Category: Eseji i ogledi

Majstor i Margarita: Remek delo svetske književnosti

Korice prvog izdanja Majstora i Margarite, izvor slike: wikimedia commons

Došli smo do jedne knjige, koja je u mom svetu jedan od najuzbudljivijih romana koje sam ikada pročitao prvi put sa 19 godina. Jedine druge knjige koje su u tom bliskom rangu i mladalačkom periodu, delovale do sada tako na mene su „Sto godina samoće“ Markesa, „Idiot“ Dostojevskog, „Preobražaj“ Franca Kafke i filozofsko delo „Genealogija morala“ Fridriha Ničea.

Postoje knjige koje nas osvoje polako, uvodeći nas u svoj svet postepeno, kao domaćin koji nam prvo ponudi čaj, pa tek onda dozvoli da zavirimo u njegovu kuću. „Majstor i Margarita“ nije takva knjiga. Ova knjiga vas s prvim stranicama uhvati za vrat i gurne u vrtlog apsurda, ironije i nečega što ne možete odmah imenovati, ali osećate da je opasno blisko istini.

Već u prvom poglavlju, dok sunce zalazi nad Patrijaršijskim ribnjacima, Moskvom odjekuje jedno pitanje koje će progoniti svakog čitaoca dugo nakon što zatvori knjigu. Postavlja ga elegantni stranac, neobičan gospodin sa neuhvatljivim naglaskom: Voland. On, naizgled slučajno, prilazi pesniku Bezdomnom i uredniku Berliozu, koji se ubeđuju da Bog ne postoji, da je Isus samo mit. Voland ih ne opovrgava direktno, već postavlja pitanje koje deluje jednostavno:

„Ali ko, dakle, upravlja ljudskim životom i svime što se događa na zemlji?“

Berlioz, ne trepnuvši, odgovara: „Sam čovek upravlja“.

Na to Voland blago ironično primećuje:

„Dopustite da vas pitam, ali kako čovek može upravljati bilo čim, kada mu nije dato da zna ni sopstvenu sudbinu?“

I tu se otvara ambis. Jer, istina je da čovek ne zna hoće li sutra dočekati dan, ne zna gde će ga život odneti, ne zna koliko je uopšte njegovo delovanje išta više od puke iluzije kontrole. Bulgakov kroz Volanda postavlja pitanje koje se ne odnosi samo na egzistenciju Boga, već na fundamentalnu strukturu stvarnosti; da li je ljudsko biće ikada zaista bilo gospodar sveta, ili je to samo priča kojim teši sebe dok život, sudbina ili nešto treće piše potpuno drugačiji scenario?

Ovo pitanje je bilo posebno provokativno u Sovjetskom Savezu, gde je službena ideologija tvrdila da je religija „opijum za mase“, da istorija ima svoj racionalni tok, a da je čovek gospodar sopstvene sudbine. A ipak, u stvarnosti, hiljade ljudi su nestajale u gulazima, cenzura je krojila živote, a vlast nije bila u rukama pojedinca, već sila koje su bile nevidljive, haotične i nepredvidive.

Upravo zato, „Majstor i Margarita“ nije gola satira, već metafizički teatar u kojem je svaka sigurnost koju smo sebi nametnuli kao istinu dovedena u pitanje. Kada se u Moskvi počnu dešavati neobjašnjive stvari; kada mačak puca iz revolvera, glave nestaju i pojavljuju se na drugim mestima, a Đavo organizuje bal kojem prisustvuju najgori grešnici iz istorije; čitalac shvata da se nalazi u svetu u kojem ništa nije sigurno.

I upravo u tom haosu krije se jezivo tačna slika stvarnosti. Jer, kao što Voland kaže u jednom od ključnih momenata romana:

„Čovek nije samo smrtnik, već je i iznenada smrtnik.“

Ako je tako, ako je ljudsko postojanje tako nesigurno, tako lako lomljivo, kako onda iko može biti siguran da je čovek taj koji upravlja svetom? Bulgakov ne nudi jednostavan odgovor, ali nas tera da se suočimo s ovim pitanjem na način na koji nijedna druga knjiga ne uspeva.

Mihail Bulgakov nije samo kroz književnost istraživao granice stvarnosti. Kao mladi lekar, bio je zavistan od morfijuma, supstance koju je koristio kako bi se nosio sa iscrpljujućim radom na frontu. Njegova iskustva sa zavisnošću pretočena su u priču „Morfijum“, gde opisuje psihološki pad i haos koji droga donosi. Ovo iskustvo možda je oblikovalo i njegovo viđenje sveta u „Majstoru i Margariti“; svet u kojem je granica između realnog i nadrealnog tanka, i gde je ljudska percepcija samo iluzija.

Profesor Voland i njegova svita, izvor slika-kadar iz istioimene ruske serije urađene po knjizi.

Pri kraju romana dolazimo do jednog od najvažnijih momenata; trenutka kada Levi Matej dolazi Volandu. Tu se razrešava sudbina Majstora, ali i otkriva Bulgakovljeva iskrena ispovest. Izaslanik kaže da Majstor nije zaslužio raj, ali je zaslužio spokoj. Jasno je da je Bulgakov u toj rečenici mislio na sebe, nije idealizovao sopstveni život, znao je svoje mane, ali je bio dovoljno pošten da ne zahteva više od onoga što smatra da je realno.

Voland pokušava da se poigra sa Levi Matejom, postavljajući pitanje: „Pa zašto ga onda ne uzmete ka sebi?“ Na to mu Levi Matej odgovara upravo tu rečenicu: Da majstor nije zaslužio raj…. i uzvraća Volandu: „Ja nisam rob, već njegov učenik”, zato što je Voland pokušao da iskuša Hristovog poslanika pitanjem: Gde si Robe?

Voland pokušava da objasni zašto tama mora postojati. Izaslanik, oličenje svetlosti, želeo bi da sve bude čisto, ali Voland mu uzvraća svojim čuvenim pitanjem: „Šta bi vaše dobro radilo kada zlo ne bi postojalo? I kako bi izgledala zemlja kada bi sa nje nestale sve senke?“ Ova rečenica ne samo da sažima Bulgakovljevu filozofiju, već i daje jedno od najboljih književnih promišljanja o večnom prelamanju dobra i zla, svetla i tame.

Majstor i Margarita, kadar iz iste serije

I to je ono što „Majstor i Margarita“ čini jedinstvenim iskustvom; ne možete je pročitati, a da vas ne promeni. Jer, dok god postoje pesnici koji veruju da mogu objasniti svet, i dok god postoje stranci koji ih sa osmehom demantuju, Patrijaršijski ribnjaci će uvek biti mesto gde se stvarnost prelama sa nečim što je veće od nje same.

Razneseni Svemir, Vladimir Tomić, Oblak Kaktusa

8. 2. 2025.
Ljudska kakofonija u knjizi Buka i Bes

Evdard Huper, Automat, izvor slike: wikimedia commons

„Život je samo senka koja hoda, jadan glumac što se razmeće i muči svoj čas na pozornici, A zatim ga više nema; bajka koju priča idiot, Puna buke i besa, a ne znači ništa.”

Vilijam Šekspir, Magbet

Vilijam Fokner, dobitnik Nobelove nagrade, bio je samouk pisac koji nije završio fakultet, a i u srednjoj školi je imao loše ocene iz engleskog jezika. Ipak, njegova dela ostaju među najvažnijima u američkoj i svetskoj književnosti. Njegov roman Buka i bes predstavlja vrhunac modernističkog eksperimenta u pripovedanju i strukturi, a njegova složena naracija otkriva tematsku opsednutost vremenom, sećanjem i raspadom porodice.

Korice naslovnog izdanja Buke i Besa u Americi, izvor slike wikimedia commons

Od samog početka romana, čitalac se suočava sa neprijatnom kakofonijom misli i osećanja – fragmentisanim tokovima svesti koji deluju kao glasovi iz psihijatrijske ustanove. „Kedi je mirisala na drveće” (1), ponavlja Benži, mentalno hendikepirani sin porodice Kompson, kroz čiji haotični monolog Fokner oslikava osećaj zbunjenosti i neizbežnosti propasti. Njegova perspektiva nije samo nerazumljiva već i duboko emotivna, nalik na „bespomoćno jecanje deteta koje ne zna zbog čega plače.”

Kroz četiri narativne perspektive – Benžijevu, Kventinovu, Džejsonovu i objektivnog pripovedača – roman postepeno otkriva tragični raspad porodice Kompson. Svaka perspektiva doprinosi dekonstruisanju narativne istine, čime se stvara osećaj da se radnja neprekidno menja u vremenskom vrtlogu. „Jer nijedna bitka se nikada ne dobija” (2), kaže Kventin u jednom od najpoznatijih citata romana, „one se čak ni ne vode. Bojno polje samo otkriva čoveku njegovu ludost i očajanje, a pobeda je iluzija filozofa i budala.”

