdanâ da bi sagradio sopstvenu kuću uma.

    Tu moramo ubaciti jednu važnu didaktičku napomenu: eklekticizam nije izgovor za lenjost. Nije „uzmi malo odavde, malo odande” jer nam se ne da da razumemo. Eklekticizam traži kriterijum, a kriterijum traži rad. Ako nemamo kriterijum, onda ne biramo, nego nasumično skupljamo. To više liči na kolekciju nalepnica nego na mišljenje.

    Eklektički metod, u najprostijoj verziji, izgleda ovako: Razdvojimo tvrdnje, ne gutamo paket. Pitamo: „Šta tačno ova tvrdnja kaže?” Pitamo: „Na čemu stoji? Na argumentu, na navici, na autoritetu, na strahu?” Testiramo: logikom, iskustvom, posledicama. Uzimamo ono što prolazi test, odbacujemo ono što ne prolazi, i ostavljamo otvoreno pravo na reviziju. To je suverenost. To je kičma u mišljenju.

    Zaboravljena tradicija: nemačka eklektička škola

    Ono što mi bode oči kod današnjih „učenih” ljudi je što misle da filozofija počinje i završava se sa onim što je trenutno u modi na univerzitetima. Da je onaj momak pažljivo učio istoriju filozofije, a ne samo skripte za ispit, znao bi da eklekticizam nije izmišljotina nekog amatera sa interneta.

    Na teritoriji današnje Nemačke, tokom kasnog 17. i čitavog 18. veka, postojala je ozbiljna i uticajna eklektička škola filozofije. To je bio period ranog prosvetiteljstva, vreme kada su se univerziteti gušili u onome što su zvali „sektarijanizam”. Biti filozof tada je značilo pripadati „sekti”: morao si biti ili aristotelovac, ili kartezijanac, ili sledbenik Petrusa Ramusa koji je napao Aristotelovu logiku. Ako si bio aristotelovac, nisi smeo da prihvatiš Dekartovu ideju, čak i ako ti je bila očigledno tačna, jer bi to bila izdaja „škole” [3].

    Ko danas misli da je ovo daleka priča, neka pogleda savremene plemenske navike: političke, kulturne, akademske. Danas često nije bitno šta kažeš, nego iz kog tabora dolaziš. I čim neko oseti da si prešao granicu tabora, kreće reakcija.

    Eklekticizam je, u tom smislu, anti-plemenska disciplina. Protiv sektarijanizma su ustali ljudi čija imena danas retko čujemo: Kristijan Tomazijus, Johan Franc Budeus, Johan Kristof Šturm, Kristof Avgust Hojman, Gundling, Hajnecijus [4]. Njihov cilj nije bio da naprave mlaku sredinu. Naprotiv. Oni su hteli da filozof prestane da bude rob. Ni Aristotela, ni Dekarta, ni bilo kog autoriteta.

    Johan Jakob Bruker, autor monumentalne „Kritičke istorije filozofije”, definisao je eklektičara kao onoga ko gazi predrasude i autoritete pod nogama i usuđuje se da misli sam, Selbstdenken [5]. To „misliti sam” nije romantična poza. To je praksa: razdvajanje argumenta od prestiža, problema od etikete, istine od navijanja.

    Dakle, kada kažemo da smo eklektici, mi se ne pravdamo. Mi se pozivamo na tradiciju ljudi koji su pokušali da naprave prostor za istraživanje, a ne za recitovanje.


    Francisko Goja, Dvoboj motkama
    Francisko Goja, Dvoboj Motkama, izvor slike: wikimedia commons

    Uvod u filozofiju: lekcija o kičmi

    Ovde dolazimo do suštine. Zašto je ovo važno za nas danas? Nije stvar u istoriji, stvar je u Uvodu u filozofiju. Još na prvoj godini, jedan moj profesor iz tog predmeta rekao je rečenicu koja mi se urezala u pamćenje jače od bilo koje definicije supstancije: „Ko odluči da se bavi filozofijom, mora imati veoma jaku kičmu.” Tada, kao brucoš od 19 godina (upisao sam filozofiju, iako je nikada nisam formalno završio, jer sam se pisanjem bavio još od četvrtog razreda osnovne škole, a filozofijom od osmog), mislio sam da se to odnosi na težinu knjiga koje moramo pročitati. Danas znam da se odnosi na usamljenost i pritisak konformizma.

    Uvod u filozofiju nije učenje definicija napamet. To je trening karaktera. To je predmet u kojem učimo da kažemo „ne” gomili, bez teatralnosti i bez poze.

    Većina ljudi kroz život ide linijom manjeg otpora. Prihvataju „paket aranžmane” ideja. Ako si levičar, moraš biti za to, to i to. Ako si desničar, moraš biti protiv toga, toga i toga. Ako si vernik, ne smeš čitati Marksa. Ako si naučnik, moraš prezirati religiju. Ako si u jednom književnom krugu, moraš mrzeti drugi književni krug. To nije mišljenje. To je navijanje. To je mentalitet stada.

