ali mi, molim te, bez nadoknade učini da i ja budem mrak
Bob Dilan
Na promociji zbirke pesama „između х između“Aleksandra Đurića, održanoj u umetničkom prostoru Beti Ford, imali smo priliku da, uz samog autora, uđemo u jednu od najsistematičnije koncipiranih pesničkih knjiga poslednjih godina, u izdanju Neosa. Govorim to sa punom svešću o značenju te reči: sistematično. Ova zbirka ne predstavlja puko okupljanje pesama, već logikom izvedena struktura koja se razvija kao mehanizam. Mehanizam čiji se zupčanici ne vide odmah, ali se njihovo delovanje oseća od prvih stihova.
Zbirka je organizovana kao odbrojavanje: od pesme 70 do pesme 0. Već sam autor u predgovoru objašnjava tu odluku: „čovekovo vreme ističe“, kaže on, aludirajući na činjenicu da čitanje, kao i život, ovde teče unazad. Ne ka kraju, nego ka početku. Ali ne početku u smislu nade, rođenja ili svetlosti, već početku uzroka, traume, temeljne pukotine. To „unazad“ nije regresija, to je arheologija bola.
Već prve dve pesme, 70 „između (ptice)“ i 69 „zmaj“, svedoče o kolektivnim traumama: smrti starih lica u požaru u Barajevu i ubistvima dece u OŠ „Vladislav Ribnikar“. Ove pesme prevazilaze reakciju samu po sebi. One su dokument, zapis. Ne traže emociju od čitaoca, već pokreću proces samoproučavanja: šta sam ja čitao? Šta sam čuo? Gde sam bio kada se to dogodilo? U tom smislu, zbirka ne nudi utehu. Ona nas ne zove na potrošene parole o čovekoljublju, već na saučestvovanje u odgovornosti.
Zbirku otvara „grafikon ljubavi“, kako ga autor naziva. Ljubav je postavljena kao „stožerna tačka“, centar oko kojeg se rotiraju entiteti poput života, smrti, društva. Ona nije emocija, već pokušaj sklopa. No, taj sklop se već u sledećim pesmama raspada pod pritiskom sveta. Jer svet koji ova zbirka pokazuje nije metafora. On je vrlo realan: pun zavisnosti, porodičnih trauma, siromaštva, marginalizovanih identiteta. Pesnik ne traži spas. On traži tačku pucanja.
Posebno snažan deo zbirke nalazi se u njenom središtu: pesma „64 inferno“ koristi Danteovu strukturu pakla kako bi katalogizovala bol savremenog čoveka. Krug po krug, kroz figure limba, vihora, Kerbera, čitaoci prolaze kroz životne oblike koje sistem ne vidi. „Drag queen“, narkomani, alkoholičari, siromašni radnici, beskućnici, bivaju smešteni ne u ideološki diskurs, već u pesnički registar. Ćutanje prestaje kada se imenuje.
Lirski subjekt u zbirci, nazvan „nedeljiva celina“, stalno menja položaj: on je i dete i otac, i zavisnik i ljubavnik, i sveštenik i grešnik. U pesmi „pasji otac“ autor dostiže jedan od emotivnih vrhunaca. Hladnoća između oca i sina ovde nije patetična, već ogoljena, životinjska: „ti i ja smo zveri bačene zverima“. Ta linija ide sve do kraja knjige.
Zbirka ne traži bekstvo. Ali ga testira. Pesme iz „manastirske trilogije“ opisuju mogući izlaz iz pakla, odlazak u duhovni prostor, ali se i to pokazuje kao privremeno. Subjekt se vraća u grad, otuđen i od sebe i od drugih. Majci ne može da se javi. Oprost ne dolazi spolja, a unutrašnji mir je nedostižan.
Promišljeno umetnut u strukturu zbirke je i niz kulturnih referenci. Dante, Saramago, Bob Dilan, Džoni Keš, Hendriks pa čak i lična posveta Dušanu Kojiću Koji. Ovo su delovi jednog šireg poetskog bratstva u koje Đurić svrstava sebe. On ne oponaša, on se poziva.
Zbirka se zaključuje pesmom „0 između (mrak)“. Odbrojavanje je završeno. Nema velikog finala. Nema katarze. Poslednji stihovi nisu ni vapaj ni nada, već svedočanstvo stanja: „mi ne živimo, mi u život / srljamo“. Bog nije vodič ni sudija. On je slep, a sila koju vrši nad svetom je slepa destrukcija.
Zbirka „između х između“ je mesto gde se reči ne troše uzalud. Gde metafore nisu bežišta, već skalpeli. Gde se ne nudi svetlost, već preciznost tame.
Plač Nacije
Tvorac vetrovitih promena dolazi iz nepovrata,
ugasiće se laž i strahovlada tužnog romora.
Za njom će se vući pustinja i patnja razapeta na krstu od starih vrata,
sakatila će se gegati kao glas zloslutne kreje u dugovima mora.
Iznad smotuljaka naših trajanja sve je tuđe,
ogrtač tišine sada je otkos što pažljivo oštri mač.
Rikošetirani zvuk zalutao je u plač nacije i izgoreo da uđe,
ugodne smo varke koje plamte kao nestvarna bića u nacije plač.
Sloboda je svojih neobičnih saputnika (ne)volja,
razum joj drži utanačena dela ruku.
Nacije plač se suši u osvetljenoj tmini neizvesnosti i trusnih polja,
sva hitanja naših dela setu prema svetlosti tunela za kosu vuku.
„Smrt nam se svima smeši, zato uzvratimo joj osmeh“.
Sokrat
Piše: Vladimir Tomić
Jednom mi je jedan poznanik, u naletu pesimizma i zamora, rekao: „Mi smo svi tragičari, svi ćemo umreti“. Ta rečenica, u svojoj banalnoj istinitosti, sažima apsurdnu postavku ljudskog stanja. Rođeni smo bez pristanka, bačeni u egzistenciju čija su pravila fluidna, a ishod fiksan. Svi smo mi tragični junaci u komadu koji nismo pisali, a naš jedini pravi antagonista, jedini istinski besmrtnik na ovoj pozornici, jeste sama Smrt.
U savremenom diskursu, preplavljenom onim što prepoznajemo kao „prostituciju intelekta“ – gde se i najdublje ljudske traume banalizuju i pretvaraju u lako svarljive ideološke narative; svaki pokušaj autentičnog govora o smrti deluje kao unapred izgubljena bitka. O smrti se danas ili ćuti na bolnički sterilan način, ili se o njoj govori sa neutemeljenom, propagandnom pseudo-metafizičkom pompom.
Sokratov poziv na osmeh je, dakle, poziv na suočavanje. Nova zbirka pesama Zorana Bognara, Sve su smrti (samo) deo našeg sata, jeste upravo taj uzvraćeni osmeh, ali to nije osmeh pomirenja, već osmeh tragičnog junaka koji je pogledao meduzu u oči i preživeo da o tome svedoči. Ovo je knjiga-protokol, seizmografski zapis duše koja prolazi kroz devet krugova suočavanja. Bognar ne nudi utehu; on nudi mapu kroz tamu.
Jer, Bognarove pesme se ne analiziraju na klasičan način, kao empirijski podatak. One se proživljavaju. One zaobilaze puki racio i gađaju direktno u naš unutrašnji solarni disk. One su pisane iz stanja u kojem se svi mi, pre ili kasnije, nađemo: iz stanja utopljenika.
UTOPLJENIK
Nema izgleda.
Nema ni trunke izgleda
da se iskopam iz situacije ove.
Oko mog života okovano je more,
okovano je pravo bodljikavo more.
Ono me guši,
steže mi vrat,
krade mi snagu,
nudi mi rat…
Ne mogu da ga prihvatim,
jer nisam za to spreman,
voda oko mene,
ispod mene
i u meni,
postaje prava nepodnošljiva neman.
U oku mome nađe se zemlja.
Zadnje trunke snage usmerih
prema njoj.
Iznad moje glave jato sretnih roda.
Još jedan zaveslaj…
Još jedan… do obale koja ne postoji,
čitav svet postao je voda…
(Pesma iz prvog dela zbirke)
Slika: Vlaho Bukovac, iz diptiha o Padu Ikara
I. POSTOJI LI NEŠTO IZA…
Putovanje počinje tamo gde filozofija mora početi: fundamentalnim pitanjem. Prvi ciklus nije teološka teza, već ontološki nemir. Zbirka se otvara istoimenom pesmom, „Postoji li nešto iza…“, koja je meta-pesma o samom problemu. Bognar odmah priznaje poraz intelekta: „Toliko mnogo knjiga je napisano o smrti… a šta / na kraju krajeva čovek zna o njoj…“. Sve rasprave i pesme završavale su samo sa pitanjima: „„Postoji / li život iza života?“…“. Ostaje nam „samo da nagađamo“. Epigraf čitave zbirke, Šekspirova misao „Umiranjem smrti, / više ništa ne umire“, ovde nije dat kao odgovor, već kao zadatak. Bognar preuzima na sebe alhemijski proces: da bi se pobedila smrt, ona se mora internalizovati, mora se „umreti pre smrti“.
II. NEODOLJIVI MIRIS SMRTI
Od apstraktnog pitanja „šta je posle?“, Bognar nas naglo gura u čulno. Ciklus otvara pesma „Utopljenik“ (koju sam naveo na početku), uspostavljajući početno stanje lirskog subjekta: on nije posmatrač, on se davi. Okovan je „bodljikavim morem“ i na kraju „čitav svet postao je voda…“.
Ovo stanje vodi u „Vakuum“ , visceralni ritual u kojem subjekt sebi para trbuh. Ključ je: „Nisam osetio nikakav bol“. To je odvajanje od tela, koje vodi u spoznaju hladne praznine: „ležao je / arijevski – ledeni vakuum…“. Sledi „Blues o nerođenima“, čista šopenhauerovska pa i sioranovska teza: tragedija nije smrt, već rođenje. Lirski subjekt žali za praživotom, kada je bio „mali, srećni spermatozoid“. Rođenje je izgon u svet „suludih karnevala iz očaja“ , a „Besmrtnost bi bila moja najveća tegoba“.
Pesma „Ispred vremena“ kratki je izraz želje za begom iz takvog sveta, „da sam se rodio bar dvesta / godina kasnije…“. Ali beg nije moguć. „Pacta sunt servanda“ postavlja život kao pravni ugovor: „Ako se baš moraš roditi, rodi se…“ , „Ugovori / se moraju poštovati! Život je hladna soba i / treba je grejati“. Ovo je cinično prihvatanje: imamo obavezu da postojimo, a ugovor ističe tek smrću. Zato je kraj čežnja za odmorom: „O, kako je / divno leći u krevet i prekriti se mrakom…“.
Scena iz filma Sedmi Pečat
III. DNEVNIK NESANICE
Ako su prva dva ciklusa bila filozofska i estetska priprema, treći ciklus je epicentar bola. Ovde je postulat zašto je knjiga i napisana. Posveta zbirke bratu Ediju, Siniši Mihajloviću, Radivoju Šajtincu, Dinku Tucakoviću, Massimu Saviću, Žarku Lauševiću i drugima ovde dobija svoje lirsko opravdanje.
„Vezan obredima besanih noći“ obraća se sa „prokleta godino“ , „Srebrni demonu“ , koja mu je oduzela voljene i „Iščupala… iz korena“. Pesma „Iščupala si me iz korena“ nastavlja ovu sliku, ali se završava prkosom: „čovek niti živi, / niti umire uzalud…“.
Ključna teza zbirke data je u pesmi „Mrtav sam čovek koji hoda“ : „Znati umreti pre smrti / znači biti živ u svakom trenutku…“. On je „izgubio opkladu“ protiv smrti i sada je „Puka opsena“. Ovo je ono „umri i budi“ iz autorovog intervjua. „Izdah iz staklenika“ je pesma oslobođenja („izlazim iz ovog lavirinta kruga“), daha koji je nedostajao.
Pesma „Ne možeš pobeći od svoje sudbine“ vraća mu fatalizam, ali ga sada vezuje za društvenu trulež: „imbecilni vratari“, „bogomoljke“, „debeli jezici“. Lični bol postaje deo opšteg besmisla. A onda, emotivno jezgro: „Moja porodica je mrtva“. Bognar bez patetike ređa činjenice: „Moja majka je mrtva“ , „I moj otac je mrtav“ , „Moj brat je / mrtav, takođe“. Ovde počinje stvarni postmortalni dijalog. Otac „svake noći ustaje iz groba“ kao „oglodani kostur“ da ga upozori da beži „od Crvenog Hrista“ (pogubne ideologije). Bol je postao ličan i mitopoetski.
IV. ZEMLJA GOSPODARI PODzemljom
Sa ličnog bola, Bognar širi sočivo na makrokosmos. Ovo je najdublja tačka nihilizma. Tipografsko isticanje reči „POD“ je ključno.
Pesma „Smrtna kazna“ postavlja tezu: „život nije ništa / drugo nego smrtna kazna“. Rođenje je presuda , a „Sudbina je u misiji Ironije“. Naslovna pesma ciklusa, „ZEMLJA GOSPODARI PODzemljom“, je monumentalni katalog sveopšteg poraza. Svi su pod zemljom: „Hendriks… Leonardo da Vinči… Niče… Krleža… Platon… Mocart“ , pa čak i „Hrist… Buda… “. Sva umetnost, filozofija i religija. Zaključak je neumoljiv: „Svet je pod zemljom“. Na kraju, i sama „zemlja je pod zemljom…“.
I upravo na dnu tog ponora, dolazi preokret. Pesma „Spoznaja Une Berthold“ je ključna parabola. Una na „groblju prošlosti“ iskopava, kako misli, kovčeg svog čoveka , ali se zapravo nalazi nad „svojom vlastitom škrinjom“. Unutra nije leš, već jevrejska izreka na svili : „SVRHA UČENJA NIJE ZNANJE / NEGO ŽIVLJENJE. / SVRHA MOLITVE NIJE DA SE ČUJETE / NEGO DA SLUŠATE…“. Ovo je prvi zrak svetlosti: spoznaja nije u znanju, već u življenju i slušanju.
Ovaj uvid se pretače u „metafiziku svakodnevice“. Pesma „Živeo Dan mrtvih“ je nadrealna scena gde subjekt šeta sa personifikovanim „Životom“. Puše cigarete koje gore u „pepeljari pseudovečnosti“ , simbolišući neraskidivi „lanac“ života i smrti. Pesma „Sveti fragmenti“ je lament nad rasutim identitetom („Oduvek sam / istovremeno trošio snagu iz više života“). „Putovanje“ sanja pesme ispisane „rukom mumije“ i shvata da je život „samo putovanje prema samom / sebi“.
Pojavljuju se heteronimni, postmoderni glasovi. Pesma „Ispovest Bertholda u kapeli nadzemlja, zemlje i podzemlja“ daje glas ciničnoj „marioneti“ čiji je „životni san… prijatna smrt“. Pesma „Jaje (smrt bez ljuske)“ je briljantna minijatura o prženju jajeta, gde „Neizlegnuto pile krešti u ulju“ – brutalna slika ugušenog potencijala, „smrt bez ljuske“. Pesma „Agi… put do spoznaje“ pronalazi put do „verovanje u seobu duša“ kroz oči psa. Pesma „Suton“ je trenutak nihilističke apoteoze, gde je pesnik kao „odbačeni prosjak“ „istovetan sa sudbinom, istovetan s Bogom“.
Ciklus se zatvara nizom mračnih, angažovanih pesama. Pesma „Vlasnici božjeg prsta“ je optužba „vlasnika“ moći koji su definisali rođenje kao tragediju i oterali u smrt Ernesta, Silviju Plat i Branka Miljkovića. Pesma „Ludilo Floyda Bertholda“ je groteskni kraj prethodnog lika: on se veša „u narandžasto-zelenom / odelu klovna“ sa porukom: „Danas kao da je proleće…“. Apsurd kao jedini izlaz.
Slika: Ensor: skeleti se bore za obešenog čoveka
Ciklus kulminira u hermetičkom triptihu. Pesma „Kao himera“ uvodi „stranice metempsihoze“ i sliku pesnika koji „nervozno dobuje / prstima po sarkofagu iščeznuća“. On je na pragu. Pesma „Na Putu pepela“ je eliotovska slika pakla kao „usamljeno bratstvo večno-budnih / kafana“. U pesmi „Ultimum refugium“ (Poslednje utočište), pesnik prihvata „zakon Puta Pepela“ : „Iz pepela sam nastao, u pepeo se / vraćam…“. Poslednje dve pesme, „Glasovi tišine“ i „Glasovi enigme“ , uvode lik „Bardolfa“ u niz hermetičkih pitanja o duši. Ciklus zatvara „Fotografija Apsoluta, glas Boga“ , gde Bardolf dobija zadatak u „pozorištu Tišine“ : da stanuje „u pepelu“ dok ga „Novi Vetar“ ponovo ne rodi. Nihilizam je potpun, ali se rađa klica ponovnog rađanja.
V. RAZGOVORI SA OCEM
Nakon što nas je doveo do ivice apsoluta, Bognar nas spasava. Peti ciklus je emocionalno jezgro zbirke, protivotrov za nihilizam četvrtog. Ovde se najjasnije vidi ono što sam autor kaže u našem intervjuu:„Apsolutno verujem u takozvanu posthumnu komunikaciju.“
Ciklus počinje pesmom „U ime Oca i Sina i Svetoga duha“ , koja opisuje pesnika „razapetog na auto-putu“ između „teško obolelog oca“ i „krhke kćeri“ , mučen pitanjem: „Jesam li dovoljno dobar sin?“. On pita oca da mu objasni patnju: „kako to / da se život sveo tek na otmeno / podnošenje torture časova?“. U pesmi „Oče, evo nas opet na ničijoj zemlji“ , on potvrđuje: „ja i sada, kada nisi više među nama, / neprestano razgovaram s tobom…“. Odgovor nije u rečima: „Tišina govori više. Prisustvo govori sve…“.
Pesma „Razgovor sa ocem na njegovom grobu“ konkretizuje bol: tuga nije apstraktna, to je gubitak „našem ritualu tople čokolade / u vukovarskom hotelu „Lav“. U nastavku pesme , on zamišlja sopstvenu smrt, ali bez straha, kao „spokojno se vratiti / korenima“. Najpotresniji momenat je pesma „Razgovor brata Edija sa ocem…“ , gde Bognar piše glasom svog preminulog brata (iz posvete ), koji se obraća ocu. On zamišlja očevu smrt, „pedantan i uredan“ , sa „najlepšim mogućim osmehom“. Bratov glas nastavlja: „ja i dalje, gotovo svakodnevno, / igram s tobom šah…“. Veza je trajna i neprekidna…
U pesmi „Insomnija, bele noći (Od kako te nema, Oče)“, otac se javlja u nesanici i postaje duhovni učitelj. On objašnjava: „samo alter ego može osvetliti tamnu stranu podsvesti“ , „Ništavilo je ivica nečega“ , „Strah je samo mrlja na dalekoj obali“. U pesmi „Nisam uspeo da ukrotim svoju ćud“ , pesnik se ispoveda da je i dalje „donkihotovski nerazumno i bezglavo juri na vetrenjače“, ali to pravda očevim savetom: „uvek radite / kako vam srce kaže. / Dođavola i razum…“. „Razgovor sa ocem u besanoj beloj noći“ je afirmacija te hrabrosti.