Likovi romana nisu samo žrtve sudbine, već i svojih unutrašnjih demona. Kventin Kompson, opsednut idejom porodične časti i neostvarene prošlosti, propada u vrtlog nihilizma i samoubistva. Njegova svest se rasipa između prošlosti i sadašnjosti, između ideala i nemoći da ih ostvari. „Žene nikada nisu device. Čednost je negativno stanje i stoga suprotno prirodi” (3), misli Kventin, dok se bori sa vlastitim osećajem gubitka i nesposobnošću da zaustavi tok vremena. Njegova opsesija Kedinom nevinosti i njenim seksualnim izborima dostiže vrhunac u rečenici: „Rekao sam ocu da sam učinio incest, rekao sam” (4), što može biti metaforično priznanje njegove emocionalne konfuzije, a ne stvarni događaj.

Džejson Kompson, za razliku od svog brata, oličenje je ogorčenosti i pragmatične surovosti. Njegova naracija je ispunjena cinizmom, netrpeljivošću i neprestanim osećajem nepravde. „Jednom kučka, uvek kučka, ja kažem” (5), izgovara u jednom trenutku, otkrivajući sopstvenu mizoginiju i osećaj promašenosti. On nije opsednut prošlošću, već isključivo novcem i moći, ali i njegova gramzivost ne donosi nikakvu unutrašnju ispunjenost. Njegov odnos prema ženama odražava sirovi i destruktivni aspekt seksualnosti u romanu.

Stag at Sharkey’s, izvor slike wikimedia commons

U kontrastu sa decom Kompsonovih, Dilsi, crna kućna pomoćnica, ostaje jedini stabilan moralni stub u priči. Ona predstavlja otelovljenje saosećanja i istrajnosti, što kulminira njenim rečima: „Videla sam početak i sada vidim kraj” (6). Njeno prisustvo u romanu pruža jedini osećaj kontinuiteta i nade u svetu koji se raspada pod teretom grehova prošlosti.

Naslov Buka i bes referiše na Šekspirovog Magbeta, gde se ljudski život opisuje kao „priča ispričana od idiota, puna buke i besa, a ne znači ništa.” Fokner ovu ideju prenosi kroz naraciju koja je istovremeno besna, dezorijentisana i suštinski tragična. „Vreme je mrtvo dok god ga broje kazaljke; tek kada sat stane, vreme oživljava” (7), kaže jedan od likova, sumirajući središnju temu romana – iluzornost vremena i ljudske težnje da ga nadvladaju.

Kroz složenu strukturu, simbole i višestruke perspektive, Buka i bes nije tek puki roman o propasti jedne porodice, već i o nemogućnosti razumevanja sopstvene prošlosti. Njegova naracija deluje kao eho glasova izgubljenih u vremenu, kao priča bez početka i kraja, priča u kojoj su „sve stabilne stvari postale paradoksalne senke.” Seksualnost u romanu nije prikazana kroz zadovoljstvo, već kroz destrukciju, krivicu i nasilje, što dodatno potvrđuje njegovu sumornu viziju ljudske egzistencije.

Migracijske serije, Džejkob Lorens, izvor slike wikimedia commons

Literatura:

1, 2…7: Fokner, Vilijem. Buka i bes (korigovani tekst sa Foknerovim dodatkom). Prevela Katarina Brajović. Beograd–Podgorica: Kosmos izdavaštvo i Nova knjiga, 2016.

Razeseni Svemir, Vladimir Tomić, Oblak Kaktusa

4. 2. 2025.
Filozofija uma (Deo drugi: Informacija kao srž svesti)

Lili Bluz, Dall-e generesiano

„Zamislimo da nešto informacija iz ove knjige prenesete usmeno svom prijatelju. Zvučni talasi prenose informaciju iz vaših usta do prijateljevog uha, gde se pretvaraju u električne impulse i prenose u njegov mozak. Sada vaš prijatelj ima informaciju koja je potekla iz vašeg uma, ali ništa materijalno nije preneseno između vas i vašeg prijatelja. Prenosnici informacije bili su materijalni, ali sama informacija nije materijalna.“

– Džon Lenoks, Da li je nauka sahranila Boga?

Ako je informacija nematerijalna, kako je uklopiti u našu sliku univerzuma, koji uglavnom posmatramo kroz prizmu materije i energije? Lenoksov primer ukazuje na fascinantnu činjenicu: dok se zvučni talasi i električni impulsi mogu meriti i opisati fizički, sama suština informacije – značenje koje ona nosi – ostaje van okvira materijalnog sveta. Ova nematerijalna priroda informacije otvara vrata za dublju filozofsku raspravu o njenoj ulozi u svesti i stvarnosti.

Informacija, prema savremenim naučnicima poput Džona Arčibalda Vilera, nije samo sredstvo za prenos značenja već osnovna komponenta stvarnosti. Viler je razvio koncept poznat kao „It from Bit“, tvrdeći da je univerzum u svojoj osnovi izgrađen od informacija. Prema ovom gledištu, svaka čestica materije nije ništa više nego rezultat binarnih odluka – osnovnih jedinica informacija. Kvantna fizika ovo ilustruje kroz pojave poput kvantne zapletenosti, gde informacije o stanju jedne čestice momentalno utiču na drugu, bez obzira na udaljenost. Informacija, u ovom slučaju, postaje nešto što ne poštuje granice prostora i vremena – nešto što je osnovno i neuništivo.

Lili Bluz, Dall-e generesiano

Ako informaciju posmatramo kao gradivni blok stvarnosti, ona postaje ključ za razumevanje svesti. Savremena teorija svesti Đulia Tononija, poznata kao Teorija integrisane informacije (IIT), predlaže da svest nije samo funkcija neuronske aktivnosti već rezultat kompleksne integracije informacija. Prema ovoj teoriji, čak i sistemi koji nisu biološki, poput računara, mogu posedovati rudimentarne nivoe svesti ako integrišu dovoljno informacija. Ovo otvara intrigantno pitanje: ako je informacija osnovna za svest, da li univerzum u celini poseduje neku vrstu svesti na osnovnom nivou?

Ideja koja se često povezuje s ovim razmatranjima je „adjacent possible“, koncept koji je razvio Stjuart Kaufman. Prevedeno kao „neposredno moguće“ ili „susedne mogućnosti“, ovaj termin opisuje prostor mogućnosti koje su dostupne iz trenutnog stanja sistema. Na primer, evolucija fotosinteze u ranim ćelijama omogućila je razvoj složenijih oblika života. Fotosinteza nije bila deo početnog sistema, ali kada su određeni uslovi stvoreni, ona je postala deo neposrednog prostora mogućnosti.

U kontekstu tehnologije, internet je stvorio prostor za inovacije poput društvenih mreža i veštačke inteligencije. Pre interneta, ove mogućnosti nisu postojale, ali su postale logične kada su se stvorili tehnički preduslovi. Isto se može reći za ljudsku kreativnost: iz postojećih reči i ideja, uvek se otvaraju novi horizonti značenja, stvarajući nove jezičke konstrukte, umetnička dela i naučne teorije.

Kada primenimo koncept „adjacent possible“ na informaciju i svest, otkrivamo kako univerzum koristi informaciju za stvaranje složenijih struktura. Alfred Nort Vajthed je predložio da je univerzum mreža događaja, gde svaki događaj nosi informaciju i stvara nove mogućnosti za povezivanje i evoluciju. Informacija, u tom smislu, nije statična – ona je dinamična, stalno se reorganizuje, proširujući prostor mogućeg i omogućavajući univerzumu da se razvija.

Brodevjski Bugi-Vugi, izvor slike wikimedia commons

Ovo ima duboke posledice za razumevanje svesti. Ako je informacija temelj univerzuma, onda je svest način na koji univerzum postaje svestan svojih mogućnosti. Karl Jung je ovu ideju formulisao kroz koncept arhetipa – univerzalnih obrazaca koji prožimaju individualno i kolektivno nesvesno. Arhetipi, kao i informacije, razvijaju se kroz interakciju s realnošću, otvarajući nove horizonte za ljudsku svest.

Na mikro nivou, mozak funkcioniše na sličan način. Neuronske mreže neprestano stvaraju nove veze na osnovu primljenih informacija, omogućavajući nam da istražujemo nove ideje i stvaramo nove uvide. Isto tako, kvantna spletenost sugeriše da je informacija ključna čak i na najosnovnijim nivoima stvarnosti. Kada se čestice „povežu“, informacije o njihovom stanju postaju deo jedinstvenog sistema, sugerišući da informacija nije samo prenosnik već i organizator stvarnosti.

Juan Miro,iz Ciklusa sazvežđa, Jutarnja zvezda,izvors like wikimedia commons

Na kraju, informacija kao temelj stvarnosti i svesti menja našu sliku univerzuma. Ona nije samo alat koji koristimo da bismo komunicirali, već sila koja oblikuje sve – od atoma do kosmičkog reda. Ako je informacija zaista osnovna, onda je možda i svest univerzalna osobina, prožimajući sve delove univerzuma na način koji tek počinjemo da razumemo. Panpsihizam, u tom kontekstu, pruža okvir za shvatanje stvarnosti ne samo kao materijalne i energetske, već i informacione mreže koja misli.