    Eklektički metod zahteva da razbijemo te pakete. I to boli, jer paket daje udobnost: ne moraš da misliš, samo preuzimaš gotov identitet. Eklekticizam traži da napravimo ono što je danas postalo retko: da zastanemo, da razložimo, da se ne zalepimo za etiketu, pa tek onda da odlučimo.

    Praktična primena: slučaj Marks i otuđenje, bez magle o „duhu” i „materiji”

    Da ne ostanemo u apstrakciji, evo kako ovaj metod izgleda u praksi, na primeru koji često zbunjuje ljude navikle na crno-beli svet. Ja nisam marksista. Ali razlog nije karikatura tipa „ja sam za nešto nematerijalno, a Marks je za materiju”. Neću tu reč „duhovnost” ni da uvodim, jer odmah napravimo lažan ring. Čak i pojam „materija” je klizav, i u filozofiji i u fizici, i u običnom govoru, i svako ga puni svojim fantazijama.

    Ono što mene zanima je nešto prostije: koliko je neko objašnjenje čoveka sposobno da izdrži realnost, bez redukcije.

    Evo šta mogu da kažem bez stida: Marksova analiza otuđenja je brutalno precizna. U kapitalističkoj proizvodnji i organizaciji života čovek se odvaja od proizvoda svog rada, od procesa rada, od drugih ljudi, i na kraju od sebe. To nije samo fabrika. To je i kancelarija. To je i onaj rad gde čovek ceo dan pravi nešto što sutra ne bi znao da objasni sopstvenom detetu: „Tata, šta ti radiš?” a tata shvati da nema reč koja nije marketing.

    Otuđenje prevazilazi običnu ekonomska kategorija. To je i iskustvo: umor koji ne dolazi od napora, nego od besmisla. Osećaj da si potrošan. Da si zamenljiv. Da si „resurs”. Sama reč „resurs” otkriva duh sistema, bez da pominjemo ikakve metafizike. Kad je čovek resurs, onda se i odnosi pretvaraju u transakcije, a vreme u račun. Tu Marks pogađa.

    Ali onda dolazi mesto gde eklektički metod radi rez. Kada se Marksovo objašnjenje, posebno u pojednostavljenim čitanjima, pretvori u totalnu šemu u kojoj se skoro sve svodi na ekonomsku osnovu, tu nastaje problem. Ne zato što ekonomija nije važna, nego zato što čovek nije jednoslojan. Otuđenje ima i psihološku dimenziju, jer je čovek biće navika, strahova, trauma, odbrana. Ima i jezičku i simboličku dimenziju, jer živimo kroz pojmove, priče, slike, ideje o sebi. Ima i moralnu dimenziju, jer u nama postoji osećaj granice: šta je dostojanstveno, a šta je poniženje, čak i kad je „profitabilno”. Ima i egzistencijalnu dimenziju, jer možemo imati sve formalno sređeno, a da se iznutra raspadamo od pitanja: „Čemu ovo?”

    Drugim rečima, uzimam Marksov alat za dijagnozu, ali odbijam da progutam objašnjenje koje hoće da proguta sve ostalo. Eklektički, razdvajam ono što pogađa od onoga što pojednostavljuje.

    I nisam jedini. Berđajev je, na primer, uzeo kritiku kapitalizma i otuđenja, ali nije pristao na to da se čovekova unutrašnja drama svede na ekonomsku šemu. Njegov jezik i njegov zaključak su drugačiji, ali potez je eklektički: uzmi ono što vidi istinu, odbaci ono što pravi totalitarno objašnjenje [6]. To je ključ: eklekticizam nam omogućava da priznamo kvalitet argumenta i tamo gde ne prihvatamo ceo sistem. To je suverenost u praksi.

    Formalno obrazovanje kao neprijatelj eklekticizma

    Zašto nas onda u školama ne uče ovome? Zašto nas uče da reprodukujemo sisteme umesto da ih seciramo? Zato što institucije traže poslušnost, a ne suverenost.

    Nosim teške traume još od gimnazije, pa i pre toga, zbog čega organski ne podnosim formalno obrazovanje. Puno članova moje uže i šire porodice su prosvetni radnici, profesori, nastavnici, tako da sam od malena upućen u to kako ta mašinerija funkcioniše iznutra. To je sistem dizajniran za prosečnost. Prosečnost voli šablon, jer šablon olakšava kontrolu. A eklekticizam je baš ono što šablon mrzi: razdvajanje, sumnja, selekcija, lični kriterijum.

    Potpuno sam saglasan sa Ajnštajnom i Teslom, ljudima koji su promenili svet više nego svi dekani zajedno, kada su govorili da ih je formalno obrazovanje često ometalo. Ajnštajn je rekao da je pravo čudo što moderna nastava nije sasvim ugušila svetu radoznalost istraživanja. Tesla je bežao od krutih akademskih okvira da bi mogao da vidi ono što drugi nisu smeli [7].