Ciklus se zatvara pesmom „Za mene ti nikada nećeš otići, Oče“, koja je filozofski zaključak: „Ne verujem u smrt kao u neko / konačno odredište…“. Smrt je, kao što autor kaže u našem intervjuu, „samo stanica na osi Lavirinta kruga“. Ovde Bognar eksplicitno uvodi „Točak Večnoga kruga“ i ničeansku ideju cikličnosti: „večno se vraćati, / a znati da se ne možeš vratiti“ , „znati da su vremena uvek ista / i da se samo smenjuju ljudi“.
VI. O SVAKODNEVNOM UMIRANJU (U BOLU, U TIŠINI, U PROPILEJU)
Ovaj ciklus premešta fokus sa ličnog na kolektivno, na srodne duše i istorijsku traumu.
Počinje centralnom metafizičkom pesmom „Milenijumski kaleidoskop srodnih duša“. Bognar postulira „ovostrane“ i „onostrane“ srodne duše. „Onostrane… / posećuju nas i miluju u snovima“. Ovo je platonska uteha: ljubav kao most između svetova, kao „lavirint kruga“. Pesma završava zahvalnošću „Svedržitelju“.
Sledi bolna elegija „Rodni grade moj, u bolu, u tišini, u Propileju“. To je oproštaj od Vukovara, „rodni grade moj“ , koji su mu „odstranili… / kao žućnu kesu s kamenom“. On je „neshvaćen u svom rodnom gradu“. Jedini spas je „da veruje / u božji kantar, blagostanje i Put svetlosti…“.
Pesma „Beograd – San Francisko, u jednom pravcu“ , posvećena Miki Oklopu, govori o egzodusu. Odlazak je bio „egzistencijalna potreba za dekontaminacijom“ iz zemlje gde je „Serbia / počela da jede samu sebe“. Ali, pesma kritikuje i „zlatnu mitomaniju američkog sna“. Naslovna pesma zbirke „Sve su smrti (samo) deo našeg sata“, posvećena Dinku Tucakoviću, ponavlja cikličnu tezu: „da su vremena uvek ista / i da se samo lagano smenjuju ljudi“. Pesma „Smrt ne rastavlja“ citira Morisona: „smrt ne rastavlja; / rastavlja samo nedostatak ljubavi…“.
Ostatak ciklusa je moćan poetski odgovor na ratnu traumu. Pesma „Noć avetinjske volje“ je alegorija invazije na grad „Ljudi Čistog Srca“. Napadači „su zapalili i Bibliju / i Kuran i Talmud…“. Pesma „Poslednji izveštaj“ je jeziva, militaristička pesma: „Crno! Crno! Crno! Sve je crno!“. To je ratna partija šaha gde „više / niko ne vuče poteze belim figurama“. Pesma „Pregaženi vremenom“ opisuje posledice: „napukle naočare, / Biblija“ na tlu natopljenom krvlju. Žrtve su „umirale… otvorenih očiju kako bi što / bolje zapamtile lica svojih ubica“.
Pesma „Porušeni grad“ (Vukovar) „ulazi u moje srce“ , donoseći spoznaju: „mogu ukrotiti Boga, / ali ne mogu da ukrotim vreme“. Pesma „Hodočasnici“ je pesma duhovnog otpora; neprijatelji pucaju u hodočasnike, „ali niko nije pao“. Pesma „Maroderi“ (Pljačkaši) koriste potresnu tipografiju da prikažu kako na poljima rastu „p … r … e … grob … lj … e … n … i“. Pesma „Klesari kamene kolevke“ redefiniše junaštvo: ono više nije izvući „mač iz kamena“ , – već „izvaditi oči iz kamena“ , „izvaditi dušu iz kamena“ – stvoriti život iz apsolutnog uništenja. Ciklus se završava poemama pomirenja i presude. Pesma „Mrtvi su jedini svedoci“ odbacuje relativizaciju krivice („Možda smo svi mi u pravu, a možda su i oni“) i citira poruku iz boce: „MRTVI SU JEDINI SVEDOCI.“. Pesma „Ako se mrtvi jednog dana vrate“ je saga o Sudnjem danu, kada će se otkriti krivci i kada će „mnogi slavljeni morati gledati u zemlju“.
VII. ZEBNJA NAM IDE ZA PETAMA I FLERTUJE SA NAŠIM SENKAMA
Ovaj ciklus je psihološki pejzaž preživelog. Epigraf Radivoja Šajtinca (još jednog iz posvete) postavlja temu: „Senke su tajno čitanje preosvetljenih oblika“.
„Užasnut zvukom glasa…“ opisuje „agonija bele noći“ i užas glasa koji se „odbija od neumorne senke…“. Naslovna pesma ciklusa „Zebnja nam ide za petama i flertuje sa našim senkama“, kaže: „senke noćas igraju / okrutnu igru s nama“. Spas je u veri. Pesma „Tamo možda ništa nema“ je upozorenje da se ne plašimo pogleda u dušu „jer tamo možda ništa nema…“.
Pesma „Ereb“ je mit o hibrisu: pesnik postaje „Ereb, sin haosa i muž noći“ , „Kontrolno Oko“ , ali pada „među korenje Donjeg Sveta…“. Pesma „Samo još šume umiru uspravno“ je ekološko-duhovni lament nad svetom Apokalipse. Pesma „Poput galerije sa praznim ramovima“ je slika potpune kreativne i duhovne ispražnjenosti: „Slike su se… / odavno povukle u tube tempera“. Pesma „Testament“ je mračni popis zaostavštine: „81 kilogram neostvarenih snova“ , „Životni cilj sam zadržao za sebe da / bih ga mogao pokopati u miru“.
Slika: Izgubljeni raj kao ilustracija za delo Miltona
Pesma „Gost (elogium)“ je najsurovija pesma u zbirci: život kao lista od „I bi rođenje“ do „I bi stolica. I bi uže. / I bi vešalo. / I bi poslednji trzaj… I bi aplauz!“. Život kao tragična predstava koja se završava samoubistvom. Pesma „Demoni“ je upozorenje: „sudbina određuje karakter / i / ona je demon u čoveku…“. Savet je: „ne ulazi u svet demona“. Ciklus se razrešava u dvema pesmama o senkama, koje podsećaju na Junga. Pesma „U saglasju sa svojom senkom“ postavlja cilj: „pronađemo / pravo lice svoje senke…“. Pesma „Dobrodošlo pravo lice moje senke“ je trenutak integracije: „Znam da nisi došlo da me moliš za oproštaj, / nego da (ponovo) budemo jedno…“.
VIII. VR(A)TIMO SE U KRUG
Osmi ciklus je filozofski vrhunac zbirke, mesto gde se prihvata Ničeovo Amor Fati. Epigraf Ive Andrića to potvrđuje: „Što ne boli to nije život, / što nije prolazno to nije sreća…“.
Ceo ciklus je jedna duga, složena poema, „Vr(a)timo se u krug“. Naslovna igra reči (vratimo = vratimo se; vrtlog = vrtlog) je ključ. Bognar ovde prihvata Večno Vraćanje: „sve se završava tamo gde (i) počinje… / i opet počinje (tamo) gde se završava…“. Pesma je meditacija o „dobu tame“ , prijateljstvima koja „počinju smrću“ , i spoznaji da je „samo je urušavanje večno!“. To je bolni dijalog sa voljenom osobom (možda i sa samim sobom) o izdaji i „Pirovoj pobedi“. Ključno pitanje identiteta: „Zar je moguće da čovek / (tako) nedostaje samom sebi?“. Pesma je ispresecana mantrom, rezigniranim prihvatanjem sudbine: „Vratimo se u senku… / Vr(a)timo se u krug…“. Ovo nije poraz, ovo je prihvatanje tragedije kao identiteta.
IX. CRNI KOSAČ
Stižemo do kraja – do apoteoze. Epigraf Dostojevskog („Gde nema Boga, / sve je dozvoljeno…“) podseća nas na ponor nihilizma koji smo prešli. Deveti ciklus su epilozi, testamenti i konačno obraćanje.
Pesma „Živeti bez imena“ je zen-konstatacija: „kako je uzvišeno živeti bez imena“. Pesma „Epistola ocu“ daje konačnu definiciju pesnika: on je „Lepota / Ništavila, / ništa / više“. Pesma „Epistola majci“ nudi utehu: „Pesnici ne umiru i nisu smrtni… / Pesnici su mrtvi samo onda / kad nadžive sopstveno delo…“.
Slede tri pesme koje definišu ključni pojam zbirke. Pesma „Lavirint kruga II“ je lična religija: „moja religija je zapanjujuća jasnoća neizgovorenih reči“. Pesma „Lavirint kruga III“ je negativna teologija: „Ne postoji ni početak ni kraj… / ni zločin ni greh…“. Postoji samo „zatvoren krug“ i „lepota Ništavila“. Pesma „Lavirint kruga IV“ je konačni poziv: „svaki kraj / samo je novi početak… / Ajmo onda… / u lavirint kruga, / u krug“.
Pesma „Spasavao sam svoga dželata“ počinje Sokratovim citatom o osmehu smrti. To je ultimativni Amor Fati. Pesnik je pokušao da spase svog „dželata“ (Smrt, Sudbinu) od „njega samog“ , da bi mu ovaj na kraju „hladno odrubio glavu“. To je paradoks ljubavi prema neumitnom. Pesme „Urušavanje“ i „Možda je nada postojala samo na početku“ su refreni ključnih spoznaja iz osmog ciklusa, poput muzičkih motiva koji se vraćaju da potvrde da je nada bila iluzija, a urušavanje jedina večnost…
I tada, nakon 76 pesama, dolazimo do poslednje. Pesnik koji je počeo kao „utopljenik“ sada stoji licem u lice sa svojim antagonistom, ali više ne kao žrtva, već kao ravnopravni sagovornik. On je umro i ponovo se rodio, i sada se obraća Smrti sa pozicije nekoga ko je razume, pa čak i sažaljeva.
CRNI KOSAČ
Hej ti, Crni kosaču,
ti jedini besmrtniče
kršten mudrošću
i Luciferovom krvlju
u beloj noći;
ti što imaš ključeve
od svih grobova
i pomičeš teške
kamene ploče
što razdvajaju
humke zemlje;
ti što nas kroz
milenijumske vetrove
učiš
da nema smisla
ni u životu,
ni u smrti,
jer živeti znači
graditi
jedrenjak
i škrinju
istovremeno;
ti što nam svakodnevno
iz dubine praznine
i veličine (nepre)bola
svedočiš
da nijedan život
nije večan,
da nijedna smrt
nije večna,
i da postoji samo
umiranje
i ponovno rađanje…
odmori se i ti malo,
napravi pauzu…
bar jedan ubogi dan…
Napisao osvrt i priredio izabrane pesme Vladimir Tomić
Nedavno sam imao privilegiju da u ambijentu umetničkog kafića Beti Ford predstavim publici prvu zbirku priča Damjana Pejovića, PUNK IS NOT DEAD… ВЕЧЕРАС (Namerni miks ćirilice i latinice, koji je pisac nazvao Ćirotinica na drugom mestu). Dok smo te večeri Damjan i ja, u opuštenoj atmosferi, razgovarali o njegovoj knjizi pred okupljenima, naslutio sam da držim u rukama nešto nesvakidašnje. Sada, nakon što sam zbirku pročitao od korice do korice, moji utisci su se iskristalisali. Rado ih delim iz mog ugla.
Autor posmatra svet oko sebe i hrabro prenosi na papir svoje utiske, bez imalo ulepšavanja. Već u prvim pričama ove zbirke dočekali su me kratki, gotovo skicozno sažeti fragmenti, svojevrsne literarne „crtice“ koje jednim ubodom pogađaju suštinu. Ti minijaturni prozni bljeskovi ne trpe suvišne reči: stil je sveden do krajnjih granica, ponekad i grub u svojoj jednostavnosti. Ali upravo u toj ogoljenosti leži njihova snaga. Svaka rečenica udara direktno i trgne čitaoca iz uljuljkanosti. Damjan se ne libi da zaroni i u najmračnije teme: od ljubavi i prostitucije, preko umetnosti i uštogljenih društvenih normi, do alkoholizma, narkomanije, porodičnog nasilja i religije. Ipak, ne očekujte moralizovanje ili patetiku; sve te mračne motive autor obrađuje na svoj, pankerski način, maksimalno sažeto, na ivici apsurda, a opet uvek sa osećajem za ono suštinski bitno. Ispod ciničnog humora oseća se tihi bunt protiv truleži i licemerja sveta koji ga okružuje.
Zanimljivo je da tako oštar i sažet ritam karakteriše samo prvi deo zbirke. Kako sam odmicao kroz stranice, primetio sam da su priče postajale sve duže, sadržajnije i stilski razigranije. Posle onih uvodnih pankerskih minijatura, Damjan se u drugom delu knjige odvažio da ispripoveda i nekoliko obimnijih priča. U njima je i tempo drugačiji: provokativnost ostaje, ali dopunjena neočekivanom dozom harmonije i promišljenijeg ritma. Kao da posle početnog bunta dolazi trenutak refleksije.
Autor u tim dužim pričama daje sebi prostora da razradi likove i njihove unutrašnje dijaloge, da zaroni dublje u psihologiju svojih junaka. Uprkos sirovom naslovu zbirke koji naizgled obećava čistu anarhiju, u tim širim zahvatima osetio sam i puno saosećanja i humane nijanse. Damjan opisuje urušene sudbine sa margine društva i ovde, ali sada sa slojevima i detaljima koji možda nisu bili vidljivi u prvim kratkim formama. Ispod grubih reči nazire se srž: briga za malog čoveka i razumevanje za to kako sistem melje pojedince. To me je prijatno iznenadilo i pokazalo mi jednu zreliju crtu autorovog stvaralaštva.
Naravno, jedno od najjačih oružja koje Damjan koristi jeste humor: i to onaj najcrnji, najbizarniji. Čitalac se može zapitati „Da li je u redu što se ovome smejem?“ Scene u pojedinim pričama toliko su morbidne ili apsurdne da izazivaju šok jednako kao i smeh. Na primer, u jednoj priči potpuni neznanac na mostu svesrdno ohrabruje očajnika na ivici da skoči i okonča svoje muke, umesto da ga odvrati od samoubistva. U drugoj, susrećemo baku koja se tako prirodno i komično lati marihuane (kao da je ceo život provela uz zapaljen džoint), čime ruši svaki kliše o staračkim danima i finoći. A tu je i lik nesrećnika kojeg muče razigrani perianalni kondilomi: motiv toliko neuobičajen i groteskan da bi malo ko smeo da ga uopšte pomene u književnosti, a kamoli da ga opiše s toliko duhovitosti. Ipak, Damjan uspeva upravo to: od gorke, tabu materije stvara humor koji vas natera da se nasmejete naglas, pa onda da se trgnete i zapitate šta ste to u sebi upravo razotkrili kroz taj smeh. Iza te bizarne komike naslućuju se ozbiljna pitanja: o ljudskoj okrutnosti, predrasudama društva, ili prosto o gluposti koja ume da bude beskrajna. Takvi momenti su me istovremeno zabavljali i potresali, primoravajaću čitaoce da razmišljaju dugo nakon što završe pojedinačnu priču.
Još nešto krasi Damjanov pripovedački svet, a to su suptilne umetničke reference utkane u tekst. Na više mesta sam s osmehom prepoznao stihove omiljenih bendova ili replike iz kultnih domaćih filmova kako proviruju iz priča. Te muzičke i filmske aluzije nisu tu da bi se autor hvalio, već organski izrastaju iz likova i situacija, kao prirodni deo mikrokosmosa o kojem piše. Ko voli pank i rok muziku, uživaće u tim prepoznatljivim strofama (čak se i legendarni bendovi poput KUD Idijoti provlače kroz fusnote i dijaloge). A i ako neko ne uhvati svaku referencu, ništa zato: priče i bez toga ostavljaju jak utisak, ali sa tim dodatnim slojem poprimaju i širi kulturni kontekst. To je još jedan znak koliko je Damjan uronjen u subkulturu koju opisuje, i koliko autentično prenosi taj duh na papir.
Među dužim pričama, posebno se izdvaja ona po kojoj je zbirka i dobila ime, „Punk is not dead… večeras“. To je najambicioznija pripovest u knjizi, svojevrsni romansirani osvrt na pank i skinhed scenu devedesetih u Srbiji. Dok sam je čitao, imao sam utisak da slušam žive priče iz tog vremena: pune energije, sirovih detalja i autentičnog duha ulice. Osetio sam i trunku nostalgije za vremenom ranih devedesetih koje nisam lično iskusio u potpunosti, ali koje kroz Damjanove reči postaje živo i opipljivo. Ta priča kao da povezuje sve ostale u celinu, pokazujući korene i kontekst pankerske ideologije koja provejava i kroz ostale tekstove. Ona stoji kao snažan stub zbirke. Ujedno je to možda i najdirektnija veza između same literature i pank duha koji autor nosi u sebi.
A ipak, od svih priča u knjizi, jedna mi je posebno prirasla srcu, „Ja pa ja“. Možda zato što tako duhovito i pronicljivo secira ljudsku sujetu i ludilo, ova pripovetka na mene ostavlja najjači utisak. U „Ja pa ja“ zatičemo se u glavi pripovedača koji je ubeđen da je centar sveta i izvor svake velike ideje ikada smišljene. Taj junak iskreno veruje da su svi poznati filozofi i geniji kroz istoriju zapravo pokrali njega (njegove misli i njegove genijalne uvide) samo zato što su ih izneli pre nego što je on stigao da se rodi! Naizgled smešan koncept, ali Damjan ga razvija kroz unutrašnji monolog lika sa toliko žara i uverljivosti da dok čitamo, zaista boravimo u umu jednog megalomana. Bizarna logika tog uma istovremeno je urnebesno smešna i tragična.
Čas se smejemo suludim tvrdnjama i paranoičnim optužbama na račun „kradljivaca ideja“, a čas osećamo i trunku jeze jer shvatamo koliko je taj ego napukao i koliko se junak udaljio od stvarnosti. Kraj priče me je zatekao sa osmehom (neću ga ovde otkriti, da ne kvarim doživljaj drugima) i doneo mi onaj retki književni užitak kada shvatite da ste pročitali nešto uistinu originalno i smelo. Za mene, „Ja pa ja“ je malo odličan primer apsurdne satire koja uspeva da zabavi, ali i da upozori na opasnost od nezajažljive sujete i autističnog zatvaranja u sopstveni svet.
Ono što me takođe kroz čitavo čitanje pratilo jeste misao koliko se moj stil razlikuje od Damjanovog. Ja obično pišem drugim tonom, možda suptilnije i u potrazi za onim skrivenim u stvarnosti (ispod one svakodnevne), koristeći mnoštvo simbola i arhetipskih likova, dok je Damjanov izraz direktan, sirov i često šokantan. Ipak, upravo zbog te različitosti, cenim njegovu smelost i autentičnost. On se ne libi da „ide na sve ili ništa“ u svakoj priči, da rizikuje i da kaže naglas i ono od čega bi mnogi ustuknuli. Mnoge njegove rečenice nose pečat njegove ličnosti, bez ikakvog kalkulisanja ili ulepšavanja stvarnosti. U par navrata sam se u sebi nasmešio i pomislio: „Ja ovo ne bih ovako napisao“, ali baš tada bih zastao i shvatio da je to dobro. Jer književnost i treba da bude raznolika, da nas pomera iz komfora samodovoljnosti. Damjan je svojim pankerskim pristupom uspeo da me trgne i podseti zašto su različiti glasovi dragoceni. Uprkos tome što nam se stilovi razlikuju, pred njegovom strašću prema pisanju iskreno sam oduševljen. Sve što radi na papiru čini beskompromisno i sa puno duše, i to se oseća na svakoj stranici ove zbirke.