Literatura i izvori:

Lenox, J. (2009). God’s Undertaker: Has Science Buried God?
Wheeler, J. A. (1990). „Information, Physics, Quantum: The Search for Links.“ Complexity, Entropy, and the Physics of Information.
Kauffman, S. A. (1995). At Home in the Universe: The Search for the Laws of Self-Organization and Complexity.
Whitehead, A. N. (1929). Process and Reality.
Tononi, G. (2004). „An Information Integration Theory of Consciousness.“ BMC Neuroscience.
Chalmers, D. J. (1995). „Facing Up to the Problem of Consciousness.“ Journal of Consciousness Studies.
Jung, C. G. (1959). Archetypes and the Collective Unconscious.
Zeilinger, A. (2010). „Quantum Information and the Foundations of Quantum Mechanics.“ Nature Physics.

Filozofija uma (Deo prvi: Panpsihizam i pitanje svesti)

Razneseni Svemir, Vladimir Tomić, Oblak Kaktusa

25. 1. 2025.
Svet kao volja i predstava Artura Šopenhauera

Mlekarica, Johanes Vermer, izvor slike: wikimedia commons

Šopenhauerovo delo Svet kao volja i predstava jedno je od najuticajnijih filozofskih dela 19. veka, koje istražuje ključna pitanja o prirodi stvarnosti, ljudskoj patnji i mogućnosti oslobađanja kroz umetnost, saosećanje i negaciju želje. Iako delo zahteva duboko filozofsko promišljanje, njegove osnovne ideje mogu se povezati sa svakodnevnim iskustvima, čineći ga i danas relevantnim za razumevanje ljudske prirode i sveta.

Šopenhauerova filozofija počiva na dvema osnovnim dimenzijama stvarnosti: svetu kao predstavi i svetu kao volji. Ova distinkcija oblikuje njegovo razumevanje stvarnosti, ljudske percepcije i egzistencije.

Svet kao predstava obuhvata način na koji opažamo stvarnost – kroz prostor, vreme i uzročnost, što su, prema Šopenhaueru, forme naše spoznaje (1). Naš um oblikuje stvarnost i čini je dostupnom jedino kao predstavu. Šopenhauer piše: „Ceo svet postoji samo kao objekt u odnosu na subjekt, kao percepcija za posmatrača, jednom reči, kao predstava“ (2). Ovaj koncept oslanja se na Kantovu tvrdnju da ne možemo direktno spoznati „stvar po sebi“, već samo njen fenomenalni aspekt.

Pitera Kles Mrtva priroda sa lobanjom i perom, izvor slike: wikimedia commons.

Svet kao volja predstavlja suštinsku stvarnost koja leži iza predstave. Dok Kant tvrdi da je stvar po sebi potpuno nepoznata, Šopenhauer identifikuje stvar po sebi s voljom, ali uz ključnu razliku – volja nije objektivno spoznatljiva, već je naslućujemo introspektivno, posmatrajući vlastito telo i nagon za opstankom. „Volja se ne može opisati, već se može spoznati samo neposredno, kroz vlastiti nagon i osećaj voljenja“ (3). Volja je iracionalni, slepi princip stvarnosti, koji pokreće sve – od prirodnih sila do ljudskih teženji.

Dakle, Šopenhauer ne tvrdi da volja u potpunosti otkriva stvar po sebi, već da predstavlja način na koji možemo naslutiti njen karakter. Stvar po sebi ostaje nesaznatljiva, ali se može intuitivno naslutiti kroz volju (4).

Za Šopenhauera, volja je uzrok ljudske patnje. Ona nas tera da neprestano težimo ispunjenju želja, ali nijedna želja ne može trajno zadovoljiti čoveka. On piše: „Sve voljenje izvire iz nedostatka, iz oskudice, i stoga iz patnje“ (5). Ovaj ciklus nezadovoljstva ilustruje se jednostavnim primerom: kada osećamo glad, tražimo hranu. Ispunjenje ove želje donosi trenutno olakšanje, ali glad se ubrzo vraća.

Šopenhauerov pesimizam proizlazi iz ovog uvida – život je, prema njemu, neprekidna borba između želje i nezadovoljstva. Svaka ispunjena želja vodi ka novoj, a u osnovi te borbe leži neutaživa volja za životom.

Oslepljenje Samsona, Rembrant, izvor slike: wikimedia commons

Umetnost, prema Šopenhaueru, nudi mogućnost privremenog oslobođenja od volje. Dok uživamo u umetničkom delu, prelazimo u stanje „čistog saznanja“, gde prestajemo da budemo bića koja žele i postajemo „voljom oslobođeni subjekti saznanja“ (6).

Šopenhauer ističe muziku kao najviši oblik umetnosti. „Muzika nije kopija ideja, već kopija volje same“ (7). Dok druge umetnosti predstavljaju pojave sveta, muzika izražava samu suštinu stvarnosti. Zbog toga muzika ima moć da nas duboko emotivno dotakne i oslobodi, makar privremeno, od patnje izazvane voljom.

Šopenhauerova etika temelji se na prepoznavanju da su svi pojedinci manifestacije iste volje. Saosećanje, prema njemu, nastaje iz spoznaje ove univerzalne povezanosti. Kada osećamo saosećanje prema patnji drugih, prepoznajemo tu patnju kao deo sopstvene. „Ko saoseća, vidi u drugome sebe“ (8).

Ovaj moralni stav približava Šopenhauerovu filozofiju istočnjačkim učenjima, poput budizma, gde saosećanje i nenasilje predstavljaju osnovne vrline. Prepoznavanje jedinstva svih bića vodi moralnom životu i smanjenju patnje u svetu.

Mladi bik, Paulus Poter, izvor slike: wikimedia commons

Šopenhauer smatra da krajnji cilj ljudskog života nije u ispunjenju želja, već u njihovom prevazilaženju. Ovo stanje naziva „negacijom volje“. Negacija volje podrazumeva odricanje od životnih strasti i nagona, čime se postiže oslobođenje od patnje. Šopenhauer piše: „Oni koji su negirali volju samo čekaju da poslednji trag volje nestane zajedno sa telom koje je animirano tim tragom“ (9).

Ovaj ideal inspirisan je istočnjačkim učenjima, posebno budizmom i hinduizmom kao i delom Upanišade, gde oslobođenje od želje ka – nirvani. Prema Šopenhaueru, negacija volje, iako teška, jedini je način da se postigne trajno oslobođenje od patnje.

Gerard Von Honthorst, Svodnica, izvor slike: wikimedia commons

Šopenhauerovo delo je svojvrstan vodič za introspektivno istraživanje ljudske prirode. U savremenom dobu preplavljenom potrošačkom kulturom, stalnom težnjom za postignućima i sveprisutnim osećajem nezadovoljstva, njegove ideje pružaju univerzalne odgovore na pitanja smisla i patnje. Kroz umetnost, saosećanje i filozofsku refleksiju, Šopenhauer nas podseća na mogućnost pronalaženja mira u životu.

Literatura i izvori:

(1, 9) Feniks Libris. *Svet kao volja i predstava*. Autor: Artur Šopenhauer. Izdanje: 2018.

Enciklopedija filozofije, članak o Šopenhaueru

Razneseni Svemir, Vladimir Tomić, Oblak Kaktusa

17. 1. 2025.

Ogledala, želje i nesvesno: Kako Žak Lakan objašnjava naš svet

Piše: Vladimir Tomić

Sadržaj:

Ogledalo i identitet
Jezik i nesvesno
Realno i trauma
Želja i društvo
Nedostatak kao pokretač
Lakan danas
Literatura i izvori

Slikar: “Ja i selo”, Mark Šagal, izvor slike: Wikipedia Commons

Žak Lakan nije psihoanalitičar koga je lako razumeti, ali njegove ideje o tome kako se oblikujemo kroz slike, jezik i odnose s drugima nalaze se svuda oko nas. To nije teorija zatvorena u akademskim knjigama, već nešto što možemo prepoznati u svakodnevnim situacijama: od detinjstva do društvenih mreža, od ljubavnih odnosa do naših najvećih nesigurnosti. Lakan nije pokušavao da nam pruži jednostavne recepte za život, već da nam pokaže kako funkcioniše naš svet i naše želje.

Ogledalo i identitet

Sve počinje ogledalom. Zamislite dete staro oko godinu dana koje prvi put vidi svoj odraz. Ono se osmehuje, maše rukama, pokušava da dotakne sliku. Oduševljeno je, kao da govori: „To sam ja!” Taj trenutak je ključan. Lakan to naziva stadijum ogledala – trenutak kada dete počinje da formira ideju o sebi kao odvojenom „ja”.

Ali tu je trik: odraz u ogledalu nije stvarno dete. To je samo slika, iluzija jedinstvenog i celovitog „ja”. U stvarnosti, beba još nema potpunu kontrolu nad svojim telom, ali u ogledalu vidi zaokruženu, skladnu celinu. Upravo u toj nesrazmeri, između haotične realnosti i idealne slike- rađa se naše prvo osećanje identiteta.

(Slika: “Las Meninas” / Dvorske dame, Dijego Velaskes, 1656. Ova čuvena Velaskesova slika o igri pogleda i perspektive pokazuje dvorjane kako posmatraju kralja i kraljicu u ogledalu u pozadini – što podseća na slojevitu igru identiteta i posmatrača.)