    Današnji obrazovni sistem je takmičenje, a ne potraga za istinom. Onaj momak s početka nije želeo da razgovara sa mnom da bi nešto naučio ili podelio. On je želeo da pobedi. Filozofiju je video kao sport, kao boks-meč u kojem je diploma bokserska dozvola. A ja sam davno shvatio jednu stvar: nije moguće definitivno „završiti” filozofiju za onog ko je stvarno odluči da radi. Ne u formalnom smislu dobijanja papira, nego u egzistencijalnom smislu. Ko se time bavi, baviće se time do kraja života. Diploma može biti korisna, ali nije suština. Suština je sposobnost da mislimo autonomno.

    Biti eklektik, u plemenitom smislu nemačke prosvetiteljske škole, znači preuzeti odgovornost. Kada smo dogmate, lako nam je. Ako nešto krene po zlu, kriv je Marks, kriv je Aristotel, kriva je Crkva, kriva je Partija. Mi smo samo sprovodili uputstva.

    Kada smo eklektici, mi smo krivi. Ako je naša sinteza loša, to je naša greška. Ako smo pogrešno procenili argument, mi snosimo posledice. Ali ta odgovornost donosi slobodu. Ona nam daje libertas philosophandi, slobodu filozofiranja. Ona nam omogućava da čitamo Ničea bez straha da ćemo postati moralno karikirani, i da čitamo Jevanđelje bez straha da ćemo postati mentalno zatvoreni. Omogućava nam da u svakom učenju nađemo zrno istine i da ga ugradimo u svoj mozaik, bez zakletve i bez plemenskog rituala.

    Zato, sledeći put kada nam neko kaže da je eklekticizam „svaštarenje” ili da „nemamo sistem”, samo se nasmešimo. Setimo se Hojmana, Šturma, Tomazijusa. Setimo se da su umovi istorije gradili svoje katedrale od kamenja koje su našli u tuđim ruševinama.

    I ako taj neko želi boks-meč, znamo šta nam je činiti. Otiđimo u kupatilo. Ili na pivo. Jer život je previše kratak, a istina previše dragocena, da bismo je trošili na dokazivanje onima koji samo žele da pobede. Budimo arhitekte ili arheolozi. To je najvažnija lekcija Uvoda u filozofiju.

    Reference i literatura za dalje istraživanje

    1. O razlici između eklekticizma i sinkretizma i istorijskom kontekstu ovih pojmova: Stanfordova enciklopedija filozofije, unos „Eklekticizam” (Stanford Encyclopedia of Philosophy, entry “Eclecticism”).
    2. O etimologiji glagola eklegein i njegovoj upotrebi u antičkoj filozofiji: Rautlidžova enciklopedija filozofije, unos o „eklegein” (Routledge Encyclopedia of Philosophy, entry on “eklegein”).
    3. O nemačkoj eklektičkoj školi i kritici sektarijanizma: Enciklopedija filozofije, izdanje Mekmilana (Encyclopedia of Philosophy, Macmillan).
    4. O Buddeusu, Šturmu, Hojmanu i Gundlingu: Keli, D. R. (ur.), „Istorija i discipline: reklasifikacija znanja u ranomodernoj Evropi” (Kelley, D. R. (Ed.), History and the Disciplines: The Reclassification of Knowledge in Early Modern Europe); i Šnajders, V., „Nada u razum: prosvetiteljska filozofija u Nemačkoj” (Schneiders, W., Hoffnung auf Vernunft: Aufklärungsphilosophie in Deutschland).
    5. O konceptu Selbstdenken kod J. J. Brukera: Katana, L., „Istoriografski koncept ‘sistem filozofije’: poreklo, priroda, uticaj i legitimitet” (Catana, L., The Historiographical Concept ‘System of Philosophy’: Its Origin, Nature, Influence and Legitimacy).
    6. O otuđenju: Marks, K., „Ekonomsko-filozofski rukopisi iz 1844.” (Marx, K., Ökonomisch-philosophische Manuskripte aus dem Jahre 1844); uporediti sa: Berđajev, N., „Carstvo Duha i carstvo Cezara” (Berdyaev, N., The Kingdom of the Spirit and the Kingdom of Caesar).
    7. O odnosu Tesle i Ajnštajna prema školovanju: Tesla, N., „Moji izumi” (Tesla, N., My Inventions); Ajnštajn, A., „Autobiografske beleške” (Einstein, A., Autobiographical Notes).
    8. Tomić, V., „Obrazovanje: Umesto takmičenja, potraga za lepotom”, Oblak Kaktusa, 23. novembar 2024.
    9. Tomić, V., „Zašto me briga za vaše fakultete i sve druge diplome”, Oblak Kaktusa, 14. januar 2025.