Kada podvučem crtu, PUNK IS NOT DEAD… ВЕЧЕРАС je za mene bilo uzbudljivo i osvežavajuće čitalačko iskustvo. Nije to knjiga za one kojima smeta da budu provocirani; naprotiv, ovo štivo udara tamo gde smo možda najosetljiviji, ali upravo zato ostavlja tako snažan trag. Damjan Pejović nam je podario zbirku priča koje se ne ustručavaju da budu glasne, drske, ali i bolno iskrene. Ispod slojeva cinizma i crnog humora, u njima kuca srce autora koji veruje u moć pripovedanja, koji se buni protiv apatije i učmalosti. Nakon poslednje strane, ostao sam i nasmejan i zamišljen. U vremenu kada se često kaže da je sve već viđeno, ovakva autentična pojava dokaz je da književnost itekako može iznenaditi. Punk nikada nije bio mainstream, ali posle ove zbirke verujem da u književnosti nikad neće biti mrtav ni večeras ni ikada.
„Sumnjaj. / Slušaj. / Kopaj. / Rovari po sebi.” Tako počinje Hleba i cigara! i već u tim prvim imperativima Milica Stojanović uspostavlja temperaturu cele zbirke. Ovde se silazi u sopstvenu utrobu, raskopava se po živcu, po stidu, po besu, po onome što je ostalo zakopano pod tuđim glasovima, porodičnim talogom, lošim ljubavima i društvenim pozama. Pesma traži da se ide do kraja, čak i kada od tog kopanja „od tebe ništa ne ostane”. U paru sa „Kopačima”, pesma „Zatrpavači” otvara i drugu putanju, onu samoponištavanja, zatrpavanja sopstva, gaženja po sebi, života u tuđim predstavama. Između te dve komande, „kopaj” i „zatrpaj”, razvija se osnovna drama knjige.
U tom prostoru samoraskopavanja stoji i jedna od najjačih autopoetičkih pesama zbirke, „Zvali su me kurac na biciklu”. Tu Milica Stojanović skuplja čitavu buvljak-književnost tuđih imenovanja, tuđa poređenja, tuđe procene i tuđu needukovanu „stručnost”, pa ih okreće protiv njih samih. „Zovu me Srpski Hese, / Ženski Bukovski / i Nušić sa juga”, kaže glas pesme, a zatim kroz psovku, sprdnju i ritmičko samorazračunavanje odbija da pristane na bilo kakvu spolja nametnutu meru. Ta pesma udara pravo u srž problema: čim te imenuju, već su pokušali da te smeste. Milica iz tog kaveza izlazi galamom, ironijom i samosvešću. Taj glas zna da je oštar, zna da je prljav, zna da je smešan kad treba, i baš zato ostaje svoj.
Drugi ciklus, „Ništa lično (samo bezlično)”, steže knjigu oko vrata. Tu se iskustvo ljubavi, braka, razvoda, porodične traume i ženskog tela prelama kroz slike koje ostavljaju trag. „Uroboros” je među najupečatljivijim pesmama zbirke upravo zato što bračnu katastrofu upisuje u meso i organe: „drago kamenje / na štitnoj žlezdi”, „čir na dupetu / i nervozna creva”. Partneri u toj pesmi „jeli smo jedno drugo / sve dok se nismo oglodali do srži”, a slika uroborosa, zmije koja jede svoj rep, postaje tačna figura odnosa koji se hrani sopstvenim rasapom. Pesma ostaje dugo u telu čitaoca, jer je i sama nastala iz telesne istine, iz gađenja, iscrpljenosti i samouništenja koje više nema čime da se prikrije.
Sličnu snagu ima i „(P)Rezime”, gde promena prezimena posle razvoda izbija kao čin lične pobune i obračuna sa čitavim nasleđem po muškoj liniji. „Najebala milosne majke / po muškoj liniji, naravno” spada u one stihove koji odjednom sažmu i porodični roman, i bes, i sprdnju, i gađenje. Iza te sočne brutalnosti stoji duboko prepoznata genealogija oštećenja, čitav niz prenetih lomova, obrazaca i otrova koji se nasleđuju kao amanet bez „zrna zdravoga razuma”. U toj pesmi, kao i u „Kletvi”, „Ogoljenosti” i „Sonji”, Milica Stojanović iznosi na površinu sav onaj gusti porodični mulj iz kog se ženski subjekt pokušava iskopati bez garancije da će izaći čitav.
„Ogoljenost” je pritom jedna od ključnih pesama za razumevanje cele zbirke. Tu se subjekt kreće potpuno go kroz „slepe ulice”, kroz haustore, sekndhendove, memljive kapute, tuđe cipele, tuđe suknje, tuđe predstave o tome kako treba izgledati, kuda treba ići i kako treba voleti sebe. „Sve te njihove prnje” postaju materijalizacija društvenih i intimnih prisila. Svi nude zaštitu, svi imaju savet, svi hoće da obuku, prekroje, ograniče, sklone, poprave. A ogoljenost ostaje jedino mesto istine, bolno i neodbranjeno. Ta pesma sjajno hvata mehanizam društvene dresure, posebno one koja dolazi pod maskom brige, pristojnosti i navodne dobrote.
U samom srcu zbirke stoji „Margarita”, pesma velike snage i punog, razrađenog užasa. Od početnog zaziva „Gospode Bože, oprosti mi” do završnog sloma, pesma vodi subjekt kroz obor pun „pobesnelih svinja”, kroz kaljugu, balegu, čegrtanje kljova, gaženje, tovljenje, skrnavljenje i drobljenje. Telo, mleko, koža, sedef, suza, sve prolazi kroz proces obesvećenja. „Pojele su me svinje, Boško” dolazi kao razorna završnica, posle pesme koja je već prethodno izgradila čitav pejzaž duhovnog i telesnog obeščašćenja. Ova pesma nosi i biblijski ton, i grotesku, i žensku elegiju, i brutalnu satiru muškog sveta koji troši, melje, siše i gazi. U njoj se Milica Stojanović pokazuje kao pesnikinja koja ume da dugo drži jednu veliku sliku i da je dovede do tačke pucanja.
Treći ciklus, „Hleba i cigara! (Jer, dosta smo se igrali)”, širi pogled prema spolja, prema svakodnevnoj bedi društvenih poza, potrošačkog ukusa, jezičke pomodnosti i raspodele empatije. „Društvo za zaštitu životinja” spada među najoštrije pesme u zbirci. Tu Milica udara u licemerje sentimentalnosti, u selektivnu saosećajnost, u to kako se tuguje nad ribicom, psom, pačetom ili mačetom, dok ljudska beda ostaje deo vremenske prognoze, seoske nužde ili božje volje. Stih „vrednost nečije smrti / merilo je tvog ličnog raspoloženja” zvuči kao presuda čitavom jednom moralnom poretku. Pesnikinja vidi kako savremeni čovek raspoređuje nežnost prema sopstvenom komforu, a ne prema istinskoj meri stradanja.
U istom registru, ali kroz humor, jezičku sprdnju i gađenje, dolaze „Kako to?”, „Fonetika je čudo” i „Smisao pojmova”. Tu Milica Stojanović gađa pravo u zonu malograđanske estetske neuroze, u svet veštačkih nokata, latinskih i engleskih natpisa, „fajn dajninga”, hrane koja postaje društveni kostim, i jezika koji se šminka dok mu iznutra truli smisao. „Serem vam se na fajn dajning!” iz „Fonetike” zvuči tačno onako kako i treba da zvuči, kao psovački udar na svet u kojem se ukus meri izgovorom, a praznina pakovanjem. „Nije dom ako na otiraču ne piše ‚HOME’” iz „Smisla pojmova” hvata isti sindrom na drugom mestu, u jeziku etiketa, stikera, haštagova i dekorativnih reči koje više ne znače ništa ako nisu odštampane velikim slovima. Milica veoma dobro čuje savremeni govor, njegove prenemagane naglaske, njegove polupismene želje za statusom i njegovu opštu potrebu da glumi život umesto da ga živi.
Važan sloj zbirke leži i u tome što ona uspeva da ostane duhovita i kada seče najdublje. „Nisi sam”, sa „Karlom Gusom, tvojim čet dži-pi-tijem”, sjajno hvata usamljenost savremenog čoveka zasutog notifikacijama, reklamama, lažnim prisustvom i tehnološkim surogatima bliskosti. U toj pesmi ironija je precizna, hladna i vrlo savremena. Sa druge strane, „Motivaciona” sažima čitavu samoparodiju subjekta u nekoliko duhovitih stihova i pokazuje koliko je ovoj pesnikinji bliska autoironija. Ta sposobnost da se sopstveni pakao povremeno pretvori u crni humor daje zbirci dodatnu napetost. Čitalac ne ulazi u jednoličnu tamu, već u tekst koji menja registre, ubrzava, zastaje, reži, sprda se i opet zabija nož.
Završnica zbirke sabira sve to u zgusnutiji, tiši, čistiji ton. „Psihoterapija” otvara vertikalu dubine i površine, demona i svetlosti, dok završni haiku-zapisi spuštaju celu prethodnu dramu u nekoliko kratkih, ogoljenih linija. „Iza mene – strah”, „Ispred mene – bol”, „U meni – nada”, pa onda i završno „Oprosti sebi”. Posle sveg tog besa, gađenja, rasapa, porodičnih i ljubavnih lomova, društvene sprdnje i unutrašnjih monologa, ova rečenica dolazi kao teško osvojena mogućnost. U njoj nema utehe na popustu. U njoj ima iskustva.
Hleba i cigara! ostavlja utisak knjige koja je napisana iz pritiska, iz nagomilanog materijala života koji je morao da progovori punim glasom. Milica Stojanović piše hrabro, prljavo, duhovito, ogoljeno i bez pardona. Njeni najbolji stihovi ostaju jer su proživljeni, jer imaju meru stvarnog bola, stvarnog besa i stvarne sprdnje. Ova zbirka zna da zareži, zna da opsuje, zna da zaboli, zna da se podsmehne i zna da u nekoliko reči otvori čitav ponor. Zato se čita sa osećajem da pred sobom imamo glas koji je već formiran, samosvojan i prepoznatljiv. Glas koji se ne sklanja.
Ironični preokret: kako gospodar gubi, a sluga pronalazi sebe
Odjeci dijalektike: od fabrike do postkolonijalne rane
Digitalni presto i algoritamski bič
Sintetički ritam pokornosti: Depeche Mode u igri moći
Povratak pred ogledalo: car je go, i klanja se
Sloboda kao uzajamni pogled
Literatura i izvori
Sluga i gospodar: ogledalo priznanja i slobode
Karikatura koja postavlja pitanje
Slika: Šesti izum: Dva muškarca, svaki misleći da je onaj drugi na višem položaju, sreću se Godina: 1903. Paul Kle
Kao školarac sam prvi put naleteo na jednu malu bakropis, reprodukovanu sličicu, na početnim stranicama udžbenika iz istorije umetnosti: dva muškarca stoje jedno naspram drugog, obojica nagi, obojica naglašeno pogrbljeni, sa rukama ispruženim u gotovo komičnom naklonu. Ni uniformi, ni ordena, ni skiptra; samo dve figure koje se klanjaju bez ikakvog saznanja ko je iznad, a ko ispod. Tada nisam znao ni ime umetnika, ni naziv dela, ali me je privuklo to paradoksalno i donekle morbidno dostojanstvo u poniženju. Tek mnogo kasnije, posle decenija lutanja, ponovo sam sreo tu sliku. Bila je to grafika iz 1903. godine, šesti list ciklusa InvencijePaula Klea, nazvana „Dva muškarca, jedan drugom pripisujući viši položaj, sreću se“. Enciklopedije navode da je Kle, karikiranjem careva Vilhelma II i Franca Jozefa, prikazao dva naga vladara koji ne znaju da li njihova ceremonijalna pokornost uopšte ima smisla, pa „pretpostavljajući da je drugi viši, klanjaju i puzaju“¹. U toj grotesknoj dvostrukoj pokornosti video sam nešto mnogo univerzalnije: psihološku dramu susreta sa drugim.
U ovoj slici, kao u ogledalu, naslućuje se jedna od najpoznatijih epizoda Fenomenologije duhaGeorga Vilhelma Fridriha Hegela. Za početnike u hegelovskim lekturama možda je najbolji pristup da u filozofsko apstraktno uđemo preko konkretnih slika, pesama, pop-kulture ili privatnih anegdota. Kleova grafika je takav ulaz. Ona vizuelizuje tenziju između želje za priznanjem i straha od poniženja, između želje da drugi vidi našu veličinu i panike da će nas drugi nadmašiti. Upravo ta tenzija čini osnovu Hegelove dijalektike sluge i gospodara. Ali pre nego što zagazimo u filozofsku analizu, zadržimo se još malo na ovoj slici.
Kle ju je napravio na početku dvadesetog veka, kada su evropske monarhije, naizgled moćne, zapravo stajale na tankom ledu. Njegovi „gospoda“ su goli jer su ogoljeni od tradicije, simbolike i autoriteta; oni su jednaki jer nemaju više ništa osim svoje predstave o sopstvenoj važnosti. Nema prisutne treće instance (bogova, naroda, zakona) da presudi ko je iznad. Zato nastaje smešno, ali i tragično kolebanje: svaki se klanja drugome, verujući da je onaj drugi „na višem položaju“. Tako u jednom potezu dobijamo ironiju hijerarhije i definiciju apsolutne zavisnosti od pogleda drugog. Iz ove slike prirodno izvire pitanje: šta se događa kada se dve svesti sudare, svaka tražeći priznanje, svaka spremna da uništi drugu da bi sebe potvrdila? Hegelov odgovor oblikovao je čitavu modernu misao.
Arena svesti: borba na život i smrt
U četvrtom poglavlju Fenomenologije duha Hegel prikazuje susret dve „samosvesti“ kroz dramatičnu borbu za priznanje. Pre nego što se susretnu, svaka svest sebe doživljava kao meru svih stvari; sve se meri njenim željama, osećanjima i moći. Susret je šok: odjednom postoji drugi koji polaže isto pravo na istinu. Da bi odmerile svoje snage, svesti moraju da „strepe do smrti“. Tek rizikujući sopstveni život, one mogu da potvrde svoju slobodu. Hegel u klasičnoj formulaciji piše da se odnos dve samosvesti konstituiše kroz „borbu na život i smrt“ u kojoj svaka teži uništenju druge, „jer jedino tako može da se stekne objektivna istina“². Onaj ko nije stavio život na kocku može biti priznat kao osoba, ali, dodaje Hegel, „nije stekao istinu tog priznanja kao nezavisna samosvest“².
U ovoj borbi se jedan akter, suočen sa smrću, povlači – bira goli život umesto slobode … i postaje sluga (rob). Drugi, spreman da umre, postaje gospodar. No, pobeda gospodara je paradoksalna: on je priznat od onog koga sam prezire, čiji je pogled za njega beznačajan. Sluga, pak, kroz poraz stiče svest o sopstvenoj ograničenosti i počinje da radi. Iz poraza se rađa svest o tome da je čovek smrtnik, da nije „bog“, kako navodi jedna interpretacija: poraženi postaje svestan da „nije objektivni standard istine u svetu“³. Ovaj obrt, da poraz može biti izvor samospoznaje; uvodi nas u sledeći sloj dijalektike.
Ironični preokret: kako gospodar gubi, a sluga pronalazi sebe
Odmah po uspostavljanju poretka gospodar–sluga, Hegel ubacuje ironijsku petlju: gospodar se odriče rada. On uživa u plodovima koje sluga stvara, ali time gubi kontakt sa stvarnošću. Hegelov tekst slikovito opisuje kako je gospodar „nezavisan“ i u stvari uživa „posredstvom“ sluge: drugi radi, oblikuje svet, suočava se sa stvarima, dok gospodar samo konzumira². Sluga, prisiljen na rad, stiče discipline, veštine i snagu. „Rob oblikuje gospodarov svet svojim radom i priznaje ga kao gospodara“³, navodi jedan univerzitetski prikaz, ali u isto vreme rob kroz rad počinje da vidi svoje misli i imaginaciju materijalizovane u stvarima; njegov rad postaje ogledalo njegove kreativne moći. U tom procesu on se polako emancipuje; „rob shvata da nema fundamentalne razlike između njega i gospodara“³. Gospodar ostaje zavisan, duhovno prazniji, jer ne vidi sebe u delu drugog; sluga, suprotno, postaje svesniji sopstvene slobode.
Filozofi i teoretičari društva često ističu da je u ovoj epizodi rođena moderna ideja o preobražavajućoj snazi rada. Nije slučajno što je Karl Marks, tumačeći Fenomenologiju, video u hegelovskoj dijalektici anticipaciju klasne borbe: proleter (sluga) stvara materijalni svet, a buržuazija (gospodar) ga parazitira. Ali u hegelovskom okruženju sluga nije večni rob; on kroz rad i strah prevazilazi svoju podređenost i postiže sopstvenu slobodu, makar samo unutar sopstvene svesti. Moderni komentatori ističu da je Hegel ovde opisao prve korake do „obostrane samosvesti“ u kojoj obe strane priznaju zavisnost i time ukidaju asimetriju⁴. Bez uzajamnog priznanja, ni gospodar ni sluga ne mogu biti istinski slobodni.
Odjeci dijalektike: od fabrike do postkolonijalne rane
Pitanje rada u hegelovskoj priči otvara put ka istorijsko-materijalističkim tumačenjima. Marks je u Ekonomsko-filozofskim rukopisima prepoznao da rad prevazilazi sredstvo preživljavanja, već je i modus ljudskog samoostvarenja. Problem kapitalizma je što rad postaje otuđen; radnik ne prepoznaje sebe u proizvodu, jer mu ga poslodavac oduzima. Kod Hegela, međutim, rad je upravo ono što oslobađa roba: kroz oblikovanje materije on stiče moć nad prirodom i nad sobom. U tome vidimo koren radničkih i antikolonijalnih pobuna. Franc Fanon, psihoanalitičar i antikolonijalni teoretičar, primenio je hegelovsku dijalektiku na odnose kolonizatora i kolonizovanog. U delu Crna koža, bele maske Fanon pokazuje kako kolonizovani subjekat internalizuje pogled evropskog gospodara i gubi sopstveni identitet. Otpor, bilo kroz nasilje, rad ili kulturu; postaje način da se uspostavi sloboda.
Psihoanalitičar Žak Lakan, o kome smo govorili u jednom kraćem bloguranije, takođe se poziva na dijalektiku gospodara i roba kako bi objasnio formiranje subjekta kroz Želju Drugog. Za njega gospodar predstavlja simbol zakona i jezika; sluga je nesvesni subjekt koji preuzima tu strukturu i kroz analiziranje je transformiše. Žil Delez i Feliks Gatari, pak, kritikuju hegelovsku dijalektiku, tvrdeći da borba ne mora nužno biti binarna; umesto borbe između gospodara i roba, oni nude sliku „rizoma“ – mreže bez centra, gde se uloge stalno menjaju. Ipak, i oni priznaju da je hegelovska priča i dalje duboko ukorenjena u našim predstavama o moći.