Ovaj princip se ne odnosi samo na detinjstvo. Kada biramo „pravu” profilnu fotografiju za Instagram, mi svesno oblikujemo iluziju o sebi za druge, a istovremeno pokušavamo i sami da poverujemo u tu uglađenu verziju sebe. Slično tome, pred važan sastanak dok se posmatramo u ogledalu ispravljajući kravatu ili frizuru, trudimo se da stvorimo idealizovanu sliku koju želimo da svet vidi. Ipak, koliko god se trudili, ta slika nikada nije zaista „mi”.

„Ja je uvek neko drugi”, rekao je Lakan parafrazirajući pesnika Remboa: Je est un autre. Drugim rečima, ono što smatramo svojim „ja” uvek je donekle tuđa slika, odraz očekivanja i fantazija, a ne naša suština.

Jezik i nesvesno

Lakan je tvrdio da je „nesvesno strukturisano poput jezika”. To znači da su naše misli, želje i strahovi oblikovani kroz reči i simbole koje preuzimamo od okoline. Čovek ne živi izolovano – od detinjstva upijamo jezik roditelja i društva, i on postaje matrica za našu svest.

Na primer, kada roditelj kaže detetu: „Budi dobar dečko” ili „Ti si pametna devojčica”, te reči ne ostaju samo saveti – one postaju deo našeg unutrašnjeg glasa. Kasnije u životu, osećaj krivice kada protraćimo ceo dan gledajući serije umesto da radimo nešto „korisno” često nije sasvim naš; to je glas društva koji smo internalizovali, podsećajući nas da produktivnost navodno određuje našu vrednost. U modernoj kulturi, vrednosti rada i uspeha toliko su ukorenjene da često osećamo da moramo „zaslužiti” odmor. Nije ni čudo što mnogi osećaju krivicu kada ne rade ništa – naučeni smo da se lična vrednost meri postignućem.

Jezik nas, dakle, oblikuje ali i ograničava. Postoje stvari u nama koje je teško pretočiti u reči – na primer, složena mešavina tuge i strepnje koju osećamo posle raskida ili gubitka. Taj osećaj da nam reči izmiču pred intenzitetom emocije ukazuje na ono što Lakan naziva Realno – sve ono što postoji van jezika i simboličkog reda, neizrecivo i sirovo. U trenutku dubokog šoka ili traume, često zanemimo; jezik zakaže pred naletom iskustva.

“Arlekinov karneval”, Žoan Miro, izvor slike: Wikimedia Commons

Realno i trauma

Realno, prema Lakanu, označava ono što ne može biti u potpunosti simbolizovano ili objašnjeno. Kada, na primer, izgubimo nekog voljenog, reči utehe poput „Biće bolje” ili „Vreme leči sve” često zvuče prazno. Ostaje tišina ispunjena bolom koji prkosi svakom opisu. Suočavamo se s nečim što se ne da izgovoriti – sa prazninom koja zjapi u srcu i podseća nas na krhkost života.

Lakan bi rekao da tada dodirujemo Realno u svom najčistijem obliku. Nije slučajno što u trenucima dubokog užasa ljudi kažu da su „ostali bez reči”. Realno je ono nemoguće – onaj deo iskustva koji se opire svakoj racionalizaciji. Zato Lakan kaže: „Realno je nemoguće” – ne u smislu da ne postoji, već da ga nikada ne možemo potpuno uhvatiti jezikom ili logikom.

Slika: “Krik” / Der Schrei der Natur, Edvard Munk, 1893. Munkov “Krik” čuveno dočarava onaj neizrecivi, primordijalni vrisak – susret sa Realnim užasa i egzistencijalnog straha.

U takvim trenucima, nalazimo se oči u oči sa prazninom koja je sastavni deo ljudskog iskustva. No, paradoks je da upravo iz te praznine crpimo stvaralačku snagu. Realno nas, iako bolno, podseća da život nije zatvoreni sistem potpune smislenosti; uvek postoji „šum”, višak ili manjak značenja koji nas tera da stvaramo nove priče, umetnost ili filozofiju kako bismo „popunili” taj nedostatak.

Želja i društvo

Možda najpoznatija Lakanova izjava glasi: „Čovekova želja je želja Drugog”. Ova enigmatična fraza znači da ne želimo u vakuumu – naše želje oblikuje želja Drugog (sa velikim „D”, što kod Lakana označava društvo, kulturu ili značajne figure).

Jednostavno rečeno, želimo ono što vidimo da drugi žele. Setite se deteta koje će ostaviti svoju igračku i poželeti baš onu kojom se igra drugo dete. U odraslom svetu, zašto toliko ljudi žudi za najnovijim modelom telefona ili automobila? Ne zato što taj predmet ima neku magičnu vrednost sam po sebi, već zato što imati ga znači dobiti priznanje – status u očima drugih. Naša želja je posredovana tuđim željama: želimo da budemo voljeni, priznati, poželjni u pogledima drugih.

U ljubavnim odnosima, ova dinamika je očigledna. Često se zaljubljujemo ne samo u konkretnu osobu, već i u ideju koju ona predstavlja; u projekciju savršenog partnera koju nosimo u sebi ili u društveni ideal. Ponekad volimo „ideju ljubavi” više nego stvarnu osobu. Želja je, kaže Lakan, uvek želja za nečim drugim, nečim što nam izmiče i što očekujemo od Drugog. Zato su ljudske želje nezasite: čim jednu želju ispunimo, na njeno mesto stupi naredna. Ljudi jure karijere, statuse, veze – često otkrivajući da, kada to ostvare, sreća ne traje dugo.

U kontekstu društvenih mreža, fenomen „želje Drugog” poprima skoro farsični oblik. Broj lajkova i pratilaca postaje simbol koliko smo vredni u očima Velikog Drugog (tj. publike). Korisnici često objavljuju sadržaje za koje misle da će drugi želeti – bilo da je to izvajano telo, egzotično putovanje ili duhovit status – ne nužno zato što oni to iskreno žele, već da bi zadobili potvrdu i želju publike. Na taj način, tuđa želja postaje gorivo naše vlastite: živimo pomalo kroz oči drugih, mereći svoju vrednost reakcijama okoline.

Slika: “Očajnik” / Autoportret, Gistav Kurbe, oko 1843. Kurbeov “Očajnik” izraz je egzistencijalne teskobe – u kontekstu Lakanove misli, možemo ga videti i kao lice koje traži priznavanje Drugog, očajnički želeći potvrdu svog identiteta u očima posmatrača.

Nedostatak kao pokretač

Ispod svih ovih nivoa – od stadijuma ogledala, preko simboličkog poretka jezika, do želje Drugog – Lakan pronalazi nedostatak kao centralnu strukturu. Još od rođenja, nešto nam „fali”: nismo celi. Gubimo prvobitnu simbiozu s majkom, bivamo bačeni u svet jezika koji uvodi razliku i prazninu. Osećaj da nam nešto nedostaje prati nas čitav život.

Ali Lakan poručuje: to što nismo svoji – što nismo potpuni – u redu je. Štaviše, žudnja za onim što nam nedostaje je ono što nas pokreće. Život bi stao kada bismo postigli potpunu samodovoljnost. Uvek iznova težimo nečemu što nemamo – i tu se rađa umetnost, ljubav, ambicija.

Konkretno, težnja za „savršenim” poslom, partnerom ili načinom života nikada nema trajno rešenje. Čak i kada ostvarimo neki cilj, ubrzo se javlja novi san ili nemir. To nije neuspeh, već prirodan mehanizam. „Ljudska želja je uvek želja za nečim drugim”. Uvek postoji novo „šta hoćeš?” koje nas vuče napred. Taj paradoksalni arhitektonski nedostatak u temeljima našeg bića nije mana koju treba ispraviti, već motor koji stvara kulturu i razvoj.

Lakan danas

Lakanova teorija, premda kompleksna, oslobađa nas iluzije da bismo ikada mogli biti savršeno „svoji” – potpuno transparentni sami sebi i drugima. U svetu u kom se često propagira ideja „pronađi sebe” ili „budi svoj” kao imperativ sreće, Lakan nas podseća da je fragmentiranost deo ljudske prirode. Umesto da to doživimo kao tragediju, možemo u tome videti prostor za rast i kreativnost.

Identitet, ljubav, pa i sreća – sve su to konstrukcije ispunjene pukotinama i nedorečenostima. Ali upravo u tim pukotinama leži prostor za igru, humor i stvaranje. Jer, kada bismo zaista postali „svoji” jednom zauvek, bez nedostataka, čemu bismo težili? Naša „nesavršenost” je, paradoksalno, najživlji deo nas – ona koja nas tera da postavljamo pitanja, da se povezujemo s drugima i da stalno iznova pronalazimo smisao.

Slika: “Senecio”, Paul Kle, 1922. Apstraktni portret Paula Kleea podseća na razlomljenu masku lica – naše “ja” je sastavljeno od delića boja i oblika koje povezujemo u celinu, iako nikad savršeno ne poklapamo sve delove.

Ako prihvatimo Lakanovu misao, možda ćemo se lakše pomiriti s time da ne možemo imati punu kontrolu – ni nad sobom, ni nad tuđim željama, ni nad svetom. To prihvatanje nedostatka ne vodi pasivnosti, naprotiv. U njemu je oslobađajuća spoznaja da život nije završen nacrt, već otvoreno delo. Nismo „svoji” u onom smislu potpunosti – i baš zato možemo biti istinski autentični u traganju, u dijalogu s Drugim i u stvaranju novih značenja. To što nam uvek nešto fali nije prokletstvo, već prostor za napredovanje i empatiju: razumevanje da i drugi osećaju slične praznine i da se u njima možemo sresti.

Slika: “Kompozicija VII”, Vasilij Kandinski, 1913. Kandinski je verovao da umetnošću može izraziti duhovne realnosti koje izmiču rečima. Njegova “Kompozicija VII” buja od oblika i boja koje, poput naših nesvesnih želja, stvaraju smisao tek u oku posmatrača. U toj apstraktnoj eksploziji vidimo lepotu haosa – možda nalik onom kreativnom haosu našeg nesavršenog, ali strastvenog bića.

Literatura i drugi izvori:

Lakan, Ž. (1983). Spisi. Beograd: Prosveta.
Lakan, Ž. (1986). Četiri temeljna pojma psihoanalize. Zagreb: Naprijed.
Žižek, S. (2002). Sublimni objekt ideologije. Zagreb: Arkzin.
Kožev, A. Predavanja o Hegelu (Uvod u čitanje Hegela). Pariz/Beograd.
Rembo, A. (1871). Pismo Polu Demeniju (Pismo vidovitog). Pariz.
Stanford Encyclopedia of Philosophy: Jacques Lacan. Dostupno na: plato.stanford.edu
Lacan Online: What is the Real? Dostupno na: lacanonline.com
PsyArt Journal: Mimetic Desire and the Gaze. Dostupno na: psyartjournal.com
Menard, M. (Melanie Menard Arts): Lacanian analysis notes. Dostupno na: melaniemenardarts.wordpress.com

15. 1. 2025.

Zašto me briga za vaše fakultete i sve druge diplome
Slika, Pink Floyd, The Wall

Mnogo puta sam se susreo s ljudima koji veruju da ih fakultetska diploma automatski čini obrazovanima. Oni često dolaze s osećajem superiornosti, čvrsto uvereni da je formalna potvrda krunski dokaz njihove ljudske vrednosti i znanja. Ono što je ironično, a često i frustrirajuće, jeste to što ti isti ljudi projektuju da i ja imam taj njihov poriv: potrebu da se merim, rangiram i dokazujem papirom. Uzalud sam pokušavao da im objasnim da ne delim njihovo viđenje sveta, niti njihov “kantar” za merenje obrazovanja.

Apsurdno je koliko ljudi ne razumeju suštinsku razliku između formalnog školovanja i stvarnog, unutrašnjeg obrazovanja duha. Još apsurdnije je što često koriste reč „kompleks“, a da pojma nemaju šta ona zapravo znači. Karl Gustav Jung je pojam kompleksa razradio kao koristan alat za opisivanje nesvesnih, emocionalno nabijenih čvorova iskustva. To su misli, osećaji i uverenja koja se aktiviraju mimo naše volje; oni preuzimaju kontrolu, a mi tek naknadno pokušavamo da racionalizujemo šta nam se dogodilo. Kompleks je stanje u kojem “autopilot” iz prošlosti preuzima volan, dok mi ubeđujemo sebe da i dalje upravljamo vozilom.

I tu dolazimo do zanimljivog obrta: vrhunska je ironija kada mi neko, čije čitavo samopouzdanje počiva na spoljnim priznanjima, prebacuje da ja imam „kompleks“. Jer, i diploma može postati kompleks. Ona tada nije potvrda znanja, već psihološka štaka; ne disciplina, već alibi za neznanje; ne put ka razvoju, već završna stanica okačena na zid da skuplja prašinu i divljenje.

Pink Floyd, The Wall

Da li nas zaista čine obrazovanima institucije koje posećujemo i titule kojima se kitimo? Ili je suština obrazovanja nešto što se ne može uokviriti? Ako već govorimo o zidu – postoji zid institucije, zid ega, zid straha od sopstvenih rupa u znanju. Pitanje nije da li zid postoji, nego da li kroz njega prolazi svetlost.

Istorija nas uči da mnogi izuzetni umovi nisu imali uredan, klasičan akademski put, a ipak su oblikovali svet svojim idejama, delima i otkrićima. To, naravno, ne znači da je škola beskorisna; to samo znači da diploma nije garancija genijalnosti, kao što ni njen izostanak nije presuda za prosečnost.

Majkl Faradej, jedan od očeva moderne elektromagnetike, poticao je iz izuzetno skromnih okolnosti i nije prošao tipičnu univerzitetsku formaciju. Njegova radoznalost je rasla kroz čitanje, praksu i uporan eksperimentalni rad – a ne kroz zid ukrašen pečatiranim papirima.

Vinsent van Gog je u velikoj meri bio samouk. Formirao se mimo strogih akademskih šablona, iako je povremeno pokušavao i formalnije oblike učenja. Ono što ga je učinilo besmrtnim nije bio pečat likovne akademije, već unutrašnja, gotovo bolna nužda da svet vidi drugačije i prevede ga u boju, potez i ranjivost.

Mark Tven je rano napustio školovanje, a njegov književni dar je izrastao iz sirovog iskustva, jezika ulice, ironije i preciznog sluha za društvene nepravde. Rej Bredberi, autor kultnog „Farenhajta 451“, otvoreno je govorio da su mu biblioteke bile pravo obrazovanje. Njihovi primeri ne ruše vrednost škole; oni ruše iluziju da je škola kraj učenja.

Slično je i sa Fridom Kalo. Ona nije bila „akademski proizvod“. Njena umetnost nije rezultat poštovanja pravila kompozicije, već rezultat unutrašnje borbe, fizičkog bola i iskrenosti koja se ne može naučiti napamet iz udžbenika; ona se može samo proživeti.

Frida Kalo, autoportret, izvor slike: Wikimedia Commons

Džek London, autor „Zova divljine“, pohađao je univerzitet samo nakratko, ali su njegova dela proistekla iz surovih ličnih avantura. Vilijam Fokner takođe nije završio fakultet; njegov put je bio isprekidan i nepravilan, ali je njegov književni zahvat bio toliko snažan da je zauvek promenio tok moderne proze. Poenta nije u tome da škola „ne treba“, već da ne postoji papir koji može da zameni unutrašnji rad na sebi.

Naslovne korice „Buke i besa“, V. Foknera, izvor: Wikimedia Commons

Ni nauka nije imuna na ove priče. Bendžamin Frenklin, jedan od osnivača SAD-a, bio je polihistor koji je učio kroz praksu. Antoni van Levenhuk, pionir mikrobiologije, nije imao klasičnu akademsku karijeru; do svojih epohalnih otkrića došao je zanatskom preciznošću, strpljenjem i opsesivnom pažnjom prema detalju. Njihovi doprinosi nisu bili „proizvod titule“, već proizvod unutrašnje discipline.

Bendžamin Frenklin, portret, izvor: Wikimedia Commons

Posebno su inspirativne žene poput Karoline Heršel (koja je otkrila nekoliko kometa) i Marije Aning (pionirke paleontologije). One nisu imale stabilan, institucionalno obezbeđen obrazovni put kakav je bio dostupan privilegovanim muškarcima tog doba. Njihova dostignuća nisu bila zasnovana na diplomama koje im društvo nije ni nudilo, već na neumornom radu i fanatičnoj ljubavi prema nauci. Čak ni Leonardo da Vinči, univerzalni genije, nije bio proizvod formalnog sistema; njegov život je dokaz da stvarna širina dolazi iz hrabrosti da se uči van propisanih šina.

Karolina Heršel sa bratom, izvor slike: Wikimedia Commons

Kada pogledamo ova imena, postaje jasnije da pravo obrazovanje nije zatvoreno u zidovima učionica. Ono je unutrašnji proces – potraga za smislom, lepotom i istinom. Ali da se razumemo: formalno obrazovanje ima svoju ozbiljnu vrednost. Ono donosi metod, mentore, jezik struke, laboratoriju i zajednicu. Problem nastaje kada diploma postane mera svih stvari – kada neko poveruje da je završetkom studija završio i sa učenjem.

Obrazovan čovek, po mom mišljenju, nije onaj koji maše diplomom, već onaj koji zna da postavlja pitanja od kojih mu nije udobno. Onaj koji preispituje, istražuje i neprestano širi svoje vidike. Takav čovek je obrazovan čak i ako nikada nije kročio u učionicu; isto kao što neko može imati sve papire ovog sveta, a ostati trajno zatvoren za razumevanje.

Zato me diplome, same po sebi, ne impresioniraju. Ne dodiruju me, samo mi ne znače mnogo bez “ostatka priče”. Ono što me zanima jeste: šta radite sa onim što znate? Kako se odnosite prema sebi, prema drugima, prema svetu? Ako imate diplomu, a ne pokazujete širinu duha ili sposobnost za kritičko razmišljanje, šta vam onda ta diploma zaista znači?