Digitalni presto i algoritamski bič
Ako likovi Paula Klea izgledaju kao da su zalutali iz nekog kabineta karikatura, njihove uloge se danas mogu pronaći u najbanalnijim okruženjima. U radnoj svakodnevici doživljavamo mini-dijalektike: šef i zaposleni, profesor i student, roditelj i dete, influenser i pratilac. U digitalnom dobu borba za priznanje dobija nove maske. Društvene mreže pretvaraju „lajk“ u valutu priznanja. Influenser izgleda kao gospodar pažnje, ali je potpuno zavisan od algoritamskog pogleda i klikova „sluge“. Pratilac, u potrazi za samopotvrdom, ulaže vreme i emocije u tuđi sadržaj. Paradoksalno, „gospodari“ digitalnog sveta gube slobodu jer moraju da održavaju sliku moći, dok „sluge“ kroz komentare i memove ponekad preuzimaju moć narativa. Dijagnoza iz Fenomenologije ostaje aktuelna: bez uzajamnog priznanja nema autentične komunikacije, a svako ostaje rob slike koju želi da održi.
Ova dinamika se preliva i u politiku. Populistički lideri igraju ulogu gospodara; nude jednostavne identitete i zahtevaju lojalnost. Građani, u želji za stabilnošću, prihvataju ulogu sluge. Ipak, kroz proteste, radničke štrajkove i društvene pokrete, sluge se organizuju, uzvraćaju i traže novo priznanje. Hegel bi rekao da se duh kreće kroz istoriju upravo preko takvih konflikata, „jer je drugačije nemoguće postići obostrano priznanje“⁴.
Sintetički ritam pokornosti: Depeche Mode u igri moći
Osamdesetih godina prošlog veka, britanski elektro-pop bend Depeche Mode dao je hegelovskoj terminologiji erotski i ironičan obrt pesmom „Gospodar i sluga“ (Master and Servant). Muzički kritičar portala PopMatters ističe da je to bila pesma „eksplicitno o BDSM-u, tema koju bend obrađuje i tekstualno i zvučno punim žarom“⁵. Dok industrijski ritmovi i pucanje bičeva sugerišu disciplinu i kontrolu, tekst igra dvostruku igru: „It’s a lot like life / This play between the sheets / With you on top and me underneath / Forget all about equality“⁵. Prevod ne mora biti doslovan da bi se osetila ironija: „Igra između čaršava je vrlo nalik životu; ti gore, ja dole, zaboravi na jednakost“. Na površini, pesma romantizuje igre dominacije i pokoravanja; u pozadini, upućuje na svakodnevne asimetrije moći, od spavaće sobe do kancelarije. Autor teksta primećuje da su provokativni stihovi zapravo „paravan“, jer je bendu važnija bila muzička perfekcija i kopiranje debelog bas zvuka hita „Relax“⁵. Uprkos tome, pesma je zazvučala kao komentar na doba Margaret Tačer u Britaniji u kojem su autoritet, disciplina i izrabljivanje bili ispod sjajne površine konzumerizma.
Uključivanje pesme grupe Depeche Mode u razgovor o Hegelu možda deluje neobično, ali ona osvetljava koliko je imaginarij gospodara i sluge ušao u popularnu kulturu. Neko će reći da bend nema nikakve veze sa filozofijom; ali upravo činjenica da termin „gospodar“ evocira igre moći govori o tome koliko su hegelovski motivi propali u masovnu svest, često bez svesnog pozivanja na njih. Pesma se može čitati i kao parodija na Hegelov patos borbe na život i smrt: ovde se igra ne vodi do smrti, već do zadovoljstva; subverzivni BDSM shvaćen društveno, a ne seksualno kod Depeche Mode poručuje da se moć i pokoravanje mogu transformisati u igru uzajamnog pristanka. Time se otvara pitanje: da li možemo prevazići dijalektiku gospodara i sluge kroz ironiju i igru, ili samo potvrđujemo njenu sveprisutnost?
Povratak pred ogledalo: car je go, i klanja se
Vratimo se Kleovoj grafici. Dva gologlava lika, oba uvijena u istu pozu servilnosti, predstavljaju dvostruku iluziju. Oni misle da je drugi jači i zato se klanjaju, što rezultuje situacijom u kojoj niko nema realnu moć. U hegelovskoj dijalektici ovo stanje bi bilo pre borbe; to je trenutak latentne napetosti koji može dovesti do eksplozije ili do smeha. U svakodnevnom životu često ostajemo zarobljeni u takvim šemama: pretpostavljamo da je „onaj drugi“ bolji, pametniji, lepši ili da ima više uticaja. Na radnom sastanku ljudi govore ono što misle da šef želi da čuje; na društvenim mrežama pravimo slike koje misle da publika očekuje. Tako svi igramo uloge sluge, a verujemo da se klanjamo gospodarima. Još gore, ponekad se klanjamo jedni drugima i niko ne sme da kaže da je car go.
Hegelova dijalektika sadrži u sebi hrabrost. Ona nas podseća da priznanje nije beskonačan niz lažnih komplimenata, nego rizik. Treba nam hrabrost da pogledamo drugoga kao sebi ravnog, da ne potcenjujemo ni precenjujemo njegove moći, da napustimo igre predomišljanja. Borba za priznanje može biti destruktivna, ali može biti i oslobađajuća ako se preoblikuje u dijalog. Na primer, kada umetnik objavi delo, rizikuje kritiku i odbijanje. Ali samo kroz taj susret sa Drugim (čitajući, komentarišući) umetnost postaje društvena. Isto važi i za nauku, politiku, ljubav. Uvek postoji trenutak kada se susreću dve svesti, kada svaka mora da „stavi svoj život na kocku“ u širem smislu, da izađe iz sebe i prizna drugoga². Bez tog rizika nema razvoja.
Sloboda kao uzajamni pogled
Dijalektika gospodara i sluge, bez obzira da li je čitamo u originalnom hegelovskom kontekstu, marksističkoj kritici, postkolonijalnoj analizi ili pop-pesmi, ostaje izazov za razumevanje odnosa moći i identiteta. Hegel je smatrao da sloboda nije dato stanje, već rezultat istorijskih borbi, kompromisa i rada. Gospodar se čini slobodan, ali je zarobljen zavisnošću od tuđeg priznanja; sluga se čini porobljen, ali radom stiče unutrašnju slobodu. Tek kada oba aktera shvate da nisu apsolutni, kada priznaju međuzavisnost, otvara se mogućnost uzajamne samosvesti⁴.
Za početnika u filozofiji, priča o gospodaru i sluzi je često prvi susret sa dijalektikom. Zbog toga je važno prevesti je na savremeni jezik, pronaći je u umetnosti, muzici, politici. Kleova grafika nas uči da moć i poniznost ponekad stoje maskirani jedno pored drugog, da se figure vlasti mogu ogoliti i postati predmet satire. Depeche Mode nas podseća da je dinamika moći prisutna i u intimnim igrama, da granica između uživanja i dominacije zavisi od pristanka. A Hegel nas podseća da bez rada, bez straha i bez priznanja drugih, nema istinske slobode.
Možda je najveća pouka hegelovske parabole to da biti slobodan znači biti sposoban da promenimo perspektivu, da u drugome prepoznamo deo sebe i da u radu na svetu prepoznamo sebe kao kreativno biće. U vremenu u kojem su svi opsednuti time da budu „gospodari“- gospodar sopstvenog brenda, vreme, tela; Hegel nas poziva da razmislimo šta nas zaista oslobađa. Je li to status bez rada i odgovornosti, ili upravo rad koji nas povezuje sa svetom? Da li nas broj pratilaca pretvara u gospodara, ili nas čini još zavisnijim od tuđe pažnje? Odgovori nisu jednostavni, ali jedno je sigurno: bez obostranog priznanja i spremnosti da se preuzme rizik komunikacije, ostajemo zarobljeni u Kleovoj slici: dva čoveka, oba misle da je drugi iznad, oba robovi sopstvene iluzije.
Literatura i izvori:
„Paul Klee“ (odlomak o grafici na wikipediji naslovljen kao „Zwei Männer, einander in höherer Stellung vermutend, begegnen sich“).
G. V. F. Hegel ,Fenomenologija duha. II izdanje. Beograd: Dereta, 2024. ISBN 978-86-6457-505-8.
Central College, „Hegel’s Master-Slave Dialectic: the search for self-consciousness“ („Hegelova dijalektika Gospodar-Rob: potraga za samosvešću“).
Internet enciklopedija filozofije Stanford, „Hegel: Social and Political Thought“ („Hegel: Društvena i politička misao“).
Ej Džej Ramirez, „Depeche Mode – ‘Master and Servant’“ (PopMatters, 20. novembar 2009).
Dok sam završavao drugi deo ovog eseja, posvećen Gustavu Le Bonu i psihologiji mase, iskristalisale su se tri ključne spoznaje koje su odredile smer ovog, trećeg nastavka. Prvo, postalo je jasno šta doba Vodolije zaista simbolički predstavlja i kako se prepliće sa konceptom Eona Horusa Alistera Kroulija. Iako Krouli, duboko upućen u astrologiju, nije eksplicitno koristio termin „doba Vodolije“ za svoju novu epohu, već je gradio sopstvene mitologeme, paralele su duboke i zahtevaju zasebno istraživanje.
Drugo, potvrdila se duboka veza koju imamo sa autorima, živim i mrtvim. Bio sam podstaknut da povežem naizgled razdvojene niti: muziku Majka Oldfilda, lična iskustva, Kroulijevog Dete-Boga Horusa, Le Bonovo razočaranje u masu i potresne slike savremenih stradanja. Iz tog prepleta nastala je preciznija slika sveta u kojem živimo.
Treće, postala je očigledna snaga kojom utičemo jedni na druge preko ponora vremena. Ideje i dela davno preminulih mislilaca i umetnika deluju u nama na nepredvidive načine, dajući životu neočekivane obrte. Zato ovaj deo započinje stihovima pesme „Nuklearan“ – ne da bi se analizirali, već da bi stvorili specifičan ugođaj i simbolički okvir. U njima odjekuje atmosfera sveta na ivici kratera, gde su „pepeli hladni“ a „žar ugasnuo“. Taj apokaliptični ambijent sugeriše da se stari svet srušio pod teretom sopstvenih grešaka. U središtu tog zgarišta stoji „napušteno dete“ sa „srcem od slomljenog stakla“. Ono je metafora za našu unutrašnju suštinu u ovim prelomnim vremenima: ranjeno čovečanstvo čije je iskonsko, dečje srce oskrnavljeno, ali ne i uništeno. U tome leži nagoveštaj; da upravo u detetu u nama počiva seme obnove.
Slika: Horus daruje život faraonu Ramzesu II. Oslikana krečnjačka ploča, oko 1275. godine p. n. e., XIX dinastija. Iz malog hrama koji je Ramzes II podigao u Abidu, muzej Luvr, Pariz, Francuska.
Smena doba: Raspad starog poretka i haotično rađanje novog
Na globalnom nivou, stari poredak se nalazi u fazi raspadanja. To nije proces od juče, već traje vekovima. Stare ideje, verovanja i društvene strukture pokazuju duboke pukotine. Međutim, stari poredak odbija da umre, dok se novi još nije u potpunosti oblikovao. Nedostaje jasna vizija, kao i temeljno prevrednovanje svih vrednosti, u ničeanskom smislu. To je dublji razlog zašto se danas dešavaju stvari koje na prvi pogled deluju haotično. Kada se menjaju ne samo epohe, već i duhovna doba, smene su uvek turbulentne.
Simbolički rečeno, nalazimo se u apokaliptičnom interegnumu. Stari „bogovi“ ne predaju presto bez borbe, a novi duh se rađa u mukama. Italijanski filozof Antonio Gramši je to precizno primetio: „Stari svet umire, a novi nikako da se rodi; u međuvremenu se javljaju najrazličniji morbidni simptomi.“ (1) Upravo u takvom „vremenu čudovišta“ mi danas živimo. Mnogo pre Gramšija, sličnu misao nalazimo u mitovima: svaka kosmička smena doba opisana je kao kataklizma.
Slika: Mikelanđelo Buonaroti – „Potop“
Mađarski filozof Bela Hamvaš nazvao je modernu epohu „duhovnim potopom“ – potopom koji nije fizički, već unutrašnji. Nesvesno je, prema Hamvašu, preplavilo svet, potopivši svest i razum. Slično gnostičkom mitu, možemo reći da se nalazimo pred krajem jednog eona: stare sile (arhonti ili demijurg) grčevito drže vlast, dok se nova svest tek začinje. Ta smena, koju mnogi nazivaju prelazom iz doba Riba u doba Vodolije, oseća se kroz opšti rascep vrednosti i identiteta.
Istorijski, takve tranzicije uvek su bile ispunjene lomovima. Propast Rima donela je vekove haosa. Prelaz iz srednjeg veka u moderno doba obeležili su verski ratovi i revolucije. Danas se nešto analogno dešava na globalnom planu, a mnogi mislioci su to naslutili. Osvald Špengler pisao je o „sumraku Zapada“, a Fridrih Niče je najavio „smrt Boga“ i pozvao na reevaluaciju svih vrednosti. I zaista, Ničeov natčovek i Kroulijev Čovek Horusa imaju dodirnih tačaka: oboje naglašavaju pojavu samosvesnog, autentičnog pojedinca nakon perioda „kolektivne iluzije“.
U našem dobu, ta tenzija je sveprisutna. S jedne strane, stari poredak se opire kroz porast fanatizma i autoritarnih pokreta. S druge, novi impulsi izranjaju kroz globalnu ekološku svest, tehnološku povezanost i nova duhovna traganja. Ta dva strujanja se sudaraju, izazivajući potrese. Kao u alhemijskom procesu, naš kolektiv prolazi kroz fazu nigredo: pocrnjenja i raspadanja stare forme, iz koje bi trebalo da se izdigne obnovljena svest.
Eon Horusa: Mit o detetu i novo doba samosvesti
U potrazi za razumevanjem novog doba, okrećemo se u ovom delu okultisti Alisteru Krouliju. Krouli je tvrdio da je 1904. godine započeo novi kosmički eon: Eon Horusa. Time je označio kraj prethodnog eona Ozirisa (ere „umirućeg Boga“ i patrijarhalnih religija) i početak doba čiji je simbol dete-bog Horus. U ovom eonu, čovečanstvo treba da izađe iz senke starih dogmi i spozna sopstvenu božansku prirodu. „Reč Zakona“ tog doba, „Čini što ti je Volja“, ne poziva na hedonizam, već na otkrivanje i ispunjenje svoje istinske svrhe.
Krouli je prethodni eon Ozirisa odlikovao naglaskom na spoljašnjem autoritetu, žrtvi i krivici. Nasuprot tome, Eon Horusa je doba deteta, u kojem čovečanstvo postaje duhovno punoletno. Horus je u egipatskom mitu sin Izide i Ozirisa, simbol mlade snage. U Kroulijevoj filozofiji, on je predstavljen dvojako: kao Ra-Hor-Kuit, ratoborno dete koje donosi razaranje starog, i kao Hor-par-krat, ćutljivo dete koje posmatra: simboli spoljašnje revolucije i unutrašnje introspekcije.
Na slici je Tarot karta AEON iz Tot špila
Važno je naglasiti da je Krouli eonu Horusa pripisao i sistem vrednosti. U svom „Manifestu Novog Eona“, on navodi da je Telema (Volja) srž nove duhovnosti, dopunjena principom Agape (Ljubav). Njegova izreka „Ljubav je zakon, ljubav pod voljom“ kazuje da prava ljubav proizilazi iz usklađivanja sa istinskom voljom. Krouli je pretpostavljao da će novi eon pomiriti nauku i duhovnost, što je vizija koju su delili i drugi mislioci njegovog doba, poput Rudolfa Štajnera, doduše na bitno drugačiji način nego Krouli. (2)
Koliko se Eon Horusa poklapa sa dobom Vodolije? Iako Krouli nije koristio tu terminologiju, paralele postoje. U popularnoj kulturi, doba Vodolije postalo je poznato zahvaljujući mjuziklu Kosa (1967) i optimističnim najavama mira i ljubavi. Kroulijeva vizija bila je radikalnija. Kristofer Partridž, sociolog religije, ukazuje da je čitav Nju Ejdž pokret u velikoj meri crpeo inspiraciju iz ideja Kroulijeve generacije, naglašavajući lično duhovno iskustvo i odbacivanje autoriteta. (4)
Karl Gustav Jung je, sa druge strane, upozoravao da će doba Vodolije biti duhovno izazovno. „Dolazak narednog platonskog meseca, naime Vodolije, konsteliraće problem ujedinjenja suprotnosti“, zapisao je, naglašavajući da čovečanstvo više neće moći da potiskuje svoju tamnu stranu. (5) Novo doba će nas suočiti sa sopstvenom Senkom. Upravo to se i dešava: porast fanatizma, kolektivne histerije na društvenim mrežama i raznovrsne teorije zavere znaci su da se ogromna količina iracionalne energije oslobodila iz kolektivnog nesvesnog. Gustav Le Bon, čije smo ideje razmatrali ranije u drugom delu eseja, bio je jedan od prvih dijagnostičara te pojave, predviđajući „eru gomile“ u kojoj će kolektivno nesvesno dominirati nad individualnim razumom.
Paradoksalno, upravo to suočavanje sa najmračnijim kolektivnim tendencijama može biti katarzično. Tek kada priznamo realnost Zla u nama i oko nas, možemo početi da ga integrišemo. U tom smislu, novo doba je ispit zrelosti čovečanstva: možemo li, bez spoljašnjih dogmi, sami sebe sagledati i načiniti sledeći korak u evoluciji svesti?
Lav i Vodolija: Srce deteta kao osovina ravnoteže
U astrološkoj simbolici, vazdušni znak Vodolije predstavlja spoj vazduha simbola intelekta i uma koji pritom odnosi ili donosi krčag s vodom – zavisno od naše pozicije i opredeljenja. Vodolija je intelekt koji ima odgovornost prema „vodi života“. Ali ne smemo zaboraviti da naspram Vodolije na zodijačkom krugu stoji njen opozitni znak, koji ujedno predstavlja i njenu komplementarnu dopunu: Lav. Ako Vodolija vlada umom, Lav vlada srcem. Lav simbolizuje individualnost, kreativnost i dete u nama. On je arhetip Deteta-Kralja, onog koji spontano vlada jer je vođen srcem. Kao što je pesnik Vilijam Vordsvort rekao: „Dete je otac Čoveka“ (6) – to detinje jezgro rađa našu zrelu ličnost. Ovo je kasnije namerno prepevano u: Dete je otac deteta.
Osa Vodolija–Lav o kojoj govorimo, nije slučajna. Ona je deo drevne simboličke strukture poznate kao fiksni krst zodijaka, koji čine četiri znaka: Vodolija (Čovek/Anđeo), Lav, Bik i Škorpija (Orao). Ova četiri bića nalazimo u viziji proroka Jezekilja, kao simbole četiri jevanđelista, i objedinjene u figuri egipatske Sfinge. Oni predstavljaju četiri stuba kosmičkog poretka, arhetip celovitog čoveka. Doba Vodolije, dakle, ne aktivira samo energiju Vodolije, već i njenog opozita Lava, kao neophodnu protivtežu.