Neka ovo bude poziv na preispitivanje. Preispitajte svoje motive, svoje vrednosti, svoje razumevanje obrazovanja. Ne dozvolite da znanje bude samo sredstvo za dokazivanje drugima, već neka postane alat za stvaranje lepote, smisla i istine u vašem životu. A diploma? Ona će zauvek ostati papir, dobar kao početak, ali loš kao kraj.
Dodatna literatura:

Obrazovanje: Umesto takmičenja – potraga za lepotom

Razneseni Svemir, Vladimir Tomić, Oblak Kaktusa
14. 1. 2025.
Fenomen vampirizma u savremenom svetu (Get Out)

Pitanje vampirizma kroz istoriju i kulturu predstavlja moćan simbol koji obuhvata mitološke, društvene, filozofske i okultne aspekte. Vampiri funkcionišu kao arhetipske figure povezane sa strahom od smrti, željom za besmrtnošću, ali i sa eksploatacijom i moći. Ova tema dobija savremene interpretacije, posebno kroz filmove poput Get Out (2017), gde vampirizam služi kao alegorija za društvene probleme poput rasizma i zloupotrebe nauke.

Antropolog Bronislav Malinovski naglašava da su rituali povezani s vampirima odraz kolektivnog straha od smrti i haosa. Prema njemu, ove priče omogućavaju zajednici da se suoči s traumom smrti kroz mitologizaciju pretnji koje dolaze „s one strane“ (1). Takvi narativi reafirmišu društveni poredak, pružajući okvir za razumevanje nepoznatog i kontrolu nad njim.

Sociolog Zigmunt Bauman povezuje vampirizam sa modernim kapitalizmom, tvrdeći da savremeni društveni vampiri nisu mitološka bića, već elite koje parazitiraju na radničkoj klasi, crpeći njihove resurse i energiju u ime kapitala. Ova analiza posebno je relevantna u kontekstu filma Get Out, gde porodica Armitage ne koristi krv svojih žrtava, već njihova tela i identitete za produženje sopstvenog života. Takvo prisvajanje može se posmatrati kao krajnji oblik dehumanizacije, gde pojedinci postaju sredstva za očuvanje moći privilegovanih.

Filozof i okultista Elifas Levi posmatrao je vampirizam kao duhovnu deformaciju (2), gde pojedinci troše energiju drugih da bi nadomestili sopstveni unutrašnji vakuum. Ova okultna interpretacija reflektuje dublju simboliku vampira u Get Out, gde žudnja za kontrolom i dugovećnošću nije samo biološka, već i duhovna i psihološka. Vampirizam, prema Leviju, nije ograničen na bića iz legende; on je simbol ljudske pohlepe i nesposobnosti da pronađe ravnotežu između individualnih želja i kolektivnih vrednosti. Psiholog Karl Gustav Jung video je vampira kao „senku“ – arhetip tamne strane ljudske psihe. (3) Prema Jungu, vampir simbolizuje ono što potiskujemo, ali što nas proganja kroz projekcije naših strahova i želja. U Get Out, vampirski aspekt porodice Armitage nije samo u njihovim postupcima, već i u suptilnom načinu na koji fetišizuju i objektivizuju Afroamerikance, koristeći ih za sopstvene ciljeve, dok istovremeno potiskuju svest o svojoj dehumanizaciji.

Avangarda vampira i straha, Lili Bluz

U tom filmu, nauka i medicina služe kao moderni alati za ostvarenje težnji ka besmrtnosti i regeneraciji, ali na etički upitan način. Umesto da donese napredak i dobrobit, nauka postaje sredstvo eksploatacije, što reflektuje kolonijalne prakse gde su tela i resursi podređenih grupa korišćeni za potrebe dominantnih klasa. Sociološkinja i filozof Džudit Batler ukazuje na proces dehumanizacije kao ključni korak u legitimizaciji eksploatacije: „Dehumanizacija nije samo čin nasilja; ona je proces transformacije subjekta u objekat, što omogućava njegovo prisvajanje i kontrolu.“ (4) Ova dinamika jasno se odražava u filmu, gde Afroamerikanci postaju tela za „uzgoj“ moći i dugovećnosti, a njihova individualnost biva sistematski negirana. Fenomen vampirizma u filmu Get Out koristi se kao metafora za višestruke dimenzije eksploatacije – od rasizma i kolonijalizma do zloupotrebe nauke i moći.

Ovaj film kroz alegoriju vampirizma istražuje kako savremena društva normalizuju dehumanizaciju i eksploataciju slabijih grupa, istovremeno pružajući snažnu kritiku etičkih granica naučnih dostignuća. Vampirizam, daleko od toga da bude samo mitološki fenomen, postaje ogledalo za razumevanje ljudske pohlepe, želje za kontrolom i trajne borbe za moć.

Literatura:

1. Malinovski, B. (1971). Magija, nauka i religija i druge studije. Beograd: Prosveta.

2. Levi, E. (1896). Transcendentalna magija: Njena doktrina i ritual.

3. Jung, K.G. (1964). Čovek i njegovi simboli.

4. Garden City: Doubleday. Butler, J. (1993). Bodies That Matter: On the Discursive Limits of „Sex“. New York: Routledge.

Razneseni Svemir, Vladimir Tomić, Oblak Kaktusa

11. 1. 2025.
Baruh Spinoza za savremeni svet
Samuel Hirszenberg’s imagined scene of Uriel da Costa instructing Spinoza (1901)

„Božanski Spinoza, oprosti mi. Postao sam ludak.“

(1)

Ova rečenica, izgovorena od strane doktora Nauma Fišelsona, glavnog junaka priče Spinoza pijačne ulice Isaka Baševisa Singera, sažima ironični preokret u njegovom životu: od apstraktnog obožavanja filozofskih ideala do prihvatanja ljudske dimenzije svoje egzistencije. Fišelson, usamljeni filozof koji je decenijama proučavao Spinozinu Etiku, suočava se s Dobom, spontanom i toplom ženom iz svoje zgrade. Njena vedrina i životna energija uzdrmavaju njegov intelektualni svet, podsećajući ga na lepotu svakodnevnog života. Uprkos svojoj posvećenosti racionalizmu, Fišelson na kraju prepoznaje ljudske emocije kao neizostavan deo postojanja i pronalazi novo značenje Spinozinog koncepta Amor Dei Intellectualis: intelektualne ljubavi prema Bogu.

Isak Baševis Singer, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1978. godine, koristi ovu priču da osvetli paradoks ljudske prirode: dok čovek teži intelektualnoj uzvišenosti, istovremeno ostaje duboko ukorenjen u emocionalnim vezama i fizičkom svetu. Kroz lik doktora Fišelsona, Singer pokazuje da se život može razumeti samo ako prihvatimo njegovu složenost i haos. Ovo odgovara Spinozinoj ideji da su strasti deo prirodnog poretka, koje ne treba ignorisati već razumeti i integrisati u život.

Baruh Spinoza, filozof iz 17. veka, bio je jedan od najuticajnijih zapadnih mislilaca svog doba. Njegova filozofija je duboko povezana s prirodom i ljudskim unutrašnjim životom, a njene poruke ostaju vanvremene, pružajući uvide u razumevanje složenog i ubrzanog sveta u kojem živimo. Rođen u Amsterdamu, Spinoza je poticao iz sefardske jevrejske porodice koja je pobegla iz Portugala zbog inkvizicije. Njegova zajednica je bila duboko vezana za tradiciju, ali Spinozina težnja ka istini ubrzo ga je izdvojila od sunarodnika. Ekskomunikacija putem herema, društvene izolacije koju je mirno prihvatio, pokazala je njegov intelektualni integritet i posvećenost slobodi mišljenja. Spinoza je zapisao: „Najviša aktivnost kojoj čovek može težiti jeste učenje za razumevanje, jer razumeti znači biti slobodan.“ (2)

Izvor slike: wikimedia commons, Excommunicated Spinoza by Samuel Hirszenberg (1907)

Kada Spinoza piše o prirodi, koristi latinski izraz natura, koji ima šire značenje od našeg svakodnevnog razumevanja. U njegovoj filozofiji, priroda nije samo svet biljaka, potoka i vetra, već sveukupnost postojanja; kako fizičkog, tako i misaonog. Spinozina “priroda” obuhvata zakone univerzuma i samu supstanciju koja sve održava. Ovaj svetski pogled na prirodu omogućava nam da bolje razumemo njegovu misao o povezanosti Boga i sveta.

Za Spinozu, sloboda nije spoljašnja nezavisnost, već unutrašnja jasnoća i sklad. Njegova filozofija, utemeljena u racionalnom razumevanju emocija i njihovih uzroka, ima poseban značaj za savremeni svet. Kako je zapisao u Etici: „Čovek koji je plen svojih emocija nije gospodar samog sebe.“ (3) Ovo nas podseća na svakodnevne trenutke kada nas ljutnja, zavist ili tuga preplave i nadvladaju. Na primer, zamislimo vozača u saobraćaju koji u afektu reaguje na sitan nesporazum. Spinoza bi nas podsetio da takva reakcija dolazi iz nerazumevanja sopstvenih osećanja. Ako bismo razmislili o uzrocima ljutnje, mogli bismo preuzeti kontrolu nad sobom i situaciju smiriti.

Spinoza nije osuđivao ljudske slabosti, već ih je posmatrao kroz prizmu razumevanja. Kako je zapisao: „Nisam se trudio da se smejem ljudskim delima, niti da ih oplakujem ili prezirem, već da ih razumem.“ (4) Razumevanje, prema njemu, nije samo ključ za prevazilaženje konflikata sa sobom i drugima, već i put ka dubljoj unutrašnjoj slobodi.

Izvor slike: wikimedia commons, Probable portrait of Spinoza, by Barend Graat, 1666

U Spinozinoj filozofiji, ideje imanencije i transcendencije igraju ključnu ulogu u razumevanju Boga i prirode. Spinoza redefiniše Boga kao Deus sive Natura (Bog ili priroda), odbacujući ideju da Bog postoji izvan sveta. Prema njemu, Bog je imanentan, prisutan u svemu što postoji, ali istovremeno i transcendentan, jer prevazilazi pojedinačne pojave. Filozof i psihijatar Karl Jaspers pojašnjava ovu ideju kroz dva aspekta prirode: natura naturans (priroda koja deluje) i natura naturata (priroda koja je rezultat delovanja). Prvi aspekt odnosi se na stvaralačku silu univerzuma: uzroke i zakonitosti koji sve pokreću. Drugi predstavlja stvari koje opažamo svakodnevno, poput predmeta, misli i događaja. Spinoza nas uči da su oba aspekta deo istog kosmosa, koji je Bog- temelj svih stvari, ali ne ograničen na njih.

Na primer, kapljica vode ili talas na moru nisu nešto „izvan“ Boga. Kao što Rudolf Štajner objašnjava u knjizi Tajna nauka, kap okeana nije sam okean, ali sadrži njegovu prirodu u sebi. Na isti način, iako čovek nije Bog, nosi u sebi iskru božanskog, izražavajući deo univerzalnog poretka. Oni su deo prirode koja deluje i rezultat zakonitosti koje univerzum održavaju. Prema Spinozi, razumevanje ovih pojava pomaže nam da shvatimo Boga kao beskonačnu supstanciju iz koje sve proizlazi.

Singerova priča o doktoru Fišelsonu postaje savršena ilustracija Spinozinog filozofskog pristupa. Kroz Fišelsonovo otkriće ljubavi prema Dobi, Singer pokazuje da ljudske emocije i povezanost nisu prepreka intelektualnom razvoju, već njegov neophodan deo. Spinoza nas podseća da je prava sloboda u razumevanju sebe i sveta kao nerazdvojnog dela veće celine. Njegove reči „Ne plači. Ne gnevi se. Razumi“ (5) pozivaju nas da u svakodnevnom životu tražimo smisao u jedinstvu razuma i emocija, te u prihvatanju sveta u njegovoj složenosti.

Literatura i izvori:
1. Singer, I. B. (1988). Izabrane priče (Izbor: D. Albahari). Gornji Milanovac: Dečje novine.
2. (2-5) Spinoza, B. (2019). Etika (Geometrijskim redom izložena, u pet delova podeljena). Beograd: Algoritam. ISBN: 978-86-7666-218-11.
Razneseni Svemir, Vladimir Tomić, Oblak Kaktusa
5. 1. 2025.
Filozofija uma (Deo prvi: Panpsihizam i pitanje svesti)

Iz ciklusa impre-Pan-slika, digitalna obrada Lili Bluz (Dall-e)

Zamislite da šetate kroz gustu šumu. Listovi šušnu na vetru, koraci vam udaraju o tlo, i dok posmatrate sunčeve zrake kako se probijaju kroz krošnje, zapitate se: može li ovaj svet da „oseti“? Da li kamen na stazi ili drvo pored vas, makar na nekom osnovnom nivou, poseduje neku vrstu svesti, ili je svest dublja karakteristika kosmosa, koja prožima sve stvari poput nevidljive mreže?

Iz ciklusa impre-Pan-slika, digitalna obrada Lili Bluz (Dall-e), druga slika

Ovo pitanje vodi nas do fascinantne filozofske teorije poznate kao panpsihizam. Prema ovoj ideji, svest nije isključivo ljudsko svojstvo niti ograničena na složene mozgove životinja. Umesto toga, ona je osnovna osobina stvarnosti – fundamentalna, baš kao što su elektromagnetizam ili gravitacija. Ovo ne znači da su elektroni, atomi ili kamen doslovno „svesni“ u ljudskom smislu, već da svest na nekom osnovnom nivou predstavlja neodvojivu komponentu kosmosa. Na taj način, svest se ne posmatra kao nešto što „nastaje“, već kao urođeno svojstvo prirode, prisutno u svim njenim delovima.

Iz ciklusa impre-Pan-slika, digitalna obrada Lili Bluz (Dall-e), treća slika

Ali zašto bi iko uopšte poverovao u ovako neobičnu ideju? Jedan od razloga leži u pitanju koje se zove „težak problem svesti“ (1). Filozof Dejvid Čalmers, koji je popularizovao ovaj koncept, traži da razmislimo: zašto uopšte postoji iskustvo? Nauka nam može reći kako svetlost određene talasne dužine izaziva reakcije u mrežnjači našeg oka, ali ne može objasniti zašto mi vidimo crvenu boju. Ta subjektivna dimenzija – ono „kako je biti“ – ostaje neuhvatljiva. Čak i ako bismo potpuno razumeli sve fizičke procese u mozgu, ostaje pitanje: kako i zašto se pojavljuje osećaj?

Iz ciklusa impre-Pan-slika, digitalna obrada Lili Bluz (Dall-e), četvrta slika

Zamislite misaoni eksperiment. Marija je briljantna naučnica koja živi u crno-belom svetu. Ona zna sve fizičke činjenice o bojama – talasne dužine, optičke procese, reakcije neurona – ali nikada nije videla crvenu. Jednog dana, izlazi iz svoje sive sobe i ugleda zrelu jagodu. Taj trenutak otkriva nešto što nijedno fizičko objašnjenje nije moglo da predvidi: novo iskustvo (2). To iskustvo je nešto što panpsihizam pokušava da integriše u našu sliku stvarnosti.

Iz ciklusa impre-Pan-slika, digitalna obrada Lili Bluz (Dall-e), peta slika

Filozofi su o ovome razmišljali vekovima. Tales, jedan od prvih grčkih filozofa, verovao je da je „sve puno bogova“ (3). Ovo nije značilo da su stvari doslovno bogovi, već da su prožete nekom vrstom duha ili unutrašnjeg principa. Zamislite magnet koji privlači gvožđe. Tales je smatrao da taj magnet ima neku vrstu „unutrašnje moći“ koja mu omogućava da deluje. Iako to nije direktno analogno panpsihizmu, ovakve ideje o univerzalnim svojstvima su njegovi filozofski prethodnici.

Iz ciklusa impre-Pan-slika, digitalna obrada Lili Bluz (Dall-e), šesta slika

U sedamnaestom veku, Spinoza je tvrdio da su um i materija dva aspekta jedne iste stvarnosti (4). Prema njemu, svaka stvar ima i fizičku i mentalnu stranu, ali ne na način na koji bi čovek posedovao svest. Umesto toga, svest je deo fundamentalne prirode univerzuma, prožimajući sve, slično kao što zakoni fizike deluju na svakom nivou postojanja. Šopenhauer je, kasnije, tvrdio da je volja – ono što osećamo kao unutrašnju energiju – suština svega što postoji (5).

Iz ciklusa impre-Pan-slika, digitalna obrada Lili Bluz (Dall-e), sedma slika

Savremena nauka pruža zanimljive uvide koji podržavaju ideju da svest nije izolovan fenomen. Teorija integrisane informacije (IIT), koju je razvio neuronaučnik Đulio Tononi, sugeriše da svest zavisi od stepena u kojem su informacije u nekom sistemu integrisane (6). Prema ovoj teoriji, čak i najjednostavniji sistemi, poput termostata, mogu imati minimalnu svest jer integrišu informacije. Ovo, međutim, ne znači da termostat „razmišlja“, već da na osnovnom nivou ima neku vrstu sposobnosti za procesiranje informacija koja je povezana sa fenomenom svesti.

Iz ciklusa impre-Pan-slika, digitalna obrada Lili Bluz (Dall-e), osma slika

Dok skeptici odbacuju panpsihizam kao previše spekulativan, ova teorija postavlja intrigantna pitanja o našem mestu u univerzumu. Ako svest nije samo osobina onogo štom nazivamo mozak, već osnovna karakteristika stvarnosti, kako to menja naš pogled na svet? Možda nismo izdvojeni posmatrači u „neživom“ univerzumu, već deo veće mreže svojstava koja povezuje sve što postoji. Baš kao što je elektromagnetizam prisutan u svakoj čestici, tako i svest, u nekom fundamentalnom obliku, može biti univerzalna osobina univerzuma.