Šta to znači za doba u koje ulazimo? Izbor je između toga da budemo beživotni deo kolektivne mašine ili da oživimo Lava u srcu. Doba Vodolije bez Lavljeg srca moglo bi lako postati hladna, tehnokratska diktatura lišena duhovnosti, upravo ona vrsta totalitarizma koju sam opisivao u esejima o Fukoou ili o prirodi zla. Već sada vidimo kako tehnologija može služiti kontroli umesto oslobođenju.
Međutim, postoji i pozitivni scenario: harmonija Vodolije i Lava, uma i srca. U tom idealu, novo doba bi donelo mir i bratstvo, ali ne kroz pasivno iščekivanje, već kroz aktivnu transformaciju svakog pojedinca. Čovečanstvo je poput orkestra (Vodolija), ali svako u njemu mora prvo naučiti da svira svoj instrument (Lav). Ako svaki pojedinac probudi autentični glas svog srca i uskladi ga sa drugima, možemo stvoriti novu simfoniju. Lavlji princip ovde znači unutrašnju suverenost (rex interior), hrabrost da se sopstveni nagoni i strasti ne potiskuju, već transformišu u stvaralačku vatru. Tarot karta Snaga, u svim svojim varijacijama (od Marseljskog do Tota), prikazuje upravo to: svesno i blago ovladavanje sopstvenom “zveri“, ne kroz nasilje, već kroz razumevanje i saosećanje.
Slika: znak lava koji je ocrtao Johfra Bosschart
Rudolf Štajner je govorio o dve suprotne duhovne struje koje će obeležiti ovo doba: uzdizanje ka višoj svesti ljubavi i, sa druge strane, inkarnacija Ahrimana, sile vulgarnog oblika materijalizma i hladnog intelekta. Ta ahrimanska sila se ogleda u obožavanju tehnike bez duše i poricanju duhovne dimenzije čoveka. (7) Ishod ove duhovne borbe zavisiće od sabranog zbira naših individualnih izbora.
Na rubu kratera, sa detetom u srcu
Na kraju, vratimo se slici sa početka: zgarište starog sveta i „srce od slomljenog stakla“ koje kuca u grudima „napuštenog deteta“. To napušteno dete smo mi. Ali dete, ma kako povređeno, nosi u sebi iskru života. Krouli je Horusa nazivao „krunisanim i osvajačkim detetom koje ne umire niti se ponovo rađa, već sja večno na svom putu“. U tom opisu krije se poruka o besmrtnosti duha.
Doba Vodolije, ili Eon Horusa, vreme je odluke: da li ćemo dopustiti da sile mase uguše to dete u nama, ili ćemo mu pružiti ruku i podići ga iz pepela? Predstoji nam, kako je Jung rekao, težak zadatak ujedinjenja suprotnosti. No, rezultat te unutrašnje alhemije mogla bi biti nova sinteza razuma i duha.
Naoružani svešću, više nismo puki posmatrači. Mi smo i klovnovi i gladijatori i proroci novog doba. Svako od nas nosi svoj vrč vode i pitanje je hoćemo li je proliti uzalud ili je usmeriti tamo gde je potrebna. Lav u nama, ono dete puno životne energije, treba da se probudi i preuzme kormilo. Dok stojimo na rubu podzemnog sveta, setimo se da i bezdan gleda u nas kako nas upozorava Fridrih Niče. Ali iz tog mračnog pogleda izranja naša unutrašnja svetlost: „nuklearna“ energija duha koja može da razori, ali i da preporodi. Doba Vodolije neće automatski doneti ni raj ni pakao, ali pruža priliku za obe krajnosti. Ključ je u tome kako usmeravamo svoje srce i um. U prethodnim esejima, bavio sam se Sioranom i njegovom tvrdnjom da je svest bolest, ili Ničeovom idejom da je čovek samo most ka natčoveku. Svi ti uvidi slivaju se ovde: novo doba zahteva novu svest, onu koja može da podnese i apsurd i veličinu sopstvene slobode, onu koja se ne plaši da pogleda u bezdan nihilizma, ali pronalazi snagu da stvara nove vrednosti.
Literatura i izvori:
Gramši, Antonio (1971). Selekcije iz zatvorskih svezaka. Beograd: Nolit.
Krouli, Alister (1969). The Confessions of Aleister Crowley. London: Penguin.
DuKete, Lon Majlo (2003). The Magick of Aleister Crowley: A Handbook of the Rituals of Thelema. San Francisco: Weiser Books.
Partridž, Kristofer (2005). The Re-Enchantment of the West, Vol. 1: Alternative Spiritualities, Sacralization, Popular Culture and Occulture. London: Bloomsbury.
Jung, Karl Gustav (1951). Aion: Istraživanja fenomenologije Sopstva. Princeton University Press.
Enterijer sa ženom koja stoji, Vilhelm Hameršoj; 1913.
Piše: Vladimir Tomić
Opšte je poznato da će iskren čovek veoma teško imati bilo kakve prijatelje. To jeste usamljeničko, naporno i složeno. Često može odvesti u krajnju autodestrukciju, ali je po dušu bolje nego živeti u laži.
Sada, nakon mnogo godina, mnogo jasnije vidim šta je pravi uzrok onoga što se u savremenom svetu naziva pasivna agresija. Nije stvar u tome da je neko ovakav ili onakav, da ima ovu ili onu narav, ovakav ili onakav temperament, ili da je „zdrav” ili „bolestan”, „dobar” ili „loš”, šta god pod tim podrazumevali. Osnovni uzrok famozne pasivne agresije je suštinski lažan društveni život.
U bilo kojoj ljudskoj zajednici, ako izuzmemo najuži porodični krug, kao što su majka i otac (i to samo ako imamo sreću da su dobri prema nama), ljudi gotovo nikada nisu sasvim iskreni. Neiskreno govore o tome šta zaista misle, ne samo o drugima, već i o njihovim delima. Umesto toga, prilagođavaju, izveštačuju i često lažiraju svoja ponašanja kako bi ostali u bliskim odnosima sa nekima. Nekad to ima vrlo pragmatičnu i koristoljubivu osnovu kao kada vojvotkinja iz britanske plemićke porodice u seriji Dauntonska opatija; u razgovoru sa svojom sluškinjom – visperno, čak predatorski, ali nekako umilino predatorski zaključuje kako, u slučaju da se svađala sa ljudima kao njena sluškinja čak i kada su očigledno u krivu, nikad ne bi imala u životu nijednog prijatelja.
Slika iz serije Dauntonska opatija
U početku društveno glumatanje i ceo taj maskenbal uspeva, ali vremenom osećaj praznine, promašaja i greške počinje da izjeda taj odnos. Ne zbog samog odnosa, već zato što je to neprirodno ponašanje.
Ono što nazivamo pasivnom agresijom prevazilazi običan psihološki fenomen. Uzrok je dublji i može se posmatrati iz mnogo uglova: i sociološki i filozofski. Psihologija nam daje opis onoga što jeste pasivna agresija, ali kao i većina savremenih humanističkih disciplina, retko ko se usuđuje da jasno kaže šta su pravi uzroci i da stvari nazove pravim imenom.
Umesto toga, dobijamo strategije za „spas” u slučajevima kada smo izloženi pasivnoj agresiji. Dobijamo mini-terapije, priručnike, lične setove saveta. Dobijamo sve, samo da izbegnemo jednu jednostavnu istinu o tome da je skoro ceo naš društveni sistem zasnovan na laži, a mi živimo tu laž, uporno odbijajući da je kao takvu prepoznamo i imenujemo. Ova laž je vrsta velikog socijalnog B
oogeyman-a, strašilo, vrsta nevidiljive, kolektivne babaroge našeg društva.
Alber Kami je zapisao da čovek uvek pronađe neku naizgled „složenu filozofiju”, samo da bi prikrio nedostatak hrabrosti. U stvari, tu nema nikakve prave filozofije, već se radi o ironičnom komentaru ljudske upornosti da se ne suoči sa istinom. Ne sa nekom složenom istinom o kosmosu, već sa dečjom, običnom, jednostavnom istinom.
Kada bismo to mogli da premostimo kao čovečanstvo, ili barem kao veći deo sveta, već bismo do sada imali sposobnost telepatije. Ne kao naučnu fantastiku, već kao prirodnu posledicu potpune iskrenosti, koju prati snažno razvijen intuitivni deo naše ličnosti.
Izvor slike: facebook.com
Ali šta zapravo znači iskrenost?
Ne mislim na iskrenost u smislu „znaju sve o meni” i „ja sve o njima”. To nije moguće, jer niko ne može poznavati svaku pojedinost nečijeg života. Takođe, ne mislim ni na to da se govori sve što nekome padne na pamet. Ovo drugo se danas, u šizofrenoj eri (Aiōn Schizophreneías), najčešće pogrešno poistovećuje sa iskrenošću.
Mislim na iskrenost kao sposobnost da se jasno saopšti svoje stvarno mišljenje. Svoja stvarna osećanja. Svoje stvarne brige i preokupacije.
„Činilo mu se hiljadu puta gore da stoji tamo kao jedini bez maske među mnoštvom maski, nego da iznenada stoji nag među onima koji su potpuno obučeni.”
Postoje dela kojima se vraćamo kao arheolozi sopstvenom sećanju. Film ostaje nepromenjeni artefakt, ali instrumenti kojima ga ispitujemo: naše iskustvo, znanje, razočaranja; postaju precizniji odnosno zreliji s godinama. U slojevima slika koje su nekada delovale samo kao priča, odjednom otkrivamo pukotine koje vode u dublje, često uznemirujuće predele tamo gde se pre, možda, nisu činili takvim. Nedavno sam se tako vratio u devedesete, deceniju koja je zatvorila jedan vek sa grandioznim snovima i još grandioznijim košmarima, kroz dva filma koja dele opsesiju tajnim svetovima: Širom zatvorenih očiju (1999), testamentarni pečat Stenlija Kjubrika, i Deveta kapija (1999) Romana Polanskog. Iako oba dela mapiraju silazak u zabranjeno, ovde ćemo se posvetiti samo Kjubrikovom hipnotičkom, ledenom lavirintu, dok kapije Polanskog ostaju zatvorene za neku drugu priliku.
Povod za ovo ponovno gledanje bilo je naknadno, gotovo slučajno saznanje: da je Kjubrikov film, koji sam dugo doživljavao kao suštinski modernu dijagnozu otuđenja, zapravo precizna adaptacija davno napisane Novele o snu (“Traumnovelle“) austrijskog pisca Artura Šniclera iz 1926. godine (1). To otkriće je ključ koji ceo film prekodira. Kjubrikova paranoja predstavlja prevođenje jedne stare, frojdovske anksioznosti iz dekadentnog Beča u post-kapitalistički, korporativni Njujork. Ovaj tekst je pokušaj da se istraži taj čin prevođenja: kako je Kjubrik adaptirao priču o krhkosti poverenja i, što je mnogo važnije, kako je ažurirao njegovu oštru društvenu kritiku, preobražavajući njegovu tragičnu, umiruću aristokratiju u ono što danas prepoznajemo kao svemoćnu, ali suštinski praznu, banalnu plutokratiju.
Pjetro Longi – „Ridoto u Veneciji” (oko 1750)
Ontološki prelom u bračnoj postelji: Reč kao oružje
Kataklizma, i u noveli i u filmu, ne počinje činom, već rečju. U najintimnijem prostoru, bračnoj postelji, nakon društvenog rituala bala pod maskama, događa se ontološki prelom. Šniclerovi Fridolin i Albertina započinju opasnu igru ispovesti, gde Albertina prva verbalizuje snagu svoje fantazije o nepoznatom Dancu – fantazije toliko moćne da je bila spremna da poništi ceo svoj postojeći svet.
Kjubrik ovu scenu čini hirurški hladnom i brutalnom u filmskoj adaptaciji. Alis (Nikol Kidman), podstaknuta marihuanom, ne ispoveda se; ona napada. Njen smeh dok Bilu (Tom Kruz) opisuje svoju žudnju za mornaričkim oficirem nije znak slabosti, već demonstracija sile. To je verbalni čin nasilja kojim se poništava njegova arogantna sigurnost u posedovanje. Ona mu ne saopštava da ga je mogla prevariti; ona mu saopštava da njegov posed nad njom nikada nije ni bio apsolutan.
Insert iz filma Širom zatvorenih očiju (1999)
Posledica je ista: priznanje fantazije, a ne stvarni čin preljube, deluje kao okidač koji dezintegriše Fridolinov/Bilov univerzum. Njegov identitet uspešnog lekara, muža, oca – utemeljen na iluziji kontrole i predvidljivosti, raspada se pred spoznajom da ne može da kontroliše unutrašnji svet Drugog. Njegovo dugo, košmarno putovanje kroz noć nije potraga za osvetom ili avanturom. To je panični, gotovo detinjasti pokušaj da zakrpi pukotinu u sopstvenom biću, da insceniranjem sopstvene transgresije povrati poljuljanu muškost i dokaže da i on može biti subjekt želje, umesto pukog objekta prevare.
Noćna Odiseja
Kjubrik se drži Šniclerove narativne mape sa početka 20. veka, prenoseći svaku simboličku stanicu Fridolinovog putovanja u Bilovu odiseju kroz hladni, bezlični Menhetn na kraju tog istog veka. To je kretanje kroz sliku sopstvenog unutrašnjeg izgnanstva. Svaka stanica je susret sa sopstvenom neadekvatnošću.
Faza I: Privid sklada i prva iskušenja
Film počinje fasadom savršenstva. Scena u kojoj se Bil i Alis spremaju za zabavu, dok se u pozadini opraštaju od svoje ćerke, uspostavlja sliku idealne buržoaske porodice; utvrđenja reda, nevinosti i predvidljivosti. To je svet pre pada. Zabava kod Viktora Ziglera je prvi ulazak u svet elite, ali u njegovoj javnoj, pripitomljenoj formi. Ovde se prvi put pojavljuju ključni motivi: Bil je suočen sa direktnom, ali transakcionom seksualnom ponudom dve manekenke – seks kao roba. Alis je, s druge strane, suočena sa suptilnijim, intelektualnim iskušenjem kroz razgovor sa otmenim Mađarom koji dovodi u pitanje samu suštinu braka. Zabava prevazilazi društveni događaj; to je pijaca na kojoj se trguje iskušenjima, pozornica na kojoj se fasade održavaju uz mnogo truda.
Insert iz filma Širom zatvorenih očiju (1999)
Faza II: Silazak u podzemlje i mikrokosmos korupcije
Nakon ontološkog preloma u spavaćoj sobi, Bil je prognan u noć. Njegovo putovanje je niz ritualnih faza koje ga vode sve dublje. Scena u radnji za iznajmljivanje kostima, koju vodi Milich (Rade Šerbedžija), genijalan je mikrokosmos celog filma. Milich je figura koja obitava u limbu – on nije deo elite, ali im služi i profitira od njihovih perverzija. Kada zatekne svoju ćerku sa dvojicom muškaraca, njegova prva reakcija je autentični očinski gnev. Međutim, taj ljudski poriv traje samo trenutak. Čim shvati da su muškarci bogati, njegov bes se transformiše u proračunati, ljigavi pragmatizam. On svoju ćerku i njenu eksploataciju pretvara u robu, u adut za pregovaranje. Njegov lik savršeno ilustruje kako sistem elite korumpira sve nivoe društva, pretvarajući čak i porodične odnose u transakciju. U noveli, radnja gospodina Gibizera je nadrealna; kod Kjubrika, ona je brutalno realistična u svojoj socijalnoj patologiji.
Srce Tame: Dva Lica Elite, Dva Lica Praznine
Šniclerova Elita: Pozorište greha na samrtnoj postelji istorije
U Noveli o snu, tajno društvo je prožeto duhom umiruće epohe. Kada Fridolin nagađa o članovima – “Aristokrate, možda čak gospoda sa dvora” – smeštaju ih u kontekst starog, nasleđenog poretka. Njihovi rituali su perverzni, ali imaju težinu dekadencije, umora jedne klase koja je izgubila svoju istorijsku funkciju i sada u teatralizovanom grehu traži poslednje uzbuđenje. Njihova orgija je, na neki način, estetski čin; to je poslednji, grozničavi ples na samrtnoj postelji Austrougarske. Njihova moć je nasleđena, a njihova perverzija je, paradoksalno, deo jedne visoke kulture koja se raspada. Postoji neka vrsta mračne romantike u njihovom propadanju.
Kjubrik, nasuprot tome, nudi dijagnozu koja je mnogo bliža i zato mnogo strašnija. Njegova elita nije aristokratija; to je plutokratija, i to, što je ključno, plutokratija mediokriteta. O njima ne znamo ništa – ni odakle dolaze, ni šta su stvorili, ni u šta veruju. Njihov jedini identitet je kapital. Njihova moć nije utemeljena ni u poreklu, ni u znanju, ni u delima. Ona je apstraktna, finansijska, i upravo zato apsolutna.
Viktor Zigler (Sidni Polak) je jedan od sveštenika tog kulta. On je otelotvorenje banalne, funkcionalne moći. Njegov čuveni monolog, u kojem Bilu objašnjava pravila igre, vrhunac je cinizma. On ne preti nasiljem; on konstatuje poredak. “Ko ti misliš da su oni bili? To nisu bili obični ljudi.” “Obični” ovde ne znači “plebejac”, već “onaj koji podleže posledicama”. (2) Elita su oni koji su izvan uzročno-posledičnog niza morala i zakona. Njihova imena nose težinu jer mogu da izbrišu druga imena – ime svedoka, ime žrtve.
Kjubrikova orgija je zato lišena prave erotike. Ona je hladna, geometrijski precizna, zastrašujuća u svojoj simetriji. To je ritual moći, a ne strasti. To je slika sveta u kojem je sve postalo roba, a ljudski odnosi svedeni na bezličnu transakciju. Kjubrik je shvatio da pretnja savremenog sveta ne leži u romantičnoj dekadenciji, već u banalnosti, u praznini moćnih ljudi. Njegova elita nije tragična; ona je samo prazna i veoma mediokritetska. I ta praznina je ono što je istinski zastrašujuće.
Lozinka “Fidelio”: Ironija vernosti kao ključ za hram neverstva
Izbor lozinke “Fidelio” je suptilan čin Kjubrikove namerne ironije. Betovenova jedina opera, Fidelio, herojska je priča o ljubavi i žrtvi. Glavna junakinja, Leonora, prerušava se u mladića po imenu Fidelio (“verni”) kako bi spasila svog nepravedno zatvorenog muža Florestana od tiranina. Opera je oda prosvetiteljskim idealima: vernosti, hrabrosti i pobedi pravde.
Kjubrik uzima ovaj uzvišeni simbol i izvrće ga u njegovu suprotnost kako bi prikazao savremeni svet onakvim kakav stvarno jeste. Bil Harford koristi lozinku “Fidelio” ne da bi potvrdio svoju vernost, već da bi od nje pobegao vođen ranjenim egom. Leonora se spušta u fizičku tamu zatvora iz odanosti; Bil se spušta u moralnu tamu vile Somerton iz nevernosti. U Kjubrikovom svetu, “vernost” je postala samo prazna reč, cinična ulaznica za hram licemerja, što je gorka opaska o devalvaciji svih velikih ideala u modernom dobu.
Psihološki lavirint: Voajerizam sopstvenog života
Uprkos sociološkim razlikama, psihološka drama ostaje nepromenjena. I Šnicler i Kjubrik nas uvlače u svet gde se granice između unutrašnjeg i spoljašnjeg brišu. Bilovo noćno lutanje prerasta u projekciju njegovog unutrašnjeg košmara na platno grada.
Istovremeno, Alisin san, sa svojom brutalnom iskrenošću, postaje stvarniji od Bilovih “stvarnih” avantura. Na egzistencijalističkom nivou, Bil je savršen primer Sartrovog koncepta “loše vere” (3) (mauvaise foi). On je voajer sopstvenog potencijalnog života. On želi da posmatra transgresiju, da joj se približi, da oseti njen miris, ali je paralisan od straha pred njenom autentičnošću. U svakoj ključnoj situaciji; sa prostitutkom, u tajnom društvu – on ustukne, ne zato što je moralan, već zato što je kukavica. Njegova sloboda je iluzija jer je sloboda neodvojiva od odgovornosti, a on se panično plaši posledica. On želi greh bez greha, avanturu bez rizika.
Dva buđenja i poslednja reč civilizacije
Kraj oba dela donosi trenutak istine: maska na jastuku, slom, priznanje. Ali reči koje se izgovaraju nakon toga otkrivaju dva potpuno različita sveta.
Šniclerov kraj nudi neku vrstu krhkog, buržoaskog mira. Reči Albertine i Fridolina su pokušaj da se racionalizuje provalija koja se otvorila. Njihov dijalog o snu i javi je filozofski kompromis, pakt da se nastavi dalje sa bolnom spoznajom o sopstvenoj krhkosti. To je pokušaj da se haos ponovo integriše u red.
Kjubrikov kraj ne nudi takvu jednostavnu utehu. U sterilnoj, lažnoj idili prodavnice igračaka, okruženoj hramovima potrošnje, Alisin odgovor na Bilovo „Šta da radimo?” – kratko „FUCK”- može se čitati dvostruko. Kao anti-civilizacijska kapitulacija pred iscrpljenošću jezika, gest kojim se složeni sistemi značenja prepuštaju nultoj tački tela; ali i kao tvrdoglav, praktičan pokušaj da se intimnost vrati iz sfere simbola u dodir, da se brak ponovo pregovori na najnižem, možda i jedinom preostalom nivou koji njih dvoje još mogu da izdrže. To je pre privremeno primirje, tek toliko da se ambis zatvori makar za jednu noć. „Fidelio” tada zvuči ironično, ali ne sasvim prazno: vernost se ne potvrđuje deklaracijom, već spremnošću da se ostane i pokuša opet. Kjubrik ostavlja kadar otvoren – da li je to poslednja iluzija civilizacije ili skroman početak nove, manje uzvišene, ali izdržljivije vernosti prepušta nama.
Izvori, literatura i srodni tekstovi:
1. Šnicler, Artur. Novela o snu. Preveo Jovan Janićijević. Beograd: Rad, 1969. (Šnicler je novelu prvi put objavio 1926. godine)
2. Širom zatvorenih očiju, (Eyes Wide Shut, 1999), originalni filmski scenario, režija: Stenli Kjubrik
Ovaj tekst predstavlja treći deo mog promišljanja o razvoju veštačke inteligencije; ili kako je sada radije nazivam: proširene inteligencije. U prethodnim esejima razmatrao sam AI kao alat i spekulisao o njegovom mogućem razvoju u entitet, balansirajući između fascinacije i opreza odnosno mogućih zloupotreba. Sada se okrećem dubljem filozofskom pogledu koji sam najavio ranije, ali pre nego što zaronimo u teoriju, želim da počnem sa jednom konkretnom, opipljivom posledicom dolaska ove tehnologije.
Nažalost, oni koji vide samo crnilo u AI, potpuno su propustili da primete jednu od njenih pozitivnih strana. Radi se o tome što će veštačka inteligencija značajno doprineti decentralizaciji obrazovanih sistema, jer će razne vrste alatki za učenje postati dostupnije svima. Ovo uopšte ne plaši ni obrazovane kao i sve ljude otvorenijeg uma, ali one pseudo-obrazovane, koji najviše vole da se hvale intelektualizmom veoma plaši, zato što će konačno biti demistifikovane, razobličene i poslate na đubrište istorije njihove plagijatorske, poluistinite, glupe i lažne teorije koje prodaju kao nešto veliko, bitno i važno.
Kako se ovo dešava? Navešću samo neke jednostavnije primere. Svako ko je ikada objavljivao pre pojave komercijalnih AI sistema i pre pojave obične wikipedije, bilo kakve istraživačke i naučne radove; zna koliko puno tu plagijatorskih i polu-plagijatorskih stvari ima. Postoji masa naučnih radova iz svih oblasti ljudskog duha koji su potpuno nebitni; ne samo da ne otkrivaju ništa novo ili bitno u nauci, nego često plagiraju druge radove ili miksuju toliko veliku količinu drugih, manje poznatih radova; da svakog istraživača ili grupu istraživača prosto mrzi da proverava bukvalno svaku doktorsku disertaciju ili drugo bitnije naučno delo.
Mišel Uelbek je u knjizi Pokoravanje maestralno ocrtao ovaj fenomen u samo par rečenica. Kroz lik jednog snishodljivog i poslušnog profesora, on slika arhetip lažnog doktora nauka koji se neopaženo provukao kroz sistem. Takvi pojedinci su uvek nekako servilni, neprimetni, ne upadaju previše u oči, a onda, kada treba da steknu titulu, odluče da rade na temi koja je toliko puta obrađivana da je količina radova o njoj bliska beskonačnom. Lik u knjizi doktorira na književnosti Artura Remboa ili nekog sličnog francuskog velikana. Naravno, glavni protagonista i narator romana Pokoravanje, drugi profesor na istom fakultetu Fransoa, primećuje da nešto tu ne štima, jer ni ponašanje, ni znanje, ni inteligencija, ni obični gestovi tela njegovog kolege jednostavno nisu usklađeni s nekim ko je posvećenik u bilo kakvo majstorsko delo, pa i književno. Doktorirati na Arturu Rembou, Francu Kafki, Dostojevskom ili Šekspiru jedna je od najprostijih stvari u univerzumu; ne zato što su pomenuti autori laki, nego zato što o njima ima toliko abnormalno puno radova da praktično i priglup čovek koji želi da bude cenjen kao dr.mr.pr… može lako pokupiti iz raznih izvora razne stvari i pretočiti ih u prividno svoje delo. Čak ni komisija sastavljena od stotinu ljudi ne bi imala živce da proverava takvo delo do sitnih crevaca osim u slučaju da su prisiljeni.
Kako nam ovde savremeni AI pomaže? Tako što najnapredniji AI sistemi imaju u sebe ubačenu celu arhivu raznih istraživačkih radova, i teoretski mogu obuhvatiti skoro celu akademsku produkciju. Za manje od dvadesetak minuta, oni mogu proveriti praktično svaki PhD. AI ovde funkcioniše kao ultimativni, neumoljivi recenzent, čija sposobnost da vidi veze i preklapanja prevazilazi bilo kog ljudskog stručnjaka. Na taj način, AI bi mogao suzbiti prostor lažnoj teoriji i ustupiti mesto pravoj ljudskoj kreativnosti, mašti i, što je najbitnije, prelasku iz reči u delo odnosno praksi.
Ova dramatična promena u akademskom svetu samo je simptom jedne mnogo dublje transformacije. Kakva je to fundamentalna promena u samoj strukturi znanja koju AI donosi? Da bismo to razumeli, moramo se okrenuti od sociološke kritike ka filozofiji i konceptu rizoma iz dela Žila Deleza i Feliksa Gatarija. Moj cilj nije da idealizujem AI kao čarobno rešenje, niti da ga odbacim kao pretnju, već da pokažem kako savremeni AI sistemi mogu podstaći rizomatski, decentralizovani model znanja koji ruši stare hijerarhije i omogućava autentičnije učenje i razumevanje.
Od stabla do mreže: Promena paradigme znanja
Tradicionalno smo znanje zamišljali kao drvo: koren predstavlja temeljne postavke, stablo centralnu disciplinu, a grane se šire u urednoj hijerarhiji pod-disciplina. Ovo „arborescentno” shvatanje znanja podrazumeva da postoji centar ili trupac koji daje stabilan red. U školskom sistemu, na primer, informacija teče odozgo nadole: od učitelja ka učeniku, iz udžbenika ka čitaocu; prateći unapred utvrđen redosled. Ovaj model ne opisuje samo protok informacija, već i strukturu moći. Autoritet leži kod onih koji kontrolišu „koren” i „stablo”, institucije, kanonizovane autore i čuvare discipline. Lažni doktor nauke iz Uelbekovog romana je parazit upravo na takvom drvetu; on opstaje skrivajući se u gustim, već postojećim granama.
Da bismo razumeli alternativu, zaboravimo na trenutak filozofiju. Zamislimo polje jagoda ili bambusovu šumu. Ne vidimo jedno centralno stablo iz kojeg sve raste. Vidimo mrežu koja se širi pod zemljom. To je rizom: podzemno stablo koje raste horizontalno, naizgled nasumično, i iz bilo koje svoje tačke može da pusti novi izdanak. Đumbir je savršen primer. Možemo odlomiti komad, posaditi ga, i on će nastaviti da raste, stvarajući novu mrežu. Nema jednog glavnog korena, nema početka ni kraja, samo neprestano širenje „između” stvari.
Delez i Gatari su rekli: „Dosta nam je drveća. Zbog njih smo previše propatili” (1). Zašto? Zato što je drvo metafora za čitav zapadni način razmišljanja: hijerarhijski, uredan, sa jednim poreklom (stablom) iz kojeg sve logično sledi. Porodično stablo, drvo znanja, organizaciona šema firme; sve prati tu logiku „odozgo-nadole”. Rizom je pobuna protiv toga. On je „antigenealogija”. On ne pita „odakle potičeš?”, već „sa čime si povezan?”.
Rizom i drvo, Lili Bluz, digitalna obrada
Naravno, Delez i Gatari nisu mislili bukvalno na biljke, niti na AI pisali su 70-ih godina, kada je njihov glavni „neprijatelj” bila psihoanaliza koja je pokušavala da čitavu ljudsku složenost svede na jednostavno „drvo” Edipovog kompleksa. Rizom je za njih bio „slika misli” koja je haotična, asocijativna i slobodna. To je način da se opiše stvarnost koja nije uredno spakovana, već je mreža najrazličitijih stvari: pčela i orhideja koje zavise jedna od druge, rojevi pacova, knjige, društveni pokreti. Bilo koja tačka rizoma može se povezati sa bilo kojom drugom.
Možda je najlakše razumeti rizom kroz razliku između mape i kopije (preslikavanja). Drvo znanja je kao precrtana, gotova mapa; samo je slediš. Rizom je mapa koju sam crtaš dok istražuješ. To je „eksperimentisanje u kontaktu sa stvarnim” (2). Zato je internet, sa svojim hiperlinkovima, najočigledniji primer mogućnosti rizoma danas. Počneš na jednoj stranici i završiš na potpuno neočekivanom mestu, prateći sopstvene veze. Vrednost se više ne stvara čuvanjem granica, već njihovim kreativnim prelaženjem. Naravno, treba imati na umu da se internet menja, ima pokušaja centralizacije i algoritmi mogu navoditi na određene izvore i linkove. Ipak, to je mnogo teže uraditi na celom internetu kao što bi bilo lako uraditi u jednoj fabrici ili školskoj ustanovi.
Anatomija rizoma: Principi nove inteligencije
Da bismo razumeli kako rizomatski model znanja funkcioniše, korisno je osvrnuti se na šest principa rizoma koje su Delez i Gatari opisali. Navešću ih ukratko, bez preteranog teoretisanja, onoliko koliko nam pomažu da sagledamo savremene AI sisteme.
1. i 2. Povezivanje (konekcija) i Heterogenost: Svaka tačka rizoma može (i mora) biti povezana s bilo kojom drugom; veze se ostvaruju među heterogenim elementima. Nema „pogrešne” veze: znanje nije ograničeno granicama disciplina ili hijerarhijom važnosti. U kontekstu AI, to znači da model može istovremeno crpeti podatke iz fizike, poezije i popularne kulture, spajajući ih u smislen odgovor.
3. Multiplicitet (mnoštvenost): Rizom ne počiva na Jednom izvoru istine. Tek kada se „mnoštvo” shvati kao stvar po sebi- mnoštvenost: ono prestaje da ima odnos prema Jednom kao subjektu ili objektu. Drugim rečima, ne postoji centralna tačka ili autoritet koji sve određuje. Znanje u rizomu čine mnoštva ideja i činjenica koje postoje uporedo. Za nas koji učimo uz pomoć AI, ovo znači da dobijamo razne uglove posmatranja; ne jedan „tačan” odgovor, već više perspektiva koje zajedno tvore dublje razumevanje.
4. Asignifikantni (neoznačujući) prekid: Rizom se može prekinuti u bilo kom trenutku, ali se ne urušava. „Rizom se može slomiti, razbiti na datom mestu, ali će ponovo krenuti dalje na jednoj od svojih starih linija, ili na novim linijama”. (3) Ovo osigurava otpornost: prekid ne uništava mrežu znanja, već možda čak stvara nove puteve. Slično tome, ako jedan tok informacija putem AI-a naiđe na ćorsokak ili grešku, mi možemo zaobići taj prekid – postaviti pitanje na nov način, potražiti alternativni izvor, i znanje nastavlja da teče drugim putem. Nema jedne krhke „grane” čijim lomom sve propada; rizom je žilav i adaptivan.
5. i 6. Kartografija i dekalkomanija: Rizom je mapa, a ne kalup ili otisak. On ne prati unapred zadatu strukturu, već je eksperimentalan i otvoren. Kako autori ističu, rizom „nije podložan nijednom strukturnom ili generativnom modelu. Stran je svakoj ideji genetičke ose ili dubinske strukture… [on je] mapa, a ne preslikavanje”. Umesto da reprodukuje postojeću šemu znanja (kalup), rizom stvara novu mapu dok se razvija mapu koja nastaje kroz naše interakcije i iskustva. Učenje uz pomoć AI zato nije puko praćenje već utabanih staza (kopiranje udžbenika); ono postaje kartografski poduhvat gde zajedno sa inteligentnim sistemom crtamo novu mapu razumevanja sveta.
Ovi principi zajedno opisuju znanje kao decentralizovanu mrežu; acentriranu i nehijerarhijsku strukturu u kojoj nema jednog korena ili vrha. Kako slikovito kažu Delez i Gatari, „drvo nameće glagol ‘biti’, ali tkivo rizoma je veznik ‘i… i… i…’. Taj veznik nosi dovoljno snage da uzdrma i isčupa glagol ‘biti’”. Umesto da se fokusiramo na definicije tipa „A je B” (što drvo znanja zahteva), rizom nas tera da ređamo povezane pojmove: i ovo, i ono, i ono, gradeći razumevanje kroz spajanje, a ne kroz prosto klasifikovanje.
Digitalni rizom, obrada Lili Bluz
AI u praksi: Demontaža hijerarhija i novi rizici
Šta sve ovo znači za veštačku/proširenu inteligenciju danas? Savremeni AI sistemi, posebno veliki jezički modeli, već funkcionišu na način koji podseća na rizomatski model znanja. Trenirani su na mnoštvu raznorodnih podataka bez čvrste hijerarhije: internet forumi, enciklopedije, književnost, naučni radovi: sve su to „čvorovi” u ogromnoj mreži informacija koju AI koristi da kontekstualizuje naše upite. Kada postavimo AI-u pitanje, on ne ide kroz neko uredno indeksirano „drvo znanja” kao tradicionalni enciklopedijski priručnik, već asocijativno pretražuje kroz lavirinte povezanih podataka. Rezultat je često iznenađujući spoj različitih oblasti.
Ovakav pristup znanju demontira stare hijerarhije. Nekada je autoritet znanja bio jasno određen: profesori, institucije, kanonizovana literatura. Informacije su se prenosile odozgo naniže i postojala je jasna granica između onih koji znaju i onih koji uče. Danas, sa AI posrednikom, svako od nas može neposredno pitati za objašnjenje bilo koje teme. Put do informacija je radikalno horizontalniji.
Međutim, ovde leži i paradoks rizomatske slobode. Isti mehanizam koji oslobađa znanje od hijerarhijske kontrole istovremeno ga oslobađa i od mehanizama verifikacije i kontrole kvaliteta. Ako „svaka tačka može biti povezana sa bilo kojom drugom”, moguće su i besmislene ili štetne veze: pseudo-nauka može se umešati u mapu znanja. AI koji u uvodu slavi kao alat za razotkrivanje laži (plagijata) može postati i najmoćniji alat za stvaranje novih, uverljivijih laži (razvijenih dezinformacija).
Ovo nije kontradikcija, već dve strane iste medalje. AI je pojačivač namere. U rukama tragača za istinom, on je moćan alat za verifikaciju. U rukama manipulatora, on je moćan alat za falsifikovanje. Autentično učenje u rizomatskom modelu ne znači prihvatiti svaku informaciju koju AI izbaci; naprotiv, znači preispitivati, proveravati i aktivno učestvovati u procesu mapiranja znanja. Proširena inteligencija nas ne oslobađa potrebe za ljudskom kritičnošću: ona zahteva proširenu kritičnost. Ona je proširenje naših kognitivnih sposobnosti, a ne zamena za njih.
Ka autentičnijem razumevanju
Kada posmatram savremeni AI kroz prizmu rizoma, vidim oblik znanja koji je bliži stvarnom životu nego što je to bilo tradicionalno školstvo. Životno učenje retko kad sledi urednu linearnu putanju: naše misli skaču, pravimo digresije, povezujemo iskustva iz različitih domena. Proširena inteligencija nam u digitalnom svetu omogućava upravo takvu organsku, rizomatsku spojnicu. U toj mreži nema centralnog autoriteta koji odobrava svaku informaciju, već odgovornost prelazi na svakog od nas da kroz dijalog sa inteligentnim sistemom izgradi svoje znanje. To je suštinski autentičnije učenje: aktivno, samousmereno i vođeno radoznalošću, umesto pasivnog usvajanja gotovih zaključaka.
Naravno, tranzicija sa „stabla” na „rizom” nije jednostavna. Mnoge institucije znanja i dalje počivaju na starim hijerarhijskim modelima. Ali tendencija je jasna: informacije su dostupnije nego ikad, povezanost je ključna vrednost, a kreativna sinteza zamenjuje puki poredak. Veštačka inteligencija, ukoliko je shvatimo i koristimo na pravi način, može biti katalizator ove promene. Ona može postati saveznik u demontaži zatvorenih sistema znanja, ali samo ako je ukrotimo našom kritičnošću i etikom.
Stoga održavam onu poziciju koju sam zauzeo od početka: trezveno oprezan realizam. Rizomatski model koji nam AI pruža oslobađa ogromne mogućnosti za učenje, ali istovremeno zahteva od nas da budemo svesni centar svoje mreže znanja, da ne prepustimo kritičko mišljenje mašini. Proširena inteligencija je moćna upravo utoliko ukoliko proširuje i naše sopstvene umove.