Iz ciklusa impre-Pan-slika, digitalna obrada Lili Bluz (Dall-e), deveta slika

Teorija panpsihizma nas poziva da preispitamo svoje shvatanje stvarnosti. Svet nije puki zbir fizičkih procesa, već kompleksan ples svojstava, gde svest igra ključnu ulogu u formiranju iskustva.

Literatura i dodatni izvori:

1.Čalmers, D. J. (1995). „Suočavanje s problemom svesti“. Časopis za proučavanje svesti.
2.Džekson, F. (1986). „Šta Marija nije znala“. Časopis za filozofiju.
3. Aristotel, O duši. (Citirano iz Stanford enciklopedije filozofije – članak o Panpsihizmu).
4. Spinoza, B. (1677). Etika.
5. Šopenhauer, A. (1818). Svet kao volja i predstava.
6. Tononi, Đ. (2004). „Teorija integrisane informacije o svesti“. Neurološka istraživanja BMC.

Razneseni Svemir, Vladimir Tomić, Oblak Kaktusa

5. 1. 2025.
Filozofija teorije haosa (uvodni pregled)

Grafit u Lisabonu, izvor slike wikimedia commons

„Haos je red koji treba odgonetnuti. Knjiga suprotnosti.“ – ovom rečenicom Žoze Saramago započinje svoj roman Udvojeni čovek, suptilno hvatajući paradoksalnu prirodu sveta u kojem živimo. Haos nije puki nered, već dublja struktura, red koji još nije spoznat. Saramago, kroz priču o Tertulijanu Maksimu Afonsu, koristi metaforu dvojnika da postavi pitanje identiteta i suprotnosti, ali i da nas podseti na zagonetnu prirodu stvarnosti: ono što izgleda kao potpuni haos često krije skriveni poredak. Na isti način, teorija haosa, naučni koncept koji je izrastao u filozofsku paradigmu, vodi nas ka preispitivanju pojmova reda, znanja i postojanja.

Teorija haosa, jednostavno rečeno, proučava kako i najmanje varijacije u početnim uslovima mogu izazvati velike i nepredvidive posledice. Ova ideja dobila je svoj prvi naučni oblik u radu francuskog matematičara Žila Anrija Poenkarea krajem 19. veka. Proučavajući „problem tri tela“ – pokušaj da se predvidi kretanje tri nebeska tela pod međusobnim gravitacionim uticajem – Poenkare je došao do iznenađujućeg otkrića: iako su zakoni fizike deterministički, nemoguće je tačno predvideti buduće kretanje tih tela zbog ekstremne osetljivosti na početne uslove. Ovo je bio prvi nagoveštaj da i u naizgled uređenim sistemima, poput kretanja planeta, postoji duboka nepredvidivost.

Izvor animacije, wikimedia commons

Tek sredinom 20. veka, zahvaljujući meteorologu Edvardu Lorencu, teorija haosa postala je zasebna disciplina. Lorenc je, analizirajući vremenske obrasce, otkrio „efekat leptira“ – ideju da zamah krila leptira u Brazilu može izazvati tornada u Teksasu. U svom istraživanju, uneo je male promene u decimalama početnih podataka simulacije, verujući da to neće uticati na rezultat. Međutim, rezultati su bili radikalno drugačiji, što je pokazalo da čak i najsitnija odstupanja mogu proizvesti ogromne posledice. Ovo otkriće ne samo da je promenilo način na koji razumemo prirodne sisteme, već nas je primoralo da redefinišemo granice ljudskog znanja.

Primer ovog koncepta može se pronaći i u knjizi i filmu Atlas oblaka Dejvida Mičela. U ovoj složenoj priči, radnje se odvijaju u različitim vremenskim periodima i prikazuju kako naizgled nevažna dela pojedinaca mogu ostaviti trajne posledice kroz vekove. Jedna od ključnih niti naracije jeste muzička kompozicija „Sekstet oblaka Atlasa“, koju jedan od likova stvara u svojoj epohi, nesvestan njenog budućeg značaja. Ta kompozicija preživljava i utiče na buduće generacije, postajući simbol veze među različitim vremenima i sudbinama. Poput fraktala u matematici, ova priča pokazuje kako se uzorci ponavljaju na različitim nivoima, stvarajući skrivene obrasce u haosu ljudskih života. Ovaj primer savršeno oslikava suštinu teorije haosa – mali čin, poput stvaranja jedne kompozicije, može odjekivati kroz vekove, oblikujući stvarnost na nepredvidive načine.

Da bismo bolje razumeli suštinu teorije haosa, dovoljno je sagledati njene primene u svakodnevnom životu. Na primer, u saobraćaju, jedan automobil koji naglo koči može izazvati lančanu reakciju koja rezultira kilometrima dugim zastojem. Naizgled trivijalni čin postaje uzrok složenog haosa. Međutim, iza tog naizgled nepovezanog niza događaja kriju se obrasci – reakcije vozača, brzina automobila, fizički zakoni – koji su deo složenog sistema. Haos, dakle, nije odsustvo reda, već složenost koja se otkriva tek dubljom analizom.

Filozofske implikacije teorije haosa duboko potresaju naše razumevanje znanja i stvarnosti. Tradicionalno, znanje se zasnivalo na ideji predvidivosti – na pretpostavci da možemo, uz dovoljno informacija, kontrolisati i objasniti svet. Ali teorija haosa pokazuje da je naše znanje, čak i u determinističkim sistemima, ograničeno. Uzmimo primer klimatskih promena. Iako naučnici mogu modelirati promene u atmosferi, složenost sistema i osetljivost na početne uslove čine dugoročne prognoze izuzetno neizvesnim. Ovo otkriće izaziva duboku epistemološku dilemu: ako ne možemo potpuno predvideti svet, kako možemo tvrditi da ga zaista razumemo?

Identitet, koji se u filozofskom kontekstu često smatra stabilnom suštinom, takođe postaje fluidan u svetlu teorije haosa. Kao što fraktali – matematičke strukture koje se ponavljaju na različitim skalama – nikada nisu potpuno identični, ali zadržavaju prepoznatljive obrasce, tako i mi prolazimo kroz konstantne promene, dok istovremeno ostajemo povezani sa sopstvom. Tertulijano Maksimo Afonso, junak Saramagovog romana, suočen je sa egzistencijalnim pitanjem: ko sam ja ako postoji neko ko je identičan meni? Njegova potraga za sopstvom odražava univerzalnu dilemu o prirodi identiteta u svetu koji je stalno u pokretu i promeni.

Ova filozofska nesigurnost širi se i na polje etike. Ako su posledice naših dela fundamentalno nepredvidive, kako možemo preuzeti odgovornost za njih? Zamislimo, na primer, globalnu ekonomiju – odluke jednog tržišta mogu imati neočekivane posledice na udaljenim delovima sveta. Teorija haosa nas uči da odgovornost nije samo individualna, već deo složenog sistema međuzavisnosti. Moralni izbori postaju iskušenje kada uzmemo u obzir nelinearne posledice svojih postupaka.

Glava, slikrasko delo Džeksona Polaka,izvor slike wikimedia commons

Teorija haosa ima i duboku estetsku dimenziju. U umetnosti, haos inspiriše dela koja se odriču linearnog narativa i jasnoće. Književnost Džejmsa Džojsa i Virdžinije Vulf, sa svojim nelinearnim strukturama, oslikava složenost ljudske svesti, dok apstraktno slikarstvo Džeksona Poloka hvata spontanost i fluidnost haosa. Estetika haosa nas poziva da prigrlimo složenost i nepredvidivost kao izvore lepote i stvaralaštva.

Na kraju, filozofija teorije haosa nas podseća da red i haos nisu suprotnosti, već međusobno povezane strane iste stvarnosti. Saramagova misao – „Haos je red koji treba odgonetnuti“ – savršeno sažima suštinu ovog koncepta. Haos nije nešto što treba eliminisati ili nadvladati, već nešto što treba razumeti. Sami sebi, poput Tertulijana Maksima Afonsa, postavljamo pitanja na koja nikada nećemo dobiti konačne odgovore. Ipak, u toj potrazi za redom u neredu, za smislom u haosu, leži naša najveća ljudska vrednost. Haos nas ne odvaja od reda – on nas povezuje s njim, pokazujući da su i naizgled najhaotičniji delovi sveta deo veće, skrivene harmonije. U toj složenosti leži i lepota i izazov našeg postojanja.

Kako su sreli sebe same, slikarsko delo Dante Gabrijela Rozetija, izvor slike wikimedia commons

Litaratura i ostali izvori:

1. Saramago, Žoze. Udvojeni čovek. Prevod: Ana Kuzmanović Jovanović. Beograd: Laguna, 2016. ISBN: 978-86-521-2099-4.

2. Mičel, Dejvid. Atlas oblaka. Prevod: Goran Kapetanović. Beograd: Laguna, 2008. ISBN: 978-86-7436-813-8.

3. Problem tri tela

Razneseni Svemir, Vladimir Tomić, Oblak Kaktusa

28. 12. 2024.