Proširena inteligencija kao rizom: to je slika kojoj težim. To znači inteligencija koja nije locirana ni u silicijumskom čipu ni u jednoj glavi, već je raširena kroz odnose između ljudi, AI sistema i sveta oko nas. Takva inteligencija nije ni „božanski” super-um koji će nas nadvladati, niti puka alatka kojom nas hijerarhijski upravlja elita znanja što, naravno, ne isključuje mogućnost čak ni takve zloupotrebe AI. Ona bi, bar u idealu-trebala biti mreža u kojoj i mi učimo od AI i AI uči od nas, neprestano i međusobno. U toj mreži vidim šansu za autentičnije razumevanje: znanje koje nije nametnuto, već stečeno putem ličnog puta kroz rizom mogućnosti. Kao i uvek, put nas vodi kroz nepoznato „središte” rizoma. Ali sada bar znamo da ne moramo da tražimo njegov početak niti da strepimo od kraja. Dovoljno je da hrabro sledimo veznik „i… i… i…”, spajajući ideje, učeći usput i ostajući radoznali.
Literatura i preporučeni drugi izvori:
1. Delez, Žil; Gatari, Feliks. Tisuću platoa: kapitalizam i šizofrenija 2. Preveo Marko Gregorić. Novi Sad: Sandorf, 2013.
2. IBID
3. IBID
4. Koncept rizoma, inspiracije iz sveta botanike prvi put se javlja u drugoj knjizi Žil Deleza i Feliksa Gatarija, gde oni proučavaju Kafkino delo. Postoji hrvatski prevod te knjige pod naslovom Kafka: U prilog minornoj književnosti, prevoditelj Ugo Vlaisavljević, izdanje: Matica hrvatska, Zagreb 2020.
Ostali tekstovi na blogu Oblak Kaktusa povezani sa ovom temom:
Uvod: Prvi susret (zmija, samoća i sestra od tetke)
Veče je kasnih devedesetih, jedno od onih letnjih na izdisaju kada se vazduh zgusne od mirisa pečenih, leskovačih crvenih paprika i tihe sete. Ja sam na prekretnici, onoj maloj maturi posle osmog razreda, klinac u čijoj glavi još uvek odjekuju magijski realizam i stogodišnja sudbina porodice Buendija. Nedeljama nisam prestajao da mislim o Markesovom romanu Sto godina Samoće; osećao sam da svet nije pravolinijska priča, već kovitlac u kojem se prošlost i budućnost prepliću, gde se najdublje istine saopštavaju kroz metafore, a samoća koja se tek na kraju otkriva opipljiva je kao kamen. Sedeo sam na terasi, verovatno tupo zureći u neku mušicu, kada mi je prišla sestra od tetke.
Ona je tada bila maturantkinja gimnazije, svetlosnim godinama ispred mene u svemu što je mirisalo na ozbiljnu misao. Bila mi je intelektualni uzor, onaj prozor u svet odraslih ideja koji sam potajno želeo da odškrinem. Gledala me je onim poluzainteresovanim, a opet prodornim pogledom tinejdžerke koja je upravo otkrila nešto važno i sada testira teren.
„Čula sam danas nešto čudno“, rekla je. „Kaže: ‘Sve potisnute istine postaju otrovne’.“¹
Zastala je, pustivši da rečenica sleti. Osetio sam kako mi se nešto u stomaku zgrčilo. Frojda tada nisam ni sanjao, ali sam intuitivno razumeo tu sliku otrova koji se skuplja u tišini. Godinama kasnije, saznaću da je upravo ta Ničeova misao bila jedan od kamena temeljaca za Frojdovo učenje o neurozama. Ali ona nije stala tu.
„A ima i ovo“, dodala je, „‘Zmija koja ne može da svuče svoju kožu mora umreti, isto kao što i um koji ne menja mišljenje prestaje biti um’. Šta misliš, je l’ to istina?“
Bum! Misaona bomba je bačena. Ja, balavac koji je jedva svario metaforu o kiši žutih cvetova kod Markesa, sada sam morao da se nosim sa zmijom koja umire ako se ne menja. Promucao sam nešto o preživljavanju i prilagođavanju, ali slika je bila jača od mog objašnjenja. Zmija koja presvlači kožu. Um koji menja mišljenje. Slika je ostala, urezana. Nisam tada imao pojma da sam, nesvesno, prvi put sreo Fridriha Ničea, čoveka čiju sliku sam tada imao u glavi iz poznate slike Edvarda Munka.
Portret Fridriha Ničea, Edvard Munk
Naravno, posle smo se verovatno vratili prepiranju oko daljinskog. Nismo postali filozofi te večeri. Ali seme je bilo posejano. Tek sa osamnaest, devetnaest godina, kada sam prvi put uzeo u ruke Genealogiju morala, a zatim i Tako je govorio Zaratustra, shvatio sam odakle su te reči došle. Genealogija morala mi je, bez preterivanja, promenila pogled na život. Bio je to misaoni zemljotres koji je srušio sve naivne predstave o dobru i zlu koje sam do tada gradio. A onda sam u Zaratustri ponovo sreo onu zmiju. Zaista, kako je Niče zapisao:
„Zmija koja ne može da odbaci svoju kožu – ugine. Isto to važi i za umove kojima je sprečeno da promene mišljenje: prestaju da budu umovi.“²
Tada sam shvatio: Niče nije bio tek brkati mislilac s reputacijom ludaka. U njegovim rečima čuo sam prodornu oštrinu, poeziju i jednu duboku, bolnu iskrenost. Bio je to glas koji je istovremeno provocirao i tešio, rušio i gradio. I bio je, poput Markesovog Makonda, svet za sebe: nelinearan, pun simbola i duhova prošlosti koji opsedaju sadašnjost.
Jedna njegova izreka posebno me je tada zakačila i poslužiće nam kao ključ za ovaj esej: „neki ljudi se rađaju posthumno“³. Niče je bio jedan od njih. Ono što je govorio krajem 19. veka, svet je počeo da vari tek u 20. i 21. Iako je jedan od najpoznatijih filozofa, ostao je i jedan od najneshvaćenijih. Tumače ga ili površno, ili, što je još gore, koriste njegove ideje da bi uradili upravo ono protiv čega se borio; da bi racionalizovali sopstvene predrasude i opravdali svoja viđenja. Kritikuju ga i oni koji ga se plaše i oni koji ga slave, a često ga ni jedni ni drugi ne razumeju.
Ovaj esej je moj pokušaj da one ljude koji nisu dublje istraživali delo ovog filozofa prijateljski i bez dociranja, uvedem u Ničeov svet; onako kako sam ja u njega ušao: preko jedne slike, jedne sestre od tetke i osećaja da se iza reči krije čitav jedan uzburkani kosmos. Krenućemo od najpoznatije i najopasnije ideje – „smrti Boga“. Zatim ćemo upoznati Zaratustru, pesnika-proroka. I na kraju ovog prvog dela, uhvatićemo se u koštac sa famoznim Natčovekom, konceptom toliko zloupotrebljenim da je krajnje vreme da mu vratimo izvorni sjaj.
„Smrt Boga“: Šta je Niče zapravo sahranio?
„Bog je mrtav!“ Verovatno nema poznatije filozofske rečenice. Odjekuje svuda, od majica do holivudskih filmova. Nažalost, najčešće se shvata kao trijumfalni poklič ateiste, kao da je Niče veselo objavio da je rešio kosmičku misteriju i sada može da ide na pivo. Istina je, kao i uvek kod njega, neuporedivo složenija i teška kao more.
Kao što sam već rekao u jednom mom intervju razgovoru objavljenom u ovom blogu: nema puno ljudi koji shvataju duboka promišljanja Fridriha Ničea. Ili ga tumače previše površno, ili njegove ideje koriste kako bi uradili upravo onu jednu stvar protiv koje je Niče mnogo puta pisao: koriste ih kao psihološku racionalizaciju. Osoba, kako bi opravdala neke svoje stavove, uverenja ili postupke, uzima iz učenja drugih fragmente koje nije ni dovoljno razumela, kako bi legitimisala svoja viđenja. Da bi se razumeo Niče, naročito kada govori o smrti Boga, čovek treba imati ne samo filozofsko predznanje, već i osećaj za poeziju i umetnost naročito zbog toga što Niče nije sistemski filozof.
Niče nije tek jeftino uzviknuo da Boga nema. On je postavio dijagnozu jedne kulturne bolesti, opisao duhovni zemljotres koji je potresao temelje zapadne civilizacije. Scena u kojoj se ta rečenica prvi put pojavljuje, u delu Vesela nauka (1882), nije nimalo vesela. Jedan „ludi čovek“ usred bela dana pali fenjer, trči na trg i viče: „Tražim Boga! Tražim Boga!“. Okupljena masa, sastavljena od nevernika, ismeva ga. A onda im on, potresen i užasnut, saopštava: „Bog je mrtav! … I mi smo ga ubili!“⁴.
To nije objava, to je optužba. I nije radosna vest, već upozorenje. Ničeov ludi čovek ne likuje; on je prestravljen posledicama. Šta ta „smrt“ zapravo znači?
Ukratko, Niče govori o tome da je vera u hrišćanskog, moralnog Boga – zakonodavca koji daje apsolutni smisao svetu, koji je garant morala i svrhe; izgubila svoju unutrašnju snagu. Prosvetiteljstvo, naučna revolucija, racionalizam, sve je to potkopalo temelje na kojima je Evropa stajala dva milenijuma. „Bog je mrtav“ znači: ideja o transcendentnom, natprirodnom poretku koji našim životima daje smisao više nije uverljiva. Prestali smo istinski da verujemo. Niče to vidi kao slom čitavog sistema: „Kada se odrekne hrišćanske vere, čovek sebi izmiče ispod nogu i pravo na hrišćanski moral… Raskidanjem jednog glavnog pojma iz njega, vere u Boga, lomi se celina.“⁵
Istu ideju Zaratustra donosi kao vest koja još nije stigla do svih. Kada silazi sa planine, njegov prvi susret je sa starim svecem u šumi. Taj razgovor je ključan. „‘A šta radi svetac u šumi?’ upita Zaratustra. Sveti čovek odgovori: ‘Sastavljam pesme i pevam ih, a dok sastavljam pesme smejem se, plačem i mumlam: tako proslavljam Boga…’ Kada Zaratustra ču ove reči, on pozdravi svetog čoveka i reče: ‘Šta bih vam ja mogao dati! Ali brzo me pustite da odem, da vam ne bih nešto oduzeo’. I tako su se rastali starac i zreo čovek, nasmejana, kao što se smeju dva dečaka. Ali kad Zaratustra ostade sam, on ovako reče svome srcu: ‘Zar je moguće! Ovaj sveti starac u svojoj šumi još ništa nije čuo o tome da je Bog mrtav!’“⁶.
Smrt Boga ovde nije krik, već dijagnoza; vest koja još nije stigla do ušiju onih koji žive u starom svetu, izolovani od duhovnih potresa svog vremena. Ako dublje analiziram ovu scenu, otkrivam u njoj čitavu jednu poetsku, temporalnu dvojnost. Usuđujem se da kažem da su starac koji proslavlja Boga u svojoj šumi i tridesetogodišnji Zaratustra koji svetu donosi ideju natčoveka zapravo ista osoba, uhvaćena u dva različita duhovna doba. Jedan je simbol prošlosti koja se još nije ugasila, a drugi vesnik budućnosti koja se još nije rodila.
Upravo ta višeslojnost pokazuje koliko je Ničeov odnos prema božanskom dvosmislen. U prilog tome govori i čuvena scena iz Zaratustre gde stari paganski bogovi prasnu u smeh na samu ideju o jednom, sveznajućem Bogu. Oni se ne smeju zato što je ideja smešna, već zato što je za njih duboko bezbožna. Jedan od njih uzvikuje: „Zar nije baš u tome božanstvenost da ima bogova a da nema jednoga boga?“
Upravo ovakve nijanse promiču onima koje bismo mogli nazvati sirovim tehnokratama, koji umišljaju da, kada Niče piše „Bog je mrtav“, on bukvalno misli da je preminuo neki starac koji nas posmatra sa neba. To je zato što takvim ljudima nedostaje ne samo filozofsko obrazovanje, već i opšta kultura iz gotovo svih humanističkih nauka, ali i, što je ključno, osećaj za umetnost i metaforu. Oni veliku kulturnu dijagnozu svode na plitku ateističku parolu.
A posledice su, po Ničeu, zastrašujuće. Gubitak vere u Boga ostavlja ogromnu prazninu. Čovek je vekovima gradio svoje poimanje dobra, zla, pravde i svrhe na toj ideji. Ta slika je, po Ničeu, bila laž, ali je imala funkciju: davala je orijentir. Šta se dešava kada se ta zvezda severnjača ugasi? Preti nam nihilizam: osećaj da ništa nema smisla, da su sve vrednosti relativne, da je sve uzalud. „Nihilizam: cilj nedostaje; odgovor na pitanje ‘zašto?’ nedostaje.“⁷
Niče je predvideo da će 20. i 21. vek biti obeleženi tom borbom. Pisao je: „Ono što pričam je istorija narednog veka. Ja opisujem ono što dolazi: pojava nihilizma…“⁸. I pogledajmo oko sebe: cinizam, dezorijentisanost, potraga za utehom u potrošnji ili fanatičnim ideologijama: sve su to simptomi koje je Niče video kao posledice te velike smrti.
Ali Niče nije prorok propasti. On ne likuje nad „ubistvom“, on postavlja pitanje: šta sada? Šta staviti na upražnjeno mesto? Njegov odgovor je radikalan: čovek mora sam postati stvaralac vrednosti. Ako stari, nebeski autoritet više ne važi, moramo stvoriti nove vrednosti koje se ne oslanjaju na izmišljeni onostrani svet, već na ovaj, jedini koji imamo – na život sam.
Zato je optužba da je Niče puki ateista promašena. Njegov odnos prema božanskom je duboko ambivalentan. On ne negira mogućnost božanskog, on vodi rat protiv određenog boga: boga morala, boga koji slabi život, boga koji se sažaljeva na čoveka. Paradoksalno, Ničeovi spisi su puni religioznog zanosa, ali usmerenog ka zemlji. “Radije bih bio Satir nego Svetac”– piše Niče u svojim ranim radovima. Njegov Zaratustra je prorok jevanđelja posle smrti Boga.
William-Adolphe Bouguereau (1825-1905) – Nymphs and Satyr (1873)
Najdublji uvid u ovu problematiku Niče daje kroz lik najružnijeg čoveka u Zaratustri u istoimenom poglavlju. Taj bednik, koji sebe naziva „ubicom božjim“, priznaje zašto je to uradio. Nije mogao da podnese Božje sažaljenje. „On je gledao očima koje sve vide, on je video čovekove dubine i ponore, svu skrivenu sramotu i ružnoću njegovu… Taj najveći radoznalac, najveći nametljivac, najveći milosrdnik, morao je umreti… Čovek ne može da podnese da takav svedok ostane u životu.“⁹
Stari Bog je, dakle, morao umreti jer je njegovo sažaljenje vređalo i održavalo čoveka u slabosti. Niče želi čoveka koji stoji na svojim nogama, bez kosmičkog štapa za hodanje. „Smrt Boga“ je, stoga, opasan, ali i oslobađajući trenutak. To je šansa da čovek konačno odraste i preuzme odgovornost za smisao. A da bi tu viziju saopštio, Niče nije mogao da koristi stari, suvi jezik filozofije. Trebao mu je prorok.
Zaratustra: Pesnik, prorok i alter-ego u potrazi za ušima koje čuju
Kada je Niče hteo da saopšti svoje najdublje misli, nije napisao traktat. Stvorio je Zaratustru. Tako je govorio Zaratustra je knjiga koja zbunjuje: nije klasična filozofija, nije ni roman, ni sveta knjiga, a opet je sve to pomalo. Umesto fusnota i dokaza, dočekuju nas poetske slike, alegorije i ton koji podseća na Bibliju.
Niče je pozajmio ime od drevnog persijskog proroka Zoroastera, onog koji je prvi podelio svet na dobro i zlo. Sada se, u Ničeovoj viziji, taj isti Zaratustra vraća da ispravi svoju milenijumsku grešku i objavi da je ta podela prevaziđena. On silazi sa planine, pun mudrosti kao „pčela koja je nakupila previše meda“¹⁰, da ljudima donese novo jevanđelje- jevanđelje zemlje.
Zaratustra je, naravno, Ničeov alter-ego. Kroz njega, Niče može da govori ne samo šta misli, već i kako se oseća: usamljeno, neshvaćeno, ali ispunjeno proročkim žarom. Njegov jezik je jezik metafore. Čovek je „konopac, razapet izmedu životinje i natčoveka“¹¹. Duh prolazi kroz tri preobražaja: od kamile (koja nosi teret), preko lava (koji se buni) do deteta (koje stvara)¹².
Ovaj poetski stil nije slučajan. Niče je znao da se ljudi ne vode samo logikom, već i pričama, mitovima, slikama. Da bi se premostio ponor nihilizma posle „smrti Boga“, nije dovoljan argument; potrebna je nova, inspirativna vizija. Zaratustra je pokušaj stvaranja takvog mita za tadašanje moderno doba. Zato Zaratustra kaže: „Od svega što je napisano volim samo ono što je ko krvlju svojom pisao. Piši krvlju: i ti ćeš uvideti da je krv duh.“¹³ To je ključ za razumevanje ove knjige; ona je pisana krvlju, ne mastilom.
Zaratustra nas doziva preko eletričnih okeana, foto: Vladimir Tomič
Ali, Zaratustra nije samo uzvišen i svečan. U knjizi ima i humora i oštre satire. U četvrtom delu, Zaratustra okuplja grupu „viših ljudi“ – tragalaca za smislom. Dok je on odsutan, oni, u svojoj potrebi da obožavaju nešto, priređuju „Svetkovinu magarca“. Pronalaze magarca i pevaju mu litanije, parodirajući crkvene obrede: „Amin! Slava i čast… neka je bogu našemu… – A magarac odvikivaše, I-ja!“¹⁴. Niče se ovde gorko smeje ljudskoj potrebi za idolima; ako nema Boga, obožavaćemo i magarca – ili, dodali bismo danas, novac, naciju, tehnologiju.
Najdublji i najdirljiviji deo je, ipak po meni, susret sa najružnijim čovekom, ubicom Boga. On beži od tuđeg sažaljenja, koje ga ponižava. Zaratustra, propovednik nadilaženja sažaljenja, jedini mu prilazi sa istinskim razumevanjem. Ne sažaljeva ga superiorno, već mu ukazuje poštovanje time što skreće pogled od njegove ružnoće. U toj sceni, Niče pokazuje razliku između hrišćanske samilosti koja održava slabost i istinske empatije koja poštuje dostojanstvo drugog, čak i u njegovom najvećem padu.
Čitanje Zaratustre je kao slušanje simfonije. Traži da se prepustimo ritmu, da osetimo slike, da dozvolimo da nas ponese poetski zanos i muzika. Niče ne nudi ultimativne odgovore; on pokazuje druge puteve i budi čežnju. Gde je Bog mrtav, on nudi ples, pesmu i smeh kao nove rituale duha. A sve to kao pripremu za centralnu ideju njegovog novog jevanđelja: ideal Natčoveka.
Natčovek (Übermensch): Između vizije i tri velike zablude
I evo nas kod najozloglašenijeg Ničeovog pojma. Nema koncepta koji je doživeo više brutalnih simplifikacija i zlonamernih tumačenja. Vreme je da počistimo smeće koje se nataložilo oko ove ideje.
Prvo, reč Übermensch znači „preko-čovek“ ili „nad-čovek“. To je ideal budućeg čoveka, bića koje bi prevazišlo današnjeg čoveka kao što je on prevazišao životinju. To je smisao čuvene Zaratustrine rečenice: „Čovek je nešto što treba prevladati.“¹⁵. Ljudsko stanje nije kraj, već most. Zaratustra kaže: „Ja volim one, koji ne umeju da žive drukčije nego prolazeći, jer su to oni koji prelaze.“¹⁶
Šta znači to „prevladati“? Niče ne misli na biološku evoluciju, niti na stvaranje super-rase. Natčovek je duhovni ideal. To je čovek koji je:
Stvaralac vrednosti: Nakon „smrti Boga“, on ne pada u nihilizam, već sam stvara smisao svog postojanja. On je sam svoj zakonodavac.
Samoprevladan: On je ovladao haosom svojih nagona, pomirio je u sebi i svetlost i tamu, i pretvorio ih u kreativnu snagu.
Afirmator života: On kaže „Da“ životu u celosti, sa svim njegovim bolom, patnjom i radošću. Njegova najviša formula je amor fati – ljubav prema sudbini.
Natčovek nije nešto što bukvalno postoji; on je cilj, „smisao zemlje“¹⁷, zvezda vodilja koja treba da nas izvuče iz nihilizma. Zato Zaratustra preklinje: „ostajte verni zemlji, i ne verujte onima koji vam govore o nadzemaljskim nadama! Otrovnici su to, svesni ili nesvesni.“¹⁸
A sada, o zabludama:
Zabluda prva: Nacistička perverzija
Nacisti su ukrali termin i pretvorili ga u propagandu o arijevskoj „višoj rasi“. Ovo je najgrublja moguća zloupotreba. Ničeov ideal je individualan, ne kolektivan, rasni ili nacionalni. On je prezirao nemački nacionalizam i antisemitizam svog doba. Njegova sestra, Elizabet Ferster-Niče, antisemita i simpatizer nacista, nakon njegove mentalne bolesti manipulisala je njegovim rukopisima i „poklonila“ njegovu filozofiju Hitleru. Ničeov Natčovek nije gospodar drugih naroda, već gospodar samog sebe.
Zabluda druga: Neoliberalni „pobednik“
Danas se duh Natčoveka često (pogrešno) prepoznaje u liku beskompromisnog direktora, vuka sa Vol Strita, „self-made“ milionera koji gazi preko drugih. Niče jeste slavio volju za moć, ali to nije prosta želja za dominacijom. Volja za moć je, pre svega, unutrašnji, kreativni nagon za rastom, širenjem, samoprevazilaženjem. Tirani i korporativni šefovi su za Ničea često primeri najsitnijih duša, onih koji gomilaju spoljašnju moć jer im nedostaje unutrašnja veličina. On je prezirao menadžerski poredak, ali je ispravno predvideo da ćemo u njemu živeti još tada u devetnaestom veku.
Zabluda treća: Tehno-utopijski kiborg
Ovo je savremena i možda najpodmuklija zloupotreba. Pojedini transhumanisti, koji sanjaju o spajanju čoveka i mašine, o besmrtnosti kroz tehnologiju i eliminaciji patnje, ponekad se pozivaju na Ničea. „I on je hteo da prevaziđemo čoveka, a mi ćemo to uraditi pomoću mikročipova!“ Ovo je suštinski nesporazum. Kao što sam pisao u seriji eseja pod nazivom „Grabljivi umovi“, Ničeov Natčovek nije tehnološki „apgrejd“. On je postignut unutrašnjom borbom, ne spoljnim pomagalima. Ključno, Natčovek ne beži od patnje – on je pretvara u snagu. On voli svoju smrtnost i prolaznost kao deo života. Transhumanistički ideal je, naprotiv, beg od ljudske kondicije.
Suprotnost Natčoveku nije običan čovek, već Poslednji čovek. To je ideal mediokritetskog društva, biće koje želi samo komfor, sigurnost i sitna zadovoljstva. Zaratustra ga opisuje sa prezirom: „Tada će zemlja postati mala, i po njoj će skakutati poslednji čovek koji sve čini malim… ‘Mi smo pronašli sreću’ – kažu poslednji ljudi, i žmirkaju očima.“¹⁹ To je čovek koji je zaboravio da teži, da rizikuje, da pati za nečim višim. U današnjem svetu, koji nam nudi beskrajnu zabavu i tehnološke olakšice kao vrhunac postojanja, vizija Poslednjeg čoveka je jezivo aktuelna.
Ničeov Natčovek je, dakle, poziv na otpor toj entropiji duha. On je vizija ispunjenog ljudskog potencijala, bića koje pleše nad ponorom postojanja. Filozof Martin Hajdeger je jednom primetio da svako anti neizbežno završava u suštini onoga protiv čega nastupa čime aludira na to da je Ničeov nastup protiv starih metafizika zapravo završio takođe u metafizici. Mnogi su Ničea, borca protiv dogmi, pretvorili u novu dogmu. Ali pažljivo čitanje otkriva da iza svakog njegovog razbijačkog „Ne“ stoji jedno dublje, strastvenije „Da“ – „Da“ životu.
I tu se vraćam na onu terasu i razgovor sa početka. Zmija koja odbacuje kožu da bi živela. To je, u malom, slika Natčoveka. To je suština Ničeove poruke: neprestano postajanje, odbacivanje starih koža; starih istina, starih morala, starog sebe- da bi se napravilo mesta za novo.
Niče se često doživljava kao mračan filozof. Nadam se da ste iz ovog uvoda stekli drugačiji utisak. U njemu ima toliko životne radosti, humora i strasti. On je, po sopstvenom priznanju, rođen posthumno. Mi smo ti potomci koji ga možda mogu razumeti. Ostavio nam je težak zadatak: da preispitamo sve, da se usudimo da stvaramo, da volimo svoju sudbinu. Nije mali zalogaj. Ali priča se ovde ne završava. Dotakli smo se tek početka. Ostaju još mnoga poglavlja: Volja za moć, Večno vraćanje, moral robova i gospodara… Biće prilike.
Za sada, ostavljam čitaoce sa možda najvažnijom porukom koju sam od Ničea primio: Život je vredan življenja tek kada mu kažemo Da, kada prigrlimo i njegove zmije i njegove orlove, i svetlo i tamu: i kada stalno iznova stvaramo sebe od starog sebe. Zato je Zaratustra mogao reći: „Ja bih verovao samo u boga koji zna igrati.“²⁰ To je zadatak za slobodne umove,duhove s one strane dobra i zla- ovde i sada. Niče nam tu može biti prijatelj koji nas, uz blagi osmeh i poneki zagonetni aforizam, gura napred preko užeta razapetog iznad ambisa. A na nama je da napravimo taj korak.
Na kraju, prilažem u celini moje omiljeno poglavlje iz knjige Tako je govorio Zaratustra koje sam razmatrao ranije a sada posebno prekucao za ovaj blog tekst:
NAJRUŽNIJI ČOVEK
I ponovo Zaratustrine noge pohitaše preko brda i kroz šume, a oči su mu tražile i tražile, ali nigde nisu mogle ugledati onoga koga su htele da vide, velikoga patnika koji je vikao u nevolji. Ali tokom celoga puta Zaratustra je klicao u srcu i bio zahvalan. „Kakve mi je lepe stvari“, govorio je, „poklonio ovaj dan, kao nadoknadu za to što je loše počeo! Kakve sam neobične sagovornike našao! Njihove reči ću sada dugo žvakati kao dobro zrnevlje; moj zub će ih mleti i mrviti i isitniti dok mi kao mleko ne poteku u dušu!“
Ali kad put opet zavi oko jedne stene, predeo se najednom promeni, i Zaratustra kroči u carstvo smrti. Tu su uvis stršale crne i crvene hridi: ni travke, ni drveta, ni ptičijeg glasa. Bila je to, naime, jedna dolina koju su izbegavale sve životinje, pa i grabljive zveri; samo je jedna vrsta ružnih, debelih, zelenih zmija dolazila ovamo da umre kad bi ostarila. Zato su pastiri ovu dolinu nazivali: Zmijska smrt.
A Zaratustra utonu u crne uspomene, jer činilo mu se da je jedanput već stajao u toj dolini. Mnoge teške misli obuzeše mu duh, tako da je išao sve sporije i sporije, i najzad se zaustavio. A tada je, otvorivši oči, video nešto što je sedelo pored puta, oblikom kao čovek a jedva čovek, nešto neizrecivo. I najednom Zaratustru spopade silan stid zbog toga što je tako nešto ugledao očima: pocrvenevši sve do sedih vlasi, odvratio je pogled i digao nogu da napusti ovo gadno mesto. Ali tada mrtva pustolina zašumori: iz tla stade da navire nešto zagušeno i zapenušeno, kao što noću voda grgoće i krklja kroz začepljene cevi; i najzad se iz toga oblikova ljudski glas i ljudski govor. On se ovako oglasio:
Pustinja srca, Lili Bluz
„Zaratustra! Zaratustra! Odgonetni moju zagonetku! Govori, govori! Šta je osveta nad svedokom? Mamim te natrag, ovde je gladak led! Pazi, pazi da ti ponos ovde ne slomi noge! Misliš da si mudar, ponosni Zaratustra! Onda odgonetni zagonetku, tvrdo krcalo oraha, zagonetku koju ja predstavljam! Ta kaži: ko sam ja?“
A Zaratustra kad ču ove reči, šta mislite da se tada dogodilo u njegovoj duši? Spopade ga sažaljenje, i jednim mahom srušio se na tle, kao hrast koji je dugo odolevao mnogim drvosečama, teško, iznenada, na užas čak i onih koji su hteli da ga obore. Ali se odmah podiže sa zemlje, i crte mu na licu ukrutiše se.
„Poznao sam te“, reče on tužnim glasom. „Ti si ubica božji! Pusti me da idem. Ti nisi podnosio onoga koji je tebe gledao, koji te je neprestano gledao i prozirao, ti najružniji čoveče! I ti si izvršio osvetu nad tim svedokom.“
Tako reče Zaratustra i htede da krene, ali neizrecivi stvor uhvati krajičak njegove odeće i ponovo poče da grgoće tražeći reči.
„Ostani!“ rekao je najzad. „Ostani! Ne prolazi! Odgonetnuo sam koja te sekira oborila na zemlju: slava ti, o Zaratustra, što si opet na nogama! Ti si odgonetnuo, dobro znam, kako je na duši onoga koji ga je ubio, ubici božjem. Ostani! Sedi ovamo kraj mene, neće biti uzalud. Kome bih išao ako ne tebi? Ostani, sedni! A nemoj da me gledaš! Poštuj tako moju ružnoću! Oni me progone: sad si ti moje poslednje utočište. Ne tvojom mržnjom, ni tvojim žbirima, oh, takvom progonu bih se podsmevao i bio bih ponosan i veseo! Zar nisu dosad oni koji su bili najviše progonjeni najdalje stigli? A ko dobro progoni, taj se lako i da naterati da sluša, ta on već ionako ide za čovekom! Ali od njihovog sažaljenja bežim ja, i hrlim ka tebi. O, Zaratustra, zaštiti me, ti moje poslednje utočište, ti jedini koji me je odgonetnuo, ti si odgonetnuo kako je u duši onoga koji ga je ubio, ubici božjem. Ostani! A želiš li da odeš, ti nestrpljivi: ne idi putem kojim sam ja došao. Taj put je loš.
Ljutiš li se na mene što već predugo zborim i natucam? Što te već savetujem? Ali znaj, ja sam onaj, ja, najružniji čovek, koji ima i najveće, najteže noge. Kud sam ja prolazio, tu je put loš. Ja sve puteve ubijam i upropašćavam. Ali po tome što si prošao pored mene ćuteći, po tome što si pocrveneo, dobro sam to video, po tome sam poznao da si ti Zaratustra. Svaki drugi dobacio bi mi milostinju, dobacio sažaljenje pogledom i rečju. Ali ja zato nisam dovoljno prosjak, to si ti odgonetnuo, zato sam i suviše bogat, bogat onim što je veliko, strašno, onim što je najružnije, onim što se nikad ne može izreći! Tvoja stidljivost, o Zaratustra, ukazala mi je čast! S mukom sam izašao iz navale sažaljivih, da bih jedinoga našao koji danas uči: sažaljenje je nametljivo, tebe, o Zaratustra! Bilo da sažaljenje potiče od Boga, bilo od ljudi: sažaljenje vređa stid. Ne hteti pomoći može biti otmenije od one vrline koja priskače u pomoć.
Ali to se kod svih malih ljudi danas naziva suštom vrlinom: sažaljenje. Oni nemaju strahopoštovanja pred velikom nesrećom, pred velikom ružnoćom, pred velikim promašajem. Preko svih njih ja prelazim pogledom kao što pas preleće pogledom preko leđa uskomešanih ovčijih stada. To su sićušni, mekodlaki i mekodušni sivi ljudi. Kao što čaplja s prezirom okrene pogled preko plitkih ribnjaka, zabačene glave, tako ja gledam preko komešanja sivih talasića i volja i duša. Suviše dugo su davali za pravo tim malim ljudima, tako su im najzad dali i moć, pa sad uče: dobro je samo ono što odobravaju mali ljudi.
Istinom se danas zove ono što je govorio propovednik, koji je sam potekao od njih, onaj čudni svetac i zastupnik malih ljudi koji je o sebi svedočio: ja sam, istina. Taj neskromnik već odavno diže krst malim ljudima, on, koji je učio veliku zabludu učeći: ja sam, istina. Da li je ikad učtivije odgovoreno nekom neskromniku? A ti, o Zaratustra, ti si prošao pored njega i rekao: ne, ne, ne ni treći put! Ti si upozorio na njegovu zabludu, ti si prvi upozorio na opasnost od sažaljenja, ne sve, ne nikoga, nego sebe i ljude tvoga kova. Ti se stidiš stida velikog patnika; i doista, kad govoriš: od sažaljenja će naići veliki oblak, čuvajte se, ljudi, kad učiš: svi stvaraoci su okrutni, svaka velika ljubav stoji iznad svoga sažaljenja, o Zaratustra, kako mi se čini da si dobro izučio znamenja vremena! A ti sam opomeni i sebe samog da se čuvaš svakog sažaljenja! Jer mnogi su na putu k tebi, mnogi patnici, sumnjalice, očajnici, utopljenici, smrzlice, upozoravam te da se čuvaš i mene samog. Ti si odgonetnuo moju najbolju, najgoru zagonetku, ko sam ja i šta sam učinio. Ja poznajem sekiru koja te obara. Ali on je morao umreti: gledao je očima koje su sve videle, video je čovekove dubine i ponore, svu njegovu skrivenu sramotu i ružnoću. Njegovo sažaljenje nije znalo za stid, uvlačilo se i u moje najprljavije kutove. Taj najradoznaliji, prenametljivi, premilosrdni morao je umreti. On je uvek video mene: nad takvim svedokom hteo sam da izvršim osvetu, ili da sam više ne živim. Bog, koji je sve video, pa i čoveka, taj bog je morao umreti! Čovek ne može da podnese da takav svedok živi.“
Tako je govorio najružniji čovek. A Zaratustra ustade i poče se spremati da ode, jer ga beše prožela stud do same utrobe.
„Neizrecivi“, reče, „ti si me opomenuo da se čuvam tvoga puta. Zahvaljujući ti na tome, ja ti preporučujem da pođeš mojim. Vidiš li, onde gore stoji pećina Zaratustrina. Moja je pećina velika i duboka i ima mnoge uglove; u njoj će i najskriveniji naći sebi skriveno mestašce. A i tik uz nju ima sto jama i jazbina za ptice i zverinje što gmiže i leprša i skakuće. Ti, prognaniče, koji si se sam prognao, ti nećeš da stanuješ sa ljudima i sa ljudskim sažaljenjem? Dobro dakle, radi što i ja! Tako ćeš se naučiti čemu od mene; a samo ko radi, može da nauči. Ali prvo i pre svega, govori sa mojim zverima! Najponosnija zver i najmudrija zver, to su taman za nas obojicu savetodavci kakvi nam trebaju!“
To reče Zaratustra, i ode svojim putevima, zamišljeniji još i laganiji nego pre: jer je postavljao sebi mnoga pitanja, i nije mogao lako da nađe odgovora.
„Kako je bedan stvor čovek!“ mislio je u srcu svom. „Kako ružan, kako ugušen, kako pun skrivenog stida! Kažu mi da čovek voli samog sebe: ah, kolika mora da je ta ljubav samog sebe! Koliko preziranja stoji njoj nasuprot! I ovaj ovde voleo je sebe, i isto tako prezirao sebe, veliki je ljubitelj i veliki prezritelj on za mene. Nikoga još nisam našao ko bi sebe dublje prezirao: i to je visina. Avaj, da ne beše možda…“
Literatura i izvori:
¹ Fridrih Niče, Tako je govorio Zaratustra, Drugi deo, „O slavnim mudracima“ (nem. „Von den berühmten Weisen“).
² Fridrih Niče, Jutarnja zora (1881), Knjiga V, §573 „Presvlačenje“ (nem. „Sich häuten“).
³ Fridrih Niče, Antihrist (1888), Predgovor, §1.
⁴ Fridrih Niče, Vesela nauka (1882), §125 „Ludi čovek“ (nem. „Der tolle Mensch“).
⁵ Fridrih Niče, Sumrak idola (1889), „Okršaji jednog nesavremenika“, §5 (nem. „Streifzüge eines Unzeitgemäßen“).
⁶ Fridrih Niče, Tako je govorio Zaratustra, Predgovor, §2.
⁷ Fridrih Niče, Volja za moć (posthumno uređeni fragmenti), Knjiga I, §2. Napomena: posthumna kompilacija, ne autorovo dovršeno delo.
⁸ Fridrih Niče, Volja za moć (posthumno uređeni fragmenti), Predgovor, §2. Napomena: posthumna kompilacija.
⁹ Fridrih Niče, Tako je govorio Zaratustra, Četvrti deo, „Najružniji čovek“ (nem. „Der hässlichste Mensch“).
¹⁰ Fridrih Niče, Tako je govorio Zaratustra, Predgovor, §1.
¹¹ Fridrih Niče, Tako je govorio Zaratustra, Predgovor, §4.
¹² Fridrih Niče, Tako je govorio Zaratustra, Prvi deo, „O tri preobražaja“ (nem. „Von den drei Verwandlungen“).
¹³ Fridrih Niče, Tako je govorio Zaratustra, Prvi deo, „O čitanju i pisanju“ (nem. „Vom Lesen und Schreiben“).
¹⁴ Fridrih Niče, Tako je govorio Zaratustra, Četvrti deo, „Svetkovina magarca“ (nem. „Das Esels-Fest“).
¹⁵ Fridrih Niče, Tako je govorio Zaratustra, Predgovor, §3.
¹⁶ Fridrih Niče, Tako je govorio Zaratustra, Predgovor, §4.
¹⁷ Fridrih Niče, Tako je govorio Zaratustra, Predgovor, §3.
¹⁸ Fridrih Niče, Tako je govorio Zaratustra, Predgovor, §3.
¹⁹ Fridrih Niče, Tako je govorio Zaratustra, Predgovor, §5.
²⁰ Fridrih Niče, Tako je govorio Zaratustra, Prvi deo, „O čitanju i pisanju“ (nem. „Vom Lesen und Schreiben“)
